Непознати Господин

 Истинита прича са Космета

Непознати Господин

Свети Николај Мириликијски Чудотворац 

Испричаћу један доживљај који се догодио у Приштини нашем тадшњем кућевласнику, који је у дугим зимским ноћима седео са мојим оцем и причао о свему и свачему. Ја сам као дете први пут дошао у варош са села 1925, и уписао се у први разред Гимназије у Приштини. Као дете, слушао сам сваки њихов разговор па и ову исповест нашег газде, деда Димитрија кројача:

„... После рата, годину, две, беше добро. Посао је ишао. Зарада прилична. Али једне јесени код мене поче нешто назад. Нема посла. Код других и некако, код мене никако. Слава за славом, иде свети Никола, Божић се приближава, а муштерија слабо. Ниоткуд динар да дође. На два дана пре светог Николе враћам се из вароши кући. Уз пут размишљам 'Шта да радим? Како ћу славу, светог Николу да дочекам?' Дођем кући, отворим врата од собе и видим своју жену са децом око мангала са распљеним ћумуром, греју се и кувају нешто. Некако ми сви тмурни, невесели. Викнем мало у збиљи, мало у шали:

-'Ајде, шта чекате? Што не чистите? Слава иде. Ајде, одмах сви на посао. Поњаве, јастуке, рогоз напоље – и истресите пашину. Собу опајајте, изветрите. Да буде чисто до довече. Имало-немало, слава мора да се слави.'

Жена ме погледа мало чудно и нареди шта ће које дете да ради, а ја изађох на степениште и седох. Размишљм 'Шта сад? Где новац да нађем?' Касније уђох у собу. Деца као деца – дигла прашину. Све изнели у предсобље, које је прилично велико. Само икону светог Николе нису изнели. Рекох им:

-'А што ову икону не изнесосте?' Узмем је ја, прекрстим се и кажем: -'Свети Никола, буди задовољан ако те са сољу и хлебом дочекам.'

Пољубих је и изнесох и оставих на сигурно место. Опет изађем напоље, али куда? У том, трже ме лупање звекира на капији. Приближим се и назрем кроз разређене даске, неког непознатог, лепо обиченог човека. Отоврим и видим: непознат човек! Питам га

-'Кога тражите господине?' -'Димитрија, шнајдера тражим! Да ли си то ти Димитрије?' -'Ја сам', одговорих му с поштовањем. -'Дошао сам код тебе, да ми сашијеш пар одела. Можеш ли? То ће ми требати за идућу суботу.' -'Како да не могу, господине. Одмах ћемо отићи у чаршију, у мој дућан да уземем меру и да изаберете штоф какав желите.'

Пођох кући да узмем капут, кад ће он мени:

-'Знаш Димитрије, ја немам времена да идем у варош. Журим неким послом. Узми ти овде меру, а штоф узми црн, јер ми је потребан за празничне дане.' -'Добро господине, како ви желите!'

Уземем му меру и кажем да дође на пробу, не ове већ идуће суботе. Он се сложи и изађох са њим да га испратим, и да му напоменем да да нешто пара унапред, јер немам ни динара за хлеб, а камоли за цео пар одела. Одлучих се најзад и рекох:

-'Молим вас, немојте се љутити, али ја немам пара. Ако је могуће...'

Он ме ту пресече и рече:

-'Колико ти треба?' -'Па колико дате' рекох ја молећиво.

Непознати извади кесу од коже и даде ми пет златних лира. По ондашњем кретању, лира се могла купити за 400-500 динара. Узех ја лире, а оне ми упита:

-'Је ли довољно Димитрије?' -'Уха! Бин берићет врсн', што у преводу значи: 'Хиљаду пута да ти се врати'.

Испратих непознатог доброг човека и вратих се у собу, дозивајући децу по имену:

-'Видо, Слободане, узмите зембил и хајдете са мном у варош!'

Деца се спремише овлаш, и са зембилом у руци, једно са једне, друго с друге стране мене, пођосмо. Купио сам шећера, бомбона, зејтина, брашна, тамјана, свећу и др. Деци ципелице, жени шамију. Сваком по нешто. Сутрадан повечерје. Гости полазе. Дан славе свечан. Другог дана већином старе жене и деца долазе.

Слава прође лепо. Сада на посао, Димитрије! Узмем штоф, скројем, сашијем, па чекам на пробу. Дође субота, господина нема.. Недеље, нема га. Са сином наизменично дежурамо тако недељу дана, две три недеље. Бринемо се: 'Сигурно му се нешто догодило.' Најзад, престадосмо да дежурамо у радњи. Прођоше два месеца, три, пола године. Њега нема, па нема. Најзад се одлучих и одох у наш еснаф и све испричах и затражих да ме они саветују шта да радим са оделом. Најстарији еснафлија, знајући моје стање, рече:

-' Слушај Димитрије, продај то одело, а ако он дође, ти реци да си га нама дао и надокнадићемо му све, а ако жели и ново да му сашијемо.'

Тако и учиних. До дана данашњега тај се непознати добри човек не јави, а многе моје еснафлије, кад су чуле све ово, говорили су ми:

-'Е, Диме, Диме, то ти се јавио свети Никола, нико други.'

Заиста Бог долази у помоћ кад изгубимо сваку наду, а од куда долази, непознато нам је.

Вој. Јоцић (1968)

Одломак из књиге ‘Огњиште’

Свети Оци о борби против туге

Не мисли да ти једини трпиш више невоља од другога. Као што онај ко живи на земљи не може да не дише овај ваздух, тако и свако ко живи на земљи не може да не буде искушаван тескобама и болестима. Онима који се баве земаљским стварима, земаљске ствари и задају невоље; а они који теже духовним вредностима због њих и пате. Али, ови други ће бити блажени, јер је велика њихова награда на Небесима.

Бог не допушта души, трпељивој и која сву наду полаже у Њега, да буде искушавана толико да падне у очајање тј. да буде искушавана већма него што може поднети (1 Кор 10,13). И лукавом није дато да искушава душу и мучи онолико колико би он желео, већ само онолико колико му Господ допусти. Нека душа само храбро трпи све, чврсто верујући и очекујући од Бога помоћ и уздајући се само у Њега; и Он је никада неће оставити. 

Свети Јефрем Сирин

Туга нам је од користи само у случају када је прихватамо подстакнути или покајањем за грехе, или жарком жељом за савршенством, или сазерцањем будућег блаженства. О њој говори и блажени апостол Павле: Јер жалост која је по Богу доноси покајање за спасење, за које се не каје; а жалост овога света доноси погибао (2 Кор 7,10)

Постоји и друга врста туге, која је потпуно бескорисна, која у грешну душу, уместо намере да исправи свој живот и очисти се од страсти, уноси најпогубније очајање. Управо она ни Каину није дала да се покаје после убиства брата, нити је допустила Јуди да после издаје пронађе пут спасења, већ га је довела, кроз очајање које му је наметнула, дотле да се обеси.

Свети Јован Касијан

Уздржљиви не тугује што није добио храну, нити целомудрени што није задовољио срамну похоту, нити кротки што није успео да се освети, нити смирени што је лишен људске славе, нити несреброљубиви што је претрпео губитак.

Они су у потпуности угасили у себи све такве жеље, и зато и не осећају тугу, јер бестрасног не мучи туга, као што се стрела не дотиче онога ко има на себи оклоп.

Туга се рађа од онога што не волимо (жалости, невоља, тегоба); од туге настаје мрачно расположење душе (униније), а од њих заједно настаје бесмислено бунтовање (роптање на све). Уколико желиш да угушиш у себи тугу са мрачним расположењем духа, пригрли срцем љубав и обуци се у незлобиву радост.

Свети Нил Синајски

Мржња зависи од раздражљивости, раздражљивост – од гордости, гордост – од сујете, сујета – од маловерја, маловерје – од тврдоће срца, тврдоћа срца – од нерада, нерад - од лењости, лењост – од унинија, униније – од нетрпељивости, нетрпељивост – од сластољубља.

Молитва зависи – од љубави, љубав – од радости, радост – од служења, служење – од наде, нада – од вере, вера – од послушања, послушање – од простосрдачности. 

