Пророчанства светих стараца о последњем Цару

Јеромонах Нектарије Оптински рекао је 1917. године: „Ту, пред престолом Божијим је и наш Цар са венцем великомученика. Да, овај ће Цар бити велики мученик. У последњим данима он је искупио свој живот и – ако се људи не окрену Богу, пропашће не само Русија – већ и цела Европа.“

Прича Игумана Серафима Путјатина, 1920. година
Велика савремена, прозорљива подвижница Пелагија Ивановна Саровска, која је живела последње године свог живота у Дивијеву, а све до тада, неколико деценија у шуми, која је започела своје подвиге током живота монаха преподобног Серафима и која је предсказала Цару и Царици када ће добити сина, али "не за радост, већ за тугу родиће се овај Царски птић" чија ће невина и света крв вапити ка Небу. У својим последњим данима земаљског живота, у својим релативно јасним делима и речима, предсказивала је невољу која се надвија над Русију. Портрете Цара, Царице и Царске породице она је ставила у угао са иконама и молила се пред њима заједно са иконама светих, молећи: „Свети Царски мученици, молите Бога за нас“.
У августу 1915. године ја сам допутовао са фронта у Москву, а затим у Саров и Дивјејево, где сам се лично уверио у то. Сећам се да сам служио Литургију на празник Успења Пресвете Богородице у Дивјејеву и затим право из цркве свратио код старице Пелагије Ивановне. Остао сам код ње више од сат времена пажљиво слушајући њена предсказања о будућности. Иако се изражавала у алегоријама, сви ми у њеној ћелијици смо је добро разумели и тумачили што је било нејасно. Затим ми је открила, много тога о текућим светским догађајима, што тада нисам разумео како би требало.
Она ми је тада рекла да су рат започели наши непријатељи са циљем да свргну Цара и Русију покидају на делове. Они за које смо се борили и у које смо се уздали, ће нас преварити и радоваће се нашој тузи, али њихова радост неће дуго трајати, јер ће и сами доживети исту тугу.
Прозорљивља старица је преда мном неколико пута целивала портрете Цара и Породице, ставила их крај икона, молила им се као светим мученицима. Затим је горко заплакала. Тада сам схватио да су ти алегоријски поступци повезани са тугом због рата у којем Цара и Породицу нису растрзале гранате или озледио оловни метак, али су им срца била измучена неупоредивим невољама и крварењем. Они су били заиста бескрвни мученици. Као што Мајка Божија није била мучена инструментима мучења, али јој је гледајући страдање свог љубљеног Сина, по речима праведнога Симеона, мач прошао кроз срце.
Затим је старица узела иконе Умиленија Мајке Божије, пред којом је издахнуо преподобни Серафим, благословила Цара и Породицу и дала их мени уз молбу да их њима предам. Благословила је иконе за Цара, Царицу, Царевића, Велике кнегиње: Олгу, Татјану, Марију и Анастасију, велику Кнегињу Јелисавету Фјодоровну и А.А.Вирубову. Замолио сам је да благослови икону и за Великог Кнеза Николаја Николајевича, она је благословила, али не икону Умиленија Мајке Божије, већ икону Преподобног Серафима. Више никоме није благословила иконе, иако сам ја тражио за још неке, али моје молбе нису утицале, јер је она радила по свом нахођењу. Иконе су одмах послате где је назначено, где су са захвалношћу примљене. После тога сам остао у Дивјејеву још неколико дана. По старичиној жељи свакодневно сам ишао код ње, учећи се од ње духовној мудрости и урезујући у своје срце много тога што ми је тада било неразумљиво.
Тек сада ми је јасно, да је Бог открио овој праведници, све будуће невоље намењене Руском народу који је одступио од истине.
Мени је тада било несхватљиво зашто је свима осим Великом Кнезу Николају Николајевичу послала иконе Умиленија Мајке Божије пред којом је издахнуо Свети Серафим. Сада ми је то јасно: она је знала да ће сви они живот завршити смрћу мученика-праведника. Целивајући портрете Цара и Породице, прозорљивица је говорила да су то њени драги и мили са којима ће ускоро бити заједно. И то предсказање се испунило. Она је умрла после месец дана, предавши душу вечности и сада заједно са Царским мученицима живи у небеском тихом пристаништу.

