Коначно, о мојој омиљеној теми –
„богословској непр(ихв)а(тљи)вости“ матејеваца.
Да, као што Ви кажете, „наши“ грци „у
суштини имају православни став“, али се не труде превише да га искажу. Они
имају свест и чврсту веру да су православни, веома су задовољни собом и том
интуицијом, и немају баш никакву потребу нити амбицију (а можда ни капацитет)
да ту своју веру прецизније дефинишу, а још мање да је објашњавају или
проповедају другима. А нарочито „варварима“. Зато је нама, „варварима“, пао у
удео нелак задатак, да знамо, и разумевамо и интерпретирамо историју савремене
грчке православне Цркве, односно онога што је преостало од Цркве Ромејског
Царства, и да уместо грка и у њихово име формулишемо апологију и исповедамо и
проповедамо веру „варварима“ односно остатку православне васељене. Ни ви руси
се не удубљујете у грчка дела, будући заузети „својим“ проблемима, и,
такође реципрочно сматрајући грке „low life“ формом црквеног живота. Нама србима, који смо одавно до тла
изгорели, сада између руса и грка тј. између руског степског пожара и грчке
ватре, нужно је да добро разумемо и једне и друге, и да се организовано бранимо
и од једне и од друге опасности, док узимамо најбоље од оба света.
Ако нешто од овога што следи буде звучало
полемично (или наизглед непотребно дидактично), молим Вас не замерите – то није
полемика са Вама односно против Вас, него систематско експонирање старих лажи,
укорењених заблуда и кључних историјских фалсификата.
Одмах после новокалендарског раскола 1924,
Кинотита Свете Горе, сви келиоти и сви манастири (са занемарљивим изузетком
Ватопеда), прекидају општење са расколничком Васељенском Патријаршијом. 1926.
монаси исповедници, њих 450, окупљају се у „Свештени савез светогорских монаха
– зилота“ и објављују да су новокалендарци расколници, и „потенцијално“ и
„дејствено“, и саборно осуђују нову теорију светогорца Атанасија Даниелидуа,
про-патријаршијског апологете, која се у међувремену појавила у покушају да
оправда оне који су остали у општењу са новокалендарцима
(протокипријанизам). То је први кључни историјски моменат – ја
га зовем „Светогорско исповедање“. Непосредно после
тога, исте године, Свештена заједница ИПХ Грчке (ГОХ), на великом сабору нижег
клира и мирјана у Атини, без епископа, саглашава се са исповедањем светогорских
монаха. Тада је у Грчкој било око 800 парохија и, по неким сведочанствима,
близу 2 милиона верних „старокалендараца“.
И то „Светогорско исповедање“ о
новокалендарском расколу, који је протораскол схизмојереси екуменизма, у
непрекинутом континуитету и прејемству чувано је и сачувано до данас само
матејевском јерархијом. Зато је матејевски
Синод помесна Православна Црква Грчке, формална прејемница Велике Цркве
Ромејског Царства и хранитељка Православног Предања и Исповедања. Јер, Црква
је православно исповедање вере (Максим Исповедник). А
исповедник, омо-логитис, то је онај који „исто говори“ (омос=исти,
једнак; логос=реч, слово), једно исто, сам са собом, исто са свим Светима,
Црквом и Словом Божјим, сви, свуда, свагда.
Ја то суштински важно исповедање још називам
и никејско, односно новоникејско, зато
што оно у себи садржи један никејски еклесиолошки домат, и један никејски
канон.
Никејски канон о црквеном календару, а у суштини о син-доксији Цркве: календар који је
Никејски Сабор усвојио Цркви и предао нама, није јулијански, него је
Никејски. Између осталог, доказ за то је да га Сабор није усвојио само
за Римско царство, него за целу Васељену (укључујући нпр. и Индију, Персију, и
незнабожачка и христијанизована књажевства изван Римског царства...). Колико
знам, то нико не помиње, нити истинито формулише – руси зато што се не
интересују превише за ту непријатну болест свога далеког рођака, коју су они
давно прележали и стекли половични имунитет (под патријархом Тихоном), а
православни грци зато што се не удубљују у историју и етиопатогенезу сопствене
болести.
