Ко је изгубио, а ко је победио у борби – онај који чува цркве, или онај који чува веру?

Писмо Светог Атанасија епископа Александриског 

његовој пастви, Православне Цркве опустошене у четвртом веку

„Нека вас Бог утеши!... Шта вас жалости...јесте чињеница да су други освајали цркве насиљем, док сте ви ово време у изгнанству. Чињеница је да они имају храмове, али ви имате Апостолску веру. Они могу окупирати цркве, али они нису у правој вери. Ви останите ван храмова, али у вама обитава вера. Да размотримо: шта је битније, храм или вера?

Очигледно, истинита вера. Ко је изгубио, а ко је победио у борби, онај који чува цркве, или онај који чува веру? Да, храмови су добри уколико се у њима проповеда апостолска вера. Они су свети уколико све што се дешава у њима је свето. Ви сте они који сте срећни, ви који остајете у Цркви по вашој вери, који чврсто држите основе по апостолском предању. Чак и ако је гнусна завист покушавала да продрма ваше темеље вере, није успела. Они су ти који су се одвојили у садашњој кризи. Нико неће никад превладати вашу веру, љубљена браћо. И ми верујемо да ће нам Бог вратити наше цркве једног дана. Тако да уколико они што више насилније покушавају да окупирају наше храмове, утолико се они удаљавају од Цркве. Они тврде да они представљају Цркву, али у реалности, они су ти који сами себе истерују из Ње и иду у заблуду. Чак и ако је број Православних умањен у прегршт људи, они су ти који су Истинска Црква Исуса Христа.“

Чудо Светог апостола Петра о избављењу од блудне страсти

Из житија Светог Методија патријарха Цариградског исповедника:

Док су се православни хришћани свуда радовали и духовно ликовали, завист кидаше срца оних у чијим душама беше укорењена иконоборска јерес; такви беху: гореспоменути, с престола збачени, лжепатријарх Аније; брат његов Арсабар, патриције по звању, и још неки други од великаша и нижих чиновника. Не знајући шта да раде, они у злоби својој смишљаху како да оклеветају свјатјејшег Методија.

У том циљу ови јеретици великим златом поткупише једну јеретикињу, великашку жену, којој син беше обласни начелник у Смирни, да иде к царици и к васпитачима младога цара и да им каже како је новопостављени патријарх Методије, тобож, блудодејствовао са њом. Ови бедни јеретици то предузеше, рачунајући да ће лакше моћи нагрдити и учење сетог Методија и свете иконе, ако обрукају патријарха распространивши у народу овако гадну клевету. Поткупљена жена оде царици и васпитачима младога цара и безочно оклевета пред њима светог Методија, оптужујући њега светог и невиног. Да би њену лаж примили као истину, она лијаше сузе, као да је насилно настрадала од новопостављеног патријарха. Они се зачудише овој ствари и веома саблазнише. И одмах се овај глас пронесе по целом граду, смућујући православне а веселећи зловерне. Јеретици исмеваху православне, говорећи им: Ето каквог патријарха имате; ето коме следујете!

Чу о томе и сам свјатјејши Методије, и чуђаше се откуда та напаст произиђе. Но имајући чисту савест, он се у души радоваше овако незаслуженој напасти. Али му и много беше жао што се толики народ саблажњава и што зловерни јеретици исмевају православне. Како дакле поступа овај велики архијереј, човек невиних руку и чиста срца, који је од утробе матере своје сачувао чедну чистоту тела свога? Желећи не толико да себе опере од лажне оптужбе, колико да отклони од Цркве саблазан и запуши лажљива уста јеретицима, патријарх одлучи, ма да са стидом, да обелодани потајну болест тела свога, за коју дотада нико није знао, да би на тај начин показао да је неспособан за телесни грех. Стога посла у царев двор и замоли да се одреди праведни суд, који би иследио ствар између њега и споменуте жене. И представши суду чесних лица, патријарх, не хотећи да се расправља са бестидном женом и желећи да непобитно докаже своју невиност, он, приморан тежином клевете, одбаци природан и таквом човеку доличан стид, обнажи се и показа тајне делове тела свог, од болести потпуно спарушене, као да су умртвљени. И сви увидеше колико је лажна клевета оне жене, јер видеше да је тако болестан човек неспособан за телесни грех. И обрадоваше се православни што се уклони саблазан од Цркве и што се скину срам са синова побожности. А зловерне јеретике обузе стид и запушише им се нечестива уста; и гадост њихова окрену се на главу њихову, и исмевање њихово би њима самима на срамоту и понижење.

Када судије упиташе свјатјејшег Методија, на који се начин разболео од те болести, он не сакри ствар коју дотле никоме казивао није, него обелодани и болест своју и њен узрок. И исприча им ово: Када ме свјатјејши патријарх Никифор посла к папи у Рим, ја се тамо задржах. У то време, по дејству пакосника тела, ангела Сатанина, нападе ме силна телесна пожуда, сједињена са страсном распаљеношћу удова. Многе дане и ноћи ја се дуго борах са том похотљивошћу, мучећи себе постом и бдењем, и умртвљујући себе сваковрсним трудовима. Но пошто пожуда не одступаше од мене, и изгледаше ми да сам близу пада, ја са сузама вргох себе пред светим врховним апостолом Петром, предајући се његовој помоћи и просећи од њега олакшање; ја му се мољах да ме он, дарованом му од Бога благодатном силом, избави од ове телесне пожуде, и да не допусти да се оскврни моје тело, освећено на чистоту. А када у тој тузи утонух у лак кратак сан, мени се јави свети апостол Петар и десницом својом косну се тајних делова тела мог; од тог додира ја осетих силан бол, као да ми неко огњем опече то место, и ја страшно зајечах. А апостол ми рече: "Од сада ти нећеш више осећати телесну греховну пожуду". Ја се одмах тргох из сна и нађох себе са онаквом повредом какву ви видесте.

Ова повест светога Методија дирну судије; они изрекоше пресуду да је он невин, а наредише да се она жена стави на муке, да би казала ко је наговори да оклевета невиног и чистог архијереја Божјег. И одмах се појавише мучитељи, да је узму на муке. А она, угледавши го мач, припремљен огањ и оштре трнове штапове, силно се уплаши, и пре но што је почеше мучити, каза истину: назва по имену све који је наговорише и великим златом поткупише, и указа на место у њеном дому где то злато беше метнуто. Судије онда послаше њеном дому поверљиве слуге; они одоше, и стварно нађоше злато на оном месту које она означи, и донеше га судијама. Тада судије изрекоше пресуду: осудише на смрт ту жену и оне који је наговорише и поткупише да оклевета светог Методија. Но свјатјејши патријарх, незлобив, веран и прави следбеник Господа Христа, не само не допусти да се смртна пресуда приведе у дело, него своје непријатеље ослободи и од сваке друге мање казне, само им наложи ову казну: да они о великим празницима у реду са запаљеним свећама долазе из Влахернске цркве Пречисте Богородице у саборну цркву Свете Софије, и тамо код врата саслушају анатему, што се и вршаше. Тада умукоше богохулна уста јеретичка, и иконоборска јерес се у Цариграду потпуно истреби благодаћу Божјом, молитвама и неуморним трудом угодника Божјег, свјатјејшег патријарха Методија, који из нанете му незаслужене клевете изиђе још светлији и славнији.

Светитељу оче наш Методије, моли Бога за нас!

Свети Апостоле Петре, моли Бога за нас!

На самртном часу - аманет покајаног безбожника

Истинита повест о покајаном безбожнику забележена једним старим свештеником

У граду Н. живљаше господин С. П. кога сви скоро зваху општим именом „Чика Саво“. Он је био син сељачких родитеља. Као даровит младић, по свршетку гимназије, свршио је и Лицеј. Држава га је као одлична ђака пратила и преко, ради студирања правних наука. По доласку са наука из иностранства, одмах је ступио у државну службу, где је брзо текао каријеру, и дошао на високи положај у својој домовини. Име је његово познато са сваког угледног положаја, а још више са књижевног рада на пољу правне науке. Живљаше, потпуно „господски“, уживајући поверење државних фактора, и свих који га познаваху. И ако сељачки син беше; и ако беше пун знања; - ипак он оскудеваше са оним, што човека, човеком, мирним и срећним чини!...

               Он беше, - као васпитаник запада, јаки противник вере, цркве и свештенства у опште. Он радо говораше: „... да Бога не познаје,... да у њега не верује,... да је вера својина глупих људи; да су то поповске измишљотине, које пред светлошћу науке падају“... идт.

               За њега беше „највећи кулук“ о народним данима ићи у цркву, а то је по свом положају, као чиновник вишег ранга морао чинити. Против тога вазда је гунђао и љутио се!?

