Овај славни светитељ, слављен и данас по целоме свету, би јединац син у својих
знаменитих и богатих родитеља, Теофана и Ноне, житеља града Патаре, у Ликији.
Као јединца сина, дарованог им од Бога, они опет посветише Богу, и тиме дадоше
га Богу као уздарје. Духовном животу научи се свети Николај код свог стрица
Николаја, епископа патарског, и замонаши се у манастиру Нови Сион, основаном
тим истим стрицем његовим. По смрти родитеља Николај раздаде наслеђено имање
сиромасима не задржавајући ништа за себе. Као свештеник у Патари беше се прочуо
својим милосрђем, мада он брижљиво скриваше своја милосрдна дела испуњујући реч
Господњу: "Да не зна левица твоја што чини десница твоја" (Мт 6, 3).
Када се предаде самоћи и безмолвију, смишљајући да тако до смрти проживи, дође
му глас свише: "Николаје, пођи на подвиг у народ, ако желиш бити од Мене
увенчан". Одмах потом чудесним Промислом Божјим би изабран за архиепископа
града Мира у Ликији. Милостив, мудар, неустрашив, свети Николај био је прави
пастир добри стаду своме. У време гоњења хришћана под Диоклецијаном и
Максимијаном бачен у тамницу, но и у тамници поучаваше људе закону Божјем.
Присуствовао Првом васељенском сабору у Никеји, и, из велике ревности према
истини, ударио руком јеретика Арија. Због тога дела би уклоњен са Сабора и од
архијерејске службе све док се неколицини првих архијереја на Сабору не јави
сам Господ Христос и Пресвета Богородица и не објавише Своје благоволење према
Николају. Заштитник истине Божје овај дивни светитељ био је вазда и одважан
заштитник правде међу људима. У два маха спасао је по три човека од незаслужене
смртне казне. Милостив, истинит, правдољубив, он је ходио међу људима као ангел
Божји. Још за живота његова људи су га сматрали светитељем и призивали га у
помоћ у мукама и бедама; и он се јављао, у сну и на јави, онима који су га
призивали, подједнако лако и брзо наблизу и надалеко, и помагао. Од његовог
лица сијала је светлост као од лица Мојсијева, и он је самом својом појавом
доносио утеху, тишину и добру вољу међу људе. У старости поболе мало и упокоји
се у Господу, многотрудан и многоплодан, да се вечно весели у Царству небеском
продужујући да чудесима на земљи помаже вернима и прославља Бога свога.
Упокојио се 6. децембра 343. године (в. 9. мај).
Тропар Николају, глас
4. Правило
вјери, и образ кротости, воздержанија учитеља јави тја стаду твојему, јаже
вешчеј истина: сего ради стјажал јеси смиренијем високаја, нишчетоју богатија,
оче свјашченоначалниче Николаје, моли Христа Бога, спастисја душам нашим.
Житије Светог новомученика цара Николаја II Романова
Овај благоверни родио се 6./19. маја 1868. године, као син цара
Александра III и царице Марије Фјодоровне. Васпитан у духу побожности и
уздрживости, он се свагда сећао да на дан његовог рођења Црква слави
Светог Многострадалног Јова старозаветног, који је већ столећима узор и
символ смиреног подношења патњи и искушења, уздања у Бога и вере
непоколебиве. У једном разговору са председником владе Столипином,
десетак година пре своје мученичке кончине, Цар је изразио уверење да
се он није нимало случајно родио на тај дан, и да је то знамење његовог
будућег страдалништва. Па ипак, био је свагда спреман да погине за
своју веру и свој народ, сматрајући то дужношћу монарха.
1894,
након краће болести, упокојио се његов отац, Александар III. Био је
одлучан и храбар човек, искрени Хришћанин. Крај његове постеље све
време бдио је Свети Јован Кронштатски који је касније признао да, по
неисповедивом Промислу Божјем није могао да испроси живот Царев из руке
Свевишњег.
Николај је преузео власт са смерном свешћу о својој
младалачкој неискусности, па ипак, уздао се у Сина Божијег, Премудрост и
Силу Очеву, говорећи: „Чврсто сам уверен да је судбина Русије, као и
судбина моја и моје породице, у рукама Бога Који ме је поставио овде где
сам. Шта год да ми се деси, ја ћу се покоравати Његовој вољи, свестан
да никад нисам мислио ни на шта друго осим на службу земљи коју ми је
Он поверио“. Господ му је послао велику утеху – супругу Александру. Ова
племенита жена, унука краљице Викторије, била је кнегиња
хесен–дармштатска, по рођењу и васпитању Немица – протестанткиња. Она је
свим срцем примила Православље и удубила се у живот Цркве – до те мере
да је учила црквенословенски, да би могла да чита и пева у храму. Због
овакве ревности, руски племићки кругови, поодавно обезбожени и
однарођени, подсмевали су јој се, сматрајући је „затуцаном“. Супруг и
она редовно су похађали службе Божје и усрдно се молили, а њихов двор је
био отворен за духовнике и побожне старце у свако доба. Николај и
Александра крунисани су маја 1896, у великој Успенској саборној цркви
Московског кремља. Међу служашчима је био и Свети Јован Кронштатски,
кога су последњи Романови веома поштовали. Тада се Цар пред свима
присутним помолио Богу да му подари мудрости и снаге да би честито
управљао православним народом руским и да би, ревнујући у царском
служењу, дао добар одговор на Страшном суду Христовом.