Никејски еклесиолошки догмат (никејски зато што он представља афирмацију и експликацију
никејске вере формулисану у 1. канону њеног кључног возглавитеља, Василија
Великог) јесте: јеретици и расколници су самоодсечени од Тела
Христовог и као такви нису причасници Тајинствене Благодати Духа Светога.
То исповедање, као двосекли мач, било је
оружје Цркве које је одмах и хируршки прецизно одсекло главу јереси екуменизма.
А за њом и две споредне главе које су израсле из врата те многоглаве хидре –
кипријанизма-криптоекуменизма, и флоринских схизми. А кад су и те две главе
одсечене, преостаје још само да се ране спале – огњем Светог Духа, истином
Цркве.
Да је то Светогорско исповедање било
православно, истинито и Богом благословено, показао је Велики Архијереј кад је
1925. Сам воздвигао Крест од нетварне светлости изнад Свога малог стада које га
се држало, и тиме и слепима показао где је Његово благовољеније (први
круцијелни моменат).
Ако је Вама, или било коме, „матејевска
еклесиологија“ неприхватљива односно спорна, морали бисте да најпре оспорите
никејску еклесиологију (Василија Великог и осталих Никејаца), а затим и
Светогорско исповедање (1924-1926.), укључујући и Богојављање Крста над онима
који су ту еклесиологију исповедали. Све еклесиолошко псеудобитије флоринаца
заснива се управо на томе – оспоравању Светогорског исповедања, или/и на
оспоравању оних који су то исповедање држали.
И овде, мала дигресија, као илустрација
да матејевски Синод не исповеда, нити је икад исповедао „теорију
прекидача“, како клевећу флоринци. Објашњавајући ситуацију у Грчкој
1924-1935. осамдесетих година наш Синод пише: „Након присилног увођења новог
календара, велика конфузија и неред наишли су на верне. У тој конфузној
и магловитој ситуацији, као Православни Јерарси сматрају се не само они који
нису прихватили новотарију, него такође и многи епископи који су протестовали
против новшества и који су се трудили да учине да се Синод врати на стари
календар, чак и ако се тада нису оделили од Синода. Када љути вуци
грабљивци улете у велико стадо у најтамнијој ноћи, неке од оваца и неки од
пастира бивају растрзани од вукова, а други расејани на све стране. Нико не
може да оптужи ниједну овцу која је остала сама, без пастира, у то време. Због
збрке, и таме ноћне, није било могуће за овце и пастире чак ни да се саберу
заједно, а камоли да пастири препознају овце, или да оне препознају своје
пастире“.
1935. сабрао се Сабор од три, а затим седам
епископа који су се вратили никеокалендарској пастви, и саборно објавио да
разлози за даље снисхођење престају, да је новокалендарска јерархија увођењем
папског календара недвосмислено учинила себе расколничком, потпала под анатеме
древних Свеправославних Сабора и да су, као такви, по Првом канону Василија
Великог, лишени благодати Свесветог Духа; те да се они који су у међувремену
крштени у расколу, при сједињењу са Црквом, примају Светом Тајном Миропомазања.
То је био други кључни историјски
моменат – потврда истинитости Светогорског исповедања на епископском Сабору
помесне Цркве, који је формулисао канон о томе. И то је био неспорни
саборни глас помесне Цркве – зато би 7 епископа, да покаже пуноћу, као 7 труба
јерихонских које руше град нечестивих. Баш како је школски о томе исказано у
Православном догматском богословљу (Помазански): „Када се у историји Цркве
догађало да сабори архијереја допусте појаву јеретичких ставова у својим
одлукама, саборна свест Цркве била је узнемирена и није могла да се умири све
док аутентична хришћанска истина не би била обновљена и потврђена на другом
сабору. А саборске одлуке Цркве су постајале истинско, ненарушиво и
ауторитативно Васељенско и Свештено Предање Цркве“.
И тада почињу прави проблеми.
