Да ли се "владика" Лаврентије покајао што је издао Христа

 „Заповедамо вам, браћо, у име Господа нашег Исуса Христа да се клоните од сваког брата који живи неуредно, а не по предању које примише од нас“ [1]

Увек су зликовци из Ватикана покушавали да нас ставе под своју власт, да нас натерају да прихватимо папу и тиме се одрекнемо Христа. Међутим, оно што нису успели ножем, маљем и бомбама, успели су да остваре уз помоћ оних који продадоше веру за вечеру, поштење за печење, а крсте за масне прсте, расколника и јеретика из коностантинопољске патријаршије, тако да од 1965. године СВЕ помесне цркве тзв. светског (псеудо)православља (укључујући и расколничку и јеретичку Београдску Патријаршију!) имају молитвено општење или боље рећи УНИЈУ са јеретицима римокатолицима (што свакако није почетак њиховог отпадања од Бога, од Цркве Христове, у блато раскола и јереси, јер у том блату се ваљају још од 1924. године     
– примедба уредништва блога „наша вера православна“)! У расколничкој и јеретичкој Београдској Патријаршији би се многи од њених „клирика“ и „владика“ могли означити као отворени јеретици,али као један од зачетника и главних проповедника свејереси екуменизма се посебно истицао „владика“ Лаврентије, који је починио толико екуменистичког безакоња да је тешко све и набројати. Поменимо, Христа ради, само највеће чинове његовог безакоња, од којих сваки подлеже анатеми Светих Отаца и довољан је да се његов починилац прогласи за јеретика (што он свакако јесте и без чињења свих ових безакоња као и СВАКО ко се налази у молитвеном општењу са помесним црквама тзв. светског псеудоправославља,било да је реч о „клиру“ или „верном“ народу! – примедба уредништва блога „наша вера православна“). То су:

Папин верни слуга

 -Деведесетих године папа и Ватикан водили су трећи крсташки поход на Србију у 20 веку. Папа је у Ватикану 25.05.1991.г. благословио (благослов јеретика је проклетство, по учењу Светих Отаца, тако да је правилније то назвати злословом – примедба уредништва блога „наша вера православна“) Туђмана да изврши оно што је почео његов предходник Павелић, да Хрватску очисти од Срба, тако што ће трећину побити, трећину превести у римокатолике, а трећину протерати, што је Туђман успешно извршио уз помић србских издајника на власти. Папа је позвао НАТО да изврши “праведну Божију освету“ над Србима у БиХ, а „благословио“ је и НАТО бомбардовање Србије, због чега је та фашистичка одмазда над Србијом популарно названа “милосрдни анђео“. И док је Ватикан спроводио трећи геноцид над Србима у 20 веку, „владика“ Лаврентије редовно је ишао на “молитве за мир“ које организују ватикански злочинци у Асизију (Италија), и тамо се молио са представницима разних јеретичких хришћанских конфесија (римокатолици, протестанти…), као и ислама, будизма и индијанског шаманизма. То „владики“ Лаврентију није било довољно, него је 1994.г. на радио Ватикану исказао своју “заветну жељу“, рекавши „да је папа добродошао у Београд, али не док траје ембарго“ (тај сурови ембарго према Србима је уведен по папиној жељи).

Екуменска љубав на миси

 -У својој епархији „владика“ Лаврентије се редовно дружио са надбискупом Перком, а касније са надбискупом Хочеваром,  и при томе је присуствовао мисама које су дотични служили у јеретичким римокатоличким храмовима у Ваљеву и Шапцу. На свом радиу “Глас цркве“ дозволио је јеретицима римокатолицима да имају своју емисију, на којој су они ширили јеретички отров међу ионако духовно неписменим Србима (то је трајало неколико месеци, све док под притиском часних Срба није прекинуто). Али, „владика“ се није дружио само са јеретицима римокатолицима, успоставио је тесну сарадњу и са секташима – пентакосталцима и другима, који су у Србију дошли да би из срца и душа наших људи истиснули и само сећање и сваку помисао на православну веру, на коју кроз своја јеретичка, секташка учења те исте секте најстрашније хуле, на тај начин ширећи свој јеретички и секташки отров међу духовноо неписменим Србима и често, на жалсот, одвлачећи многе од њих у духовну погибао (само овај пут, уз „блогослов“ њихових „пастира“ – вукова у овчијој кожи из расколничке и јеретичке Београдске Патријаршије – напомена уредништва блога „наша вера православна“). У пролеће 1998.г „владика“ Лаврентије је дао „благослов“ за штампање пентакосталне брошуре “Књига живота“, у којој се, по протестанском обрасцу, препричава Христов живот. „Владика“ је и одраслима и деци књигу препоручио “топло и од срца“, а истакао да иста “може идеално да послужи и као уџбеник веронауке“. Сарадња са разним верским групацијама – сектама наставила се половином јуна 1998.г. када је, по његовом „благослову“, у Богатићу одржан скуп у организацији Центра за стратегијске и интернационалне студије из Вашингтона, са темом “ међувјерски дијалог и обука за рјешавање сукоба.“ Скуп је био затворен за јавност. Поред два претставника Београдске Патријаршије, римокатолика и муслимана, били су присутни и пентакосталци и кришнаисти.