Цар је
владао у тешке дане револуција и побуна. На све стране ратовало се
против православне монархије. Па ипак, он је веровао да је излаз из
лавиринта савременог безбожја у Светом Православљу. Нарочито је настојао
да се у Русију врате канонске форме црквеног живота и уметности.
Обнављајући храмове, он је желео да се у њих уносе православне иконе, а
не западњачке назовипобожне слике, које су постале „модерне“ од времена
Петра Великог. За његове владе, у Русији је подигнуто 10000 храмова, и
преко 750 манастира. Нарочито се старао овај благоверни и христољубиви
господар и самодржац руског престола да учествује у прослављању светих
угодника Божијих. Од 1894. до 1916. канонизовани су Свети Теодосије
Черниговски, Свети Исидор Јурјевски, Света Ефросинија Полоцка, Света Ана
Кашинска, Свети Јоасаф Белгородски, Свети Гермоген Московски, Свети
Питирим Тамбовски и Свети Јован Тоболски – више светаца него за два
претходна столећа (од Петра Великог до Николаја II канонизована су само
четири светитеља, што јасно сведочи о духовном паду Русије, коју је
Петар увео у воде западњачког секуларизма). Највеће, пак, усрђе имао је
Цар према Светом Серафиму Саровском, новојављеном угоднику Божјем.
Пошто је одлуке о канонизацији Свети Синод увек подносио на увид и
потпис императору, то је било учињено и када је канонизациона комисија,
испитавши и проверивши велики број чуда која су се десила молитвеним
заступништвом Саровског чудотворца, одлучила да и Серафима Богом
знаменованог уведе у месецослов православних Светих. Прочитавши предлог,
Цар је ускликнуо: „Прославите га одмах!“ У августу 1903. са супругом и
четири кћери – Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом учествовао је у
свенародном слављу. Заједно с осталим члановима царског дома и
архијерејима носио је Серафимов ћивот, духовно се радујући, као негда
Богоотац Давид, који је играо пред Ковчегом Завета. Ту су му предали и
писмо које је Свети Серафим оставио оном Цару који ће учествовати у
његовом прослављању. Писмо је било пророчанство о будућности Романова;
када га је Николај II прочитао, изгледао је, сведоци веле, „блед, али
одлучан“. Такође, сви су памтили обећање дивјејевског горостаса: „Цара
који ме прослави – ја ћу прославити“. Одмах после ових дана, царица
Александра је зачела и родила престолонаследника, лепо и напредно дeте,
царевића Алексеја, који је, на жалост, био хемофиличар. Ова страшна
болест, коју су Николај II и његова супруга смирено подносили,
припремала је малог царевића за потоњу мученичку кончину, као што ће се
касније видјети.
Николај II се свагда сећао Христових речи да је
миротворство – пут ка Богосиновству. 18. маја 1899, на његово
инсистирање, одржана је прва светска мировна конференција у Хагу; на тој
конференцији регулисано је много штошта из међународних односа, већ
поодавно замућених ратним претњама великих сила. Наравно, ова Царева
заслуга касније је заборављена, и он је препуштен на милост и немилост
својим убицама, бољшевицима. Такође, иако су му војни врхови и
политичари често предлагали да зарати са ослабљеном и из Европе готово
протераном Турском империјом, да би остварио древни циљ руске државе
–освајање Цариграда и стављање крста на поџамијану цркву Свете Софије,
он је то одбијао, избегавајући светски рат у који би такав поступак
неминовно водио. То му, наравно, није сметало да помаже напоре Срба и
Бугара који су 1912. водили борбу за коначно ослобођење својих земаља од
османлијског ропства,
После пораза у рату с Јапаном 1904 –
1905. који је, по речима Светог Јована Кронштатског, дошао због
отпадања Русије од завета вере, избила је револуција 1905. Многобројне
банде које су народу обећавале рај на земљи, али рај без Бога и рај
против Бога, насрнуле су на саме темеље Русије, пре свега на установу
монархије. Том искушењу се одолело. Русија је ушла у нови период
духовног и привредног раста и обнове. Председник владе Петар Столипин,
способан и храбар човек, завео је ред у Царству и почео са великом
аграрном реформом – поделом земље сељацима. Свуда су ницале школе и
болнице, пруге и путеви: многи страни посматрачи тврдили су да ће
Русија ускоро постати водећа привредна и политичка сила света. Међутим,
вечити ненавидник добра, ђаво, подстицао је непријатеље руског народа и
у иностранству и у самој земљи. Столипин је убијен у кијевској опери
1911; пре но што је издахнуо, помолио се Богу за Цара. На жалост, после
њега није било тако способних политичара. Ближио се сумрак Руског
царства. Па ипак, 1913. када је слављена тристагодишњица династије
Романова (1613. у Ипатјевском манастиру велики црквено–народни сабор
заклео се на верност Михаилу Романову, првом владару ове лозе), Николај
II и Александра били су свуда дочекивано са одушевљењем које је Цара,
окруженог властољубивим племством и западњачки усмереним политичарима,
уверило да је народ уз њега управо као помазаника Божјег и сведока да
је Господ, Цар над царевима, Онај Који влада, а да је земаљски монарх,
по мери своје вере, само слуга Његов.