Хризостом Флорински, убрзо после тога,
1936-37. почиње са својим ноторним исповедањем, односно одступа од
Саборног Исповедања, и подгрева стару атонску бљувотину Атанасија
Даниелидуа – како су новокалендарци само потенцијално расколници, не и
дејствено, све док неки будући свеправославни сабор сам себе не осуди, те да
стога имају благодат и дејственост Тајинстава, па је правилно да се крштени у
новом календару примају без миропомазања. То је већ било епископско исповедање
са амвона (протојереси „кипријанизма“, што је у духовној суштини јерес
екуменизма), и јавна измена претходног саборног исповедања („разарање проповеди
Цркве Божје“, како се то назива у Атанасија Великог). Затим, у име синода, а
без присуства владике Матеја, Хризостом и Герман (Димитријадски) објављују
енциклику којом се осуђује и одбацује пракса миропомазивања јер „Свето Миро
Васељенске Патријаршије има сву своју благодат и освећујуће дејство“. То
је било јавно гажење претходно саборски донетог канона о примању расколника (а
тиме и Првог канона Василија Великог). Владика Матеј протестује,
тражећи да се поново објави Исповедање из 1935. (два пута), бива игнорисан, и
после тога објављује да прекида општење на основу 15. канона Прво-другог
Сабора.
И баш тад, одмах после поделе, на Крстовдан
1937, дешава се и други круцијелни моменат – Господ понавља
Чудо са јављањем Крста, акцидентално, у матејевској општини на Криту, на гори
Кофина (о томе детаљно пише и флоринац Владимир Мос).
У наредним месецима Хризостом и Герман Д.
обраћају се Министарству вера писмом у коме између осталог изјављују да
признају ауторитет званичне цркве, траже да њен „Свети Синод“ осуди Матеја и
Германа (Кикладског), обавезују се да ће „прихватити одлуку Предсабора
Васељенске Патријаршије о календару ма каква она била“, и обећавају да убудуће
неће вршити „хиротоније нити било који други црквени чин који може да дирне у
ауторитет званичне Цркве“ (грци не знају шта је то, али Ви ћете ту свакако
приметити – закваску сергијанизма).
1938. Свештени савез светогорских монаха
зилота на Сабору осуђује Хризостома бившег флоринског и Германа димитријадског
и шаље посланицу грчком народу у којој каже да су та двојица “одбегли пастири,
вукови у овчјим кожама, разоритељи свештене борбе, погубитељи спасења наших
душа и непријатељи Бога и Његове Цркве”.
1940-1948. следе покушаји уједињења, али
Хризостом одбија све иницијативе, односно Матејев захтев са 4 тачке (само да се
поново објави: 1. да је новокалендарска црква расколничка, 2. да су њене тајне
недејствене, 3. да је миро безвредно и 4. да се деца миропомазују). Уместо
тога, он (Хризостом) понавља да је „пракса поновног миропомазивања безумна,
бешчашће, и хула на ипостас Цркве и на светост Тајни“, да они који то чине
„падају у јерес протестантизма, и лишавају се Благодати“ (1944.), и објављује:
„Уверавамо државне и црквене власти да (...) никада и ни у ком случају нећемо
приступити хиротонији епископа“ (1945.).
Владика Матеј, саборном одлуком црквене скупштине
клирика и лаика ГОХ, једнолично хиротонише („по икономији“ која је саборно
одобрена, и у духу 6. правила Сардикијског сабора које налаже – ако неки
епископ неке области, будући посланицом замољен да дође на сабор и учествује у
хиротонији епископа, „не дође, нити одговори – да се удовољи захтеву народа“, и
хиротонија саврши). То дејство очито благодатно делује и на
Хризостома-схизостома, који одмах после тога објављује: „Дајемо на знање онима
које су матејевци преварили да ми лично сматрамо Цркву Грчке расколничком и
њене тајне непричасне Божјој Благодати“.