               Ожени се, и са женом лепо живљаше. Бог га беше обдарио и са дечицом, но која су му доцније и помрла. И ако је смрт дечија била јак пораз и душевни потрес за њега, ипак је он и даље остао стари противник вере и цркве своје. Свештенике мрзијаше и у кућу их не радо пушташе. Жена, као побожна, више пута, кријући од њега, звала је свештеника да у дому освети водицу. Против овога се вазда буњаше наш „Чика Саво“. У друштву, када се поведе реч о цркви, вери и свештенству, он радо исмеваше „глупост“ своје и осталих жена, што верују и свештенике зову да им се свети водица, или ма какав црквени обред у дому сврши...

               За децом наскоро му и жена умре, и он оста сам као суво дрво у планини.

               Сви мишљаху: да ће га смрт деце и жене, његова самоћа и ступање у старије године мало преобразити и опријатељити са: вером, црквом и свештенством, - овим његовим „вечитим непријатељима“, како он тврђаше.

               Но сви ови удари и домаће несреће, његово срце не откравише. Он и даље остаје стари безбожник и противник вере и цркве своје. Он као самац, најрадије провођаше живот у друштву и кафанама.

               Када се наситио ноћног живота, а видећи да се приближују дани позне јесени живота његовога, - он се једнога дана по други пут ожени, који чин зачуди све његове другове и пријатеље. И са другом женом живљаше лепо, али деце не имадоше. Он и даље најрадије провођаше живот свој у друштву, и беше одани пријатељ млађих људи, који га из уважења и старијих година и прозваше општим именом „Чика Саво“

               Године ... наш „Чика Саво“, беше већ стар – око 60 година човек, али још крепак и држећи, те и опет „онако старачки“ са млађим друштвом издираше.

               Једнога вечера, друштво га позове, да онако заједнички оду до села Т. (које је по часа далеко од града) код једног пријатеља, који је ту скоро дошао. Он као вазда добар друг пристане. Седну у кола и за час дођу ноћу у село код једног младог свештеника, који беше добар друг оних другова који са „Чика Савом“ беху.

               Дошав пред кућу „Чика Саво“ запита: „Чија је ово кућа и код кога идемо?“ Другови са смејом казаше му: да је то кућа једног младога и доброга попе...

               „Чика Саво“ замисли се ману главом и рече: „Па куд ме водите попу, кад нисам још полудио, а нисам чини ми се ни умро?!!“... Хтеде се вратити, и једва на молбу другова одуста од намере.

               Уђоше у кућу свештеникову, који их прими са раширеним рукама, и највећом срдачношћу. „Чика Саво“ беше јако нерасположен, па и ако попа и сви укућани чињаху све да га расположе и најпотпуније задовоље.

               Млади попа, и ако није знао, да је „Чика Саво“ јаки противник вере и свештенства, беше се упео да „Чику“ расположи тим пре и више, што му овај први пут у кућу долази. Попа му са највећом љубазношћу говораше: како се радује што су га посетили, како се осаће потпуно задовољан и срећан што види такво друштво, - пуно интелигенције, од кога се и он као млад може поучити; што је уверен да је: друштво интелигенције, - као носилац науке, са свештенством, - као носиоцем вере, - највећи покретач напретка народњег итд.

               „Чика Саво“ за све време говора и после говора, са неким чуђењем посматраше и испитиваше младог попу, поче се кравити и бивати расположенији.

               Овај попа, беше први попа, у чију је кућу „Чика Сава“ ушао, од како памти себе, - радо је причао „Чика Саво“. Попа је својом искреношћу, отвореношћу и љубазношћу хипнотисао нашег „Чика Саву“. Од тога вечера он постаде други човек, и највећи обожавалац овога младог попе, и сам чудећи се говораше: „Ово је први поп, кога заволех; он је чудо за мене“ итд.

               Од тога вечера, врло често „Чика Сава“ долазаше код овога попе и са њим радо говораше о верским и црквеним стварима, признавајући да је противник вере, цркве и свештенства, вели за то: „што наши свештеници не воде рачуна о високом положају и високим дужностима својим, и ту је наводио многе примере и свештенике, итд.

               Млади попа објашњаваше му: да је он на погрешном путу у толико више што је научен човек, и као такав може појмити: да у сваком друштву има злих и добрих; и ако не ваља један или више њих нису за то криви сви свештеници, а још мање Бог, вера, цркве и њихове установе, већ је криво друштво које не ради на поправци и бољитку цркве и свештенства итд.

               После чешћих и дужих разговора, једнога дана „Чика Саво“ једва пристаде да се исповеди и причести и то само код тога младога попе, а нигде више. Обећа да ће прве недеље великог поста доћи код њега ради причешћа и исповести. Ово беше у почетку месеца фебруара. Са тим тврдим обећањем и уверењем они се и растадоше...

               После кратког времена од овог растанка, једног јутра, млади попа добије од једног пријатеља свога и „Чикиног“ карту ове садржине : „Наш Чика Саво напрасно се и опасно разболео и већ је на самртном часу. У болести и бунцању само тебе помиње и једнако зове. Дођи одмах“...

               Попа похита, и већ од 9 сати пре подне беше у дому болнога „Чика Саве“, - поред кревета где он лежаше.

               Болесни Чика Сава лежаше опружен као мртвац, покривен лаким белим покривачем. Око главе његове беху две мање иконе, а на прсима у стиснутим рукама опет једна мала округла иконица – св. Богородице са младенцем Исусом Христом. Очи затворене и упале. Уста од ватре испечена и као угљеном намазана. Руке модре и на прсима савијене!!... На први поглед све ово долазећег збуни, па мислећи да је мртав рече: Зар је већ умро? Присутни рекоше: да је жив. Попа му приђе и виде по дисању да је жив. Посматрајући болног Чика Саву; опази, како се руке почеше кретати и ка устима примицати. Истовремено и устима почне мицати, као да нешто тајно говори... Он ојађеник, са већ полумртвим рукама, примицаше ону малу иконицу, својим полимртвим устима, која је љубљаху, уз топлу молитву, молитву која из срца и душе тече, али која се чути на могаше...

               Ово се често пута понављаше. И то само још показиваше, да је јадник још жив. Његове тешке самртне муке, и ова његова побожност из камена би сузе истерали. Попа, присутни и жена болесникова, гледајући га у овој тешкој муци, душевној и телесној борби, горко поред њега плакаху. Он се само са својом муком и иконом немо забављаше. Попа упита жену: одкуда ове иконе око њега? Жена одговори: „Он (болесник) је ове иконе добио од разних пријатеља који су у Русији и на гробу Христову били, отуда их донели и њему их дали, али их он није волео ни као драгоцености сматрао, и зато сам их ја била оставила у орман“... Пре 4 дана, када му једне ноћи, врло тешко беше, он у тим мукама рече: „Жено, ја сам Богу тешко сагрешио, што сам га презирао. Ја нећу лако умрети! Бог ми се јавља са речима : „Никада се у срећи и задовољству ниси мене сећао ни обраћао, зато ти ни сада нема места код мене.“ По овим речима болесник је тешко уздахнуо, горко закукао, и као мало дете заплакао. За тим је потражио све ове око њега стојеће иконе, изљубио их и око себе метнуо са речима : „Боже, ти си милостив; опрости мени највећем грешнику и прими ме ка Теби!...ох! Боже, Боже! Буди ми милостив, опрости тешке грехе моје“!... Ово изговори, приграби иконе себи, и од тада их не пушта, и од тада (пре 4 дана) се ни с ким не разговара, осим што са иконама лежи, њих устима примиче и љуби, и тебе, г. попо зове и помиње.“ Жена све ово плачући са шапатом исприча младоме попи и присутнима, који с њом заједно плакаху.

               Попа седе крај кревета, узе болесника за руку, и дуже је држаше са честим узвиком: „Чика Саво“, „Чика Саво“. Ево дошао је твој попа да те види!“... он ћуташе, и само по негда почне устима мицати и руке са иконицом примицати устима, да је немо пољуби!... попа га и даље зваше по имену. И гле чуда! После 4. дана, његова ћутања и непогледања, он се намах, као иза тешког сна пробуди. Отвори очи, и са разгораченим очима и поплашеним погледом гледаше иконицу у својим рукама па поче пипањем и остале две иконе тражити да их све изљуби, притиште их срцу и клону, као да је тешко уморан. Очи непрестано гледаху непомично у једну тачку. За овим погледа у попу, који га држаше за руку и плакаше. Гледаше га подуже време, и као да га не познаваше, размишљаше ко је то.

               На једанпут, остави иконицу на груди, руке пружи, узе попину руку, помилова је, метну је у своја недра, па је затим пољуби... На његовим од ватре изгорелим устима, виде се један ладан осмех, а за тим, чуше се шапатом изговорене речи: „Зар мој мили и добри друг и попа није ме већ заборавио?“ „Сагни се да ти нешто кажем“. Попа се саже. Он обгрли главу његову и поче је љубити и као мало детенце миловати, купајући се обојица у узајамним сузама.