Русија је ушла у рат 1914.
да би заштитила мале православне краљевине, Србију и Црну Гору, које
су угрозиле две моћне германске империје Аустро–Угарска и Немачка. Мада
је Цар Николај имао изврсне везе са аустријским и немачким двором, а
са кајзером Вилхелмом био лични пријатељ, он је сматрао да је његова
дужност заштита мале браће, макар по цену највећих личних губитака.
Иако су га многи упозоравали на недовољну спремност руске војске за
борбу, он је сматрао да ће Господ помоћи православнима. Чим су сукоби
почели, његова супруга и кћери су, као милосрдне сестре, кренуле да
негују рањенике по болницама; пошто су прошле курс и стекле потребну
праксу, помагале су и при најтежим операцијама. Иако је била Немица,
царица Александра се свим срцем осећала као православна Рускиња,
Матушка читавог многострадалног народа, а њене кћери су у те дане
показале велику пожртвованост и молитвеност.
Године 1917,
искористивши побуну у Петрограду, група издајника – политичара и
генерала – убедила је Цара Николаја II да читава Русија тражи од њега
абдикацију. Да би се избегао грађански рат, Цар се одрекао престола –
прво у корист сина Алексеја, а затим у корист брата Михаила. Међутим,
тзв. фебруарским револуционарима, на чијем челу је стајао западни
плаћеник Керенски, циљ је био укидање саме установе монархије. Цар,
који је говорио да је спреман да се одрекне не само круне, него и
живота, за добро свог народа, Новог Израила, ухапшен је с читавом
породицом, и привремено смештен у Царско Село. На дан његовог одречења
од престола, 4./17. марта 1917, у селу Коломенскоје код Москве јавила
се чудотворна икона Пресвете Богородице Державне, која је у рукама
носила знаке царског достојанства – скиптар (жезал) и державу (куглу
која означава царску власт). Руси су схватили да је Небеска Царица сада
на престолу њихове земље, погружене у стихију револуционарног ужаса.
Касније јој је акатист и молитву сачинио Свјатјејши Тихон Исповедник,
Патријарх Московски. Она икона се сачувала до дана данашњег и
православни Хришћани верују да је она поуздани знак да ће се Русија
обновити под омофором Пречисте Богомајке.
У заточењу је почело
страдалништво последњих Романова. Керенски је оптужио царицу Александру
да је немачки шпијун. Упркос пристрасној истрази, доказано је да је
царица потпуно невина и сасвим одана својој новој Отаџбини. То није
сметало војницима – чуварима Романова да се изругују Цару, показујући
му да је сада „обичан грађанин“, који има „иста права као и други“.
Николај II је остао кротак и смирен – на Ускрс 1917, рецимо, позвао је
стражаре да заједно с њим и његовом породицом прославе Празник над
празницима. Војнике је то веома гануло.
Док је Цар био у
ропству, међу побожним Русима ширила су се пророчанства о његовој
скорој мученичкој смрти. Многи су се сећали речи светог старца Авеља,
затворника који је још Павлу I Романову прорекао шта ће бити с његовом
лозом. Овај Авељ је последњег руског монарха видео као жртву која ће
бити принета за очишћење руског народа. Митрополит московски Макарије
имао је 1917. виђење Цара Николаја II који од Господа Исуса Христа прима
и испија чашу страдања намењену Русији, после чега се чује глас: „Цар
је народну кривицу узео на себе, и Русима је опроштено.“
Четрнаестогодишња послушница Ржишчевог манастира Олга исте, 1917,
четрдесет дана и четрдесет ноћи налазила се у стању обамрлости. За то
време Господ ју је удостојио виђења како небеских обитељи, тако и адских
мука грешника. Олга је видела гоњења која чекају православне због вере
у Христа; такође, имала је прилику да угледа Цара Николаја који је
седео за великом трпезом у Царству Божијем, у чијем је челу био сам
Спаситељ. Сва ова виђења и откривења сведочила су верујућима да ће се
њихов свенародни Баћушка ускоро узети са земље и преселити у небеске
обитељи.
Лењин је у Русију стигао у априлу 1917. Послали су га
Немци, опремивши га новцем и упутствима за рушење руске државе. Овај
крвожедни зликовац је, захваљујући издајничком понашању тзв. Привремене
владе, у октобру 1917. извршио преврат који је њега и бољшевике
устоличио на власти. Керенскије побегао из Русије, оставивши Романове у
рукама комунистичких хорди. Царска породица вођена је по забитима
Русије, само да не би била ослобођена. У то време, „савезнички“ Запад
окренуо је леђа Николају II. Кајзер Вилхелм је покушао да код бољшевика
издејствује пуштање Романова на слободу; када је царица Александра
чула да Вилхелм то нуди зато што је она – Немица, одлучно је одбила
његову помоћ, говорећи да би пре волела да умре, него да пристане на
помоћ од непријатеља Русије, њене нове Отаџбине. После Тоболска, где су
извесно време били смештени, Царски Страстотерпци одведени су у
уралски град Јекатиринбург. Њихово тамновање је било сушта светлост:
молили су се Богу, читали житија светих, а нарочито мученика, и
припремали се за Небеско Царство. Нарочито је царица показала пример
величанственог подношења патње: молила се пуно за Русију и руски народ,
у писмима храбрила своје маловерне пријатеље и сведочила како у души
непрекидно осећа пасхалну радост.