Свети Макарије Велики

отац Серафим Роуз: Имитација духовног живота

Епископ Теофан Затворник (+1895), цитирајући и преводећи Свете Оце, намерно је изостављао она места, где се говори о физичким аспектима молитве. Он је тако поступао, знајући, да су још у његово време – у XIX-ом веку – многи примали те физичке аспекте за коначни циљ и почели да остварују имитацију, не схватајући суштину.

Зато је Епископ Теофан једноставно искључио све то у својим преводима. Сада су, једнако, многа од тих дела преведена потпуно, од стране других преводиоца и почињу да се објављују и можете прочитати о томе, какав положај да заузмете, седећи на столици, спустивши главу, итд. И људи почињу да примењују написано на чисто спољашњи начин. Они почињу да мисле: „ЕВО ГА!“

И неизбежно, ако дуго посте и врше одређене вежбе, са вама почиње да се догађа нешто. Али то није духовни живот. Супротно, можемо бити уверени да имамо посла са демонском активношћу. Истинити духовни живот је много више укорењен у реалности, њега је немогуће повезати са сличним, површним подражавањем.   Обично, није тешко познати људе, који се односе према духовном животу неозбиљно, већ покушавају да га опонашају.

Ево да наведемо такав пример: У Сан Франциску је живео неки човек, који се запалио идејом Исусове молитве. Постепено је увећавао количину молитви, док није дошао до 5000. Живећи у свету, усред бучног града, он је ујутру, пре него би приступао неком послу, до хране, произносио, стојећи на балкону, до 5000 Исусових молитви и осећао се при томе задивљујуће свежим и узвишеним.

Једно јутро, када је дошао до последње хиљаде, испод балкона се појавио човек, који је почео да ради нека своја посла. И ево, наш молитвеник је био толико изведен из себе, тим догађајем, да је почео да тог човека гађа посуђем. Са какве тачке гледишта би требало да оценимо човека, који се бави духовним животом, који твори Исусову молитву, ако изненада у току молитве, он може да почне да баца посуђе?

То значи, да су унутар њега, страсти биле на слободи, јер је он имао посебно обмањујућу идеју или мишљење (мнење) у вези тога, шта је духовни живот. Он је и деловао, на бази тог, СВОГ мишљења, а не трезвено, т.ј. на бази знања и при првој прилици, страсти су изашле напоље.

У таквом случају, много кориснијим се јавља, не изговарати до 5000 молитви, већ делати нешто друго, што је духовно. Зато, то не мора бити нашим пољем борбе. Ми треба да почнемо њу управо на нивоу трезвеног погледа на свет, без икакве слепоће, путем самопознања, да смо окружени силама целог света.

Морамо се са њима борити тиме, да постојано држимо разум горе, а не доле, т.ј. да гледамо небеско и не забијати разум у земаљске ствари (објаснићу даље, шта то значи). Са тачке гледишта практичног мирјанског живота, то значи, да нам следује да будемо мало луди, т.ј. да не идемо уз ногу са већином чланова Цркве. Нас ће сматрати, у мањој мери мало чудним, и то просто ненормалним.

Опет, то је неопходан и кључни услов, и ја ћу се томе још вратити.

Свети Игњатије Брјанчанинов: О припремању за молитву

Због великог значаја молитве за њу се треба припремити. Пре но што се помолиш, припреми се, и не буди као човек који искушава Господа (Сир.18,23). „Ми који желимо да се представимо Цару и Богу, и да разговарамо с Њим – каже свети Јован Лествичник – не смемо кренути на пут неприпремљени, да Он, угледавши нас издалека без прописаног оружја и дворске одоре, не нареди Својим слугама и помоћницима да нас вежу и баце далеко од лица Његова, а молбе наше да поцепају и баце нам натраг у лице“ (Поука 28).

Прва припрема састоји се у одбацивању злопамћења и осуђивања ближњих. Ту припрему је заповедио Сам Господ. И кад цтојаше на молитви, праштајте ако шта имате против кога; да и Отац вам који је на небесима опрости вама сагрешења ваша. Ако ли пак ви не опраштате, ни Отац вам који је на небесима неће опростити вама сагрешења ваша (Мк.11,25-26). Као даља припрема служи одбацивање брига, силом вере у Бога, силом покорности и преданости вољи Божијиј, као и свест о сопственој греховности, те скрушеност и смирење духа који одатле проистичу…

Скрушеност духа је једина жртва коју Бог прима од пале људске природе. Да си хтео жртве, принео бих Ти – говори Богу Пророк у име сваког палог човека који остаје у своме паду; али Ти не само да не мариш за било коју посебну жртву, телесну или духовну, него ни за жртву паљеницу. Жртва је Богу дух скрушен, срце скрушено и смирено Бог неће презрети (Пс.50,18-19). Свети Исак Сирин понавља следећу изреку другог светог Оца: „Ако неко не признаје да је грешник, његова молитва није угодна Господу“ (Беседа 55). На молитви стој пред невидљивим Богом као да га видиш, са уверењем да Он види тебе и да те пажљиво посматра; стој пред невидљивим Богом онако како пред страшним и непристрасним судијом стоји утамничени злочинац, окривљен за безбројна злодела и осуђен на казну. Тачно: ти стојиш пред сувереним Господаром и Судијом твојим; стојиш пред таквим Судијом, пред Којим се неће оправдати нико жив (Пс.142,2), Који је увек праведан у суду Своме, Који не суди само онда, када, по неисказаном човекољубљу Своме, опростивши човеку сагрешења његова, не иде на суд са слугом Својим (Пс.142,2). Осетивши страх Божији, осетивши услед дејства страха Божијег током молитве присуство Бога, без вида, духовно, видећеш Невидљивог, спознаћеш да је молитва стајање на страшном суду Божјем (Леств.28). На молитви стој погнуте главе, очију оборених ка земљи, на обе ноге, право и непомично; молитву поспешуј плачем срца, уздасима из дубине душе, обилним сузама. Спољно побожно стајање на молитви веома је потребно и веома корисно за свакога ко се подвизава подвигом молитве, а нарочито за почетника, код кога се положај душе највише прилагођава положају тела. Апостол заповеда благодарење на молитви: У молитви будите истрајни – каже он – бдите у њој са захваљивањем (Кол.4,2). Апостол сведочи да је благодарење заповеђено од Самог Бога:Молите се без престанка. На свему захваљујте; јер ово је воља Божија за вас у Христу Исусу (1.Сол.5,17-18). Шта значи благодарење? То је славословље Бога због безбројних доброчинстава Његових која су изливена на читав људски род и на сваког човека. Таквим благодарењем у душу се уводи дивно спокојство, уводи се радост, без обзира на то што са свих страна окружују патње, уводи се жива вера, услед које човек одбацује од себе све бриге, заборавља на страх од људи и од демона и свецело се предаје вољи Божијој. Такво расположење душе јесте најбоља припрема за молитву.

Како, дакле, примисте Христа Исуса Господа – каже Апостол – тако у Њему и живите, укорењени и назидани у Њему, и утврђени у вери као што сте научени, изобилујући у њој са захвалношћу, тј. стичући путем благодарења обиље вере. Радујте се свагда у Господу, и опет велим: радујте се!

Господ је близу. Не брините се ни за што, него у свему молитвом и мољењем са захвалношћу казујте Богу жеље ваше (Фил.4,4-6). Важност умног подвига – благодарења, нарочито подробно је изложена у „Духовном руковођењу“ преподобних отаца Варсануфија Великог и Јована Пророка.

Јесењи сусрет у Саровској шуми

25. новембра 1825. г., неколико дана после тога, када је цар Александар I отишао од света, вратио се свету из свог затворништва, по наређењу Мајке Божије, дивни старац преподобни Серафим Саровски. Дошао је, да просвећује свет светлошћу благодати Светога Духа, коју је накупио током усамљеничког молитвеног подвига.

Непосредно пре тога, на јесен исте године везано са њим, десио се следећи случај. Старец Серафим је стајао поред свог извора близу манастира. К њему је пришао млади официр и, скинувши капу, замолио га је за благослов. Увек кротки и тихи старец Серафим одједанпут се испунио таквог гнева, каквог код њега нико никада до тада није видео, вичући гласно на официра проклео га је. Несрећни, као громом погођен, кренувши да одлази, тетурајући се од потрешености, заборавио је и капу обући... 