Матеј умире, а Хризостом очито прима
благодат на благодат и одмах објављује: „Сви крштени од новатора има да се
миропомажу...уједно упућујемо последњи отачки позив свим ИПХ
да приступите заједници с нама, и позивајући вас уклањамо саблазни (сиц!)
створене нашом одговорношћу и повлачимо и осуђујемо све што смо од 1937. до
данас написали и рекли...и уз то научну дефиницију потенцијално и
дејствено“.
Ипак, том изобилном и ултимативном
схизостомском благодаћу раскол се не исцељује, него укрепљује – већина монаха
матејевског мушког манастира у Кератеи прилази самоосуђеном Хризостому и
компанији, а први међу њима будуће истакнуте вође флоринских разбојника, гоничи
митри Акакије (Папас) и Авксентије (Пастрас). Који одмах затим, канонским судом
Цркве, бивају осуђени и рашчињени – за онога ко верује у дејственост суда
Цркве. Ономе ко не верује, преостаје да верује у дејственост свих потоњих
флоринских тајнодејстава, али то је већ нека друга религија („митраизам“?).
(Дигресија у аналогију: Ваш клирик се одвоји од Вас, зато што Ви, за разлику од
њега, сматрате да није квалификован да буде епископ, и Ви га због тога канонски
судите и рашчините; он пређе у другу, православнију јурисдикцију, где подземном
хиротонијом треће, несумњиво најправославније јурисдикције постане Архиепископ
Петроградски и Гдовски РПАЦ; Ви кажете како је то антиканонско разбојништво, а
сви остали у православној васељени тврде како је то сасвим легитимно а на самом
делу је Ваша еклесиологија „неправилна и неприхватљива“ - да ли бисте се
сагласили са тим свеправославним консензусом?).
Као духовно завештање својим чадима,
Хризостом оставља испуњено обећање државним и црквеним властима да његов
паратаксис „никада и ни у ком случају неће приступити епископским
хиротонијама“, и пред смрт доследно понавља своју стару, бесмртну мантру - да
је „једино будући Свеправославни сабор компетентан да коначно реши питање
календара“ (јер га Никејски Сабор није компетентно ни адекватно решио). Верним
настављачем његовог бесмртног исповедања о календарском расколу, и хипнотичке
проповеди пастви да смирено треба чекати годоа - Свеправославни Сабор који ће
осудити сам себе - (п)остао је достојни прејемник Хризостома, Кипријан, а са
њим и РПЦЗ (и данас, у Србији, Артемије).
Непослушни гоничи митри Акакије Па(па)с и
Ав-авксентије Пас(трас), који више нису имали шта да изгубе јер су већ све
изгубили оставивши Цркву, „охи“ свога духовног оца („фуј то!“ хиротонијама)
нису прихватили као „охи“, па су отишли онамо где „охи“ звучи као „не“, код
руса. Међутим, и тамо је одговор, саборски, био: не. Али тада су већ то „не“
могли да без моралног проблема интерпретирају као „да“, па су се још мало
финансијски потрудили и дошли до митре. То што је један хиротонишући епископ
био новокалендарац, по њиховом сопственом исповедању „безблагодатни“, чије су
„тајне недејствене“, такође није била никаква препрека. Јер, они су те исте
1960. године, пре „хиротоније“, званично објавили: „Ми се не боримо због
измене календара, него због начина измене“ (тј. пошто је у РПЦЗ „начин
измене календара“ био благодатан, то су и тајинства новокалендарских епископа
РПЦЗ „благодатна“).
Др Александар Каломирос, флоринац, сведочи
да Хризостом није оставио наследнике „јер је био разочаран у етичку и богословску
компетентност својих клирика“. Дакле, сви потоњи флоринци су чада тих пар
морално и богословски некомпетентних црквених хулигана, осуђених одметника од
Цркве, зачета у тајном антиканонском клеро-блуду са „благодатно-безблагодатним“
новокалендарским архијерејем. Наводно, гадили су се на једноличну хиротонију
владике Матеја, која је учињена јавно, по саборној одлуци Цркве и на основу
духа 6. правила Сардикијског сабора, а сами су се нашли једнолично
хиротонисани, и тајно, противно саборној одлуци (јер је Теофил Јонеску
категорично изјавио да је лаж да је он учествовао у хиротонији, и до краја
живота је то одрицао - хиротонитириона није било нити га има, што формално
канонски хиротонију чини једноличном).