Најстарија кћи, Олга, у једном
од писама пренела је последњу поруку кроткога и благоверног руског
императора: „Отац моли да поручим свима, који су му остали верни, и
онима, на које може имати утицаја, да се не свете за њега јер је он
свима опростио и за све се моли, а да се не свете ни због себе, него да
памте да ће ово зло, које је сада у свету присутно, бити још силније,
али да зло не може бити побеђено злом, него само љубављу“… У
бележницама Царевих кћери остала је записана песма под насловом
„Молитва“, у којој су, између осталог, и овакви стихови: „А кад и гроб
већ пред нама зине, / надљудска снага, од Тебе дата, /с усана наших у
висине/ молиће кротко за џелата…“ Нарочиту трпељивост и смиреност
показао је малолетни царевић Алексеј, који је својом незлобивошћу и
добротом пленио и сурове бољшевике.Једном приликом је рекао мајци:
„Мама, волео бих да умрем. Не плашим се смрти, само се бојим шта ће ови
да нам ураде“. Ово јагње принето је, у име свих православних Руса, на
жртвеник Божији – као жртва за грехе народа, огрезлог у таму и
безбожје, народа који скоро ништа није учинио да би заштитио помазаника
Господњег и његову породицу.
1./14. јула 1918, по допуштењу
Јуровског, команданта бољшевика који су чували Цара, у дом Ипатјева,
где су Романови били смештени, дошао је свештеник Јован Сторожев са
ђаконом, да би одслужили службу. Пошто је протојереј Сторожев и раније
је долазио, приметио је неку чудну промену код Царске Породице: они,
који су скупа певали у току богослужења, сада су ћутали. А када су,
уместо да прочитају молитву „Со свјатими упокој“, свештеник и ђакон, ни
сами не знајући зашто, исту запевали, са запрепашћењем су установили
да су Цар и његови клекли и да се на коленима, с дубоким умилењем,
моле. Тек касније, кад је чуо за убиство, отац Јован је схватио:
Романови су знали да се ова молитва пева за њих.
По директном
наређењу Лењина и Свердлова, у ноћи 4. 17. јула стрељана је Царска
Породица: Николај II Романов, његова супруга Александра, царевић
Алексеј, царевне: Олга, Татјана, Марија и Анастасија, као и слуге које
су остале верне помазанику Господњем до смрти: лекар Боткин, собарица
Демидова, лакеј Труп и послужник Харитоцов. Стрељање су обавили странци –
Јуровски, Јеврејин, још претходно је свим Русима одузео оружје или их
послао на друге дужности. Бољшевици су пуцали из револвера,
нимилосрдно. Велика кнегиња Анастасија била је само рањена. Њу су
зверски убили бајонетима. Кад се овај крвави пир завршио, тела су
спаљена и бачена у Ганинску јаму, а затим је на њих сипан креч, да би
се затрли трагови злочина. Убице су новост јавиле Лењину и Свердлову.
Бољшевици су касније саопштили да је, због „контрареволуционарне
делатности“, убијен само Цар Николај II; али истина се брзо прочула.
Кад су трупе белих, које су се бориле против бољшевичких хорди, ушле у
Јекатаринбург и ослободиле га, трагови злочина били су још свежи. У
приземљу Ипатијевог дома, у соби у којој је убиство извршено, нађени су
царском крвљу исписани црномагијски симболи који су указивали на
чињеницу да је убиство имало ритуални карактер – обезглављивања Русије
као православног Царства, последњег у свету. Такође, није било ни мало
случајно што су Романови стрељани у кући извесног Ипатјева: 1613. се
руски народ, преко својих најбољих црквених и друштвених делатника,
заклео на верност лози Романова управо у Ипатјевом манастиру. Што се
Јекатеринбурга тиче, он је добио име наредбодавца убиства – Свердловск.
Траг зла нечовештвом смрди и до наших дана. Онај који је срушио кућу у
којој је убијен последњи руски Цар, зато што је постала поклоничко
место где су се сабирали православни са свих страна Русије, звао се
Борис Јељцин. Рушење је обавио као шеф уралског обласног комитета КП
СССР 1977. године.
Што се убица тиче, они су казну доживели још
на земљи. Свердлов је отрован шест месеци после убиства Романова, а
Лењин је умро у мукама сифилистичног лудила.
У народу је,
пак, поштовање Цара Николаја и његове породице изузетно велико, и
православни се моле Светим Царским Новомученицима да их заступају пред
престолом Божјим. Од чуда која су се тим молитвеним заступништвом збила
навешћемо само једно, које се није десило Русу, но Шпанцу (1989).
