Tuesday, February 21, 2023

Разговор грешника са Пресветом Богородицом



Грешник: 
Невесто  Неневестна, Небеска Царице, спаси ме беднога, Мати Божја Владичице.


Богородица:
Спашћеш се сигурно, ако се покајеш. Не покајеш ли се, бићеш осуђен на вечну муку.

Грешник:
Познато Ти је, Владичице, колико Те почитујем, јер Те с љубављу и вером увек славим.

Богородица:
Није доста само побожност за спасење; потребна су добра дела с љубављу за исцелење.

Грешник:
Помилуј ме, вапијем Ти, по великој милости, јер су велике доброте Твога Сина, Мати.

Богородица:
Ти тражиш оно што је немогуће и тешко. Милосрђе и правда у Бога су подједнаки.

Грешник:
Много пута желех, Богомати, да се покајем, али ме овај варљиви свет бедног одврати.

Богородица:
Хајде, преклони се! Врлину пригрли! Царство се небеско задобија приморавањем себе.

Грешник:
Смилуј се на мене, Дјево, у Тебе се једину надам, јер Те по Богу знам од утробе мајке своје.

Богородица:
Да, нада је добра и спашће душу твоју, али ти и дела додај, да поткрепе наду.

Грешник:
Избави ме огња вечног, о Пречиста Мати! Јер можеш измолити од Бога све што хоћеш.

Богородица:
Не досађуј ми, јадниче, многоречијем, ка грешнику не могу да хитам са благословом.

Грешник:
По доброти својој Господ спасе Ниневљане и блудницу. И Ти мене спаси, Девице, по великој милости.

Богородица:
Тргни се и побегни од зла и безакоња; уклањај се од телесних и световних жеља.

Грешник:
Све моје грехе и безакоња превиди, Мати, јер Син Твој Тебе ради неће ме лишити благодати.

Богородица:
Он на разне начине грешнике милује, але без покајања ни једнога не прима.

Грешник:
Бујице суза мојих не прећути, Дјево! Ево кајем се, - не одбаци ме Богородице!

Богородица:
Добро, примићу те, - услишила сам твоју молитву, само пази да поново не паднеш у вражју замку.

Грешник:
Благодат и величину Твоју исповедам; благодарим, хвалим, славим, Дјево, и величам.

Богородица:
Певај и слави Бога, и Творца који те спасава, проповедај, величај, слави Га што те прима.

Грешник:
Речи благодарне Богу и Теби, Дјевице, узносим ја смирени и грешни, о Владичице!

Богородица ка Христу:
Благодат Ти узносим, премили Сине мој! Примај оне који се кају и праштај им, Боже мој!

Грешник:
Певам, проповедам и славим од свег срца Твоје милосрђе, Пресвета Владичице.

Грешник:
О свете васцели, ко би те могао чувати, кад се за тебе не би заузимала Богомати.
_____________________
1) Из Дела св.Димитрија Ростовског.

Са црквенословенског превео
Архимандрит
Д-р Јустин Сп.Поповић,
Професор универзитета

На Светог пророка
Захарију
5/18 авг.1957
Манастир Ћелије

Зимска гошћа


Ж
арких летњих месеци, једна четворочлана породица задесила се далеко од своје куће, и то у веома тешким околностима. Домаћин је био веома болестан и након три месеца чак и лекари су изгубили наду у оздрављење. Као да су му жега и оморина одузели и последњу снагу. Ни уста није могао отворити, а камоли јести. Његова супруга никада није могла заборавити чудни поглед лекара и глас којим је он некако необично рекао да ће сутра навратити. Звучало јој је као да јој је тиме најавио растанак са мужем. Зато је децу послала у суседство, две куће даље од оне у којој су становали, а потом широм отворила сва врата да проструји који дашак ваздуха.