Архијереји РПЦЗ такође се нису пуно трудили
да себи објасне како се то „изволе Духу Светом и њима“ да прво буде „не“, „не“
и „не“ (три пута 1960-1968.), а затим 1969. „да“, па су свој канонски неред
(нечистоћу) простим декретом ретроактивно легализовали, и тиме је размазали по
целој васељени (као „својој“ канонској територији). Ту се опет систематски
превиђа, и са руске и са грчке стране, један битан канонски аспект (и опет
никејски!): по 6. канону Првог Васељенског Сабора, „ако неко без сагласности
митрополита буде постављен за епископа, тај не може да буде епископ („да не
буде епископ“, буквално на грчком)“. То значи - никада не може да буде
епископ, и то је унапред апсолутно дефинисана црквена санкција, такозвани
казнени канон, реткост у канонском корпусу, донет управо да би се спречило
расколничко размножавање епископа (које су започели мелетијанци, а данас га
бесконачно окончавају нови антиникејци, неомелетијанци – флоро-акакијанци). А
када разматрате данашњу црквену ситуацију у светлу овог канона, са никејског
аспекта, као што је ја гледам, сви флорински и флориногени епископи и њихови
хулигански расколи просто не постоје, и тада је све на самом делу
много јасније.
Када су и матејевци 1971. ступили у општење
са РПЦЗ, одмах по њиховом повратку у Грчку, „браћа“ флоринци пишу РПЦЗ како су
огорчени „перфидним актом“ којим је „Синод Филарета решио да призна као
каноничне псеудо-епископе покојног Матеја“, те да га „никада неће признати“.
Јединодушно са новокалендарцима они тврде да су над матејевцима „извршене
хиротоније“, да су они примивши их „потврдили свој статус расколника“, и да су
сада дужни да се потчине „постојећој канонској јерархији“ Авксентија. Да би
поткрепили своју „каноничност“ и ауторитет, демонстративно хиротонишу новог
епископа на катедру Солуна, која је већ била заузета матејевским епископом. То
је био још један чин који показује малигну природу њиховог духа – рукополагање
на заузете катедре, односно формирање паралелне јерархије је симбол
непомирљивог и дефинитивног непризнавања, и у историји су то карактеристично
први чинили схизмојеретици (нпр. најпре мелетијанци, на катедру Атанасија;
паписти-крсташи 1100. на катедру живог и дејствујућег Антиохијског
патријарха...). Тиме су „поставили печат непомирљивог црквеног непријатељства“
(речима свештеномученика Кирила Казанског о аналогном дејству сергијанаца).
Затим, флоринци нису пропустили да се као
свака здрава свиња поваљају у сваком доступном блату, па су се изборили за
признавање од грчке државе, и то са поносом објавили („Једино ми смо званична,
призната старокалендарска Црква ГОХ, Држава признаје само нас и ми признајемо
Државу, а сви други су нелегални и варалице, и немају право на постојање у
нашој Држави“). И тај флорински неосергијанизам нико није приметио (грци јер не
знају шта је то, а руси јер их је баш брига за грчку „истину“). На концу,
данас, природно ујединивши се, флоринци „ревнитељи“ Хризостома Флоринског и
флоринци ишчадија Кипријана, заједно су објавили да та досадна „јерес
кипријанизма“ (а тачније хризо-кипријанизма), о којој сви говоре, у ствари
уопште не постоји нити је икад постојала, „јер је наш Свети Синод никад није
као такву формулисао“.