Сличајни сведок овог догађаја био је млади монах, који је донео старцу Серафиму храну. „Јеси ли видео?“, - упитао га је старец. „Видео сам“, - одговорио је монах. Старац му је показао извор, о коме се пажљиво бринуо: „Погледај!“ Монах се нагнуо и угледао, да је извор благодатне воде, који је исцељивао мноштво болесних, и који је увек био чист и бистар, овог пута био је потпуно мутан. „Ево тако ова господа хоће сву Русију да замуте“,- рекао је преподобни Серафим. После кратког времена, Русија је сазнала за заверу и покушај устанка „декабриста“ (официр је био један од њих)*.

Као да се у тишини јесење Саровске шуме одиграо сусрет две „Русије“ – Русије Православне, Свете Русије са Русијом демократском, револуционарном. Симболика сусрета је јасна: код Свете Русије, Русије праве, то јест, Православне, није било, нема и не може бити никаквог јединства, или помирења, или разговора са демократијом, револуциојом и хуманизмом, чак и када су у питању интереси који зависе од „националне сагласности“. Западњачкој хуманистичкој демократији од лица Свете Русије изречена је одлучна и вечна анатема...“

Протојереј Лев Лебедев (РЗЦ), "Великорусија – животни пут", гл. 23., стр. 294., Санкт Петербург, 1999.

------------

* „Декабристи“, револуционари племићког порекла, следбеници идеја француске револуције, завереници против царског самодржавља, организатори буне из 1825. год. Пошто је завера откривена неки од „декабриста“ осуђени су на смрт вешањем, а неки на прогон у Сибир.

Да ли је Исусова молитва за мирјане?

„Господе Исусе Христе, Сине Божји, помилуј ме грешног“. На први поглед ово је једноставна молитва. Међутим, духовни оци налажу својој духовној деци да буду врло опрезна у њеном упражњавању. Под којим условима је мирјанима могуће користити Исусову молитву?

Иконица од папира

Иконица на страницама новина или часописа, икона на корицама бележнице или роковника, календар препун приказа икона. Све сте то већ видели, на то сте навикли и уопште вас не чуди. Али намеће се питање: колико је то заиста нормално? Има ли нечега опасног и увредљивог према светињи у читавој тој реци приказа ликова светих на лаком и кратковечном материјалу? Питање може наизглед бити чудновато, али ипак га треба поставити.  

---

Ето, узмимо за пример цитат из догмата Седмог Васељенског Сабора. Најпре је Сабор установио везу међу образом и Првообразом, а потом је устврдио: „постављати у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима часне и свете иконе, живописане бојама из туцаног камена и из другог томе сличног материјала.“

Хајде да пажљиво пређемо сва места која се сматрају достојним да садрже приказе светих. То су зидови цркве, свештени сасуди, одежде, даске, куће и томе слично. Материјали достојни приказа ликова светих јесу: дрво, тканина за одећу, омалтерисани камен и томе слично. И ако смо на почетку нашег разговора о савременом обиљу папирних икона, јасно ставили до знања да је материјал о коме се ради – папир – лак и недуговечан, онда су материјали који се помињу у наведеном тексту по својим одликама супротни – тврди, тешки, дугог трајања.

То нам на први поглед може изгледати као ситница, али тешко да је то тако. Можемо да пробамо да замислимо како би се наш благочестиви предак, или штавише Свети отац, повео у случају да је био принуђен да ситним словима на крају новина напише: „Новине садрже приказе ликова светих. Молимо вас да не користите дату хартију у свакодневне сврхе.“ И заиста, новине са иконама неко може да искористи као хартију за увијање, или је просто може бацити да је ветар носи под ђонове пролазника. Свети оци би се згрозили и доживели културни шок једноставно угледавши гомиле новина са иконама, наслагане у штампарији.

Раније је иконоборац имао дужност да са бесом отима икону, да је прободе копљем, спали, разбије на комаде. Данас неко пуком случајношћу може да постане иконоборац кроз неопрезност и безобзирност. Помислите само о малим календарима са ликовима светих. Година се завршила и куд ће сад календари? Да их гурнемо у џеп од новчаника? То је, узгред, честа пракса. Парохијски свештеници су присиљени да регуларно на гомили спаљују календаре којима је прошао рок, па новине и часописе, и то је истовремено тужно и упозоравајуће.

Баш из разлога да не разгневе Бога, или не увреде Богомајку, људи често исецају ликове светих из разних издања и то доводи до још једне чудне појаве. Управо се те малене, разноврсне иконе множе до апсурдних размера. Количина сакупљених икона не треба да буде бесконачна. Понекад је довољан један образ за молитву, као у келији Светог Серафима, да привлачи поглед и не дозвољава да се изгуби пажња. Може их бити и више. Али сигурно да иконе не треба да висе или леже свуда унаоколо, прилепљене или прикуцане, само скупљајући прашину. То не рађа страхопоштовање. То рађа забуну.

Не зависи ту све ни од нас. Икону данас можемо видети и као етикету на винској боци. При чему је то неретко неко обично или чак одвратно вино, које никако не приличи Литургији. И ми ћемо се исцрпети од суђења са произвођачем, ако пожелимо да станемо на крај том понашању, које је суштински богохулно. Могући су и други изузеци који од Цркве и хришћана директно не зависе. Оставимо то за неку другу прилику и вратимо се себи, ономе што од нас зависи.

Повећање квантитета увек доводи у питање квалитет. Ако живописање икона одузмемо од иконописаца, и ако претворимо само то „писање“ у масовну производњу, то јест у штампање, а тај процес фактички поверимо машинама, тада ћемо добити неку нову реалност, која је у непосредном односу са Седмим Васељенским Сабором. Зар икона претворена у штампарски производ, од лаког и краткотрајног материјала, не раскринкава нашу веру, веру савременог човека? Можда је то показатељ да наша вера постаје утилитарна (и да се може сместити у новчаник), лака и неспособна да потраје вековима? Ипак, нас фреске Андреја Рубљова гледају и дан-данас, а ето, ислужени календари са ликовима светих се сваке године спаљују јер никоме нису потребни.

Има нечег у томе што одговара нашем добу, нечег савременог и страшног.

Извор: pravoslavie.ru

Разоритељу СПЦ Атанасију Јевтићу фанатизовани следбеници испевали и тропар

"икона" расколника и јеретика и хулитеља на Духа Светога
"епископа" Атанасија Јевтића

„Светом Атанасију Херцеговачком:

Тропар глас 1.

Подобан: „Пустиње житељ“

"Захумља ослонац, најлепши украс Србије, Јеладе васцеле заступника братољубивог, Атанасија прославимо радосно, Неустрашивог Војводу Христовог. Божанских речи бујице из њега извиру, сатирући христоподобно бунцања безбожника.

Слава Христу, твоме Надахнитељу.

Слава Њему Који те је пројавио.

Слава Њему Који тобом казује богословље најузвишеније."

Твореније:

Јеромонаха Атанасија Светогорца

Химнографа велике Цркве Христове

из манастира Симонопетар

Извор: "Борба за веру"

+++

Примедба уредништва блога "наша вера православна": Атанасије Јевтић је одлично познат и међу верницима и клиром помесних цркава тзв. светског псеудоправославља, а уосталом и међу разним "ревнитељима изнутра", као и међу псеудозилотима и на крају и међу истинитим православним хришћанима. Против истинитих православних хришћана, који су познати као зилоти матејевци је, тако рећи, целог свог живота, водио духовни рат, а водећи духовни рат против оних који су у Цркви, водио је рат против Бога, уосталом, као што то чини и онај ком је целог живота служио. А и најобичнији лаик зна како завршавају они који поведу рат против Бога, они који похуле на Духа Светога, ширећи најодвратније лажи, клевете и етикете на рачун Цркве Христове (ЦИПХ Грчке и Кипра), што је Атанасије Јевтић "ревносно" чинио и кроз књигу "Заблуде расколника тзв. "старокалендараца" ", која није ни достојна коментарисања, јер неко ком се испевају тропари, неко ко се кује у небеса као "светитељ", ни у лудилу не би помислио да хули на Цркву Христову, ни у лудилу не би помислио да у исти кош са Црквом Христовом ставља разне јеретике, расколнике, самозванце и сл.