               Призор овај и код присутника, натера још већи поток суза. Држа тако попину главу на својим грудима загрљену неколико тренутака, па је пусти, а своју иконицу узе, и тако и даље само попу гледаше, а овај њега тешаше и разговараше. После краћег посматрања, он тешко, као од умора уздану и рече: „Узми перо и хартију, те запиши аманет мој, који ћеш ти, - уверен сам, - извршити, као моју последњу вољу. Попа отвори свој џепни бележник, и Чика Сава шапћући изговори му ово: „Никада и ништа зло са знањем нисам учинио. Осећам се чист од рђавих дела и савест ми је мирна. На срцу ми је тешка рана, која ме јако тишти, а та је, што сам и поред највећег задовољства, лепога гласа у друштву и држави, ипак осећао неко незадовољство, нисам био миран и спокојан, и то ме је гонило. Те сам време и у друштву проводио. Данас видим да је свему овоме узрок моја оскудица у вери и нади на Бога. Свега сам имао задовољно, али сам ипак био несрећан, јер немам оно што је човеку на самртном часу најпотребније. Нисам имао Бога и вере па зато и немам Његове помоћи. Себи ме не прима и зато сам највећи сад мученик... Узрок су овоме моји васпитачи и учитељи редом, узрок су наше школе и настава у њима, а нарочито западњачко васпитање. Узрок је и цело наше друштвено уређење; законодавство и све установе, којима сви кљукају нас и омладину нашу неком науком, од које ми глава целога века бучи. Али, али... срце и душу оставили су нам голе и наге, и далеко горе него када сам као дечко из срца Шумадије на моју несрећу отишао на науку. Осећем се дакле сада најнесрећнији, јер сад тек видим да ништа не знам. Тешко онима, који главу и ум гоје голим наукама и доктринама, а само ради бољега живота овога света, а заборављају своју душу, Бога и веру своју“. Стављам вама ове речи на душу као аманет мој, да их изнесете на јавност после IV  године од моје смрти. „Српској школи и учитељима, српској цркви и свештенству, српској држави и њеној интелигенцији предајем овај аманет: да веру, веру и само веру негују и чувају у срцу омладине и народа свога, јер само у вери могу наћи срећу своју и народњу. Без вере је живот таман. Без вере и наде на Бога нема сласти, мира и задовољства у животу. Без вере се не може умрети. Без вере је човек вечити мученик и слуга пакла. Богу се са вером, и ако можда доцно обраћам. Богу моју мученичку душу предајем са јаком надом да ће ми опростити и да ће ме к Себи примити, јер све што чиних, чиних из незнања. Вера је највећа сила, која човечанство напретку креће и срећним чини. Проклети сви они, који децу своју и народ свој њом не запоје и не обогате. Са овом вером и убеђењем, идем Богу на истину“.

               Ово изгвори, прекрсти се, горко заплака, а затим икону пољуби, уздахну и понови: „Боже, ово је моја исповест, ово је моје уверење, које после горког искуства стекох. Ово је моја вера на тешкоме самртноме часу“. Пољуби икону, загрли и пољуби попу у руку и главу, па опет настави: „Попо! Срамно је и грешно је, али на жалост истина је да се преко 40 година нисам причестио, и зато ме ево Бог Себи не прима. Сав сам прљав. Хајде ти ме сада овог часа причести, да ми душа буде мирна и да Богу чист и весео одем“... Попа му каза: да овде нема причешћа и осталог што треба, и да ће одмах отићи у цркву и узети шта треба за причешће... итд. Болни Чика Сава са уздахом и плачем рече: „Зар ме можеш и смеш драги попо, напустити и оставити? Ако ти одеш је те дочекати немогу, јер ћу сад умрети. Бог ме примити неће, и зли духови однеће моју душу. Не дај ме ђаволу, већ ме предај Богу“. На ово му попа одговори : „Не бој се. Бог не жели смрти грешника, него хоће сваки да се спасе! Ти нећеш умрети, док ја не дођем, а ја ћу врло брзо доћи и донети св. Причешће.“ Добро, рече Чика Саво. Попа је отишао, а Чика Сава био је јако узнемирен. Поглед није скидао с врата, очекујући повратак младога попе. О како је био радостан, очекујући повратак младог попе устаде и рече: „Милостив је Бог и доиста не жели смрти грешника.“ Чика саво са пуно радосне душе и срца прими св Тело и Крв Христову, а по том рече жени: „Донеси вино и две чаше“ , што жена и учини. Присутници занемише од чуда. Болни Чика Сава нареди да се отвори флаша с вином, и од попе затражи да он наточи две чаше вина што овај и учини. Чика сад нареди да га подигну: узе чашу из попине руке и рече: „Попо, за спасење моје душе, коју ти сада спасе, попи ти твоју чашу вина, јер сада живим новим животом.“ Попа се прекрсти и испи своју чашу. Затим Чика прекрсти се, пољуби иконицу своју, и рече: „ Боже и Мајко Божија опростите ми. Ја верујем у Бога, кога тек сада познадох и причестих се у славу Његову, коју сада тек познадох  и видех“. Наже чашу и сву испи. Нареди попи, да другу чашу, па и трећу напуни и заједнички као и прву испију. И када три чаше вина испи рече: „Слава Теби Боже, који ме на смртном часу спасе и избави. Сада мирно идем Богу, идем мојим родитељима, мојој слаткој дечици и њиховој мајци. Идем небу, где је вечити мир, правда и прави живот!!! Тебе, пак и опет молим попо, учини онај аманет мој, тако ти живота твога“. Пољуби своје иконе, пољуби св. крст, а потом попу у руку и образ. Опрости се са женом и присутним пријатељима, тражећи и од њих опроштај па, најзад се окрете попи и рече „Поред реченог аманета, ево и овај. Дођи, да ме и ти гробу испратиш, твоја молитва мени ће помоћи. Не заборави твога Чика Саву, већ се за њега и у цркви моли Богу“. Изговорив ово, заплака се, пољуби иконицу, уздану и оста гледајући младога попу, и после неколико тренутака затвори очи и заспа. Тако у миру проведе око пола сата. На мах поче штуцање, јако задрхта и рече: „Немој попо, мене оставити, и не заборави на мој аманет“. Штуцање и ропац поче све јаче и јаче да стеже. Преврну очи, задрхта рукама пипајући иконицу, своју најмилију другарицу, замица устима као да је љуби... испусти душу... и оде Богу на истину.

               Бог да му душу прости.

               Сутра дан, сви великодостојници црквени и државни са свештенством чекаху пред кућом, да доброга Чика Саву испрате мајци земљи, али жена и пријатељи покојникови очекиваху још некога. Наједанпут, пред кућом стадоше једна кола. Из њих изиђе млади попа; кога када виде жена и родбина покојникова као рањени тигрови узвикнуше: „Јао! Јао“ Чика Саво, ево иде теби попа твој... Јао, што не изиђеш да га дочекаш и у кућу позовеш“ итд... Сви се окренуше и зачудише. Попа плачући дође самртном одру и целива покојника. За тим пратња пође и Чика Саву сви оплакаше и гробу предадоше, а већ га до данас многи и заборавише. Али оста, ево његов драгоцени аманет и последња жеља његова: да се Бога бојимо, да веру чувамо и на самртни се час свој сећамо. Благо томе, који га послуша.

БОГ ДА ПРОСТИ ДУШУ ПОКОЈНОГ ЧИКА САВЕ!

 

Извор: Весник Српске Цркве, орган свештеничког удружења, свеска 1. Јануар 1904. година XV     

Свети Теофан Затворник: Излагање вере

Предлажемо вашој пажњи непроцењиво важан текст Светог Теофана Затворника који може увек да нам служи као провера – да ли грешимо против Цркве, да ли је наша вера другачија од вере наше свете Мајке – Истински Православне Цркве.

Свети Инокентије Московски, Апостол Америке и Сибира је говорио да су догмати Цркве прва и најважнија ствар коју мисионар мора да зна и да се држи. И то је потпуно јасно, јер човек може да помогне обраћењу ближњег само и једино ако говори Истину која ће сама мењати човека. Ако човек жели да говори са ближњим о Христу, прво што мора да има на уму јесте да говори не оно што он мисли да је Христос, Црква, спасење, већ оно што нам о томе говори Света Православна Црква – „стуб и тврђава Истине“ (1 Тим. 3:15). Велики мисионар Христове Цркве XIX века нам својим драгоценим саветом у томе помаже.

Ко верује и исповеда да је Бог један по природи и тројичан у лицима – Отац, Син и Дух Свети и да ова три нису имена једног и истог лица и нису називи различитих дејстава тог истог лица, већ три Ипостаси једног Божанства – тај је наш.

Ко верује и исповеда је овај свесавршени Триипостасни Бог по Својој слободној вољи, без икакве унутрашње и спољашње неопходности за шест дана само Својом речју створио овај свет, не сливајући се са њим, већ пребивајући у Себи цео и непромењив, иако је и свудаприсутан и све испуњава – тај је наш.