Као што видите, ако желите да видите,
флоринци су кроз своју вијугаву историју били (по)грешни на свим нивоима – и на
догматском (кипријанизам), и на канонском (немогуће је побројати каноне које су
газили), и на етичком (лаж, лест, љубоначалије, клевета на истину). Ви знате:
суд, то је истина (фактографија, чињенице) + правда (корелација факта са словом
закона). Не иже на лица суд судите, него право судите синови људски, а милост
да се преузноси над судом – тек кад се прави суд расуди, може да наступи
милост, и тек тада бива: милост и истина срјетостесја, правда и мир
облобизастасја. Другим речима, без суда праведног нема ни милости, ни мира.
Милост пре суда је амнестија зла, укрепљење злочинаца и сигурни залог новога
рата. А Срби то знају боље него други народи, јер су то знање платили морем
крви.
„Прави су путеви Господњи, и прави ће поћи
по њима, а нечестиви ће изнемоћи на њима“ (Осија 14.10). Почев од Хризостома
Флоринског, све главне вође безбројних флоринских раскола (Акакије, Авксентије,
Калист, Калиник...) били су бивши матејевци, односно бивши исповедници
„Светогорског исповедања“, и сви су они, мање или више, краће или дуже,
директније или индиректније, били одступници од тог исповедања. На свима се
њима испунила реч: „Непријатељи човеку постаће домаћи његови“ и „од нас
изиђоше, али не бијаху од нас“. Свих њих је реч испрва била „да“, а затим „не“,
„и да и не“, „потенцијално да, реално не“.
Неки, као Хризостом Флорински, покушали су
да поново зидају оно што су развалили – и тиме сами показали да су преступници
(Гал.2.18).
Други, акакијанци (ишчадија Акакија Паса),
флоринске разбојничке банде, духовни цигани – роми псеудоромеји, који од тада
до данас скитају у безбројним чергама својих ефемерних раскола, украли су
исповедање од Цркве („светогорско“=„матејевско“, у ходу га повремено
распродајући у старо гвожђе, по економским потребама черге, причешчујући и
венчавајући новокалендарце), и украли су привид каноничности (хиротоније), од РПЦЗ.
Трећи, као корифеј флоринског духа, цигански
краљ, „отпораш“ Кипријан Куцумбас, успели су да са собом у смрт духовну одвуку
и РПЦЗ, и милионе румунских и бугарских и обманутих грчких ревнитеља. Заиста
велико дело.
А данас, кад их више нико не пита за „први
милион“, са стилом бахатог тајкуна чијем се актуелном ААА кредитном рејтингу у
банци светског истинског православља сви ниско клањају, акакијанци глуме
највиши васељенски ауторитет тог бизниса. А сви су као лажни пророци
јерусалимски прељубодејствовали вером, и ходили у лажи, и укрепили руке
зликовцима да се не врате од свога зла, и од тих лажних пророка изиђе оскврњење
по свој земљи (Јер.23.14-15) – и многи су пошли за њиховим нечистотама, и због
њих се похулило на пут истине (2.Пет.2.2 – јер они су размножили све расколе
због којих је никеокалендарски покрет изгубио кредибилитет). Али сви они под
своју анатему и на свој мач падоше.
Матејевски архијереји нису умели ни успели
да исцеле тај флорински вавилон. А и пацијент је сам побегао из њихове болнице.
Ко ће их због тога осудити? Када се појавила прва канцерогена мутација
(мутација исповедања 1937.), владика Матеј ју је одмах и прецизно ампутирао из
тела грчке Цркве (знам да Ви цените добру медицину - то се зове R0 хирургија,
у Т1 N0 M0 стадијуму). Када је умро Хризостом, оклудирала је артерија која је
васкуларизовала тумор, али је флорински канцер тад већ прешао на самосталну
неоангиогенезу, и имплантирао се на тело РПЦЗ. Руски доктори, као неуки или/и
пијани хирурзи, тај су канцер најпре игнорисали, затим га расекли и тиме
допринели његовој брзој дисеминацији, а на концу га прогласили бенигном
неоплазијом, која уопште не мора да се лечи. Када су схватили да је у питању
малигнитет и њихова мисдијагноза (касних 70-их), било је касно – чак и радикална
ампутација трулог уда флоринског, учињена проф. Филаретом Вознесенским (1979.),
била је закаснела. Карцином је метастазирао у јерес кипријанизма, а метастазе
су се прошириле по целом телу до тад колико-толико православне васељенске Цркве
(милиони верних у РПЦЗ у дијаспори и Русији, у Румунији, Бугарској...). И тај
карцином је усмртио тело РПЦЗ. Данас, тај карцином се ретроспективно поново
проглашава за бенигно ткиво, занемарљиви естетски проблем, и тврди се да
малигнитет никад није ни постојао.