 -Подигао је код Љубовије своју задужбину Соко град (у чијој порти је на крају и сахрањен! – напомена уредништва блога „наша вера православна“), који са базеном и разним пратећим објектима више личи на туристичку атракцију него на манастир. За то је примао и прилоге римокатолика, а златни крст који стоји високо изнад манастира је поклон римокатолика. У складу са оним што је и сам признао, “Овај манастир треба буде седиште екуменског покрета“, он у априлу 2000.г. у њему организује међурелигијски скуп под називом  “ЈЕДАН ЈЕ БОГ“, где поред претставника јеретика римокатолика и муслимана окупља и представнике око 64 секте, као што су суботари, пентоксталци и други. Годинама су се у Соко граду организовале некакве мобе, на којима су се окупљали млади из разних крајева Европе и којом приликом су се, по изјави очевидаца, догађале разне ствари непримерене и за обичан камп, а камоли за манастир. Темплари су такође користили манастир за своје ритуале.[2]

-Наравно, „владики“ Лаврентију, и поред дружења са припадницима разних секти, најважнија је била сарадња са јеретицима римокатолицима. Он је био чест гост на јеретичким римокатоличким мисама, посебно у јеретичком римокатоличком храму у Шапцу, при чему често са собом води своје „свештенике“ и „црквени хор“. Тако је 2000.г. извео „шабачки православни црквени хор Свети Јован Богослов” са јеретичке службе у храму Београдске Патријаршије у Шапцу и одвео га у јеретички римокатолички храм на мису и прославу “Свете Ане, заштитнице шабачке жупе“. Наведени хор је том приликом  отпевао  “Оче наш“ и  “многолетствије“ на крају мисе, као и на латинском складбу “Аве Марија“.

“Владика“ Лаврентије на миси држи беседу о екуменској љубави

 -„Владика“ Лаврентије даје прећутни „благослов“ шабачком фратру Ђероламу Јакобучију за превођење више десетина Срба у римокатоличку јерес, за време од неколико година колико је провео у Шапцу. Једном приликом, „владика“ Лаврентије је похвалио успешан рад фратра Ђеролама (унијаћење Срба) речима: “Он је омиљенији код мојих верника него ја!“  А када је фратар Ђероламо одлазио из Шапца, испраћен је са највећим почастима, као „велики Србски добротвор“.