Ко верује и исповеда да свеблаги Бог створени свет није препустио на вољу судбине и није га оковао неком неумољивом неопходношћу, већ са истом слободом и влашћу којом га је и створио и управља њиме и брине се о сваком створењу, а тим пре о разумном створењу све слободно усмеравајући ка Својим благим циљевима, не везујући се законима природе који нису ништа друго до израз Његове воље и зато потпуно подлежу Његовом слободном хтењу и измени тамо где то захтева Његова неограничена премудрост – тај је наш.

Ко верује и исповеда да смо ми, будући створени за свагдашње општење са Богом и неизмењиво блаженство са Њим у прародитељима нашим, нарушавањем Његове заповести отпали од Њега, навукли на себе Његов праведни гнев и потпали привременом кажњавању и вечној казни. И да зато свако видљиво зло које осећамо, унутрашње или спољашње, не представља наше природно стање или последицу наше ограничености, већ директан плод греха, казну која се само милошћу Божијом обраћа у очишћујуће оруђе за нас, под условом вере, покајања, смирене покорности вољи Божијој – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је Господ покренут љубављу, не трпећи да Његово љубљено створење – човек – гине у таквом трагичном положају, одлучио да сиђе на земљу, прими на Себе људску природу, Својим страдањем и смрћу задовољи правду Божију и након васкрсења се вазнео на небо и сео са десне стране Бога Оца и поново открио човеку слободан приступ живом богоопштењу – тај је наш.

Ко верује и исповеда да су све обнављајуће Божанске силе „потребне за живот и побожност“ (2 Пет. 1:3) остављене од Господа у Његовој Светој Цркви као једином месту нашег исцељења и да делују у њој Духом Светим кроз Свете Тајне и друге освећујуће установе над свим људима који им приступају са вером отвореним срцем и да другог средства за примање благодатних сила нема и не може бити, како и колико год би замишљали и маштали да се одухове неки маштари – тај је наш.

Ко верује и исповеда да је сваком ко тражи спасење пре свега неопходно да се покаје, са чврстом одлучношћу да више не греши макар га то коштало живота; затим да приступи тајни Причешћа за добијање благодати ради јачања у добру својих природних сила; затим да ревносно иде путем Христових заповести у оквиру целокупног освећујућег поретка и молитви Цркве које су суштински неопходне за разгоревање духа благодати у нама, под утицајем самопожртвованих подвига и умртвљивања страсти, док на крају не достигне у светлу област бестрашћа и чистоће, у меру раста пуноће Христове (Еф. 4:13) – тај је наш.

Ко верује и исповеда да људи који иду овим путем ступајући у општење са Богом, ступају истовремено и у општење са невидљивим светом – Анђелима и свима Светима који су угодили Богу и прибегавајући њиховом заступању добијају од њих, а највише од Пречисте Владичице наше Богородице и Приснодјеве Марије, наше свемоћне Заступнице и Заштитнице, благовремену помоћ – тај је наш.

Ко верује и исповеда да ће се због првородног греха душа раздвојити са телом дејством смрти и пребивати у таквој одвојености до будућег Васкрсења и суда, или хранећи се надом вечног блаженства, ако је у свему следовала вољи Божијој, или мучећи се страхом вечних мука, ако се противила заповестима Господњим – тај је наш.

Ко не верује у Свету Тројицу и мисли да Отац, Син и Свети Дух нису Лица једног Божанства, већ само имена једног лица – тај није наш.

Ко одбацује Божије стварање и промисао и држи се убеђења да је свет са свим створењима у њему настао случајно и да се сам собом управља – тај није наш.

Ко машта да добије освећујућу силу Божије благодати на неки скривен, невидљив начин, а не путем који предлаже Света Црква – тај није наш.

Коме је туђе општење са Светима и ко са презиром одбацује њихово заступништво исто као и погубно дејство духова злобе поднебеске – тај није наш.

Ко одбацује духовност душе, њену бесмртност, будуће васкрсење наших тела и вечно плаћање свакоме по длеима његовима – тај није наш.

Ко јавно и тајно нарушава уставе Цркве Божије, не сматра за потребно да држи постове, исповеда се и причешћује, ко не поштује свете Празнике и недељу и уместо њиховог поштовања на начин како доликује, препушта се безумним забавама и весељима – тај није наш.

Ко са дрским самооправдавањем не чува чистоћу до брака и супружничку верност након уласка у брак, измишљајући неки другу заједницу уместо благословене од Бога – тај није наш.

Уопште, ко сам себе и друге заноси неукротивом самовољом у начину размишљања и правилима живота – тај није наш.

Нека свако сада примени ово на себе, стави руку на срце, и одговори на питање: „Јеси ли наш или наших непријатеља?“ (Ис. Нав. 5:13)

Послушање

Једном је младић из угледног рода поделио сиромасима све своје имање и дошао је у манастир да живи. А пошто је имао одлично образовање, добио је у манастиру посебно послушање – да преписује богослужбене књиге.Старац је често разговарао са својим писарем и дошло је до тога да су други ученици почели да ропћу на свог учитеља и да говоре како има љубимца. Кад су чули такве речи тројица најугледнијих монаха пожелеше да сазнају: зашто старац свог писара воли више од других. Старац их је саслушао ћутке и повео је своје ученике у келију. „Брате! Дођи брже овамо! Потребан си ми,“ поновио је куцајући за редом на сва врата.Али ниједан ученик није журио да му отвори: један је у том тренутку певао псалме и није желео да прекине, дуги је с молитвом на устима плео конопац и плашио се да због превелике журбе не поквари своје рукодеље. Напокон је ред дошао до келије у којој је живео писар. Старац је само тихо куцнуо на врата и рекао је само једну реч: брате! У том тренутку врата су се широм отворила и на прагу се појавио зачуђени писар. „Реците, оци, где видите моје друге ученике?“ упита старац улазећи први у келију. Погледајте, оци: управо је писао ово слово, али чим је чуо мој глас, бацио је перо и чак га није довршио. Зар ово недовршено слово не говори боље од свих речи о оном послушању које мој ученик има према свом наставнику? Ево, због тог послушања га и волим.“ „Праведно га волиш, ава,“ рече први монах. „Сви ми га волимо,“ додаде други. „И Бог га због тога воли!“ узвикну трећи.

Очева жеља

Један верујући отац имао је сина који уопште није веровао, нити га је занимала вера. Отац је био тужан због тога, али није хтео да му намеће своју вољу.

Син је био добар студент и имао је пуно другова. Често су заједно учили, а онда одлазили у кафић или на нечији рођендан, журку – свеједно где, али су увек негде журили. На очево питање где иде, одговарао је:

Тата пусти ме, јако журим. Не брини све је у реду.

Једнога дана отац се разболео, а како је болест била озбиљна, морао је у болницу. Син је волео оца и веома се забринуо за њега. Сваки дан је долазио да га обиђе и у журби је одлазио. После неколико дана отац му рече:

Сине, овде о мени добро брину и не мораш стално да долазиш, али те молим да ми једну жељу испуниш.

Коју, тата?

Молим те да свакога дана док сам ја у болници, петнаест минута будеш у мојој соби.

А шта треба у њој да радим?

Ништа сине, само да седиш. Али да то радиш све док ја не изађем из болнице.

Син је испунио очеву жељу која му је у почетку била необична. Редовно је седео у очевој соби окружен књигама и иконама које је отац годинама сакупљао. Није ни приметио да се тих петнаест минута сваким даном продужавало.

Почео је да чита очеве књиге према којима је раније био равнодушан.

Тек тада је схватио колико је његов отац био мудар. Знао је отац да млади људи исувише брзо живе и да не стижу да размишљају о својој души, о бесмртности, о Богу. Али зато када се зауставе, када у тишини бораве – Господ закуца на њихово срце.

Бог никада не греши

Краљ који није веровао у Божју доброту, имао је роба који би у свим околностима увек рекао: ''Мој краљу, немојте бити обесхрабрени, све што Бог чини је савршено. Он не чини грешке!''

Једног дана је отишао у лов и на путу је дивља животиња напала краља. Његов роб успео је да убије животињу, али није успео да сачува своје величанство да не изгуби прст.

Љут и без имало исказивања захвалности што је спашен, краљ упита роба: ''Је ли Бог добар? Ако је добар, ја не бих био нападнут и не бих изгубио прст.''

Роб му одговори: ''Мој краљу, упркос свему, ја Вам само могу рећи да је Бог добар и Он зна зашто се то догодило. Оно што Бог чини савршено је. Он никада не греши!''

Бесан због одговора, краљ је наредио да роба стрпају у тамницу.

Касније, краљ је отишао у лов, али овог пута сам. Ухватили су га дивљаци који су обављали жртвовања људи.

