Ми увек
треба да смо чврсто уверени у то да никако не можемо постићи савршенство својим
трудовима и подвизима, макар се и са свом неуморношћу упражњавали у свакој
врлини. Човекови напори немају довољну вредност и силу да нас уздигну на висину
светости и блаженства. Неопходно је да нам Господ садејствује и усмери наше
срце према ономе што је за нас корисно. Због тога смо дужни да свакога
тренутка, заједно са Давидом, вапијемо Господу: Утврди стопе моје на
стазама твојим да се не би поколебале (Пс.16,5). Неопходно је да невидљиви
Руководитељ човековог духа према врлини обраћа наше произвољење, које је, што
због незнања добра, што због искушења страсти, склоније пороку. То је веома
јасно изразио пророк у једном стиху песме: Одбачен, нагнух се да паднем,
али ме Господ прихвати (Пс.117,13). Прва половина стиха означава слабост
наше воље, а друга – увек спремну помоћ од Господа. Сваки пут када почнемо да
се колебамо, Он ка нама пружа своје руке, подржава нас и утврђује. У противном
бисмо, препуштени свом произвољењу, пали савршеним падом. Ни један праведник,
заправо, нема у себи довољно снаге да стекне праведност. Он се непрестано
колеба и свакога тренутка је готов да падне. Стога га милост Господња
поткрепљује својом руком. У супротном би, изложивши се паду због слабости воље,
у потпуности погинуо. Зар ће неко бити толико самопоуздан и слеп да мисли да
нема потребе у непрестаној помоћи Божијој, када сам Господ у Јеванђељу јасно
учи: Као што лоза не може рода родити сама од себе ако не остане на чокоту,
тако ни ви ако у мени не останете. Јер без мене не можете чинити
ништа (Јн.15,4-5)? Како је, заправо, неразумно и чак богохулно, добра дела
приписивати својим напорима, а не благодати и помоћи Божијој! И изрека Господња
сведочи да без Његове помоћи нико не може да доноси духовне плодове?…
Због тога
верујемо да се особитим надахнућем Божијим у нас полаже како почетак доброг
расположења, тако и упражњавање у врлинама. Наш труд се састоји у томе да се са
већом или мањом спремношћу покоравамо надахнућима Божијим и да примамо Његову
помоћ. Ми заслужујемо награду, или достојну казну, с обзиром на то да ли смо
немарни, или се са побожном покорношћу бринемо о прилагођавању заповестима и
промишљању Божијем, које се простире на нас Његовом благовољењем. То се јасно
показало при исцелењу јерихонских слепаца. Случај Господњег пролажења поред њих
је представљао благодат Божијег промисла и снисхођења. Њихово, пак,
узвикивање: Помилуј нас Господе, Сине Давидов (Мт.20,31) беше дело
њихове вере и наде. И опет, само враћање вида представља израз Божијег милосрђа.
Чак и ако се
много труди око обрађивања земље, земљорадник не може да очекује обилан род,
уколико на обрађену земљу благовремено не падне киша и не буде повољно време.
Према томе, као што лењивим земљорадницима, који се не брину око обраде своје земље,
Бог не даје плода, тако и трудољубивим неће бити користи од свакодневне бриге,
уколико им не помогне Божије милосрђе. И у делу живота по Богу је исто:
потребан је и наш труд, премда без помоћи благодати Божије ми ни у чему нећемо
успети. Треба да исповедаш да је Бог почетни Виновник не само дела, него и
добрих помисли: Он нам надахњује и своју свету вољу, и даје нам силу и згодну
прилику да испунимо оно што исправно желимо. Јер, сваки дар добри и сваки
поклон савршени одозго је, силази од Оца светлости (Јак.1,17).
Воља Божија
увек жели да човек кога је Бог створио не погине, него да вавек живи. Уколико у
нашем срцу примети макар искру расположења ка добру Бог јој, по благости
својој, не допушта да се угаси. Желећи да се сви спасу и дођу у познање истине,
Он на све начине потпомаже да се она обрати у пламен. Благодат Божија је близу
свих. Она све без изузетка призива спасењу и познању истине, јер
говори: Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени и ја ћу вас
одморити (Мт. 11,28).