Што се тиче (не)дела Атанасија Јевтића, по злу је упамћен и међу тзв. "ревнитељима изнутра" у расколничкој и јеретичкој Београдској Патријаршији (СПЦ је Београдском Патријаршијом звао његов духовни отац, отац Јустин Ћелијски, избегавајући да је назива Српска Православна Црква), које није нарочито потресало то што кроз књигу коју је написао најдиректније и најоштрије хули на Цркву Христову, али их је потресао њихов новотарски дух (што је свакако представљало и дан данас представља велики проблем не само у расколничкој и јеретичкој Београдској Патријаршији, него и у многим другим помесним црквама тзв. светског псеудоправославља, пошто Атанасије Јевтић није једини који је био тог, новотарског, антихришћанског и антицрквеног духа!) и његова разоритељска делатност, усмрена против одавно у сваком смислу разорене СПЦ (а захваљујући таквима као он јој највише и приличи назив Београдска Патријаршија!), а тај новотарски дух, та разоритељска делатност и дан данас живи кроз његову духовну децу, која га, као што видимо, упркос чињеници да је по својим (не)делима, по своме "вјерују" ваистину достојан највећих понора пакла, кују у небеса и проглашавају "светитељем". 

За крај ћемо само рећи: Каква "црква", такав "светитељ"!

Такође, будући да је мноштво људи жестоко саблажњено књигом Атанасија Јевтића и његовим хулама, лажима и обманама на рачун Цркве Христове, на рачун истинитих православних хришћана, у књизи схимонаха Серафима (Игњатића) "Апологија зилота матејеваца" је разоблична свака лаж и обмана изложена у књизи Атанасија Јевтића. Такође, у тексту Евсевија Петровића "Православље или смрт?" је јасно и детаљно изложен историјат ЦИПХ Грчке(и Кипра) и ту свако ко има љубав према Истини и ко жели да спаси душу своју јасно може видети ко је остао на путу Истине Божије, у Цркви Христовој, а ко је од ње отпао, било да је реч о разним псеудозилотима или о помесним црквама тзв. светског псеудоправославља.

Свети Теофан Затворник: Непрестана молитва је неотуђива одлика духа хришћанског

„Непрестано се молите“ (1.Сол.5:17). И у другим посланицама свети Павле заповеда: „будите... постојани у молитви“ (Рим.12,12), „у молитви будите постојани, бдите у њој са благодарењем“ (Кол.4,2), „сваком молитвом и прошењем молите се у свако време Духом“ (Еф.6,18).

Сам Спаситељ поучава постојаности и неодступности у молитви причом о удовици, која је умолила неправедног судију својом истрајношћу прошења (мољења) (Лк.18,1-8). Види се да непрестана молитва није случајно прописана, већ је неотуђива особина хришћанског духа.

Живот хришћанина је, по апостолу, „сакривен је са Христом у Богу“ (Кол.3,3). У Богу он и мора да пребива неодвојиво са пажњом и осећањем, што и јесте непрестана молитва. С друге стране, сваки хришћанин је „храм Божији“ у коме живи „Дух Божији“ (1.Кор.3:16; 6:19; Рим. 8:9). Овај „Дух“, који увек обитава у њему и посредује, увек се моли за њега са „неизреченим уздисајима“ (Рим.8,26), учећи њега самог непрестаној молитви.

Прво дејство благодати Божије, која грешника обраћа Богу, испољава се у тежњи његовог ума и срца ка Богу. Кад потом, после покајања и посвећења свог живота Богу, благодат Божија, делујући споља, сиђе у њега кроз Свете Тајне и остане у њему, тада постаје у њему непроменљиво и свагдашње и то стремљење ума и срца ка Богу, у коме је суштина молитве. Оно се открива у различитим степенима и, као и сваки други дар, ваља да се разгорева (2.Тим.1:16). А разгорева се по свом роду: молитвеним трудом, а нарочито трпељивим и целисходним пребивањем у црквеним молитвама. Непрестано се моли, труди се у молитвама – и стећи ћеш непрестану молитву, која ће већ сама почети да се врши у срцу без много напора.

Свима је очигледно да се заповест светог апостола не испуњава једино вршењем прописаних молитава у одређене часове, већ захтева свагдашње хођење пред Богом, посвећивање свих дела Богу, свевидећем и свуда-присутном, разгоревањем топлог обраћања к Њему умом у срцу. Сав живот, у свим својим појавама, мора бити прожет молитвом. Тајна је у њеној љубави према Господу. Као што се невеста, која је заволела женика, не одваја од њега сећањем и осећањем, тако и душа, љубављу сједињена са Господом, неодступно пребива са Њим, обраћајући се к Њему топле беседе из срца. „Ко се сједињује са Господом, један је дух са Господом“ (1.Кор.6,17).

(Епископ Теофан. Тумачење посланица светог апостола Павла Филипљанима и Солуњанима 1,2)

Свети Теофан Затворник о депресији

ПОУКА: КАКО САВЛАДАТИ ДЕПРЕСИЈУ  -  НЕ СМЕМО ДОПУСТИТИ СЕБИ ДА СЕ РАСЛАБИМО

Кажеш да те је целог обузела туробна неосетљивост и да си постао као бесловесан – без мисли или осећања. Такве речи понекад долазе као казна, након што смо у мислима или осећањима нагињали злу.

Понекад, пак, оне долазе као поука да би нас научиле кротости и навикле да од својих моћи ништа не очекујемо, већ да само Бога чекамо. Таква искуства подривају поверење у себе, јер када се ослободимо тежине, знамо одакле помоћ стиже, и схватамо на Кога у свему треба да се ослонимо. То је стање потиштености, али се оно мора издржати са мишљу да не заслужујемо ништа боље. Не постоји лек против таквог стања, а ослобађање од њега зависи од воље Божије. Све што можемо јесте да вапимо Господу: Нека буде воља Твоја! Помилуј ме! Помози ми! Себи никако не смемо допустити да раслабимо, будући да је то штетно и разорно.

Свети Оци такво стање описују као хлађење или сувост, и сматрају га неизбежним за свакога ко се труди да живи у складу са Божијом вољом, јер без тога убрзо постајемо дрски.

Свети Јосиф Волоцки: Сви треба да осуђују и проклињу јеретике и одступнике

Свети Јосиф Волоцки

Пре свега разјаснимо речи божественог Златоуста, који говори: «Не треба мрзети неког човека и творити му зло, чак и ако је нечастив и јеретик». Говорећи тако, велики Златоуст сведочи, да поступати тако треба до тада, док ми не задобијемо од таквих душевну штету. А тако раде и пастири: док их звери ничим не узнемиравају, они лежећи под храстом или под кедром, свирају на свирали, оставивши овце да пасу слободно; а када осете они приближавање вукова – тренутно бацају свиралу, узимају праћку и заборавивиши на свиралу, наоружавају се моткама и камењем...

Тако треба да делујемо и ми. Ако пастири увиде неверног или јеретика, који не доноси вернима никакву душевну штету, тада нека поучавају такве са смирењем и кротошћу. А ако увиде да грешни јеретици, који су злобнији од свих вукова, хоће Христово стадо да погубе и разврате јеретичким јудејским учењима – тада треба да испоље сваку ревност и бригу о томе, да не буде отет зверима ни један јагањац из Христовог стада… Тада треба и не само мрзети или осуђивати, већ и проклињати, и наносити им ране, освештавајући тиме своју руку.