48–годишњи Шпанац из Барселоне, Матео Гратакос Вендерел, неколико
година тешко је патио од болова у пределу бубрега. Сва испитивања су
показивала да је “ здрав“, и лекари су га убеђивали да умишља. Једне
ноћи, кад су болови постали неиздрживи, он је, на граници очајања,
почео да се моли Цару –Мученику да би га овај заступао пред Господом.
Иако још није био православан, Матео је у свом дому имао Цареву
иконицу, знао је његов живот и поштовао га. Те ноћи било му је лакше, а
сутрадан је, на новом прегледу, откривено да је заиста болестан, и да
има камен у бубрегу, који до тада лекари нису били у стању да нађу. У
току наредних месец дана Матео се молио Цару и камен је био излучен без
икакве хируршке интервенције. После овог догађаја, Матео је прешао на
Православље.
Сабравши се, као усрдни мученикољупци око
новозасјале звезде Руске Цркве, о ономе који се својом вером и трпљењем
уподобио Светима Борису и Глебу, рецимо и следеће: Велики слуго и
угодниче Бога Живога, новомучениче Царе Николаје! Као Цар Сверуски и
Самодржац, ти беше скроман и смеран животом својим. Хотећи испунити
заповест Христову, ти, први од свију, јавио си се свима слуга, и, дивом
духовним будући, срцем се нађе као дете, еда би приобрео Царство
Небеско. Стога и ми, дивећи се блаженом смирењу твоме, кличемо ти
овако: Радуј се, кротки и тихи Царе! Радуј се, пред Господом смерио си ходио! Радуј се, животом својим гордост демонску победио си! Радуј се, престо земаљски престолом небеским заменио си! Радуј се, душо голубија, незлобиви и благи! Радуј се, јер се земаљског одрече да би небеским живео! Радуј се, страдалниче све земље руске! Радуј се, Свети Царе Николаје, верни слуго Бога Живога!
На крају, одмуцавши ово неколико речи о животу и подвизима благоверног
руског цара Николаја II Романова, заблагодаримо Господу, Цару над
царевима, Који нас је Крстом Својим научио да се Царство Његово, Царство
вечне љубави и правде, задобија жртвом. Амин.
О, свети страстотерпче, царе мучениче Николају!Господ те
изабра за помазаника Свога да милостиво и праведно судиш народу своме и да
будеш чувар Православне цркве.Тога ради си са страхом Божијим своје царско
служење и бригу о душама извршавао.Испитујући те као многострадалног Јова,
Господ допусти да будеш увређен и да у душевним мукама поднесеш горке недаће,
вероломство, издају, отуђење ближњих и губитак земаљског царства.Све си пак,
као истински слуга Христов, и мученичку смрт си прихватио.Стога си Царство
небеско досегао, где се сада наслађујеш вишњом славом код престола Свецара,
заједно са твојим супругом, царицом Александром, и царским чедима Алексејем,
Олгом, Татјаном, Маријом и Анастасијом.Имајући сада велику одважност пред Христом Царем, моли се да
Господ опрости грех отпадништва народа нашег и да нам подари опроштај грехова,
да нас свакој врлини поучи, да задобијемо смирење, кроткост и љубав и
удостојимо се небеског Царства, да сви заједно са тобом и свим светим
новомученицима и исповедницима руским прославимо Оца и Сина и Светога Духа,
сада и увек и у векове векова. Амин.
Молитва Срба Светом новомученику цару Николају II Романову
О , Свети царе Мучениче Николају Други! Пред престо Цара
славе многе те врлине доведоше, многе те радосно објавише као достојнога венца
мученичког, многе и премноге врлине твоје и данас те свима вернима откривају
као угодника Христовог. Од свију већа, свеза савршенства, и у теби јави се
љубав, због које си, огњени ревнитељу закона Божијег, и живот положио за
пријатеље своје, и породицу свечасну пожалио ниси: царицу мудру и благу
Александру, царевића јагње Алексеја, и царевне, ангелима дружбенице,Олгу,Татјану,Марију
и Анастасију.И њих си позвао да те следе у ношењу Крста, што укућани твоји
смерно и радосно примише.Због мале браће своје, због православних Срба, ти си у
рат ушао, и мач си дигао да би нејач српску заштитио, и јеретицима си војну
објавио, јер хтедоше да прождеру стадо Доброга Пастира, учитеља твога и нашега.
Љубављу вођен,у Царству Љубави си се обрео; праштајући свима, од Бога си
опроштај грехова и награду задобио; за све се молећи, од Онога Који молитве
слуша примио си благодат да и после мученичке кончине помажеш онима који те
призивају.
Знајући за ово, и за много друго, неизречено и неизрециво,
ми, грешници православни Срби, млађа у Христу браћа твоја, овако ти се молимо:
Помози нам у невољама и искушењима који нас снађоше због
грехова наших:
У невољама јер творисмо вољу демонску, грехом заслепљени; у
искушењима, јер кушасмо дуготрпљење Божје, па се препуни чаша гнева Његовога
праведнога!
Помози нам у пустињи у коју залутасмо, одричући се Господа
над војскама, клањајући се златном телету сластољубља свога, желећи да се
вратимо у Египат таме безбожничке!