-Врхунац безакоња „владике“ Лаврентије, од чега је задрхтала цела Небеска Србија, био је његов одлазак са својих 36 послушника у мантијама, „свештеника“ Епархије шабачко-ваљевске, на поклоњење архијеретику папи.[3] То се догодило у августу 2000.г. у  папиној резиденцији у Кастел Гандолфу, свих 36 „свештеника“ са „владиком“ Лаврентијем је пољубило крваву руку архијеретика папе, којом је он „благословио“ убијање Срба. Тада му се „владика“ Лаврентије обратио речима: “Ваша светости, ја и свештеници из моје дијацезе из Србије дубоко смо благодарни на части коју сте нам указали да нас примите и благословите. Долазимо Вам са четири жеље. Прво, да што боље упознамо живот сестринске Римокатоличке цркве и њених пастира и да заједно са Вама учествујемо у прослави овог јубилеја Цркве Христове. Долазимо да братском народу, хришћанима суседне Италије, од срца захвалимо на несебичној хуманитарној помоћи коју су нам указали и указују у овим најтежим данима србским, у ратним и послератним трагедијама нашим. Захваљујемо Вам што у нашој дијацези имамо ваша два свештеника, дон Ђиролама и оца Драгу, људе великог хришћанског срца који пуно доприносе нашем међусобном разумевању и зближењу. И најзад, хвала вам до неба што сте нам у Београд послали бискупа у лицу монсињора Станислава Хочевара, који достојно наставља мисију свог претходника Франца Перка. И најзад, моји свештеници желе да Вам од срца подаре један мали, скроман поклон, икону спаситеља нашег Господа Исуса Христа, на успомену на овај велики дан у нашем животу“. Сви „свештеници“ су за додатну издају Христа тада добили медаље у виду кључа од “раја“, у ствари попутнину за пут у пакао (свакако су на том путу, путу у пакао, будући да су у расколу и јереси скоро читав век, заједно са ЦЕЛОКУПНИМ светским псеудоправослављем! – напомена уредништва блога „наша вера православна“). Замислите тог лицемерства међу онима који управљају расколничком и јеретичком Београдском Патријаршијом, само неколико месеци раније на Сабору су канонизовали као „свете новомученике“ Србе, од народа, до „клира“ коју су пострадали у логорима широм НДХ од усташког ножа, а онда дају „благослов“ истом том „владики“ Лаврентију да са 36 „свештеника“ додатно пљуне
(Зашто додатно? Није само то поклоњење архијеретику папи и целивање руке крвника пострадалих Срба оно са чиме је „клир“ расколничке и јеретичке Београдске Патријаршије пљунуо по истима и по њиховој жртви, него уосталом и кроз молитвено општење и унију са јеретицима римокатолицима, о чему смо говорили на почетку текста! – напомена уредништва блога „наша вера православна“) по пострадалим Србима и да целива руку њиховог крвника. Да је за то добио „благослов“ од Синода расколничке и јеретичке Београдске Патријаршије или од оних који управљају Синодом, потврдио је и сам „владика“ Лаврентије, када га је по повратку питао један частан Србин Светосавац “како је могао да се поклони папи са свештеницима“. А он му је одговорио: “За све што радим имам благослов“.

Поклоњење архијеретику папи

-Да за „владику“ нема границе у екуменским злочинима, показао је и организовањем поклоњења гробу усташког злочинца Степинца. Послао је свог архијерског намесника Владу Станимировића са шабачким „црквеним“ хором “Свети Јован Богослов“ и вођом пута, поменутим фратром Ђероламом, у обилазак римокатоличких храмова по Италији. Тада су они планирано дошли у загребачку катедралу, где су се поклонили гробу кардинала смрти и ономе који је „благословио“ убијање преко милион Срба.

-Треба поменути да Шабац са пуним правом зову Мали Ватикан, због тога што се јеретици римокатолици у њему осећају као код своје куће, раде шта хоће, а и зато што све делегације из Ватикана које долазе у Србију, обавезно долазе и у Шабац, где се дочекују са највећим почастима. „Свештеници“ их том приликом дочекују у шпалиру и на јеретичкој служби у храму Београдске Патријаршије у Шапцу, гости стоје на почасним местима. У Саборном храму у Шапцу „свештеници“ без имало стида причешћују и римокатолике (на жалост,будући да су од 1965. године у унији, као што смо објаснили, то није ништа необично, али је необично за оне који себе лажно и обмањујуће називају „православним хришћанима“,било да је реч о „клирицима“ или „верницима“, да или тако нешто чине или да се са таквим безакоњем саглашавају и да, ако га разобличавају, то чине само на речима или млако, тзв. „борбом изнутра“ (имамо такав бљутави пример „борбе изнутра“ код тзв. „монаха“ или боље рећи немонаха Антонија, код Никодима Богосављевића и у тзв. „ерп у егзилу“), не прекидајући молитвено општење са расколничком и јеретичком Београдском Патријаршијом, што су давно требали да учине, не сматрајући је Црквом Христовом, јер она то ваистину није и притом се такви не присаједињују истинској Цркви Христовој, без Које нема спасења, по учењу Светих Отаца! Тако да ту заиста не може бити речи о истинском хришћанству, било да је реч о онима који су у светском псеудоправослављу или о онима који се лажно одвајају од њега кроз тзв. „борбу изнутра“, водећи „борбу за веру“, иако суштински и сами нису истинити православни хришћани, и који упорно одбијају да увиде СВЕ чињенице пада тзв. светског псеудоправославља у раскол и јерес, где се на жалост и они сами налазе,јер у расколу и јереси нема апостолског прејемства,тако да га ни „борци изнутра“ не могу имати!  – напомена уредништва блога „наша вера православна“), говорећи „да  је то владика благословио“.