На олтару и спремни да жртвују краља, дивљаци су открили да њихова жртва нема један прст.

У складу с њиховим обичајима, само цела особа, са свим деловима тела може бити понуђена боговима. Краљ без прста се сматрао лошом жртвом за њихове богове. Зато су ослободили краља.

Након повратка у двор, краљ је наредио да ослободе роба. Примио је радосно роба.

Рекао је: Бог је заиста био добар према мени! Готово су ме убили дивљи људи, али срећом, због једног прста, био сам ослобођен. Међутим, имам једно питање за тебе: Ако је Бог тако добар, зашто је дозволио мени да тебе стрпам у тамницу?

 

Роб је одговорио: Мој краљу, да сам ја ишао с Вама у лов, мене би жртвовали, јер ја нисам без једног прста. Запамтите да све што Бог чини је савршено. Он никада не греши. Он је Вама дао да ме ставите у затвор, како ја не бих ишао у лов.

Ми се често жалимо о животу и негативним стварима које нам се догађају, заборављајући да ништа није случајно и да све има своју сврху.

Свако јутро, предај свој дан Богу, немој бити у журби.

Питај Бога да надахњује твоје мисли,води оно што радиш и ублажује твоје осећаје.И немој бити уплашен. Бог никада не греши!

Знаш ли зашто је ова порука за тебе?

 

Ја не знам, али Бог зна, јер он никада не прави грешке...

Разговор са Богом

 "Дакле, ти би желео да разговараш са мном?" рече Бог.

"Ако имаш времена" рекох.

Бог се насмеши."Моје је време вечност" .

"Шта си ме хтео питати?"

"Шта те највише изненађује код људи?"

Бог одговори:

"Што им је детињство досадно. Журе да одрасту, а потом би желели поново бити деца.

Што троше здравље да би стекли новац, па потом троше новац да би вратили здравље.

Што размишљају уско о будућности, заборављајући садашњост. На тај начин не живе ни у садашњости ни у будућности.

Што живе као да никада неће умрети, а онда умиру као да никада нису живели." 

Бог ме прими за руку. Остадосмо на тренутак у тишини.

Тада упитах: "Као родитељ, које би животне поуке желео да твоја деца науче?"

Осмехујући се, Бог одговори:

"Да науче да никога не могу присилити да их воли. Могу само волети. 

Да науче да није највредније оно што поседују, него ко су у свом животу. Да науче како се није добро упоређивати с другима ... 

Да науче како није богат онај човек који највише има, него онај којем најмање треба. 

Да науче како је довољно само неколико секунди да се дубоко повреди вољено биће, а потом су потребне године да се излечи. 

Да науче опраштати.... тако да сами опраштају. Да спознају како постоје особе које их нежно воле, али то не знају изрећи нити показати. 

Да науче, да се новцем може купити све. Осим среће и љубави. 

Да науче да две особе могу проматрати исту ствар, а видети је различито. Да науче да је прави пријатељ онај који зна све о њима ... а ипак их воли. Да науче како није увек довољно да им други опросте. Морају и сами себи опраштати.

Људи ће заборавити шта си рекао.

Људи ће заборавити шта си учинио.

Али никада неће заборавити какве си осећаје у њима побудио."

Преподобни Варсонуфије Оптински: О честом причешћивању и неколико поучних примера

У првим данима хришћанства, поштоваоци Господа Исуса Христа причешћивали су се свакодневно и водили су равноангеоски живот, били су спремни да у сваком тренутку изађу пред лице Господње. Често се догађало да су се ујутро хришћани причешћивали, а у вечерњим сатима су могли бити ухапшени и одведни у Колосеум. Наравно, налазећи се у опасности, хришћани су будно мотрили на свој унутрашњи свет и свој живот су проводили у чистоти и светости. Но, први векови су прошли и престали су прогони од стране неверних, минула је свакодневна опасност. Тада су се, уместо свакодневних причешћивања, почели причешћивати једном недељно, затим једном месечно и чак то скратили до једног причешћа годишње…

У нашем скиту, на снази је типик са Свете Горе, који су саставили свети старци и који је предан на свакидашње просвећивање и у нашем манастиру се такође придржавамо тог типика. Сви иноци се причешћују пет пута годишње, но из неких разлога, по благослову, може и чешће. Навикли смо се на то, па чешће причешћивање скреће на себе свеопшту пажњу.

– Откуда то да се отац Јероним данас причешћује?

– Дозволио му је старац.

– Али због чега?

– Јавио му се ђаво у чулном виду и он се после тога потпуно раслабио.

– Онда је јасно…

Међутим, исповедати се може увек, чак свакодневно и код нас се често исповедају. Становници скита чак долазе свакодневно да старцу открију помисли, а манастирска братија – једном недељно. И од манастирске братије, поготову оних из скита, захтева се узвишени живот по заповестима Христовим, равноангеоски живот.

Наши усопши старци остварили су те високе завете и Господ их је прославио. Њихова тела, верујем, леже нетрулежна. За баћушку, оца Макарија, то знамо и поуздано, у шта смо се уверили када смо изнад његовог гроба саградили капелу, а он је скончао 60 година пре тога.[1]

Изузетна појава! Тела праведника и подвижника су нетрулежна. Од тела краљева и кнезова овога света, остала је само шака пепела и ништа више. Недавно је писано, да је приликом откопавања катакомби, пронађен гроб Диоклецијана, Нерона и других владара, од којих је некада стрепела сва васељена. И каква је судбина њиховог праха? Када су питали одговорног, шта се налази у урнама, он је равнодушно одговорио – пепео.

-И где је сада пепео?

-Дао сам жени за прање рубља – добар пепео!

Боже мој! Да ли су ти владари икада могли претпоставити, да ће њихов прах завршити у казану за прање пљавог веша! Колико су много ти људи бринули о свом телу – и ето каква је судбина тих тела! А светитељи, као и сви наши Оптински старци, умртвљавали су своје тело – и оно је остало нетрулежно.

Наша света обитељ привлачи себи многе богомољце и често се може чути такво мишљење, да онај ко једном дође у Оптину, тамо стреми свом својом душом. Наша обитељ нема ни чудотворних икона, ни прослављених моштију, али сва земља као да је овде поливена крвљу и знојем светих стараца и њиховим молитвама се излива благодат на душе верујућих. Нигде на другом месту нема тога. Чак и наш владика, као епископ, посећујући обитељ, увек је говорио како је Оптина нешто посебно.

У Русији нема много скитова, али десет вероватно има. Код нас постоји један скит, у коме ретко буде неко са стране и тада, углавном на служби. Јутрење ми увек служимо само у оквиру своје обитељи у скиту. Наш храм оставља јак утисак на посетиоце са стране – тих, пустињски. Један благочестиви човек приложио је једном звоно од 150 пудова[2] тежине, али није одговарало манастиру и скинуто је. Највеће звоно код нас је од 39 пуди.

Слава Богу да у данашње дане, у доба неверја и потпуне моралне разузданости, постоје у Русији света места, тиха пристаништа за оне који желе да се спасавају. Тешко се спасити у развратном друштву. У Светом Писму се каже: “Са светима поступаш свето, с човеком верним верно, са чистим чисто, а са неваљалим насупрот њему” (Псалми, 17, 26).

Греховне страсти погубно делују на душу и тело. Већ се налазећи у манастиру и читајући Свете Оце, сазнао сам да су страсти толико заразне колико и болести и да се могу преносити преко предмета, као и болести.

Када је свети Спиридон, епископ Тримифунтски, путовао на Васељенски сабор, зауставио се на путу у једној гостионици. Монах, пратиоц светитеља, пришао му је и упитао:

– Оче, не могу да схватим, зашто наш коњ не једе купус који сам купио од нашег домаћина. Купус је добар за јело човеку, а коњ неће да га једе.

-Због тога – одговорио је светитељ – што коњ осећа неподношљиви смрад од купуса, јер је наш домаћин заражен страшћу похлепе.

То не примећује човек непросвећеног духа, али светитељи имају дар од Бога да распознају страсти.

Једном је један посетилац баћушке оца Амвросија, питао баћушку да му прода своју бунду, готово нову, са скупим крзном, у пола цене. Због тога је оставио бунду код старца. Кад је чуо за њу, полицијски наредник из Козељска је дошао код баћушке, тражећи благослов да је купи. “Не – рекао је старац – нећу да благословим, она није за вас. Доћи ће у Козељск један Јевреј и он ће је купити”.

Наредник је послушао. Испоставило се да је бунда припадала човеку који је заражен гордошћу и та страст је прешла на онога који је купио.

Јдном богатом спахији избио је пожар у кући. Изненада му је у собу утрчао отац, који је умро не много пре тога, одевен као у гробу и узвикнуо је: “Пожар!”. Пас који је ту спавао, насрнуо је на покојника сумануто лајући. Домаћин се пробудио не схватајући шта се десило са псом, јер он није видео покојног оца, видели су га само његов слуга и пас. Слуга је потом испричао све о томе.