Оптински старац - јеромонах Нектарије (Тихонов)

У периоду између фебруара и октобра 1917. године он је говорио: „Сада наступа тешко време. У свету је прошао број шест и наступа број седам. Наступа век ћутања. Ћути, ћути – говори баћушка и сузе теку из његових очију... И ево Господар сада више није свој. Колико понижења трпи због својих грешака. У 1918-ој ће бити још теже. Цар и цела Породица ће бити мучени и убијени. Једна благочестива девојка је у сну видела: Исус Христос седи на престолу, а око њега дванаест апостола и слушају ужасне муке и вапаје са земље. Апостол Петар пита Христа: „Када ће Господе, престати те муке?“ – а Исус Христос му одговара: „Дајем рок до двадест друге године. Ако се људи не уразуме и не покају, сви ће пропасти“. Ту, пред престолом Божијим је и наш Цар са венцем великомученика. Да, овај ће цар бити велики мученик. У последњим данима је искупио свој живот, и ако се људи не окрену Богу, пропашће не само Русија – већ и цела Европа.“

Сан митрополита Макарија

Убрзо након револуције 1917. године, митрополит Московски Макарије, којег је Привремена влада незаконито удаљила са катедре, „истинити муж“, „један од древних“, имао је виђење: „Видим ја - говори он - поље, стазицом иде Спаситељ. Ја идем за њим и непрестано понављам: „Господе, ја те следим.“ А Он окренувши се ка мени, одговара: „Следи ме!“ На крају смо стигли до огромног свода, украшеног цвећем. На прагу свода Спаситељ се окренуо мени и поново рекао „Следи ме!“, и ушао у чудну башту, а ја сам остао на прагу и пробудио се. Уснувши поново, ја видим себе како стојим крај тог истог свода, а испод њега са Спаситељем стоји Цар Николај Александрович. Спаситељ говори Цару: „Видиш, у мојим рукама су две чаше. Ова је горка за твој народ, а ова слатка за тебе. Цар пада на колена и дуго моли Спаситеља да му да да испије горку чашу уместо његовог народа. Спаситељ дуго није пристајао, а Цар је не одустајући молио. Тада је Спаситељ извадио велики врући угаљ из горке чаше и ставио га на царски длан. Цар је почео пребацивати угаљ са длана на длан и истовремено почео да се просветљује у телу, док није постао сјајан као сјајни дух. Ту сам се ја опет пробудио. Кад сам други пут заспао, ја видим огромно поље, прекривено цвећем. На сред поља стоји Цар, окружен мноштвом народа, и својим рукама дели му манну. Невидљиви глас за то време говори: „Цар је узео кривицу руског народа на себе, и руском народу је опроштено“. У чему је тајна снага царске молитве? У вери у Спаситеља и љубави према непријатељу. Није ли због овакве вере Син Божији обећао такву молитвену моћ која може горе да помера? И данас поново и поново размишљамо о последњој опомени светог Цара: „Зло, које је у свету биће још силније, али неће победити зло, победиће љубав“.

Пророчанство преподобног Серафима Саровског и о. Митрофана Серебрјанског

Посебно место међу пророчанствима преподобног Серафима Саровског заузима пророчанство о будућем Цару – мученику. „Тог Цара, који ће мене прославити – говори преподобни Серафим – ја ћу прославити“. То пророчанство је почело да се испуњава 1903. године за време прослављења преподобног Серафима, када је Цар написао „Прославити одмах!“ Сећамо се предсказања Преподобног о томе да ће бити велико торжество и радост, када стигне Царска породица, и усред лета прославе Васкрс, предсказање које се завршава жалосним приказом предстојећих суђења Русији: „А шта ће бити после – анђели неће успевати да прихвате све душе“. Царска породица је заиста посетила Саров и Дивијево у дан обретења моштију Преподобног Серафима, 1903. године. Цар је са архијерејима носио ковчег са светим моштима, и народ је у великој радости певао Васкрс. А други део предсказања, убрзо након тога, постао је стварност.
Као потврду истинитости реченог, наводим благодатно откровење о. Митрофана Серебрјанскога, духовника преподобномученице Велике Кнегиње Јелисавете, записано у њеном дневнику. Пред почетак фебруарске револуције, о. Митрофан је пред јутро уснио сан који је њега веома узбудио. Стигавши у цркву, веома узбуђен, затражио је да позову Јелисавету њему до олтара. Ево њиховог разговора:
- Матушка, ја сам се силно узбудио, због онога што сам видео у сну, да не могу одмах да почнем са служењем Литургије. Можда ћу успети мало да се смирим, ако вам га испричам. Ја сам у сну видео четири слике, које су се смењивале једна за другом. На првој сам видео цркву у пламену, која је горела и рушила се. На другој слици сам видео у жалбеном раму, вашу сестру, Царицу Александру, али затим су из крајева тог рама почели израстати изданци и бели љиљани и прекрили Царичин лик. На трећој слици сам видео Архангела Михајла са огњеним мачем у рукама. Та слика је нестала и ја сам видео преподобног Серафима како се моли на камену.
Када је чула ту његову причу, матушка Јелисавета је рекла:
- Ви сте, баћушка, видели сан, а ја ћу Вам рећи његово значење. У најскорије време, одиграће се догађаји, од којих ће силно пострадати наша Руска Црква, коју сте Ви видели да гори и нестаје. На другој слици је портрет моје сестре. Бели љиљани, који су прекрили портрет, говоре о томе да ће њен живот бити прекривен славом њеног мученичког свршетка. Трећа слика, Архангел Михајло са огњеним мачем, говори о томе да Русију очекују велике катастрофе. Четврта слика, преподобни Серафим који се моли на камену, обећава Русији личну молитвену заштиту преподобног Серафима.