-По „благослову владике“ Лаврентија ђакон Љуба Ранковић је објавио књигу “Жена иконе цркве и благо света“,  у којој по неправославним критеријумима тумачи и велича улогу жене, а  на  презентацијама исте књиге говорио је „да треба и женама дозволити да служе као свештеници“.

Ову су само неки од светих канона којима подлеже безакоње „владике“ Лаврентија:

– 45. правило Св.Апостола: “Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне“.

– 6. правило Лаодикијског Сабора: “Не може се допуштати јеретицима, који остају упорни у јереси да улазе у дом Божији“.

– 33. правило Лаодикијског Сабора: “С јеретицима или расколницима не сме се заједно молити“.

– 38. правило Лаодикијског Сабора: “Не сме се празновати са незнабошцима, нити општити у њиховом безбожју“.

Да ли се „владика“ Лаврентије на крају свог земаљског живота покајао не знамо, али једно је сигурно, он је својим екуменистичким безакоњем оставио још горе и разорније последице по расколничку и јеретичку Београдску Патријаршију и „верни“ народ. Зато, уместо лицемерних хвалоспева о архипастирском раду „владике“ Лаврентија, потребне су молитве и покајање да се уклони екуменистичко зло које је он посејао. На жалост, и „клир“ и „верни“ народ, будући ван Цркве Хрстиове мора да се покаје пред Богом за своје одступништво од вере православне, од Цркве Христове, да се истински одвоји од расколника и јеретика из тзв. светског псеудоправославља, укључујући и расколничку и јеретичку Београдску Патријаршију и да се присаједини Цркви Христовој (то је у ЦИПХ Грчке,чији је првојерарх архиепископ атински и све јеладе Стефан Цакироглу и ЦИПХ Кипра,чији је првојерарх Епифаније IV, архиепископ Нове Јустинијане и целог Кипра), јер по учењу Светих Отаца, ван Цркве нема спасења! А ако се спасењу душе нада кроз молитвено општење са тзв. „борцима изнутра“ (тзв. „ерп у егзилу“, „монах“ - или боље рећи немонах Антоније, са Никодимом Богосављевићем и сл.), разним псеудозилотима (тзв. "СИПЦ" Акакија Станковића, полустарокалендарци Флоринци, са псеудокатакомбницима из РИПЦ Лазара Журбенка, РПАЦ итд.) та нада је јалова, будући да ту нити има праве вере, нити има Цркве Христове! 

Уредништво блога „наша вера православна“

---

[1] 2. Сол. 3, 6

[2] https://www.youtube.com/watch?v=ipkTs_UXvBY

[3] https://www.youtube.com/watch?v=-tdMSMm4D_c

+++

О молитвеном помињању епископа јеретика
Српска црква и време апостасије(отпадништва)
Благодат духа Светога и екуменистичка Српска Црква
Евсевије Петровић: Велики ресет Српске Православне Цркве

Иконе је сликао зубима

Безруки и безноги сељак и иконописац Григориј Журављов је остварио свој сан – научио је да црта, иако су му ноге и руке атрофиране од рођења. Једну од његових икона чувала је чак и краљевска породица. „Патио је и бринуо да ли ће бити терет својој сиромашној породици“ Пажљив поглед интелигентних очију, традиционална за сељаке брада, усне спремне за осмех – тако се иконописац Журављов појављује на свом ретком портрету, поред брата Атанасија. Брату допире само до појаса – Гргур је рођен са рукама до лактова и ногама до колена и „претио да буде терет за своју сиромашну породицу“. Тако су писали о Журављеву у Самарским Губернским Ведомостима у јануару 1885.