Овако наређује нама свети Златоуст: «ако чујеш, да неко хули на Владику Христа, пођи и запрети. Ако треба и бити њега, не одвраћај се – удари га по образу, сруши његова уста, освети руку своју раном...“ Како се ми не можемо наситити љубављу ка Христу, тако се ни мржњом према врагу Његовом не можемо наситити. Јер сам Он говори: «Ко није са Мном, тај је против Мене» ( Мт. 12, 30 /.../

«СВИ ТРЕБА ДА ОСУЂУЈУ И ПРОКЛИЊУ ЈЕРЕТИКЕ И ОДСТУПНИКЕ…

Сада рецимо о још једном јеретичком мишљењу: ако, тобоже, и треба судити и осуђивати јеретике или одступнике, то приличи царевима, кнежевима, светитељима, и судијама светским, а не монасима, који се одрекоше од света и од свега, што је у свету, и којима приличи само да пазе на себе и никога да не осуђују – ни јеретика, ни одступника.

На то ми им одговарамо следеће:

Ако монасима не приличи осуђивати ни јеретика ни одступника, како их је онда Антоније Велики осуђивао? Јер он је говорио, да су речи јеретика страшније од отрова змијског... Такође и Макарије Велики изађе из пустиње ради тога, да би осудио јеретика и прекинуо његову јерес, што је и урадио, (види. житија светих за 19. јануар). И преподобни Јефрем Сирин (28. јануара), чувши да се умножавају јеретичка мудровања Аполинаријева, остави пустињу и дође у Константинопољ, и не само да осуди Аполинарија, већ га и предаде злој смрти својим благорасудним искуством.

Дивни Исакије Далматски (30. маја) насели се у пустињи од раних дечијих година, али кад зачу, да Валент шири Аријеву јерес, он дође у Византију, и не само да осуди Валента, већ га и предаде огњу ...

Такође и кнежеви, и војводе, и прости људи, мушкарци и жене – сви православни хришћани – скупа са светитељима и свештеницима осуђивали су јеретике. На тај начин, савршено је јасно и разумљиво заиста, да свим хришћанима припада да осуђују и проклињу јеретике и одступнике, а царевима, кнежевима и световним судијама припада да их шаљу у заточење и предају љутим казнама.

Евсевије Петровић: ПОПИС 2022 – СПИСКОВИ ЗА ЛИКВИДАЦИЈУ

Они који су у старим, традиционалним ратовима ишли да извиђају непријатељску територију као део припреме пред рат, инвазију и окупацију, називали су се уходе – и када су бивали ухваћени, кажњавани су без милости. Као дрски весници рата и смрти, и авангарда окупаторске војске. EUсташки извиђачи, регрутовани Европском Унијом који данас крећу у извиђање свих србских домова називају се „пописивачи“, и од већине Срба добиће кафу и слатко. Лако наоружани, као сви шпијуни – не топовима, него лап-топовима.

---

И уста сотона на Израиља и наврати цара да изброји Израиља.

А беше зла пред Богом та ствар; зато удари Израиља.

I књига Дневника 21: 1-7

Троједини рат који већ више од века без престанка траје и разара Васељену, дизајниран је – Човекоубицом од искони и његовим слугама – да се одвије у три ватрене етапе, три контролисане експлозије.

Циљ прве, Великог или „првог светског рата“, био је разарање хришћанске монархије и нестанак цара Хришћана.

Циљ друге, „другог светског рата“, био је преформатирање света и формирање државе Израел – да само Цион буде Град, а све остало његово глобално село.

Циљ треће, „трећег светског рата“, јесте да се из хаоса створи поредак у селу (novus ordo ab chao) и зацари цар Израиљев, над целим светом („Приправите пут Господњи, поравните у пустоши стазу Богу нашему“, Исаија 40: 3).

Пред први, на списку за ликвидацију били су православни цар и његова војска.

Пред други, на списку за ликвидацију били су преостали православни људи, на првом месту прваци међу њима („реакција“, реликти хришћанске цивилизације која се рушила, и сви противници усрећитељске цивилизације која се рађала).

Пред трећи, на списку су сви сувишни – сви који онтолошки не могу и не желе да буду део Новог Поретка и поданици цара Израиљевог, и сви остали непотребни у селу („сувишни једачи“, а први међу њима најглупљи, они који су се „вакцинисали“).

А на почетку сваког рата, као основни елемент ратног плана (планирања циља и дејстава), праве се спискови за ликвидацију, непријатеља.

+

Па тако и данас, у освит коначног рата који је почео, само Србима то три њихове благовеснице бесловеснице – РТС, САНУ и СПЦ – још нису јавиле (РТС, уста државе која се стара о телу, САНУ која се стара о души, СПЦ која се стара о духу). И оне све три, осим што предводницу непријатељске војске која је већ ушла у Србију еуфемистички и хипнотички називају „мигранти“ (да се Власи не досете), позивају Србе да се сами послушно и одговорно упишу у спискове – за ликвидацију.

1941. и 1991. такве спискове су, као и сада, правили непријатељи – а у њих су се Срби уписивали својим животом, хришћанским собством, силом, висином и врлином коју јеретички латински кепеци, усташки и швапски, нису могли толерисати (као ни, скупа с њима, њихови савезници, марксистички гноми). Данас, те спискове опет праве непријатељи, али сада EUсташија тражи да се Срби сами потпишу у њих, својеручно.

Након што је све по списку у НДХ успешно окончано (тако да је Срба у НДХ остало мање од 3%), сада црна легија наступа и преко Дрине, Саве и Дунава – Србима опет долазе у госте слуге истих господара, да их педантно попишу у EUсташке тефтере. И да их евидентирају за нову, коначну, материјалну и духовну ликвидацију, сада у Србији. Управо како су нам и обећали: „Ћујте српски добровољци (тј. христијани, људи међу којима је добра воља, благовољеније Благовести Божје) бандо ћетници стићи ће вас наша рука и у србији!“ (и заиста, стигла нас је, и физички и духовно.

А да је у питању војна акција сведочи дискретни детаљ из закона о попису РС 2022. (члан 12): на првом месту институција задужених за обављање пописа налази се министарство одбране. Дакле, не Завод за статистику и Геодетски завод (који су тек на 5. месту, иако по истом закону „Попис припрема, организује и спроводи Завод за статистику“!), него министарство рата.

Јер, ово је последње евидентирање пред „коначно решење“ српског питања, кратко и јасно и гласно најављено од фирерā глобалне EUсташије, Шваба и осталих Швабā: „2030. нећете поседовати ништа. И бићете срећни“.

++

А да би се знало шта је чије, односно ко шта тренутно поседује и од кога шта треба одузети да би постао срећан, сваки се посед – сваки кров над сваком незакланом србском главом – најпре мора пописати (вечне куће се не пописују, нити заклани Срби у Србији броје, традиционално још од прве Независне Државе Усташке). Зато су пописом 2022. обухваћени и људи, али истовремено и сви стамбени односно грађевински објекти. И зато, по први пут, постоје два пописна формулара: један за домаћинства (породице, заједнице људи који скупа живе…), и станове/куће; и други за свако појединачно лице.[1]

Адреса субјекта је флуидна и често недефинисана категорија („бб“), али имовина субјекта, некретнина је сасвим конкретна и апсолутно дефинисана, „геопросторно“ како каже Закон о попису, у три димензије. Зато се сви субјекти имају најпрецизније могуће „геопросторно“ лоцирати, асоцирати и евидентирати у односу на своју имовину (стан, кућу, сеоско домаћинство, пословни простор…), и обрнуто, свака некретнина адресирати и конкретно повезати са њеним власником. И сви чланови домаћинства који живе на одређеној адреси – по први пут! – имају се унети у спискове, са свим идентификационим подацима (име и презиме, ЈМБГ…) и скупа са прецизном назнаком својих међусобних односа.

Списак лица (писан у документима са великим С у статистичарској граматици – док се сам попис пише малим словом – такође /фројдовски?/ показује шта је једино битно у целој акцији)

И све се то мора извидети на терену. Они који су у старим, традиционалним ратовима ишли да извиђају непријатељску територију као део припреме пред рат, инвазију и окупацију, називали су се уходе – и када су бивали ухваћени, кажњавани су без милости. Као дрски весници рата и смрти, и авангарда окупаторске војске. EUсташки извиђачи, регрутовани Европском Унијом,  који данас крећу у извиђање свих србских домова називају се „пописивачи“, и од већине Срба добиће кафу и слатко. Лако наоружани, као сви шпијуни – не топовима, него лап-топовима.