Прича грофа С.Д. Шереметјева о двојици монаха – схимника који су одали почаст Владару.

„Тај догађај се збио у доба Великог рата, 1915. године. Цар је заједно са Царицом Александром Фјодоровном, и децом стигао у Севастопољ. (...) Цар...је неочекивано са Царицом отишао у Манастир Светог Ђорђа, где је био неколико пута претходних година, али овај пут га нико није очекивао. Игуман и монаси били су веома изненађени и одушевљени овом Великом посетом (...)
Ушли смо у цркву и започели службу. Складни гласови монаха одмах су нам изменили расположење, као да смо ушли у миран залив после олује. Све је било тако молитвено, душевно и тихо... Изненада се иза врата цркве, чуо необичан шум, гласни разговори и необичан неред, једном речју нешто што није одговарало ни озбиљности тренутка, ни уобичајеном монашком реду манастира. Цар је зачуђено окренуо главу, незадовољно подигао обрве и гестом ме позвао себи. Наложио је да се открије шта се догодило и одакле потиче ово необично узбуђење и дошаптавање. Ја сам изашао из храма и ево шта сам сазнао од монаха који су тамо стајали: десно и лево у литицама живе два схимника, које нико од мохаха никад није видео, а то да су они живи, извесно је само по томе што храна, која им се оставља на уској стазици у стенама, до ујутро бива узета нечијом невидљивом руком (...) И ево десио се необичан догађај, који је потресао све монахе у манастиру: два старца у одећи схимника, тихо су се спуштала стрмим степеницама које су водиле горе од мора. О Царевом доласку у манастир нису могли ништа да знају чак ни сам игуман и братија, нико није знао о царевој посети, о којој је одлучено изненада, у последњем тренутку. Ето одакле узбуђење међу братијом. Ја сам објаснио Цару, и видео сам да је овај догађај оставио на њега утисак, али он ништа није рекао и служба је настављена. Када је служба завршена, Цар и Царица су целивали крст, затим су неко време причали са игуманом и изашли на двориште. (...) тамо где су се спуштале дрвене степенице, стајала су два древна страца. Један је имао дугу, белу браду, а други је био са краћом брадицом. Када је Цар стигао до њих, они су му се ћутећи поклонили до земље. Цар се очигледно збунио, али није рекао ништа и полако им се поклонио. (...) Мене ја као и увек, изненадила његова заиста невероватна смиреност, и некако несвесно прошла ми је мисао, шта значи овај чудни, тихи поклон до ногу.

Сада, после свега што се десило, размишљам, нису ли монаси схимници предвидели својим умним очима судбину Русије и Царске породице, и нису ли се они поклонили до ногу Цару Императору Николају II, као великом мученику за Руску земљу. Живећи овде, сад већ у избеглиштву, много година касније, слушао сам од једне поуздане особе, којој је Цар лично то испричао, да је једном, када је Цар на „Стандарду“ пролазио поред манастира Светог Ђорђа, стојећи на палуби видео како се на стенама појавила фигура монаха. Овај је великим крсним знаком осењивао Цара који је стајао на палуби „Стандарда“, све време док „Стандард“ није нестао из видокруга. На цара је то оставило дубок утисак. Вероватно је то био један од схимника.

Свети преподобни Нил Мироточиви: Посмртна пророчанства

       Кратко житије Светог преподобног Нила Мироточивог

 Био је родом из Мореје. Као јеромонах дошао са својим стрицем у Свету Гору. Подвизавао се као отшелник (усамљеник) у пустом месту званом Свети Камени. Када се упокојио, из њега је потекло миро у таквом обиљу, да се са врха горе сливало у море. То чудотворно миро привлачило је болесне људе са свих страна. Ученик светог Нила осети досаду од множине посетилаца, те се у молитви пожали на свога духовног оца, светог Нила. И мироточење се на једном пресече. Свети Нил подвизавао се у пуном смислу као древни светитељи. Упокојио се у 17. столећу (Епископ Николај, Охридски пролог, 12. новембар).

После преласка у вечни живот, свети Нил јављао се више пута атонском подвижнику Теофану од 1813. па до 1817. године. Приликом тих јављања, нарочито последњег, које је трајало пуних 18 часова, светитељ му је открио многе духовне истине и збивања, која ће се догодити у будућности, и наредио му да све то запише ради поуке људима и монасима. Речи светог Нила толико су се дубоко и јасно урезале у памћењу Теофановом, као на магнетофонску траку. Пошто је био слабо писмен, он их је диктирао своме другу Герасиму, а овај их је записивао. Спис је настао на грчком 1819. године, а на руски је преведен 1910. године.