У Светом Писму се говори како је магарица видела Анђела а пророк га није видео.[3] Животиње некада имају посебна виђења, наравно, ради нашег уразумљења.

Много поучног даје нам и посматрање природе која нас окружује. Сви знају за биљку сунцокрет. Своју жуту главу та биљка увек окреће ка сунцу, пратећи га и тако је и добила име. Но, дешава се да се сунцокрет престане ротирати према сунцу, тада искуснији у том послу говоре да се он почео кварити, да се у њему заметнуо црв, да га треба посећи. Душа, жудна Божијег оправдања, слично сунцокрету,стреми ка Богу – Извору светлости. Ако престане да Га тражи, дакле, таква душа умире. Неопходно је у овом животу осетити Христа, ко га није видео овде, неће га видети ни тамо, у Будућем Животу. Али како видети Христа? Такав пут је могућ – непрекидна молитва Исусова, која је једина способна да усели Христа у наше душе.

Питали су преподобног Јована Лествичника, постоје ли поуздани знаци, по којима се може спознати да ли се душа приближава или удаљава од Бога. Јер и свакодневни предмети имају одређене карактеристике, по којима распознајемо да ли су добри или лоши. Када на пример, почињу да труле купус, месо, риба, то се лако примети, јер покварени продукти почињу испуштати непријатан мирис, мењају боју и укус и њихов спољашњи изглед сведочи о њиховој покварености.

А шта је са душом? Јер је она бестелесна и не може испуштати непријатан мирис, нити мењати свој изглед. На то питање свети отац је одговорио, да је сигуран знак нечије умртвљене душе, његово избегавање одласка у цркву. Прво се труди да на службу дође што касније, а затим потпуно престане посећивати храм Божији. Због тога је за монахе обавезно посећивање богослужења. Истина, због неодложног посла некима се дозвољава неодлазак на све службе, али уколико је могуће, то се сматра неопходном обавезом. Код нас у скиту, чак обилазе келије празницима, да нико не би изостао са црквене службе. Међутим, то се ради и из другог разлога. Некада се у монашким келијама дешавају страшне појаве. Код нас монаси живе у одвојеним келијама, али увек најмање две особе у одвојеним собама. То је због тога, да би се у случају некаквих демонских подстрекивања, могло покуцати на суседна врата и затражити помоћ. Била је код нас мала надоградња у којој је живео један монах, али сада тамо није дозвољено да живи неко усамљен. Једном је био такав случај. После вечерњег правила, он је видео како у његовој келији седи неки човек, већ поодмаклих година и говори му:

-Шта ћеш ти овде? Само крадеш Богу време! Врати се свом пређашњем занимању, ти ћеш тамо допринети много већој користи и добивши добар садржај, живећеш за своје задовољство.

-Али како да одем одавде? Двери од скита су чврсто затворене.

-Ти не брини због тога, само пожели – и ја ћу те муњевито пренети. Код врата је већ спремна тројка.[4]

-Али ко си ти? Вероватно демон? Господе Исусе Христе Сине Божији, помилуј ме грешнога! – узвикнуо је монах отрезнивши се и зли дух је одмах исчезнуо.

-Било је око пола ноћи, када је монах дотрчао до баћушке, оца Амвросија и испричао му о произашлом догађају.

-Да, имао си страшно виђење – рекао је старац. – Код тебе је био демон са осам легиона, коме се он јави, скоро увек тога и убије.

-Како сам се ја спасао?

-Господ ме известио да си у опасности – одговорио је отац Амвросије – и ја сам устао на молитву. А тебе је Господ подсетио на Своје страшно и славно име, од кога дрхте адске силе.

Да, код нас се некада догађају страшне ствари. Но, у манастиру је много лакше победити ђавола, у свету је то неупоредиво теже и бес са осам легиона који се јави, убија. А он се јавља људима који још нису почели да праведно живе, него само још размишљају о исправном животу.

Када сам ја био у свету, имао сам пријатеља који се скептички односио према манастирима. “Не разумем због чега то људи, поготово монаси, седе у усамљеним келијама и удаљавају се од људских погледа” – говорио је он. Међутим, тај човек је био монах у души и његова душа је била чиста, узвишена. Песник и музичар, био је као мало ко, надарен за рецитовање стихова. Музика је била његова страст. Дешавало се да он нешто прича и изненада узвикне:

-Не, ја то речима не умем да објасним, а ево шта је то! – сео би за клавир, забацио главу и свирао импровизујући.

-Да ли сте схватили? – упитао би потом.

Често га и нису схватали, али он није мењао свој систем објашњавања. Његов стан је био укусно намештен и без баналности. У њему није било дивана са столовима испред њих и фотељама са бочних страна, него је све у стану било лепо, издашно, оригинално и необично, као и његови станари. Његова душа увек је тежила високим идеалима и била је далеко од сваке животне прозаичности. У почетку је он одбацивао монаштво, али је касније пуно задовољење својих тежњи нашао управо у стремљењу ка монаштву – у манастиру на Светој Гори, куда је отишао, напустивши свет.

Ја сам у свету био срећан због тога што сам се зближавао са људима, који су заиста заслуживали дубоко поштовање. Дешавало ми се да се затекнем и на великим скуповима. Други су играли карте, плесали, а ја сам са неколицином људи сличног настројства, ишао у неку најудаљенију гостинску собу и разговарао. Ја ни у свету нисам волео да говорим глупости. Некад се нема шта да каже – а понекад однекуд нешто испадне. То су примећивали многи. Наравно, моје удаљавање од световних саблазни је многе смућивало и када сам ја престао да посећујем гласне забаве и заволео одласке у манастир, о мени су почели говорити као о полуделом или у крајњем случају, не сасвим нормалном.

-Јесте ли чули, да се Павел Иванович спријатељио са монасима?

-Стварно? Ех, јадан човек.

Тако су о мени размишљали мирјани. Да, тешко се спасити у свету! Свети Никола Мириклијски је отишао у пустињу, да би се тамо подвизавао у посту и молитви, но Господ му није благословио да тамо остане. Јавивши се светитељу, Господ му је наредио да иде у свет. “Није то та њива, на којој ћеш Ми принети плод” – рекао је Господ.

Таисија, Марија Египћанка, Евдокија… такође нису живеле у манастиру. Свугде се може спасавати, само не остављајте Спаситеља. Ухватите се за Христову ризу – и Он вас неће оставити.

Сада су дани Светог Васкрсења, највећег празника хришћанске Цркве – празника над празницима и тријумфа над тријумфима. Сваки дан се Црква оглашава радосним песмама Васкршњег канона. Сећам се како сам се одушевљавао каноном матушке Ефросиније: “Ето – говорила је она – прошао је мој живот, не знам ни за какво своје добро, са којим ћу изаћи пред Престол Господњи, али ћу чути певање: “Васкрсења је дан, просветлимо се народи…” – и радосно и спокојно постаје на души. “Од смрти к животу и са земље ка Небесима, Христос Бог нас преведе…”.

Господ је испунио жељу матушке Ефросиније и она се упокојила на Васкрс. Када су подигли ковчег са њеним усахлим телом, хор је запевао “Васкрсења је дан” уместо “Свети Боже”, црквене двери су се широко отвориле и засијала је светлост са улице, а она је отишла ка вечној, незалазној светлости.

Да Господ и нас удостоји такве блажене кончине. Молите се за то, и када ђакон возгласи: “Да крај живота нашег буде хришћански, непостидан и миран”, немојте да заборавите да се поклоните, да вас упокоји Господ са свим светима. Амин.

Превод: Ранко Гојковић

______________

[1] Обистиниле су се ове пророчке речи преподобног Варсонуфија о нетрулежним моштима Оптинских стараца. Лета Господњег 1998. године, откривене су нетрулежне мошти 7 Оптинских стараца, међу којима и самог Варсонуфија (Лава, Макарија, Амвросија, Илариона, Анатолија (Зерцалова), Варсонуфија и Анатолија (Потапова) – примедба преводиоца).

[2]Пуд – стара руска мера за тежину, износи 45 килограма (прим. прев.).

[3]Четврта књига Мојсијева, 22, 29-30

[4] Уобичајен назив за кочије у Царској Русији (прим. прев.).

Последњи дијалог Макарија Великог

Током проучавања и дигитализације рукописа из манастирске библиотеке, монаси манастира преподобног Макарија Великог у Нитријској пустињи (Коптска Црква, Египат), открили су древне текстове написане пре 1630 година на коптском језику. Њихова анализа, коју су спровели стручњаци са Института за коптске студије у Каиру, показала је да представљају последње духовне поуке монаха Макарија Великог, које су забележили његови ученици. Ово дело резимира основе побожног живота хришћанина, задивљује својом једноставношћу, а истовремено и дубоким мислима

---

Једанпут старци Нитријске горе позваше преподобног Макарија себи: „Посети нас, желимо да те видимо пре него што одеш Господу“. Када је он дошао, окупи се цело братство и замолише га монаси: „Кажи нам нешто, оче“.