+++

У исто време, међу црквеним Србима чује се да многи такозвани и самозвани духовници (а заправо бездуховници Светога Духа и духовници духа обмане) верном народу који вапије за помоћ пред покољем који им се спрема и EUсташким кољачима који им долазе у домове, говоре како се, наравно, кротко и смирено треба пописати. Јер се, кажу, и Господ записао у попису у Римском царству. И још кажу, речено је: дајте цару царево а Богу Божје.

Али, не говоре, будући надахнути – и надути – духом безумља, и духом прелести антихристове, у чему је разлика између данашњег EUсташког пописа пред последњи покољ, и пописа римског цара у којем је кротко учешће узео Богомладенац.

Не говоре, јер не виде и не умеју да кажу – будући духовно слепи и глуви и мутави – да је духовни смисао који чини разлику између онога и овога пописа дијаметрално супротан, као разлика између Христа и Антихриста.

1. Оним пописом Христос је, уписавши своје Име у списак грађана Васељене, њиме, Својим божанственим Именом без Кога нема спасења, спасао и земаљско царство као људску заједницу – метнувши Себе, као какав Божански Квасац у ту највећу организовану заједницу људи на свету, он је Собом заквасао незнабожачко римско царство и полако и неприметно, као вешта жена три копање брашна, покривши га најпре док не узрасте и стаса, претворио у Хришћанску Империју, три века касније.

Христос се као човек уписао у евиденцију незнабожног царства које је имало да, тако, позна Њега, Бога. Данас, људи се уписују у евиденцију противбожног царства које долази и већ је ту, да забораве на Христа, Бога, и да познају „истинског“ месију и постану грађани његове месијанске империје која наступа (при чему је, наравно, и ту много званих али мало изабраних – а како изабрати међу много званица, без спискова?).

2. Христос Се уписао у списак поданика царских на земљи – да бисмо ми били уписани у синове царске на Небесима. И да тако будемо ослобођени сваког дуга цару овога света. То јест, Он се уписао у књигу мртвих – да бисмо се ми уписали у Књигу Живих. Е да ли треба да се сада, оживљени Његовом Смрћу, опет упишемо у књигу мртвих и подништимо Његову Смрт?

3. Христос је тада и тиме први испунио Своју заповест: „Ко хоће да буде први, нека буде свима слуга“ – и био је свима слуга, па најпрво тадашњем римском цару. Да ли то значи да и православни Срби данас, угледајући се на Христа, треба да буду слуге антихристу? (ту су заповест изгледа тако разумели само епископи – ревносни да буду први – па су и први спремни да буду свима, па и кесару Антихристу слуге).

4. Онај попис служио је да би се пописали сви порески обвезници, да би сви платили порез цару. И Христос Се уписао као порески обвезник земаљског царства – и Он је платио порез цару, данак у Крви Својој, којом је обогатио целу царевину, а њоме и сву Васељену.

Овај, пак, апсолутно не служи томе, јер су сви одавно пописани и плаћају порез (и у Закону о попису стоји да „подаци из пописа не могу бити искоришћени за наметање обавеза грађанима“). Него да се попишу сви и шта још ко поседује – пре него што се приступи коначном усрећивању пореских обвезника и одузимању сваке основице за порез (сваког поседа и прихода: Циону и његовом цару Усрећитељу данак више није потребан, будући да је све злато овога света у његовим скривницама; па тиме ни порески обвезници).[2]

5. Онај попис није имао апсолутно никакву духовну садржину за оне које су се пописивали (цару царево, Богу Божје).

Овај је има, и то је оно што је кнезу овога света најважније, као коначни стратешки циљ – не поробљавање тела него поробљавање душа. Да се сви који живе на земљи добровољно упишу у листу поданика његовог новог светског царства. А то није крвави покољ какав је над пописаном децом у римском царству вршио Ирод или какав су над Србима чинили римски Uатикански војници у време прошлих ратова, него бескрвни, духовни покољ. Јер за Хришћанина, ово што следи значи и духовну смрт: Хришћанин који себе упише у грађане наступајућег машијаховог царства, примивши од њега своје ново, дигитално име (број имена којим га је Звер именовала и записала у своју матичну књигу), признао је њега за свога цара и духовно постао део тела његовог, вечно проклетог.

Дакле, вектори духовног смисла у оном, Августовом, и овом, Антихристовом попису, дијаметрално су супротни. Али то „духовницима“ из српске цркве нема ко да објасни. Па ни несрећном, ојађеном србском народу, поново постројеном и бежично свезаном од римских усташа, кротко спремном за коначни покољ. Ослепљеном, са ископаним духовним очима, скупљеним у котарице београдске патријаршије и одавно послатим на дар Викару Христовом у Ватикан.

++++

Данас, у дане када је јахач на белом коњу санитарно прегазио свет, и за њим кренуо јахач на риђем коњу који увелико галопира Кијевском Русијом подигавши високо мач велики (Откровење 6: 4), и када се распламсава последњи светски пожар, запаљен да до тла сагори остатке старог света, и да се на згаришту „поново изгради боље“ („build back better”), ново Месијанско царство, команди је потребно да прецизно зна где је шта – да нешто не промакне. Зато пописивачи са собом носе најажурираније сателитске снимке терена, високе резолуције, и имају дужност да у односу на њих корелирају и верификују ситуацију на терену, сваки објекат у сваком домаћинству.

Пример из Методолошког упутства за „пописиваче“, који ће овакве снимке носити са собом на терен у својим тихим леп(им)-топовима – да њима ласерски прецизно маркирају све потенцијалне мете пре него што по изабраним циљевима почну да делују топови већих калибара.

А затим ће те снимке сатаниног „свевидећег ока“, ажуриране, у својим умним телефонима носити и војници (“мигранти“ и традиционалне српске комшије који традицонално мигрирају Србе у Царство Небеско), када, ускоро, крену у операције чишћења терена – да у пустоши поравнају стазу богу њиховом (Исаија 40: 3).

Јер деструкција мора бити педантна и строго контролисана – потребно је знати тачно где је шта и шта је чије, односно шта је за рушење а шта треба да остане. Зато је, између осталог, сва имовина страних војника и царских слугу Рајха у Србији изузета од пописа.

+++++

Ипак, страшније од свега овога, и заправо најстрашније од свега, је то што Србима који осећају и виде Зло које им долази, и који желе да се од њега спасу, више нема ко да помогне. У оно време имали су бар неку какву-такву краљеву војску у отаџбини, и понекад милостиве Италијане, да понеког избаве од покоља. И имали су, колико-толико, једни друге. А данас немају чак ни своју цркву – јер их и она скупа с душманима нагони у тор антихристов.[3] Немају ни племена, ни брата, ни друга, будући распаднути до атома и слагани, изневерени и издани свима. Немају више никога – до Бога јединог.

Карикатура: Горан Шћекић

Али, можда је тако и боље.

У збег к Њему, и Њему завапимо: Спаси, Господи, људи Твоја!

О Крстовдану 2022. (7531.)

Извор: sloven.org.rs

---

[1] Како каже Методолошко упутство за попис, интерни документ са инструкцијама за пописиваче: „Овај попис специфичан је по томе што ће по први пут бити успостављен механизам за повезивање пописних и геопросторних података на нивоу кућног броја, чиме ће се обезбедити услови за агрегирање пописних података по деловима насељених места, урбанистичким зонама и другим подручјима. Пописни подаци послужиће и за дефинисање степена урбанизације, типологије руралних и урбаних подручја, као и за израду других класификација које се базирају на прецизним подацима о просторном размештају становништва“ („друге класификације“, тј, Србине, читај: класификације ко и шта је непотребно и сувишно, а ко и шта потребно или прихватљиво…).

У исто време Слободна Европа Србима „факт чекује“ „дезинформације“ о Попису и говори, тачније палаца устима заменице директора Републичког завода за статистику: „Нас не занима адреса. Нас интересује где неко заиста живи, одакле ујутру одлази на посао, где проводи свој дневни и ноћни одмор“.