Ум човечији
не може да схвати како спасење припада и нашој вољи, будући да се
каже: Ако хоћете и послушате ме, јешћете добра земаљска (Ис.1,19), и
истовремено није дело ни… онога који хоће, ни… онога који трчи, него… Бога
који милује (Рим.9,16). Њему није јасно како Бог има да свакоме врати по
делима његовим, а истовремено је Онај који чини у нама и да хоћемо и
да творимо по Његовом благовољењу (Фил.2,13). Он би хтео да схвати
зашто нам се заповеда да начинимо себи ново срце и нов дух (Јез.18,31),
кад нам се истовремено каже: И даћу вам срце ново и дух
нов (Јез.11,19). Ове сумње неће бити тешко да решимо уколико будемо
разумели да у делу нашег спасења учествују и благодат Божија и наше слободно
произвољење. Наиме, иако понекад може да жели врлину, човек неће бити у стању
да је стекне без Божије помоћи. Ни болеснику није довољна само жеља да буде
здрав, већ и Давалац живота, Бог треба да да силу за поново успостављање
здравља. Да бисмо се савршено уверили у то да и добре жеље, које настају од
природне способности која нам је дата милосрђем Творца, можемо испунити само уз
помоћ Божију, треба да се сетимо речи апостола: Јер хтети имам у себи, али
учинити добро не налазим (Рим.7,18).
Многи питају
о томе када у нама делује благодат: да ли онда када се у нама испољавају добре
жеље, или се добре жеље у нама испољавају онда када нас посети благодат Божија?
Опит оправдава и једно и друго: Савле и цариник Матеј нису сами пожелели
[Христа], него – тек после позива. Закхеј и разбојник на крсту су, пак, својом
жељом предухитрили дело благодати. Тако и треба сматрати: када види да желимо
да чинимо добро, Бог усмерава и учвршћује нашу спремност. Ако, пак, не желимо
добро, или смо охладнели према њему, Он нам даје спасоносна надахнућа, кроз
која се образују или обнављају добра расположења.
Не треба
мислити да је човекова природа способна само за зло. Творац је у душе наше
посејао семена свих врлина. Међутим, да би она узрастала, неопходна је помоћ Божија.
Исто тако, и у човеку увек постоји слободна воља да прими или не прими
благодатна дејства. Када грађење нашег спасења уопште не би зависило од нас,
апостол не би рекао: Градите спасење своје са страхом и
трепетом. Међутим, кад би зависило само од нас, он не би додао: Јер
Бог је онај који чиниу вама и да хоћете и да творите по Његовом
благовољењу (Фил.2,12-13). Благодат Божија нас и предухитрује, јер пророк
говори: Бог мој, и Његова милост ме предухитрује (Пс.58,11), и иде за
нашом вољом, због чега и каже: И јутром те молитва моја
предухитрује (Пс.87,14).
Благодат
Божија увек усмерава нашу вољу на добру страну, премда и од нас захтева или
очекује одговарајуће напоре. Да не би своје дарове давала немарнима, она тражи
случај којим би нас пробудила из хладне безбрижности. И да се дарежљиво
саопштавање њених дарова не би вршило без разлога, она их саопштава према нашој
жељи и труду. Ипак, при свему томе, благодат се увек даје на дар, будући да се
наши мали трудови награђују неизмерном дарежљивошћу. Због тога, ма колико били
велики, сви људски трудови не могу учинити да се благодат ипак не даје на дар.
Премда је говорио да се потрудио више од свих апостола, апостол
незнабожаца ипак додаје да трудови не припадају њему, него благодати Божијој
која је са њим (1.Кор.15,10). Према томе, речју: Потрудих се, он
изражава напор своје воље, речима: Не ја, него благодат Божија
– Божију помоћ, а речима: Која је са мном -да му је благодат помагала
онда када се он трудио, а не када је пребивао у немару и безбрижности.
Бог разноврсним
и непостижним начинима устројава наше спасење: у онима који желе и траже
спасење Он појачава жељу, а у онима који немају жељу Он изазива намеру. Он
помаже испуњавање наших спасоносних жеља, удахњује свете жеље и утврђује их.
Због тога га ми у својим молитвама зовемо и Заштитником и Спаситељем и
Помоћником. Он, слично најнежнијем Оцу и састрадалном Лекару, чини све у свима:
у једнима побуђује почетак спасења и разгорева усрђе ка Њему, а код других
приводи дело завршетку, и врлине савршенству; једне задржава од блиског пада, а
другима пружа прилике за спасење; онима који желе и који се труде, помаже, а
друге, који не желе и који се противе, привлачи и скреће према добром
расположењу. Он свагде све чини побуђујући, помажући и утврђујући, премда без нарушавања
слободе коју нам је дао.