Помози нам да веру у мукама сачувамо, да се љубављу према
Христу и ближњима испунимо, да се надом у Царство Божје умијемо!
Моли се, Свети и благоверни Царе, да нас Господ подигне и
исцели: да нас подигне из таме и сенке смрти, да опет станемо пред Њега, Живога
и Истинитог, и да нас исцели од мржње, од многих, премногих страсти, од јереси,раскола и лудила
братоубилачког!
Помени све Србе који од предачке вере отпадоше, идолима се
паганским поклонише, лажним боговима кађење и почасти принесоше, у јереси и
безбожништво залуташе, да се сете Небеског Јерусалима и са сузама покајања у њега врате.
Помени све очеве и мајке који се у цркви не венчаше, који
једно друго изневерише, блуд и прељубу многу чинећи, чеда у утроби убијајући да
их Господ човекољубиви уразуми, светлости целомудрија приведе и брачним
благословом обдари.
Помени све младиће и девојке изгубљене и грехом намучене,
пијане, дрогиране, страстима расточене, да их Господ, Пролеће и Младост наша, отрезни, да их Телом и Крвљу
Својом причести, да их, блудне синове и кћери, на дверима Царства Небескога
дочека!
Помени све који у рату пострадаше, рањени, осакаћени, срца
ојађених, бескућнике и избјеглице, сирочад и удовице, многострадалне и многонапаћене
душе њихове светом молитвом својом обасјавајући.
Сети се пред Богом Аврамовим, Исаковим и Јаковљевим свију
који живот дадоше у борби за отачаство своје, да им Господ опрости грехе и да
их усели у дворове Своје.
Нека се пред Богом, Дивним у теби, прекротки и кроткошћу
прмудри Царе Мучениче, посраме сви који говоре: “Прождерасмо их” и који се
смеју и ругају Србима.
Непријатеље вере наше, као вихор и прашину, својим молитвама развеј,
а нас загреј, укрепи, утеши, научи и умудри, исцели и орадости, пролећним
лахором ходатајства твога будећи нас из тартарске зиме отпадије наше!
Моли се за нас са свештеном породицом својом царицом
Александром, царевићем Алексејем и царевнама Олгом, Татјаном, Маријом и
Анастасијом и са свима светим Новомученицима и Исповедницима руским и српским
који ране Господње на телу свом понеше, Еванђеље његово сведочећи. Да нас Цар
славе од свију саблазни сачува, да нас од лажних пророка и лажних месија
заклони, да нас од звери из бездана и војски антихристових избави и да, спасени
благодаћу Његовом, са тобом и свима Светима прославимо Оца и Сина и Светога
Духа, Творца, Спаситеља и Утешитеља Бога, сада и увек и у векове векова. Амин.
Књига Цароставник,кроз паралелно излагање житија и историјских
докумената на којима су она заснована,говори о подвигу Царских Мученика,Светога
Патријаха Тихона Испoведника и о тајном животу Катакомбне Цркве у Русији.Ово је
књига о пламеној вери,непостидној нади и бескрајној љубави и оданости...
У потресној беседи на рођендан Господара Цара Николаја,Свети
праведни Јован Кронштатски је рекао:
"Највећи светски зликовац,који ће доћи у последње
време,антихрист,неће моћи да се појави међу нама захваљујући самодржавној
царској власти која задржава срамотно и бесловесно безбожничко учење.Јер тајна
безакоња већ дејствује-каже Апостол-али се неће испунити све док се не уклони
онај који сад задржава:Цар-Самодржац".
Божијом милошћу Ми, НИКОЛАЈ ДРУГИ, Император и Самодржац Сверуски, Цар Пољски, Велики Кнез Фински и друго, и друго, и друго.
Објављујем свим верним Нашим поданицима:
Следећи историјским својим заветима, Русија, један (народ) по вери и крви са словенским народима, никада није посматрала на њихову судбину незаинтересовано. Са пуним једнодушјем и посебном снагом пробудила су се братска осећања руског народа према словенима последњих дана, када је Аустро-Угарска објавила Србији очигледно неприхватљиве захтеве за Државу. Презревши уступљиви и мирољубиви одговор Српске владе, одбацивши добронамерно посредовање Русије, Аустрија је журно кренула у оружани напад, почевши бомбардовање незаштићеног Београда.
Прунуђени услед насталих услова да донесемо неопходне мере предострожности, Ми смо наредили да се доведу армија и флота у ратно стање, али, стрепећи за крв и имање Наших поданика, улагали смо све напоре ка мирном исходу започетих преговора. Услед дружествених односа, савезница Аустрије Немачка, упркос Нашим надама на вековно добро суседство и не верујући Нашим уверавањима, да донете мере никако немају према њој непријатељске циљеве, почела је тражити хитно њихово укидање, и добивши отказ у том требовању, изненадно је објавила Русији рат.
Сада предстоји већ не заступати се за неправедно окривљену родну Нама земљу, већ оградити част, достојанство, целовитост Русије и њен положај међу Великим Државама.
Ми непоколебиво верујемо, да ће у заштиту Руске земље дружно и самопожртвовано устати сви верни Наши поданици.