Опширније житије Светог преподобног Нила Мироточивог

 Карактеристика људи пред крај света

 .. . Зато вам говорим ... Кад прође 7.400 година од створења света, онда ће између чевртог и петог столећа, а то ће рећи у току садашњег XX века, настати велики грабеж, отимање, блуд, прељуба, родоскрнављење, разврат. Како ће људи ниско пасти у скрнављењу блудом! Настаће велике револуције и борбе партија, које ће се непрестано препирати између себе без краја. Потом ће се скупити осми сабор, да би расправио спор и учинио добро — добрим, а зло — злим ... Земљорадник одваја пшеницу од плеве. Пшеница — за људе, а плева за стоку. Говорим, биће одлучени и одвојени добри од злих, то јест правоверни од јеретика, и за неко време људи ће уживати мир. Али потом људи ће променити своје добро расположење и обратити у зло, тако да се неће разликовати ни брат ни сестра, ни отац ни мајка, ни мајка ни син, ни муж ни жена. Биће општи пад и општа погибија, као у Содому и Гомору, то јест неће се наћи ни пет праведника... Брат ће имати сестру за жену, мајка ће имати сина за мужа, син ће убити оца и блудно живети са мајком. И мноштво других зала ући ће у обичај. Уколико се зло буде више лепило за људе, утолико ће на њих наилазити све веће несреће.

Садашњи златник спашће на једну пару. Што више несрећа буде наилазило на људе, ови ће све више зла чинити; то јест, уместо да се кају, све ће се више озлојеђивати на Бога. Зла која ће људи чинити превазићи ће зла људи пре потопа. Сви ће разговарати само о злу, намере ће бити само зле, воља зла, другарство само зло, дела свих само зла. Настаће свеопште отимање и пљачкање, свеопште насиље и угњетавање, свеопште издвајање и усамљивање, свеопште зло разједињавања. При том и онај који чини зло мислиће да се спасава.

Тада ће људи имати ризнице блага, то јест капитала, а жалиће се да немају ништа. Даваће новац под интерес, а просиће милостињу, да би се прехранили; плакаће да немају шта јести, само да би дошли до капитала и стекли што више. А уколико се више буде увећавало користољубље, утолико ће се више умножавати несреће у свету. Тада ће варалице ићи наги, да би дошли до новца и давали га под интерес.

 Кад свет духовно осиромаши и настане општа анархија у свету, родиће се Антихрист и зацарити над светом

 Антихрист ће се родити од нечисте девојке блуднице. Она ће бити оваплоћење сваке нечистоће, блуда и разврата, свакога зла на свету. Када свет осиромаши од благодати Светога Духа, тада ће се у овој најпокваренијој девојци зачети од тајног противприроднога блуда плод, који ће бити станиште свакога зла, насупрот Христу, који је био савршенство свих врлина, а пречиста Мајка Његова—била најсавршенија међу девојкама. Овај зли плод родиће се кад свет осиромаши у врлинама.

Сиромаштво света пројавиће се у много облика. На првом месту, свет ће осиромашити у љубави, слави, челности. На другом месту, осиромашиће свако насеље и град у органима власти. Лица која су се налазила на челу села, града и округа напустиће своје функције, тако да ће и градови и села и окрузи остати без поглавара. Исто тако ће и Црква осиромашити у погледу духовне власти.

После овог осиромашења, „охладнеће љубав многих" (Матеј 24, 12), а „кад се уклони онај који сад задржава" (II Солуњанима 2, 7) — родиће се нечисти из утробе нечисте. Тај рођени нечисти чиниће знаке и чудеса помоћу демонском.

Свет ће уображавати да је овај Антихрист кротак и смирен срцем, а у самој ствари он ће срцем бити сличан лисици, а душом — вуку. Његова храна биће побуна и погибија људи.

Међу људима настаће: осуђивање, завист, злопамћење, мржња, непријатељство, отимање, насиље, отпад од вере, прељуба, разметање блудом. Сва ова зла биће храна Антихристу. Док се Христова храна састојала у испуњавању воље Оца Његовог небеског (Јован 4,31—34), дотле ће храна Антихристова бити у испуњавању воље оца његовог — ђавола. Тиме ће се Антихрист хранити.

И Антихрист ће прогласити себе за поглавара над градовима, селима и окрузима. Тада ће се он докопати власти над светом, па ће поред политичке власти завладати и осећањима људи, који су већ постали станишта и слуге ђавола. Они ће, на своју погибију, слепо веровати речима Антихриста и примити га за светског цара — самодршца. А у ствари он ће бити оруђе ђавола у његовом последњем покушају да истреби хришћанство са лица земље. Налазећи се у погибељи, људи ће за њега мислити да је он — Христос Спаситељ, који је дошао ради њиховог спасења. Тада ће Еванђеље црквено бити занемарено.