Ако Ви сматрате да је ту смртоносну болест
флоринаца данас могуће санирати, и знате како то учинити а да то није пука
голословна објава међународног конзилијума да је пацијент здрав јер сам каже да
се осећа здраво и весело скакуће, нити хемотерапијски режим који једнако трује
и канцер и здраве ћелије (отров лажи, типа: кипријанизам више није битан јер
више не постоји), верујте ми - ја бих се први радовао чуду исцељења те
крвоточиве и згрчене грчке жене. И ако се матејсвски Синод уједини са
акакијанцима, без догматских компромиса, ја ћу се томе радовати. Али до тад, и
до свога краја на земљи уколико ми Господ да разума, непоколебљиво ћу стајати у
аманету Оца Монаштва, Антонија Великог, који је он као заповест изрекао на
самрти: „Немојте имати никакве везе са расколницима (и јеретицима)“.
Целомудрије јеретика (расколника) је горе од
сваког разврата, рекао је Свети Јован Златоуст. Аналогно, православље
расколника горе је од сваке јереси – зато што краду Православно
Исповедање од Цркве, облаче у њега својега мртваца, и тиме успешно обмањују
Христоимените људе.
И до тад, опростите - за нас су флоринци
неприхватљиви, отприлике исто онако као што ви кажете да је за Вас неприхватљив
Акакије-Поликакије србин. Они Вашем дому нису нанели никакву конкретну штету,
али у Грчкој и Србији и остатку васељене, учинили су неисцеливи раскол и
превелико зло. Акакије, апостол флоринског раскола у Светој Србији, након што
је донео тај карцином у Србију, методично и бескрупулозно проповедајући лажи о
истинском православљу („Матеј је био „хорепископ“ расколник, Хризостом
Флорински је Нови Марко Ефески у борби против новог календара, еклесиологија
матејеваца је болесна, а они сами су психички и духовни болесници...“), није
испрао него је изрезбарио мозгове својих следбеника, и веће шансе да позна истину
има просечан пентакосталац или јеховиста, него било ко од њих. Из себе једнога
је тај јеванђелиста лажи (до сад) размножио три истински псеудославна раскола,
у типичној патогномоничној флоринској традицији. А данас, кад су његове лажи
разобличене и кад је одбегао од флоринаца у потрази за митром и достигао свој
циљ, из своје кожне главе цинично исповеда како су у ствари „матејевци“, једини
прејемници Хризостома Флоринског (мислећи лимитираним умом: од
Хризостомове хиротоније Матеја - иако је Матеја хиротонисао Герман
Димитријадски), док је он „филаретовац“, прејемник светородне РПЦЗ. Из неког
разлога, не истиче чињеницу да је његово актуелно прејемство у ствари само од
три содомита: Лазара, Валентина и Варнаве Канског (који је прекрасно искористио
што је доживео „благодат“ легализације содомитских бракова, па је на концу
живота „оженио“ свога келејника). И ако је хризо-кипријанизам заиста умро са
Хризостомом и Кипријаном у Грчкој, у Србији је он данас живљи него икад –
питајте о томе владику Артемија и нове „светогорске оце-исповеднике“.
И још: „Признак лажи је променљивост“ (Свети
Игнатије Брјанчањинов). По речи једног светог исповедника и свештеномученика
руских катакомби, чада Црквена се познају као на лопати оног који веје, пуна
зрна пшенице остају на гумну Цркве, а плева и кукољ се развејавају од гумна, и
лете тамо и овамо ношени сваким ветром искушења.
Матејевски Синод никад није одступио од
првобитног Светогорског и саборног Исповедања.