Григориј Журављов је рођен 1860. године у сељачкој породици у селу Утјовка, Самарска губернија. Његово рођење представљало је велику тугу за његову мајку. Ево како се један од рођака иконописца присећа овога: „У време када се Гриша родио сиромашан, његова мајка је много плакала и хтела је од велике туге да стави руку на себе, да заједно са собом убије и Гришу. Овај план спречио је деда новорођенчета Петр Васиљевич Траикин. Обећао је да ће подићи дечака и одвести га уз своју подршку.

Захваљујући свом деди, Григориј је почео да похађа сеоску школу и научио да чита за две године. Али када му је деда умро, морао је сам да учим код куће – у томе му је помагао земски учитељ Троицки. „Тада је, упознавши се са употребом оловке, почео да учи писати и цртати, стављајући за то оловку међу зубе“, поново пише Самарски епархијски лист. Када је Григорију било 15 година, он је са братом Атанасијем отишао у провинцијски град, у Самару. Имао је сан – свакако да научи да слика иконе. Са захтевом да га научи техникама сликања, младић се обратио локалном сликару Травкину.Травкин је био толико задивљен изванредним учеником да га је чак сместио у свој стан и научио га основама иконописа. Након тога, Григориј Журављов се, опскрбивши бојама, четкама, столом са посебним уређајима, као и стрпљењем, вратио у своју родну Утјевку и почео да ради. Развијао је вештину, усавршио своју технику – и креирао невероватне иконе са четком и оловком у устима. Григорију је помогла бака, која му је чистила четке, спремала фарбе, и поседала га на посебан начин. Брат Атанасије му је правио дрвене рамове за иконе. „После пет година непрекидног рада, овај самоуки сликар почео је да слика „слике“ тако задивљујушће да је одлучио да неколико примерака својих икона поклони високим званичницима града Самаре“, пише самарска штампа из 19. века.

Високим званичницима града Самаре толико су се допале Журављеве иконе да је почео да добија наруџбине. Покрајинска земска скупштина му је чак одредила годишњу пензију од 60 рубаља – „узимајући у обзир невоље породице Журављов и његов лични рад у смислу самоусавршавања у сликарској уметности“. Тако је безруки и безноги иконописац постао хранитељ породице – уосталом, био је плаћен и за иконе: на пример, 50 рубаља по слици, што је било много, с обзиром на то да су земски учитељи и лекари примали 10-15 рубаља плате. Крајем 19. века. Григориј Николајевич се такође срео са самарским губернатором Александром Дмитријевичем Свербејевим и био је у преписци са њим.

Журављов се 1884. године обратио свом покровитељу са молбом да царевићу Николају, будућем цару Николају II, поклони икону Светог Николаја Чудотворца посебно насликану за њега. Иконописац је свој поклон пропратио следећим писмом (сачуван је његов нацрт оловком): „Ваше царско височанство! Понизно вас молим да дозволите да се ова икона пренесе на ваше Највише име, јер немам руке и ноге. И насликао сам ову икону по упозорењу Свемогућег Бога, који ме је примио у Светлост Божију. И дао ми поклон. Тада се отвори покрет мојих уста, којим управљам својом вештином по заповести Божијој. „Царевич је милостиво прихватио икону коју је насликао сељак Журављов, удостојивши се да му додели једнократну помоћ од сто рубаља од сопствене суме Његовог Царског Величанства“, писали су новинари из Самаре 1885. о успеху свог сународника. Кажу да је самоуки иконописац чак насликао и породични портрет царске породице, због чега је специјално отпутовао у Санкт Петербург. Међутим, ова чињеница није потврђена никаквим документима – можда би приповедачи ове легенде веома желели да верују да би једноставан сељачки син, без руку, без ногу, могао да стигне и до самог краља.

Григорија Журављева памте у Утјевки – постоји музеј назван по њему, људи долазе овде из целе земље да сазнају о овој невероватној особи. Какав је био? „Био је лаган, мали. Сељаци би га доводили у цркву, он би седео и будно гледао у све,” – говорили су о Григорију Журављеву, Николају Федоровичу Корневу, Утјевцу који је рођен 1901. године и писао о живом иконописцу.Према Корневовим мемоарима, Журављов је састављао „свакаква писма, молбе на захтев сељана. Често је имао некога у својој колиби. Био је пријатељска особа! „Био је забаван, знао је да се шали. Сељаци, посебно певачи, радо су га водили са собом. Често су га носили и доносили у наручју… Узимајући у руке пастирски бич, махао је и пљескао њиме уз заглушујући звиждук. Умео је да се лепо мајсторски потпише, „то нису речи о инвалиду, већ о човеку који живи радосно и отворено.