После тога на свет ће доћи велике невоље и страшна знамења. Наступиће страшна глад и завладаће ненаситост: људи ће јести седам пута више, и неће се заситити. Настаће општа невоља. Тада ће богаташи отворити своје житнице, то јест капитализам ће се уништити, имовина ће се поравнати на начелима социјализма. Тада злато неће имати већу вредност од ђубрета на путу . . .

         Дух Христов и дух Антихристов

 Тада ће се зачети и родити зло света у нечистој утроби покварене девојке, која ће дати тело Антихристу. Тада ће због безаконих дела света одступити благодат Светога Духа, која је дотле одржавала свет, и тада ће се навршити мера безакоња света . .. Тада ће се оваплотити дух Антихристов, који сад делује у свету, то јест родиће се човек, који ће још у утроби матере своје постати најпокорнији сасуд ђавола; родиће се од блуднице, тобож девојке. У његовој особи оваплотиће се свеколико зло што постоји на земљи . ..

Најглавнија брига човекова састоји се у старању о своме спасењу. А спасење је у љубави, кротости, чедности, сиромаштву, праведности, милосрђу, милостињи, која је оно „уље" људског спасења у еванђељској причи о мудрим и лудим девојкама (Матеј 25,1—13). Милостиња може бити двојака: материјална и духовна. Ко нема могућности да чини материјалну милостињу (да гладнога нахрани, голог одене и тако даље), нека чини духовну: теши ожалошћене и страдалнике. И за једну утешну реч удостојиће се утехе од праведног Судије на његовом суду: „Приђите благословени Оца Мога; примите царство које вам је припремљено од постанка света" (Матеј 25, 34). А који не буду тешили унесрећене, и сами ће од праведног Судије чути неутешне речи: „Идите од мене проклети у огањ вечни, припремљен за ђавола и анђеле његове" (стих 41). Јер милостива љубав ослобађа човека од гнева Божјега.

Љубав чини да човек буде кротак и смирен срцем. А омраза чини човека лудим. Љубав увек трпи и никад не чини што не ваља; а злопамћење је увек нетрпељиво и никад не да мира срцу човекову.

 Печат Антихристов којим од сад запечаћује зле и којим ће печатити пошто се зацари

 Злопамћење је печат Антихристов и срце злопамтивога запечаћено је овим печатом Антихристовим. И кад Антихрист (то јест дух Антихристов који делује у свету) стави на човека овај печат, онда од овога печата злопамћења обамире срце човека, то јест постаје као мртво, неспособно да тугује због греха, губи духовно осећање и страх Божји. Тако обамире човек, кад срце његово бива запечаћено мржњом. Ово проклето злопамћење чини човека толико безосећајним, да људи сами себе убијају на разне начине. Оно једнога учини отпадником од вере; другога — самољубивим; некога примора да иде на нож; некога учини издајником; некога — хулитељем; некога — туробним; никако не да мира срцу човекову. Несрећни људи не примећују да све то проистиче од злопамћења .. . од гордог осуђивања недостатака наших ближњих, непоштовања родитеља, старешина и власти државних и црквених . ..

И тако, кад Антихрист буде стављао свој печат на људе, срце њихово постаће као мртво.

Тада, кад настану несреће о којима је напред било говора, Антихрист ће почети да ставља свој печат на људе, тобож ради тога да их спасе од невоље, јер само онима који имају печат, према Откровењу Јовановом (13, 17), продаваће се хлеб. Многи ће умирати на путевима и улицама". Људи ће постати слични грабљивим птицама које слећу на леш, па ће јести тела умрлих. Али то неће чинити хришћани, иако им се, као незапечаћеним, неће продавати хлеб, него ће то чинити они са печатом, којима је хлеб доступан. Јер код запечаћених срце постаје безосећајно, и пошто нису у стању да трпе глад, они ће наваљивати на лешеве и ждерати их, па ће, најзад, и они умирати. На печату ће бити написано: „Ја сам твој". — „Да, ти си мој". — „Добровољно долазим, а не присилно". — „И ја те добровољно примам, а не присилно". — Ове четири речи биће урезане у средини тога проклетог печата.