Јер бо, шишти заводкиња змија, пописни подаци се прикупљају „искључиво у статистичке сврхе“; „сврха пописа је да добијемо објективну слику колико нас је, каква је старосна структура, шта се десило у образовној структури, која су села која се празне, каква су миграторна кретања“.

Али иста креатура не помиње зашто је онда потребно сачинити Списак лица за свако домаћинство и у њему пописати „искључиво статистичке податке“ као што су имена и презимена са именом родитеља, ЈМБГ-ове, међусобна сродства и односе у заједници, и имена партнера, било брачних било ванбрачних.

Сикћући како њих „интересује где неко заиста живи, одакле ујутру одлази на посао“, као аспид глуви и неми ћути о томе зашто се онда у Списак лица уписују „сви чланови домаћинства без обзира на то да ли су у критичном моменту пописа тј. 30. 09. у 24: 00 били присутни или су неки од њих боравили у другом месту у земљи и иностранству, због рада, школовања или из других разлога“.

„Чињеницама“ демантујући „дезинформацију“ формулисану као „Ово не личи на попис становништва него на попис имовине“, присојкиња заводска пишти: „Попис домаћинстава и станова није попис имовине. Он се спроводи како би се добили појединачни подаци о стамбеном фонду, да бисмо имали објективну слику о становништву и стамбеном фонду“. Али не отвара губицу и не показује зуба EUсташка гуја да објасни зашто су онда од пописа изузети станови у власништву страних држава, и какви ће се то „објективни подаци о стамбеном фонду“ добити и обрадити ако се не зна чак ни колики проценат станова и кућа у Србији је у власништву Срба, а колики туђина.

Ова објашњења смрде више него аутентична усташка из 1941. о томе како сви Срби мушкарци старији од 15 година треба да се хитно јаве у „Соколски дом ради подјеле подпоре за набавку живежних намирница“ (Гацко 1941.). А Срби се и данас, као и онда, спокојно и кротко одазивају на здружени позив своје државе и EUсташког здруга да се они несебично постарају, трошећи се из буџета за њихову добробит.

И да, Гебелс би овакве дебиле какви данас раде у његовом министарству, и из Слободне  Европе у дебелом млазу уринирају по србским мозговима, без сумње послао на руски фронт. Али то само показује колико Гебелсови наследници сматрају Србе још већим дебилима, јер ни мало не хају за то шта ће им рећи и да ли има Влаха који ће се можда нечему досетити. А и зашто би? – Зербиен мус штербиен, овако или онако.

[2] Баш како је ритуално најавила Сатанина свештеница Maddonna у визији на EUровизији непосредно пред улазак првог весника Антихристовог у свет: „Not everyone is coming to the future“…Неће сви поћи у будућност, не могу сви поћи у будућност, неће сви који су овде још дуго, неће још дуго…тралала).

[3] У време првих усташа Срби су сабирани и ритуално клани и спаљивани у црквама. Данас, у време духовнијих неоусташа, православни Срби се опет кољу сабрани у цркви, сада духовно.

А кад би Срби имали своју Цркву, и у њој духовну власт која би имала духовни вид и морал и савест (или бар елементарни страх пред одговорношћу за народ, која их чека), и која не би са древним садукејима делима клицала „Немамо цара осим ћесара (имјарек)!“, онда би она могла најмање да учини следеће. Да ултимативно затражи од државних власти да се омогући оно што је при попису допуштено цивилизованим србским комшијама из EUропе (Мађарима, Хрватима…), али не и Србима: да нпр. из разлога здравствене безбедности (коронавирусних инфекција које не престају…), и по угледу на стандарде Европске Уније, омогући да се дописни подаци достављају дистанционо, онлајн или телефонски. А ако би захтев био одбијен – а нема оправдања да буде одбијен, јер се влада Србије одавно хвали високо функционалном е-управом, и угледањем на EU – да благослови и позове верни народ на потпуни бојкот пописа. Ако ништа друго, тада би бар тоталитарна војно-обавештајна суштина пописа у Србији – извидница на терену, са ажурирањем сателитских мапа и интегрисањем свих дигиталних демографских и геопросторних података, и формирањем Спискова на крају – постала очита.

Овако, очито остаје само саучесништво власти београдске патријаршије у духовној, али сада већ и у физичкој ликвидацији Срба, која се управо припрема. Али да они, авајни духовници и главари безглаве београдске патријаршије, имају духовни вид и морал и савест, онда не би били оно што јесу – безумни одступници од Духа Истине, душеубице.

Велики ресет: храна дефицитарна, фрижидери и веш машине луксуз, грејање и климе недоступни

Чланак из фебруара 2021. који овде поновно објављујемо због актуелне сутуације, а који су разни фактографи, ловци на "факе неwс" и  они који "раскринкавају" истину означили као теорију завере. Није "теорија завере" кад вам отворено говоре шта желе учинити. Препорука за бројне нове читаоце.

+ + +

Како ће изгледати „златна милијарда“ односно како ће живети становништво најбогатијих и најразвијенијих земаља уколико „мудраци“ из Давоса ипак одлуче да покрену своју „перестројку“? Шта носи „велики ресет“ који планирају глобалистичке елите?

Одустајање од нафте и прелазак на изузетно скупу, неефикасну и нестабилну зелену енергију, за почетак, довешćе до тога да ćе основне ствари, као што су грејање, лични аутомобили на бензин, куćни уређаји попут клима уређаја постати недоступне ширим народним масама.

Фрижидер и машина за веш представљаће луксуз. Штавише, у случају квара користиће се колективно. Није случајно то што нам веć данас предлажу блистав свет у коме човек нема ништа своје и принуђен је да изнајмљује буквално све – од собе до прибора за јело, од чарапа до бицикла.

Вештачки створен дефицит хране, изазван истребљивањем кокошака и свиња под изговором птичјег и свињског грипа осигураćе скок цена хране. Већ сада можемо да почнемо да се опраштамо од говедине, јер западни еколози имају много притужби на краве.

Тужни парадокс је то што се у историји човечанства у свету никада није производило толико приступачне и квалитетне хране. Никада није била ближа прилика да се на глобалном нивоу победи глад.

• Пилетина, путовање, аутомобил – недостижни сан?

Међутим, пуцање логистичких ланаца и спекулације на тему пандемије веć у пролеćе упознали су становништво Запада са чисто социјалистичким проблемима као што су несташица, редови, ограничавање количине. Дакле, када Уједињене нације упозоравају на масовну глад не мисле само на традиционално сиромашне земље. Веć сада број гладних у Сједињеним Америчким Државама и Енглеској обара рекорде.

Зелена енергија ће довести до деиндустријализације. Без јефтине енергије производња ćе се рушити попут домина. У складу са тим, цена свега ће ненормално скочити. Још веćи пакао ће направити тарифни рат са извозницима под изговором њиховог „карбонског отиска“. То ће уништити лаку индустрију земаља у развоју, а становништво Запада ćе остати без јефтине одеће и обуће. За капут ćе морати скупљати новац месецима, као Акакије Акакијевич за свој шињел у добро познатој Гогољевој приповеци.

Када је реч о храни, Европа ће се вратити у време када је пилетина за недељни ручак била недостижан сан за милионе. Аутомобил ćе бити незамислив луксуз. Путовања – задовољство супер богаташа.

Заправо, минијатурни приказ тог света у коме су сва уобичајена савремена добра предвиђена само за елиту, јасно смо видели за Божић. Док су милиони Енглеза и Американаца били у карантину, певачица Мадона је са својом децом, дечком и личним фотографом отпутовала у Африку. Преседала је у Лондону.

Одједном је постало јасно да за људе Мадониног нивоа на лондонским аеродромима постоје специјални „зелени“ коридори. Тамо нема никаквих тестова на корону, никакве самоизолације. Покупивши сина у Лондону, певачица је својим приватним авионом са целом породицом одлетела у Африку, апсолутно не бринуćи за „карбонски отисак“ и сличне глупости.

• Намерно осиромашавање људи

Данас водеćи светски медији отворено позивају читаоце да смање потрошњу и схвате да су туристичка путовања и говеђи одресци – „луксуз и одговорност“.