Мемоаре и друге документоване податке о Григорију Журављеву већ неколико деценија прикупља самарски локални историчар, писац и доктор техничких наука Александар Малиновски. Године 2013. објавио је пето издање документарне приче о утевском иконописцу са насловом РАДОСНИ СУСРЕТ. Књига је допуњена поглављима о новим налазима Малиновског – Журављевим иконама. Још увек није познат тачан број икона које је насликао Журавлев. Сада је Александар Станиславович, неуморно прикупљајући информације о иконописцу од 1960-их, открио где се налази сто дела Григорија Николајевича. На пример, у Ермитажу се чува икона Светог Николаја Чудотворца, поклоњена будућем цару Николају II. На полеђини је натпис: „Из архиве царевића“.

Откривена је и икона светог Алексија, митрополита московског, коју је Журављов насликао за иконостас Самарског храма Христа Спаситеља (порушен тридесетих година 20. века) на захтев самарског губернатора Свербејева. Свети Алексије се сматра заштитником Самаре (одсео је у скиту који је стајао на месту града када је отишао у седиште татарског кана), па је иконописцу била велика част да наслика такву икону. .Још једна Журављева икона, испоставило се, налази се у Црквено-археолошкој канцеларији Московске богословске академије – „Свети Лав, папа римски“. У Самарском Епархијском музеју чува се пет икона – иконе Богородице „Свих жалосних“, „Млекопитатељица“, Свети Кирило и Методије, Свето равноапостолно Миро. -родитељске жене. Неки од њих су узети за привремену поставку из Регионалног завичајног музеја. У ствари, било би потребно много времена да се наброји географска дистрибуција икона Григорија Николајевича. На пример, једна од слика које је насликао откривена је 1963. године у Србији, тада део Југославије. Потписано је: „Ова икона је насликана у Самарској губернији, округу Бузулук, Утејевској волости, у истом селу, зубима сељака Григорија Журављева, без руку и без ногу, 2. јула 1885. Скоро све своје радове иконописац је потписивао на приближно исти начин.Григориј Журављов је насликао још једну необичну слику – Александар Малиновски је назива „Утевска Богородица“: „Икона малог формата приказује сељанку у белој марами са бебом у наручју. Лице је једноставно, типично Транс-Волга. Велике тамне очи. На уснама је благи осмех. Од цркве нема ни сенке. Али ипак, она се доживљава као икона.” Малиновски у овом портрету види „фузију канонизованог и једноставног” – и у томе, према Александру Станиславовичу, „положај душе која оштро осећа живот”. Последњи познати власник „Утјовске Богородице“ била је становница села Утјовка Александра Подусова. Она је рекла да је ову икону много волела, о њој се бринула као о породичној баштини. Александра Подусова се сећала како су њени рођаци наручили „Богородицу“ Григорију Журављеву – тада је имала 6 година, сећала се разговора одраслих. Сетила се и, пише Александар Малиновски у својој документарној причи, како је иконописац „забавно пио из чаше, узимајући је само зубима“. Где се и ко сада чува Утевска Богородицу, није познато.У селу Утјовка налази се храм у част Свете Тројице. Саграђен је 1892. године, требало је седам година да се гради „марљивошћу парохијана“. Али Григориј Журавлев је одиграо велику улогу у његовој изградњи – црква је осликана према његовим скицама. Кажу да је тражио да га подигну на посебној колевци са кожним каишевима испод куполе како би насликао фреске које леже у њој. А кажу да је Григориј Николајевич толико чврсто стиснуо четкицу у зубима да су му се јагодице згрчиле – могле су се отклонити само полагањем влажних топлих пешкира на њих. Журављов је умро 1916. године, 15. фебруара. Самарски владика је дао благослов да се иконописац сахрани у оквиру храма, захваљујући чијем је труду и подигнут.

У совјетско време, 1934. године, црква Свете Тројице је затворена. То је била житница. Зграда цркве је враћена 1989. године. Сада овде има 9 икона Журављева. По речима ректора "протојереја" Анатолија Копача, многе од њих доносе рођаци тих људи, који су цео живот чували слике и тако их спасли од уништења након затварања и пропасти цркве.