 Невоље које ће постићи свет после зацарења Антихристовог: усахнуће море, угинуће животиње и ускориће време

 О, несрећан је онај који је запечаћен тим проклетим печатом! Тај проклети печат навешће велике невоље на свет. Свет ће онда бити тако угњетаван, да ће се људи селити с места на место. Домороци ће, кад виде дошљаке, говорити: О, несрећни људи, како сте се одлучили да напустите своје благодатно место и дођете у ово проклето место к нама, у којима није остало никаквог људског осећања?! Тако ће говорити на сваком месту, куда се људи буду пресељавали из својих места . . . Тада ће Бог, видевши пометњу људи, од које они тешко страдају селећи се из својих места, заповедити мору да пројави своју ранију топлоту, коју је пре имало, да се људи не би више пресељавали из својих места на друга. И кад Антихрист заседне на свој престо, тада ће море узаврети тако, као што ври вода у котлу. А кад вода дуго ври, она сва испари. Тако ће се догодити и са морем. Приликом кључања оно ће испарити и ишчезнути, као дим са земље. На земљи ће се осушити биљке и дрвета шумска, од морске топлоте све ће се осушити, извори водени пресахнути: животиње, птице и гмизавци — све ће уганути. Време ће убрзати свој ход: дан ће пролетети као сат, недеља — као дан, месец — као недеља, и година — као месец. Јер је зло људско учинило то, да су се и стихије промениле и почеле да журе, да би се што пре завршио Богом проречени број свршетка седме хиљаде и почетка осме хиљаде година по створењу света.

 Проповед Еноха и Илије да не примају печат Антихристов

 Енох и Илија убеђиваће људе да не примају печат Антихристов, јер ко остане чврст и не прими печат, тај ће се спасти, и Бог ће га примити у рај. Зато да се сваки хришћанин осењава знаком крста, јер овај знак ослобађа човека од паклених мука, док печат Антихристов одводи човека у муке пакла. Ако сте гладни и потребна вам је храна, стрпите се мало, и Бог, видећи ваше трпљење, послаће вам помоћ озго. А ако не отрпите и примите печат овог нечистог цара, кајаћете се после... Онај ко прими печат Антихристов постаје демон; иако тврди да тобож не осећа ни глад ни жеђ, он седам пута јаче од вас осећа и глад и жеђ. Потрпите мало. Зар не видите да је онај ко прими печат Антихристов мртав: умро је духом и чека га вечна мука? Зар и ви желите да са печатом погинете у вечној муки заједно са запечаћенима — где је плач и шкргут зуба?...

И многим другим речима саветоваће и упозораваће људе пророци Енох и Илија.

         Убиство ових праведника

 Чуће Антихрист шта проповедају ова два човека и како га називају лажовом, врачаром, обмањивачем и лукавим ђаволом. Чувши то, разгневиће се и заповедиће да их ухвате и доведу пред њега. Кад се они појаве пред њим, обратиће им се ласкаво: „Какве сте ви то залутале овце, те нисте запечаћене царским печатом?"

Енох и Илија одговориће му: „Лаживи варалицо и демоне! Твојом кривицом толике су душе погинуле у паклу! Проклет ти и печат твој! Тај твој проклети печат и лажна слава сурвали су свет у понор и довели до погибије! Дошао је крај и теби и свету!"

Чувши овакве речи, Антихрист ће се разбеснети и дрекнути на њих: „Како смете тако да говорите преда мном, царем?"

Илија ће му одговорити: „Царство твоје презиремо и славу твоју проклињемо, заједно са твојим печатом!"

Овакав одговор пророка још више ће да разбесни Антихриста и он ће, као бесан пас, јурнути на њих и убити их својим рукама.

 По убиству Еноха и Илије Антихрист ће да скине са себе маску моралности и вршиће злочине. Смрт Антихриста.

По убиству Еноха и Илије, Антихрист ће да пусти на вољу најгорој деци својој, то јест даће слободу злим духовима које је дотле задржавао. А та његова деца или духови зла јесу: прељуба, блуд, мужелоштво, убиство, отимање, крађа, неправда, лаж, мучење, продаја и куповина људи, куповање деце и девојчица ради блуда са њима, слично псима на улицама. Антихрист ће заповедити злим духовима, њему послушним, да наведу људе да чине зло десет пута више него раније. Његова зла деца извршиће заповеђено им и устремиће се на уништење људске природе разноврсним безакоњима. Као резултат њиховог злог напора биће уништена чулна и духовна природа у људима . . . Људи ће постати толико лукави у души, да ће им се и тело смањити на пет педи (око сто сентиметара). А својим злим делима људи ће превазићи демоне и биће — један дух са демонима.

Кад Антихрист увиди да је људска природа постала лукавија и злурадија од његове деце, веома ће се обрадовати, што се зло у људском роду тако умножило и што су људи постали лукавији од демона ...

А тада, кад се Антихрист буде радовао гледајући умножење зла у људима, изненада ће се озго појавити „мач оштар с обе стране", којим ће он бити побеђен, и ишчупаће се његов нечисти дух из прљавог тела његовог, Смрт Антихриста биће крај убијања међу људима. Каин је започео убиство, а на Антихристу оно ће се завршити.