И он рече: „О, децо моја вољена, одајмо почаст свецима. Морамо да будемо љубоморни на подвиге светих, њихов начин живота, на то што су удостојени блаженства у Царству Небеском. Јер они то не купише за новац, него су, као што знамо, опонашали подвиге претходних светаца. Они су нестицатељи, кротки, моле се скрушеним срцем и осећају љубав према свим људима и страх Божији, који никада није напуштао њихова срца, а којим су надвладавали гнев. То су врлине душе.

Одрекли су се свих телесних пожуда, бивали гладни и жедни, нису уживали ни у чему земаљском. У том подвигу стекоше славу и добише венац Царства Небеског. Оставише све жудње својих срца ради Господа и узеше крст, пођоше за Њим и ништа их не одвајаше од љубави Његове.

Ми не поседујемо тако савршену и потпуну љубав према Богу, какву су имали наши свети оци. Оне који искрено воле Бога чистом љубављу, без лажи или лицемерја, ништа не одваја од љубави Божије – ни деца, ни жена, ни брат, ни породица, ни злато, ни власт. Као Аврам који искрено воли Бога, али који није поштедео свог сина Исака, када му је Он заповедио да га жртвује, него Га је послушао и учинио заповеђено. И као свети мученици који су више волели љубав према Богу од пролазног живота и стрпљиво подносили страдања, проливајући сопствену крв. Због љубави коју су гајили према Богу испунили су речи апостола Павла: „Ко ће нас раставити од љубави Христове? Жалост или тескоба, или гоњење, или глад, или голотиња, или опасност, или мач?… Јер сам уверен да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни дубина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити нас од љубави Божије, која је у Христу Исусу, Господу нашем“. (Рим. 8, 35, 38–39).

Децо моја, сада је то неодвојив део и нашег живота. Презревши љубав према свету и служење њему, и следећи Господа Исуса Христа, морамо да Га волимо више од својих родитеља, браће, деце и свих осталих, да бисмо испунили заповести и држали се врлине, опонашајући побожност светаца.

Децо моја, избегавајте грех и будите стрпљиви до смрти, испуњавајући заповести Божије. Не прихватајте наговарања непријатеља [људског рода], који вас води ка нарушавању Божије воље, ма колико та заповест била незнатна. Јер нарушавање било које изазива Божији гнев.
Децо моја, желим да увек будете црква Божија која живи у вама (уп. 1 Кор. 6, 19). И да увек волите ближњег и да међу вама не буде некога ко је учинио некакво зло брату или га мрзи, јер срце које проматра о злу и мржњи не може бити станиште Бога. Знате да ако се међусобно волите, онда је и Бог са вама (уп. Ин. 13, 35). Волите једни друге да бисте могли да стекнете све предности других врлина вашег монашког позива у свим данима вашег живота.

Склоните са лица вео таме који вас спречава да видите слаткоћу [живота са Христом]. Имајте љубави према ближњем и спознајте заслуге ове врлине. Послушајте апостола Павла који каже да сте „ви црква Бога живога“ (2 Кор. 6, 16). Чувајте то у срцима вашим и не осуђујте ближњег, не растужујте га, да не наљутите Бога који живи у њему. Јер је свака част коју неко указује брату своме иста она част коју доноси пред Христа, слава Му!

Исто тако поштујте сиромашног и оног који трпи оскудицу јер нас Он учи: „кад учинисте једноме од ове моје најмање браће, мени учинисте“. (Мт. 25, 40). Молим вас да избегавате оне који сеју раздор и осуђују, који уништавају вашу душу. Душа која не прихвата раздор, која се одриче среброљубља и светских пожуда, сија попут сунца јер је слободна од греха. Ако је пак обузму пожуде са тежњом да суди, сеје раздор, падне у завист и користољубље, и чини друга зла дела, тада се удаљава од благостања.

Знате да ако мудар човек једанпут упадне у јаму учиниће све могуће да се то не понови. Знате и да као што је змија била оруђе непријатеља због којег је Адам пао и окусио смрт, тако су и зла дела непријатељска врата од којих страда душа подвижника. Стога морамо да одолимо искушењу да не бисмо постали станиште сатане.

Децо моја, чувајте своје уши да би ваша срца остала чиста и удаљите се од сваке нечистоте јер је данас много вукова који жуде да погубе невине овце.

А ако неко од вас погреши и својим речима повреди братовљево срце или посеје раздор, он мора одмах да се покаје и да се више не враћа на то како не би распиривао ватру [страсти]. А, ако неко чује да некога од ваше браће осуђују, онда он мора да га оправда, како би мир и љубав били међу вама, а речи нашег Спаситеља створиле у вама здрав плод. Блажени митротворци, јер су они синови Бога Свевишњег (уп. Мт. 5, 9).

И знајте, децо моја, да у људском срцу заиста постоји Божанска тајна. Када је срце нечисто и када су прљаве његове намере према ближњем свом, онда срце осећа ту прљавштину, ма колико да је сакривена.

Исто тако је и са љубављу. Ако вас воли срце вашег брата, ви то осећате једнако као што осећате да је та љубав обострана. Дакле, нека вам душа буде осетљива, а срце чисто.

Ако су речи брата свога некога узнемириле, а не проверава да ли су истините или лажне, онда ту узнемиреност не треба да крије у свом срцу, него да му говори добре речи, затајивши злобу према њему. Нечисто срце рађа горку мржњу и љути Бога. Стога, чувши од брата свога речи које узнемирују његово срце, човек га мора одмах укорити. Јер, уколико човек тако не учини, у њему се постепено јавља мржња која води у смрт како у овом животу, тако и у будућем веку.

Децо моја, страдаће [за живот вечни] свако ко трпи несрећу, али је не прихвата и не мири се са њом. Стићи ће га муке и постаће озлојеђен, тужан, малодушан, неспокојан. Духовна делатност је попут царског пута који дању и ноћу чува стража. Онај ко одабере тај пут и ко га се стално држи биће заштићен. Ко ли је пак лењ, самољубив и нема послушања, он је одабрао тежак и мучан пут. Свако ко иде тим путем уморан је и може да страда јер њега чувају разбојници. Стога, ко је павши у искушење одступио од царског пута, нека устане и усправи се. Нема ни оправдања, ни исцељења за онога ко је одбацио царски пут и својевољно одабрао други.

Целим срцем вас молим следеће: „не дозволи да сунце зађе у гневу твоме“ (Еф. 4, 26). Нека се никоме од вас не деси да заспи док у срцу своме осећа злобу према брату своме. Јер, шта ако њега те ноћи задеси смрт? Отићи ће Господу са оскрнављеним срцем и нечистим мислима, изгубиће сав свој труд, мир [душевни] и будући живот [са Христом].

Децо моја, желим вам да умножите служење угодницима [2] и болесницима, да им што више чините добро. Знајте да се ма који ваш подвиг – служење, молитва, клањање, сузе или пост приписује њему за његово добро. Макар и једна реч коју човек изговара са љубављу о Богу или било које исказивање врлине – све је то за вашу добробит. Не бојте се, децо моја, јер нам Спаситељ наш не жели зло, а свака наша врлина показаће Му се када наступи час растанка душе од тела.

Вољени моји, не будите као они који неумерено једу, пију и спавају, већ као они који се труде и све смирено прихватају Бога ради. Зато марљиво извршавајте послове који су вам дати и волите потешкоће. Нека вам телесни умор буде радост и утеха. Немојте бити тужни због тога и не радите из принуде, већ добре воље.

Онај ко жели подвиг нека му тежи радосним срцем, без лењости. Благословен је онај ко се увек труди осећајући радост у срцу, јер се њему отварају рајска врата.

Ко се потчињава телесним слабостима временом бива отуђен од ма каквих врлина, јер су оне дате онима који се истински подвизавају. Онај који сумња у васкрсење [свеопште] није способан да прими небеске дарове, нема ничег у себи осим туге и бескрајног мрака.

Каква је корист човеку ако за кратко време нађе утеху у свету овом у храни, пићу и обиљу, ако потом страда у вечним мукама? (уп. Лк. 12, 16–21).

Онај ко стекне једну врлину, а одбаци другу, налик је човеку који је, узевши посуду напуњену уљем и занемаривши рупу у њој, [ноћу] кренуо на пут. [3]. Циљ пута му је остао недостижан, јер је посуда убрзо остала без уља. Исто тако се узалуд труди свако ко поштује једну заповест, а одбацује остале.