Сачувано је само неколико фресака, а парохија тражи средства да их спасе. Утјевски "свештеник" прима писма из различитих градова и земаља – људи желе да знају више о животу Григорија Журављева. "Отац" Анатолије о томе овако каже: „Људи црпе наду од њега. Упркос болести, Гриша је показао највећи пример живота – да не треба клонути духом.“

Свети Теофан Затворник: Жеља за животом је природна за живе

И ту нема греха. Али право расположење у овом погледу је: „Нека буде воља Божија!“ Да ли да се живи, да ли да се умре – тако нека буде, како Бог хоће. Ово расположење мора бити ојачано и доведено до тачке да не изазива никакву забринутост у вези с тим.

Бог никога не оставља. Сви смо његова деца. Нема посинака. А тешки удеси и животна искушења – све нам се шаље на добро. Кад бисмо ово могли да видимо, не би било терета ни у чему… Милост ће доћи онима који се уздају у Бога. Нада нас неће осрамотити. Предајући све на вољу Божију, сви они који су болесни препустивши се вољи Божијој, и слагати се са оним што Господ даје. Ово је за мир свих, а посебно болесних. Где да умрем, зар је важно? Долазе болести уместо покајања….

Не идете у цркву?.. (због болести). Чешће код куће вапијте Богу! То што не можете, не значи да сте посинак“. Све је од Бога: и болест и здравље, и све што је од Бога дато нам је на наше спасење. Тако и ти прихвати своју болест и захвали Богу што се побринуо за твоје спасење. Како је тачно оно што Бог шаље и то служи за спасење, не можете да тражите, јер ни сами не знате, можда. Бог шаље нешто као казну, као епитимију, друго као разлог, да би се човек опаметио; треће – да се ослободи несреће у коју би човек упао да је здрав; иначе, тако да човек показује стрпљење и заслужује већу награду; иначе и да би се очистио од какве страсти, и из многих других разлога…

Али ти, када се сетиш својих грехова, кажи: „Слава Теби, Господе, што си ми наметнуо епитимију у казни“! Будите стрпљиви! И још нешто: будите захвални! Имајте веру да је све од Бога и да је све за ваше добро, иако то не видите јасно. За невидљиво је потребна вера, али за оно што је видљиво чему служи вера? Нека те Господ утеши унутрашњом утехом – невидљивом… Нека те Господ исцели, и Премилостива Мајка Његова, и Анђео Чувар. Сетите се напаћених и утешите се њиховим стрпљењем. Сетите се прогоњених, измучених и потлачених, и надахните се њиховим стрпљењем.

владика Николај Велимировић о Косовском пророчанству

 

У тамној ноћи, син је питао оца:

– Зашто робујемо тако дуго, оче?

– Због греха, сине – шаптао је отац.

– Оће ли наше ропство бити вечито, оче?

– Неће, сине.

– Шта ти је доказ за то, оче?

– Лазарева правда, сине, и Милошево јунаштво.

И син је бивао охрабрен и оснажен тим речима, и с више сјаја у очима подвијао је леђа под теретом ропства

.Робље презрено и прогањано, скупљало се ноћу по свима задужбинама Немањића, и утучено питало је свога пастира:

– Кажи нам, оче, оће ли сванути скоро и нама дан?

– Свануће, децо, један дан велики као Видовдан, но светлији од (оног) Видовдана.

– Где то пише, оче?

– На Косовом пољу су написали то својом крвљу Лазар и Милош. Лазар се приволео небесној правди која увек побеђује правду земаљску. Милош је показао јунаштво, које је увек јаче од тираније. Наши господари господаре над нама земаљском правдом и тиранијом. Зато њихово господарство не може бити дуговечно.

И робље је одлазило на службу и у патњу, охрабрено и оснажено пастирским речима.

Столеће које је долазило, питало је столеће које је одлазило:

– Шта ми остављаш у наслеђе?

– Ропство и наду, био је одговор.

– Какво ропство? питало је ново столеће.

– Ропство теже од пакла, био је одговор.

– Какву наду?

– Наду у остварење пророчанства народног о једном дану великом као Видовдан, но светлијем од (оног) Видовдана.

Владика Николај Велимировић