Занимљиво је то што је пре чак 12 година идеју да „богате земље треба да смање потрошњу“ изнела еколог и социјалисткиња из администрације Барака Обаме Керол Браунер. У то време је била супруга Мајка Подхорзера, те исте сиве еминенције који је довео на власт Џозефа Бајдена. Значи, глобалистичке елите су веć тада планирале да пребаце „златну милијарду“ у стање у којем су били у периоду ратова.

Наравно, народне масе се могу побунити против таквог стања ствари. Међутим, може испасти да неćе имати ко да се буни. Званично је објављено да ćе медицина и фармацеутика бити покретачи економије у будуćности.

То значи да ćе се на становницима Запада нон-стоп испитивати различити вируси, вакцине, лекови. Једини сектор у коме је планиран пораст радних места, према речима оснивача и председавајуćег Светског економског форума Клауса Шваба, је брига о болесницима. Ствара се утисак да ће након „ресетовања“ половина становништва развијених земаља бити болесна, а друга половина ćе се бринути о њима. „Биг фарма“ ćе у таквим околностима процветати.

Шлаг на торти ćе бити немилосрдно сексуално образовање и најжешćа цензура. Људи ćе заборавити и да мисле на рађање деце. На крају ће глобалистичке елите коначно успети да значајно смање број људи на земљи, ослобађајуćи очишćену планету за антилопе, лептире и делфине.

Уколико се европске власти буду понашале тако беспринципијелно и безвољно као данас, америчке корпорације ćе заиста покушати да изграде своју диктатуру и у Старом и Новом свету, намерно доводеćи до сиромаштва на стотине милиона људи. Цео замајац пљачке ćе се одвијати под паролама борбе против глобалног загревања. А главни кривац те измишљене „климатске промене“ ćе бити, погађате – Русија.

Ипак, Русија неćе моćи остати по страни од трендова „великог ресета“. Са тим дивним новим светом ćе се морати трговати и некако пословати. Веć данас руски произвођачи, као део светске економије, не могу да не виде како поскупљује буквално све. И у Русији веć позивају да се подигне цена говедине, да се уведу акцизе на слаткише. Цене куćних апарата све више расту. Лекови су ненормално поскупели.

Од те дистопије коју су планирали „мудраци из Давоса“ није се могуćе потпуно оградити. У њиховом дискурсу има и нешто корисно и то треба искористити за добробит Руса.

Штедети воду, бринути се о угроженим врстама, спречавати сечу шума и одлагати смеће како треба – све су то, несумњиво, исправни задаци. Актуелну ситуацију заиста треба искористити за унапређивање сваког човека. Треба предложити своју слику будућности и градити је подједнако усрдно као и западни партнери.

Уколико руски научници, програмери заиста успеју да извуку све корисно из савремених технологија – укључујући технологије за обраду јавне свести, Русија ће заиста моћи да понуди „ресетованом“ свету много доброг. То неćе бити само нормална храна, породица, здрав начин живота и најсавременије технологије – чак и Запад признаје да је Русија данас међу светским лидерима по високотехнолошким старт-аповима – то ćе бити пре свега слобода – најдефицитарнија роба у западној стварности.

Викторија Никифорова, "Спутњик"

Небојша Катић: Кад момци из Давоса држе реч

Велико ресетовање, тај нови почетак историје који је Светски економски форум (СЕФ) најавио 2020, коначно добија свој пуни смисао. Из фразеолошке магле о праведнијем друштву, хуманијем капитализму, еколошкој зеленој агенди и одрживом развоју, помаљају се застрашујуће контуре новог света којим управља све видљивија рука невидљиве елите из сенке.

Познати, бизарни слоган СЕФ-а по коме се грађанима света обећава будућност у којој ће “поседовати ништа” и биће срећни, полако се реализује – бар када је први део овог слогана у питању.

Рад на томе да грађани „немају ништа“ почео је давно, пре више деценија. Дружина из Давоса, чије интересе артикулише СЕФ, постарала се да заустави или драстично успори реални раст плата највећег броја запослених. Ниска инфлација, социјални мир и илузија раста куповне моћи одржавана је поплавом јефтиних роба које су стизале са истока. Док су грађани трошили новац на јефтине индустријске трице и кучине, цене становања, образовања и здравствених услуга су експлодирале, а с њима и дугови грађана.

Средња класа, поуздани стуб стабилности друштва, полако је сиромашила. Пројекат осиромашења се током последње деценије спроводио тихо, између осталог и политиком ултраниских, нултих или негативних каматних стопа. Делови друштва који су одговорно штедели изгубили су приходе од камата који су служили да бар делом надокнаде инфлаторну ерозију штедних депозита. На другој страни, та иста монетарна политика омогућила је да најбогатији наставе енормно богаћење кроз раст вредности финансијске имовине (акција и сл.).

Потом је дошао ковид 19. Ни данас поуздано не знамо како и одакле се вирус појавио, да ли је реч о природној непогоди или о мрачном лабораторијском пројекту. У име борбе против пандемије створена је невиђена психоза страха и затварани су велики делови економије. Државе су штампале новац и делиле га грађанима и предузећима која не раде. Али новац по себи не ствара вредност нити тако креирана куповна моћ може довести до раста производње у економијама које су затвориле своја предузећа. Наштампани новац се кумулирао у финансијском систему будући да су грађани мање трошили током пандемије. Када су се економије прошле године отвориле, када су грађани почели више да троше, почело је убрзавање инфлације. Тако креирана инфлација, коју економисти зову инфлација тражње, ипак није била довољна да направи потпуни хаос. Требало је нешто јаче.

Западне елите су одлучиле да изазову колосалну кризу на тржиштима енергије и хране – подстичући рат у Украјини, инсистирајући на кажњавању Русије и елиминисању енергетске зависности од ње. Раст цена енергије није настао зато што енергије нема довољно, већ зато што је Запад санкцијама ефективно одсекао понуду која долази из Русије и изнудио реакцију руске стране. Истовремено, на берзама енергије одвијају се ценовне шпекулације које додатно повећавају цене и стварају хаос док се енергетске компаније гуше у профиту.

Раст цена настао повећаном тражњом (услед штампања новца) сада је помогнут и трошковном инфлацијом – растом цена хране, енергије и, последично, плата. Ценовни удари су страховити и званичне статистике ни изблиза не рефлектују стварни раст трошкова живота највећег броја грађана и привреде. У глобализованом свету сви постају жртве а не само грађани земаља које су кризу изазвале.

На крају долази велико финале. Како се инфлација очекивано (и бојим се планирано) отела контроли, централне банке крећу с убрзаним подизање каматних стопа. То би требало да доведе до рецесије, до губитка радних места, до масовних стечаја и новог таласа глобалног осиромашења становништва. Огроман број људи неће имати ништа, баш како су пророци из Давоса и обећали. Рецесија је, уз пандемију, оптималан облик креирања страха и инструмент социјалне контроле и дисциплиновања становништва. Само је рат ефикасније средство.

Да ли елите стрепе од побуне грађана? Чини се да не. Грађанима се објашњава да су за кризу криви ковид 19 и Путин, те да се – опа – жртва мора принети на олтар слободе, демократије и међународног поретка. Ако се поруке не могу пренети речима, пренеће се пендрецима, сузавцем и шмрковима. Власти се не шале. Увек луцидни председник Бајден недавно је подсетио своје политичке противнике да држава има и авионе које (ваљда) може употребити против непослушних, лако наоружаних републиканских симпатизера које етикетира као „полуфашисте“. Не би било велико изненађење ни ако би се појавила и каква нова пандемија и нови циклус ограничавања слободе кретања. У крајњем случају, на располагању је и проверено, суптилно средство – нови светски рат.

Лудило које гледамо је најављено и чини се планирано. Тешко је поверовати како је хаос у коме живимо последица грешке у калкулацији, те да политичке елите нису знале шта ће се догодити. Да је реч о грешци политика би се кориговала, пљуштале би оставке и извињења, а комплетна политичка елита Европе би се повукла у манастире и одала медитативном тиховању … фигуративно речено. Јасно је да огроман број људи заиста неће имати ништа, али остаје да видимо како стратези из Давоса намеравају да их учине срећним.

Извор:https://nkatic.wordpress.com/