 Ко су „јарци" а ко „овце"?

 Кад се смрћу Антихриста заврше убиства на земљи, тада ће настати поремећај небеских и земаљских закона који су управљали Свемиром, то јест нарушиће се светска тежа — гравитација...

Шта ће после бити — једини Бог зна.

Ми знамо само једно, да ће се људи подвргнути одговорности за сва дела учињена у овом животу: блуд, прељубу, мужелоштво, рукоблудије, разврат, хуле (псовке), празнословље, осуђивање ближњих, зломишљење, завист, мржњу, злопамћење, непријатељство, злурадост, гордост, славољубље, среброљубље, грамзивост, раскош, прождрљивост у јелу и пићу, непокорност Цркви и многа друга безакоња, учињена у овом животу — све ће се испитати, да би се добра дела одвојила од злих, као што се одвајају овце од јараца.

Овце су: љубав, мир, слога, једнодушност, чедност, кротост, сиромаштво, праведност, испуњавање закона Божјег, послушност, смирење, уздржање, пост, добра реч, старање о спасењу, благодарност Богу, послушност Цркви, исправан духовни живот, очувана чистота крштења — неукаљана грехом, уредно похађање богослужења у цркви и држање правила у монашком животу.

То су добра дела спасења.

О антихристу и западним "хришћанима"

РАЗМИШЉАЊЕ СМИРЕНОГ СРЦА

Монах Василије, који је живео у Цариграду почетком 15. века оставио је један запис о поукама и размишљањима свога духовника који је строго живео као затворник у својој келији. Архимандрит др Амвросије Погодин превео је са грчког тај запис.

Монах Василије пише следеће:

Како рекох раније, блажене успомене Старец (духовник) ретко је напуштао своју келију, и само из љубави према ученицима излазио је у предсобље, где нас је поучавао својим речима, испуњеним духовне сладости и мудрости.

После неколико година на путовању вративши се у Цариград, сазнао сам да је блажени Старец (духовник) болестан, и зажелео сам да га видим, пре него га Господ позове из овог живота. Још неки из нашега братства такође су желели да га посете са мном, и на вратима његове келије ми смо замолили преко келејника да нас Старец удостоји свога благослова и поучавања. Старец је благонаконално изразио спремност да нас прими... Ускоро је и он изашао: био је потпуно сед, средњега раста, мало погурен, на уснама му је лебдео леп осмех и са добротом је гледао на сваког од нас. Често би очи његове биле осенчене тугом, зато што је дубоко сажаљевао цео свет који је огрезао у гресима и невољама, па говорећи о томе, Старец је сагибао главу и плакао. Ми смо сели у полукруг и слушали речи Старца. Он нам је говорио како Господ силно жели наше спасење и да је све учинио за то, и да се његова Милост и благодатна иомоћ простире и на праведника и на грешника и да је потребан само мали напор с наше стране за спасење душе. Трпеза вере је преизобилна, али људи не маре заспасење своје душе, док саме речи спасење и спасти се значе јeдино избећи овоземаљске опасности и невоље, као на пример "спасти се од пожара", "спасти се од погибије у време рата" итд, јер људи мисле да је реалан само земаљски свет који се види нашим очима; а не знају да је духовни свет управо суштина ствари. Сав земни, материјални свет, обухваћен појмовима висине, ширинe, дубине и тежине налази се у власти времена које опет све води уништењу, јер време је слуга смрти. Међутим, духовни свет стоји ван тих ограничења, изван тих ланаца и рамова меривости, јер је он бесконачно богат, вечан и неуништив. Зато је "природа ствари" ( "rerum natura") у духовности.

Блажени Старец је говорио и о том да се приближава страшно време. Непријатељи Господа нашег Исуса Христа поробиће нашу земљу и Велика Црква (Света Софија) престаће да буде храм Божји. Велике невоље сручиће се на земљу Ромеја (Грка) и она ће престати да постоји по великом суду Божијем. Умиру поједини људи, умиру градови, умиру и цели народи: зато што нема ничега вечног под сунцем, сем  вечне душе човекове,  створене по лику и подобију вечнога Бога.

 Не чекајте помоћи од западних "хришћана", надајући се да ће они устати на оружје ради заштите опште хришћанског наслеђа. Не чекајте. Западни "хришћани", на жалост, нису хришћани. Они су многобошци. И код нас православних, такоће, има много незнабожачког. Брате, немој бити огорчен овим мојим речима, него испитај своју душу. Погледај само колико је у њој кумира (идола): Ту је Меркурије - бог похлепе; ту је Афродита богиња телесне похоте; ту је Ареј - бог гнева и рата... - а у средини неки Зевс (Див) - то си ти сам, у своме самољубљу и самоугађању. Да брате, има много многобожачког у нама, јер смо ми, православни, грешни и као појединци, и као народ. Ипак, ми смо многобошци и не докрштени само на површини, а у дубини душе ми смо хришћани; зато што у смирењу нашем ми имамо у срцу Христа.. И зато, без обзира на наше грехе,  "у смирењу нашем помену нас  Господ".