Чувајте будност да вас не обузме лењост. И нека вас не искушавају лажни снови, да не бисте били налик на оног који даје милостињу, а будући да је лењ, верује да се тиме већ ослободио од испуњавања осталих заповести. Или на оног ко мисли да ће се спасити само зато што је некога нахранио, угостио, посетио болесника или затвореника, а истовремено запоставио све остале заповести. Или на оног ко се и дању и ноћу моли, док у њему нема љубави, милосрђа и ко крши остале заповести. Не будите ни као онај ко непрестано пости и лишава се земаљских блага, не испуњујући друге заповести. Или као онај ко само због лењости тежи уздржавању и сиромаштву, уверен да ће се спасити својом чедношћу и сиромаштвом. Или као онај ко поседује физичку чистоту, не клони се лоших мисли, свађа и зависти, и сматра да је његова телесна чистота већ достигла Царство Небеско.

Дакле, онај ко поштује неке појединачне заповести тешко да ће се због њих икада спасти, јер су заповести налик на ланац: ако испадне само једна карика, свему је крај. Свако ко занемари макар једну заповест губи сав свој труд!

Децо моја, схватите моје речи, прихватите их и чувајте у својим срцима јер ће доћи време када ће Господ затражити од вас плодове мојих речи, и тада ћете потврдити оно што сте чули од мене. Нека вам моје речи не буду разлог за било какву осуду, јер је све то ради вашег спасења и вашу корист.

Децо моја, побрините се за спасење душа ваших и обраћајте се Господу са чистим покајањем, без лажи, плачући и молећи се.

Признајте своје слабости и не будите налик на животиње без разума и мудрости, које се након једног пада у јаму опет тамо враћају. И знајте да је покајање установљено за сваког и осигурано свакоме, и њиме се откривају све врлине онима који га траже. Јер колико је велико дело покајања, толико је велик и његов вечни и блажени исход. А онај ко се каје, не остављајући срце да жуди за тим, добиће велику награду и тако достићи Царство Небеско.

Чисто покајање, исповедање свих грехова, и телесних и духовних, представља кључ којим се отварају све врлине и почетак сваке праведности. Ко стекне покајање уцртава пут ка испуњавању заповести и личи на верујућег човека, који је почео да гради свој дом на камену (уп. Мт. 7, 24–25).

Децо моја, молим се да Господ који брине о вама не допусти да вас баце у лукаво искушење, и да се ваша срца због немара охладе, јер то удаљава од покајања, а затим и до лишавања покајања. Докле год живите у телу, чврсто се држите покајања, не дозволите да вам оно исклизне.

Запамтите да свако ко се одриче покајања и милосрђа удаљава од себе и Царство Небеско.

Пред Спаситељем нашим увек будите у молитви и плачу да би свако био достојан да чује глас „праштају ти се греси твоји“ (Мк. 2, 5). Спаситељ наш Благи и Човекољубиви радује се вашем покајању и моли Свога Небеског Оца за вас. Али не искушавајте доброту Његовог срца падајући у сагрешења, јер ће тада молитва бити бескорисна.

Постоји ли већи разварат од оног када неко остави покајање и препусти се слабости и безбрижности, газећи све духовне плодове послате одозго због његових великих залагања и суза? Дакле, волите и трудите се Бога ради, јер смиреност и ревност пружају човеку истинску утеху, исцељују сву његову душевну патњу, дарују му обиље милости, а тада, коначно, биће достојан да буде станиште Духа Светог.

Покајмо се док нам је дато време за покајање. Тај час је кратак и морамо бити у стању да га исправно проведемо, пре него што будемо позвани да напустимо смртно тело. Господ неће примити чак ни добра дела онога ко је свој живот окончао у гресима и без покајања. Пазимо на то да бисмо се утешили у невољи. Лењи сељак неће имати чиме да напуни своје житнице, ма шта сејао и жњео.

Заиста је све то тако и зато свако треба да се подвизава према својим могућностима, и свако да добије свој венац, дар милости Божије због врлина својих. Молим вас, вољени моји, не оптерећујте се бригама века овог и не будите као онај лењи слуга који је закопао у земљу сребрни талант свог господара, не потрудивши се нимало (уп. Мт. 25, 14–30).

Ми се трудимо према нашим могућностима, али и онај ко Благом и Милостивом Богу преда малу жртву, неће остати без награде своје.

Потрудимо се да увек опонашамо праведнике, проматрајући их у великој слави и припремајмо се за смрт са великом ревношћу, како бисмо наследили ону исту њихову милост.

Децо моја, трудите се сада свом снагом, мислећи на славу којом ће ваш труд бити крунисан. Побрините се да не будете ускраћени за благост. У Посланици светог апостола Павла каже се: „Јер је телесно мудровање смрт, а духовно мудровање живот и мир“ (Рим. 8, 6). Нека наше мисли сада буду духовне, да бисмо могли живети вечно, наследивши блаженство.

Децо моја, свакоме од вас дајем заповест да се не приближава светим тајнама [црквеним], док се претходно не помири са свима. Ако се неко љути на свог брата, нека пожури да се помири са њим тражећи опроштај и клањајући се до земље, и тек онда нека приступи тајнама. Знајте да је љубав међу браћом и узајамно помирење њихових срца благослов у којем је сва пуноћа милости.

Гнев, бес, прекор, завист, мржња, крађа и лицемерје су сплетке проклетог непријатеља. Свакога кога прогони једна од ових страсти постаје попут сатане. Стога онај ко жуди да се спасе нека избегава све ове пороке. Знајте да се наш Спаситељ није борио против сатане гордивши се Својом Божанственошћу, него је био смирен све док се сатана није посрамио. Господ је и нас научио да се боримо против непријатеља истом мером све док га не победимо. Учимо се смирењу од Учитеља нашег и победићемо.

Вољени, будимо страни овом свету да бисмо били удостојени вечног блаженства.

Трбухоугађање је био први грех у рају.

Прва ствар коју је учинио Спаситељ након Свог Крштења била је успостављање четрдесетодневног поста, и непријатељ би поражен. Дакле, тежимо ономе чему нас је научио Спаситељ – приступимо посту опонашајући Његов подвиг. Појачајмо пост и добићемо велику награду.

Знајте да Света Четрдесетница представља целогодишњи квасац, зато морамо пажљиво постити. Јер ако квасац изгуби своју моћ, цело тесто ће се покварити.

Пост је повезан са неколико свима познатим врлинама, али оне доносе плодове искључиво спојене заједно. Будите опрезни, не занемарујте пост, јер непријатељи који нам завиде и настоје да погазе наше врлине, неће моћи да нам науде. Што више занемарујемо пост, непријатељи ће нам више штете наносити.

Стога, и у дане хамсина [4], ако не можете да постите и чините метаније, останите будни и приљежно читајте Свето писмо. Обављајте своју службу са пуном пажњом и страхом [Божијим], не удаљавајте се од одласка у храм. Знајте да анђео Господњи, обдарен посебном милошћу, зна ко је достојан [у свом духовном животу], њему се радује и благосиља га, а због недостојних плаче и тугује.

Децо моја, пазите да не приступите Светим Тајнама, ако из неког разлога страхујете да ће вам оне бити на осуду и уништење (в. 1 Кор, 11, 29–30). Не касните на црквену службу, слушајте псалме, хвалоспеве и Свето писмо, пре него што приступите причешћивању Телом Христовим и Његовом Животворном Крвљу. Ова тајна из ваших душа прогони све тамне силе и чисти срца ваша, према Спаситељевим речима: „Онај који једе Моје Тело и пије Моју Крв у Мени пребива и Ја у Њему“ (Јн. 6, 56).

Мрачне силе владају над оним ко је немаран и ко тврдоглаво одбија да прими Тело и Крв Христову.

Оне ће му укаљати срце и удаљити га од милости коју му је подарио Спаситељ.

Дакле, не треба да остављамо у себи пороке и нечистоту који ометају наше увођење у Свете Тајне са чистим срцем и душом. Сједињујмо се са Христом увек јер се Њиме ослобађамо од непријатељске власти.

Будите бодри духом и испуњени вером, да бисте могли да се приближите Господу са чистим срцем и добрим делима без пристрасности, да достојно уђете у Горњи Јерусалим и добијете неувеле венце. Благословен онај ко пронађе Спаситеља нашег Исуса Христа, Кога славимо са Оцем Његовим и Светим Духом у векове векова. Амин.“

Затим на крају рече: „Браћо, заплачимо, и нека нам сузе сада потеку из очију наших, пре него што одемо тамо где узалуд спаљују наша тела“.

И заплаче тада преподобни Макарије и сви остали почеше да плачу и падоше ничице рекавши: „Оче, моли се за нас“.

Напомене:

1. Пустиња
2. У овом контексту сабраћи-монасима.
3. Мисли се на уље за светиљке од маслине, које су у древна времена користили људи за кретање ноћу. Та слика наводи се у јеванђељској причи о десет девојака (Мт. 25, 1–13).
4. Пешчана олуја праћена исцрпљујућом врућином која траје око 50 дана. Ова појава се у Египту обично одвија у пролеће, неретко пада током Великог поста.