У грозни час искушења нека буду заборављене унутарње распре. Да се укрепи још тешње јединство Цара са Његовим народом, и да одбије Русија, подигавши се као један човек, дрзки напад врага.
Ево, са дубоком вером у исправност Нашег дела и смиреном надом на Свемогући Промисао, Ми молитвено призивамо на Свету Русију и храбру војску Нашу – Божији благослов.
Дано у Санкт-Петербургу, у двадесети дан јула, у лето од Рождества Христовог хиљаду деветсо четрнаесто, а Царствовања Нашег двадесето.
На оригиналу Сопственом Императорског Величанства руком подписано: „Николај“. 21.07.1914.
Србија и Свети новомученик цар Николај II Романов
Свети новомученик цар Николај II Романов је спасио Србију од сигурне пропасти која нам је претила управо од "наших савезника".Ово је само један од многобројних примера да само у Русији Србија има искреног пријатеља и савезника и да не можемо тражити савез са нашим вечитим душманима,са онима који би најрадије волели да нас збришу,да не постојимо...
"Цар Николај II. Искупитељна жртва"
Филм доноси мноштво занимљивих података о царевању Цара Николаја II, његовом животу, као и стању Руске Империје пред њен пад. Погледајте...
ЖИТИЈЕ СВЕТИХ БЛАГОВЕРНИХ КНЕЗА ПЕТРА И КНЕГИЊЕ ФЕВРОНИЈЕ,
МУРОМСКИХ ЧУДОТВОРАЦА
Пре седамсто година је у нашој Руској земљи живео у граду Мурому млади кнез Петар. Његов отац је управљао Муромском земљом, а када је он умро, његово место је заузео старији Петров брат Павле. Благочестив и кротак је био млади кнез Петар и у свему се покоравао свом старијем брату. Али Петра је задесила веома тешка болест, и млади кнез је дуго патио, док се најзад није појавила избавитељка од болести.
У истој Муромској земљи је живео сиромашни пчелар који је имао ћерку, лепу девојку Февронију; по целој околини је била позната по свом уму. И ето она хтеде да помогне кнезу у његовој несрећи, те док је лечила кнеза Петра, она му се допаде и он по ономе шта је говорила и по њеним поступцима виде каква је то паметна и добра девојка. Допала му се Февронија и због своје лепоте. “Нећу наћи бољу девојку у целој области!” – одлучи кнез и обећа да ће се оженити њоме, али када је оздравио, поче да се размишља о томе да није ваљано да се кнез жени обичном девојком и скоро да је био напустио своје обећање, кад се опет разболи. Февронија га опет излечи. Разуме Петар да треба да испуни своје обећање, да га Сам Бог кажњава због кршења обећања, и ожени се Февронијом.
Умре старији Петров брат, тако да је он морао да управља Муромском земљом. Февронија, пчеларева кћи, постаде кнегиња целе области. Наравно да се ускоро појавило много завидљиваца, нарочито жена. Није се допадало знаменитим бојарима што кнегиња није из чувеног рода, а њихове жене, племкиње бојариње, не хтедоше ни да чују: како да се, забога, оне, жене из знаменитих породица, поклоне њој, простој сељанки! И почели су да клевећу Февронију пред Петром: хтедоше да их раздвоје. Али кнез је са Февронијом живео у миру и слози; колико год да су се бојари трудили да их посвађају, ништа нису успели. У међувремену су млађи Петров брат и његов братанац, син старијег брата Павла, пожелели да заузму место муромског кнеза, а Петра да прогнају. Спојили су се с бојарима који су били незадовољни због кнегиње. Ови бојари су имали велику власт и дешавало се да су управљали и самим кнежевима како су хтели. Тако је било и овде – дошли су код кнеза Петра и рекли му: “Или се разведи од Февроније и пошаљи је у манастир, а ти се ожени девојком из знаменитог рода, или и сам иди из Мурома, а ми ћемо да тражимо другог кнеза, а да за кнегињу имамо жену из простог народа нећемо!” Није било лако Петру да остави кнежевску власт, али он је чврсто памтио заповест Господњу о браку: “што је Бог саставио човјек да не раставља… ко отпусти жену своју… и ожени се другом, чини прељубу” (Матеј. 19, 6, 9). Тако је одговорио бојарима: “Мене је Сам Бог спојио са Февронијом, не ваља сад да људи раскидају наш савез. Ако не желите кнегињу, онда вам ни ја без ње нисам кнез, па ми смо – једно тело, једна душа!” И мораде Петар да остави Муром и живи у прогонству. Убрзо су Петар и Февронија сазнали шта је сиромаштво. Понекад би мрачне мисли долазиле у главу Петру: “Ето због жене сам остао и без власти, и без богатства, и без кнежевске титуле…” – помишљао је. А паметна жена која га је волела тешила га је стално нежним речима: “Не жалости се, кнеже! Па Господ је милостив: неће нас оставити у беди и прогонству”.