А западни народи само су на површини "хришћани"; а у срцу, души они су многобошци (пагани). Ми православни, тугујемо што у нашој души живе идоли, но у понизности својој падамо ничице пред  Христом и свим срцем желимо да будемо Његови. Међутим, код западних хришћанство постоји као танка позлата на бронзи, а даље изнутра је потпуно многобоштво; зато јер се они клањају својим кумирима у души, а ти идоли владају над њима, јер су они горди, у њиховом срцу  нема Христа.

 Дакле, ми, православни, смо многобошци на површини, а у дубини хришћани; док су западни, латини - "хришћани" на површини, а у дубини многобошци. Зато не чекај од њих помоћи за нас. Ми, православни, њима смо туђи.

 Но ово још неће бити крај света. Крај ће наступити касније, и последње време налази се у рукама Божијим., а заједно с тим – и у рукама човечијим. Бог ће послати Свој срп за свемирну жетву тек тада, када човеково зло сазри до крајњих граница; јер докле год на земљи буду живели заједно са злима и праведници, и све докле год постоји Црква Христова у чистоти ''неукаљавши своје хаљине'' (Откривење 3:4), дотле зло у свету неће моћи да сазри. Али када већ не буде било праведника и када океан зла потопи целу васељену, тада наступа крај света, који ће бити сажежен и нестаће у небитију ради поновог рођења као нови и савремени свет, у коме правда живи (Петрова 3:9-12).

Пред сам крај света наступиће такве невоље које се не могу упоредити са онима из прошлости, наступиће време туге за целу васељену, и човек ће омрзнути човека, свако ће се бојати свакога, и нико неће веровати никоме... Али људи се неће уразумити, нити ће се окренути Богу који може да их спасе, него та општа туга угасиће сваки духовни живот: човек ће бити тако озлојеђен, тако окамењен, и опседнут једном бригом само како да преживи, да за духовни живот неће бити у човеку ни воље ни места у срцу, а неће тада бити ни учитеља духовног живота, јер ће се и они повести за овим светом. А Божије цркве или ће опустети или ће бити срушене, или духовно окаљане својим недостојним архипастирима и пастирима. И у сред тог лома и хаоса у свету јавиће се антихрист. Он ће наступати као тобожни миротворац и успокојитељ, као добар домаћин који може да заведе ред у свету. но у ствари он ће бити непријатељ свима и ненавидник (мрзитељ) свакога добра, а биће тиранин и злотвор какога никада није било нити ће бити.

Сваки ће човек бити надгледан; не само свако његово дело него и свака реч, чак и унутарњи покрет душе, биће под непрестаним надзором и казном, тако да ће се човек одвикнути да мисли из бојазни, да случајно његово лице и нехотице не би изразило нешто што није у складу са влашћу светског владара, антихриста.

Сваки рад и свака пед земље биће у власти антихриста; наступиће ужасне природне непогоде, страшни вихори, вулканске експлозије, земљотреси, болести и само онај који носи на себи знак Звери то јест сатане имаће право на живот, мада и у најгорим ропским условима крајног сиромаштва и згажености човечијег достојанства. Све ће имати за циљ да име Христово буде потпуно исечено из срца човековог... Наступиће царство ада на земљи. Невоље неће обузети само земљу него и свемир: јер све мора да умре, да би све било обновљено васкрсењем, по речима апостола: "Трулежно треба да се обуче у нетрулежност" (I Кор. 15:53)...

Овај свет је остарео и овештао због свога греха. А нови свет управљаће се по правди Божијој, и зато ће он бити вечан и прекрасан.  ''Ево све творим ново" (Откр. 21:1-5). Но, док се то не јави Црква Христова биће гоњена по целом свету, до истребљења. Јер док се буде служила божанска Литургија од стране благодатног свешенства православног, власт ђавола не може се остварити на земљи. Свака божанска Литургија - то је присуство Божије на земљи и прослава победе Христове над ђаволом и смрћу... Међу гоњенима биће велики број мученика, али биће много и отпадника, који ће примити на себе обележје Звери. Те отпаднике, те слабиће, те неваљалце већ одавно је припремала зла сила... Али знај, да ни најмоћније силе ада, не могу савладати Цркву (Матеј 16:18), с којом Господ Христос пребива до кончине века (Мат. 28:20). Упркос гоњењу, Бог неће допустити да сатана уништи малобројне вернике последњих дана. Браћо, пазите на знаке наступајућег краја света, које нам је открио Господ наш Исус Христос и Његови пророци и апостоли, и не слабите у вашој нади на Бога.