Флоринци-акакијанци су као плева и кукољ
одувани најпре за Хризостомом, затим са Акакијем Папасом у акефалну
парасинагогу, па у подрум РПЦЗ, па у свим правцима у четрдесетак раскола
њиховог псеудоГОХ-а седамдесетих и осамдесетих и деведесетих година, па у
украјински РИПЦ, па после тога у патетични покушај поновног сједињења са
„татицом“, старим лажовом Калиником Ахајским… E да би се тај српски crème de la crème флоринске септичке јаме, сада кад је
митра стабилно на кожној глави, привремено сталожио у аутофекалном статусу
„СИПЦ“ (сатанине истински псеудославне цркве).
(Ако су уопште потребни признаци лажи -
Калиник је јавно слагао и до данас лаже да су 1980. једнолично хиротонисаног
Гликерија (који им је свет, за разлику од несветог Матеја), и остале румунске
епископе који имају исто прејемство, у општење примили хиротесијом, а што је
после цео Синод румуна негирао као лаж, и сви присутни сведоци; ту лаж и
Акакије без стида понавља, иако ју је Владимир Мос потпуно разоткрио и
документовао. Сваког ко изговара лаж Бог именује идолослужитељем - све коцкице
мозаика се склапају пред оним ко има очи, и мозак, да види.)
И да заокружим своје созерцање о
ново-никејској вери.
Никејска вера је сва суштина Вере
Православне. Никеја је, као што знате, од ники, победа.
Није случајно и Седми Сабор био у Никеји, да се победа Православља прослави на
истом месту где је и прво торжествовало. Иисус Христос побједи, и ми ако хоћемо
да победимо с њим, морамо да останемо „никејци“, верни у вери победе, Никејској
вери. Ми, Православни данас, ми смо Осми Сабор, који је и Први.
Три су главна принципа у оквиру те Никејске
вере:
1. Догматски принцип – божанствени догмат:
Јединосуштни Богу Оцу Син, постао је јединосуштан нама, да ми постанемо
јединосуштни Богу (то је никејски догмат о Благој Вести „Слово плот бист“ -
савршеном очовечењу Логоса Божјег и о Његовом Богочовечанском идентитету, а сви
остали Васељенски Сабори само га додатно објашњавају, против јереси формулишући
оросе о начину постојања и дејствовању Његових природа и својствима Његове
Ипостаси).
2. Канонски принцип – еклесиолошки догмат:
Јеретици и расколници су самоодсечени од Тела Христовог и као такви нису
причасници Тајинствене Благодати Духа Светога (то је никејски догмат о
идентитету и границама Цркве, који јерес екуменизма негира; сви који на било
који начин допуштају присуство Тајни код схизматојеретика су екуменисти, или
криптоекуменисти-хризокипријанити).
3. Историјски, темпорални принцип –
еклесиолошки канон: Никејски календар (никејски канон који дефинише литургијску
син-доксију, принцип „једним устима и једним срцем“, свету тајну јединства; сви
који га мењају су расколници, који разарају молитвено јединство Цркве).
Први принцип је димензија која одређује
небеске координате Цркве (одговара на питање: шта је Литургија? /или тачније,
Ко је Литургија, јер Литургија је Бог, Емануил/).
Други принцип је димензија која одређује
просторне координате Цркве (где је Литургија?).
Трећи принцип је димензија која одређује
временске координате Цркве (кад је Литургија?).
Само са свим тачним овим координатама можемо
знати и бити сигурни да смо у Цркви. И ова три принципа у неразделном
јединству, ортопистија (правоверје, у Теологији), ортофронија (правомислије, у
Икономији) и ортодоксија (сослављење-православљење, у Литургији), чине
Православље.
Свако ко нарушава било шта од тога
Православља је антиникејац.
Антоније Велики је за антиникејце рекао:
„Они су претече антихриста“.
Атанасије Велики је рекао: „Слово Господње
изречено Васељенским Сабором у Никеји у векове стоји“.
Ми кажемо - воистину, амин.
Евсевије П. (2018.)