Али у Мурому су без Петра настали неред и раздори. Почеле су свађе око тога ко да дође на кнежево место. Једни су били за једног, други за другог; дошло је и до потезања мача, раздор је прешао у рат; многи бојари су били убијени у тим размирицама. Још дуго би се проливала братска крв да се Муромци нису сетили свог законитог кнеза Петра. Схватили су да без њега има доста оних који би желели да буду кнежеви и да реда никад неће бити. Дођоше они код Петра да га моле за опроштај и наговорише га да се врати заједно са кнегињом Февронијом у Муром: добро су знали и њихову мудрост и доброту. Вратише се Петар и Февронија у Муром и почеше да живе као и пре, мирно и срећно. Правично је управљао облашћу Петар: у свему се трудио да се држи правде, али је не мање указивао и милост. А кнегиња му је помагала саветима и добрим делима. Убрзо заволеше Муромци своју кнегињу; тако је нежна и једноставна она била, о сиромасима и просјацима се бринула као права мајка. Нико никад није доживео увреду од ње, није чуо ружну реч. После завршетка својих дневних послова кнез би се прихватао читања Речи Божје, а кнегиња рукодеља или би слушала кнеза. Тако су се они заједно учили вољи Божјој и трудили се да је у свему извршавају, избегавали су гордост и неправедну зараду, поштовали духовна лица и монахе, увек им помагали; проводили су чист, целомудрен живот у суздржавању. И тако поживеше до дубоке старости, не љутећи се једно на друго, и нешто пре смрти примише монаштво. Кнез је тада добио име Давид, а кнегиња Јефросинија.
Једном је преподобна и блажена Февронија везла ликове светих на воздуху за саборни храм Пречисте Богородице. Блажени Петар је послао код ње да јој кажу да му је дошло време да иде Господу. Желећи да заврши воздух, она га замоли да мало сачека. Трипут је позивао он, и трећи пут се блажена заустави, забоде иглу у воздух, обави око ње конац и посла слуге да кажу блаженом Петру да и она умире с њим. И помоливши се обоје предаше свете душе своје у руке Божје 25. дана месеца јуна.
После престављења преподобних, људи нису смели да их сахране у сандуку који су они сами припремили за себе јер су постали монаси и није ваљало да их стављају у исти ковчег. Тело преподобног Давида положише у градску цркву Пресвете Богородице, а тело блажене Јефросиније у приградском Крестовоздвиженском храму. У саборном храму Пресвете Богородице је остао празан њихов сандук. Следећег јутра су оба нова ковчега била празна, а тела светих су нађена да заједно леже у истом сандуку. Још једном су покушали да их раздвоје, али исто се поновило. После тога више нису смели да дирају њихова тела и сахранили су их поред градске саборне цркве Рођења Пресвете Богородице, како су они сами и заповедили, – у истом сандуку, који је Бог даровао на просвећење и спасење града: они који притичу на раку с моштима с вером добијају изобилно исцељења.
Тако обострана љубав побеђује чак и саму смрт. Господ Бог је прославио праведне супружнике чудесним исцељењима, а Црква их сматра за свете и сваке године празнује успомену на њих 25. јуна. Сада се они заједно моле Господу за све супружнике, а нарочито за оне који желе мир у породици.
Тропарь благоверных князей
глас 8
Яко благочестиваго корене пречестная отрасль был еси,добре во благочестии пожив, блаженне Петре, тако и с супружницею твоею, премудрою Феврониею,в мире Богу угодивше, и преподобных житию сподобистеся./ С нимиже молитеся Господеви/ сохранити без вреда отечество ваше, да вас непрестанно почитаем.
Кондак благоверных князей
глас 8
Мира сего княжение и славу временну помышляя, сего ради благочестно в мире пожил еси, Петре, купно и с супружницею твоею, премудрою Феврониею, милостынею и молитвами Богу угодивше. Темже и по смерти неразлучно во гробе лежаще,исцеление невидимо подаваете,и ныне Христу молитеся,сохранити град же и люди, иже вас славящих.
† Молитва Светим Петру и Февронији †
О, велики угодници Божији и чудотворци предивни, благоверни кнеже Петре и кнегињо
Февронијо, чувари и заступници града Мурома и усрдни молитвеници Господу за све нас!
Вама прибегавамо и молимо се са чврстом вером и надом: узнесите за нас грешне своје свете
молитве Господу Богу и измолите од Његове благости све што је потребно душама и телима
нашим: веру праву, добру наду, љубав нелицемерну, непоколебивост у побожности, успех и
напредак у свим добрим делима, мир у целом свету, изобиље плодова земаљских,
благорастворење ваздуха, душама и телима нашим здравље и вечно спасење. Молите Цара
Небеског за мир, спокојство и напредак у читавој земљи нашој, за срећан живот и добар
хришћански крај свих нас. Заштитите нашу отаџбину, град Муром и све руске градове од свакога
зла, а све правоверне људе који долазе да се поклоне вашим молитвама, заклоните благодаћу
молитава својих и испуните све молбе њихове. О, свети чудотворци! Немојте презрети наше
молитве, које вам са умилењем узносимо, него будите наши свагдашњи заступници пред
Господом и удостојите нас да вашом светом помоћи вечно спасење задобијемо и Царство
Небеско наследимо, да славимо неизрециво човекољубље Оца и Сина и Светога Духа,
Тројединога Бога, и да Му се клањамо у све векове. Амин.