"Моју тугу пратила је и забринутост како ћу сама отхранити двоје дечице," причала је та благочестива жена после неколико година. "Ех, да сам код куће, отишла бих на Смоленско гробље к блаженој Ксенији. На њеном гробу исплакала бих своју тугу и бол.

Моју мисао прекинуо је звук капије, а потом се на вратима бешумно појави необична гошћа. Године никако нисам могла да јој одредим. Њена одећа беше веома неуобичајена. На ногама је имала топле и мекане филцане чизме, а обучена беше у капут нарочитог кроја, сав у наборима. На глави јој беше бела паперјаста марама, свезана онако како то чине жене из народа у време љуте руске зиме. Сва беше некако необична и, сама не знам како, али на чудан начин привлачна.

- Голубице, тражим Пирогове. Кажи, молим те, где живе, - ослови ме благим гласом.

- Две куће даље, - одговорих.

- А шта, муж ти није добро? - упита показујући на врата собе у којој је лежао болесник.

Потом бешумно прође мимо мене, уђе к болеснику и загледа се у њега тек на један минут.

- Слушај, мила, немој туговати. Јуче је овуда пролазио неки веома добар доктор. Веле да је тако учен да је то нешто страшно. Саветовао је да болеснике треба хранити сваких пола сата, и то само по малкице, тек по две кашичице: треба мало млека, па чај, потом кашицу, а онда и сама нешто смисли.

- Али он већ три дана ни уста не отвара! - одговорих.

- Не мари, само ти покушај! А сад опрости, журим.

И она ишчезе тако бешумно да се ни врата на капији нису чула. Изађох на терасу. Десно и лево, надалеко се видела улица окупана жарким сунцем, али моје зимске гошће нигде није било. Тек тада увидех сав несклад између њене зимске одеће и ове неиздрживе врућине.

Уђох к болеснику, а он ме једва чујним гласом замоли да му дам да пије. Дрхтавим рукама принесох му шољу чаја, још се не усуђујући да поверујем да је тај слабачки зрак живота наговештај могућег оздрављења.

- Ко је то био код мене? - упита ме болесник.

- Нека непозната жена, - одговорих.

Он дубоко уздахну, као када човек скине велики терет са себе. Потом, тонући у сан, рече:

- Лакше ми је. Ко је то био код мене?

Вратише се и деца. Упитах их да ли је Пироговима долазила жена обучена у зимску одећу. Рекоше ми да ни она нити било ко други није навраћао у кућу Пирогових. Уђох к мужу са шољом млека. Дочека ме са слабашним осмехом на лицу, толико измршавелом да већ није личио на себе. Отпио је пола шоље млека, а потом ме поново упита:

- Ко је то био код мене?

Објасних му, како сам најбоље умела, појаву тајанствене гошће и обећах да ћу отићи до Пирогових да их питам за њу.

Али суседи ми рекоше да никакву посету нису имали, а кад описах незнанку, почеше да ми се изругују, говорећи:

- Зар по оваквој врућини у капуту и филцаним чизмама? Па то мора да је била или некаква јуродива или привиђење.

Не дознавши ништа, вратих се кући. Муж је већ седео на кревету, ослоњен на јастуке.

- Шта би, јеси ли сазнала? - упита ме.

- Не, ништа нисам сазнала; тамо није била, - одговорих му.

- Онда слушај мене, - рече ми муж. - Већ сам био на самрти. Нисам имао снаге нити да очи отворим, нити да те позовем. Изненада осетих како ми је неко пришао и одједном ме запахну некаква животодавна свежина. Потрајало је само часак и ја се напрегох да досегнем струјање те свежине. Сада знам да се опорављам. Ти си се молила? Кога си звала у помоћ?

- Блажену Ксенију, - рекох кроз јецаје.

Када се мој муж потпуно опоравио, почео је да се распитује ко је тај лекар који је ономад био у пролазу. Испоставило се да никакав лекар није долазио и да необичну зимску гошћу нико није видео.

Моја душа зна да је то била блажена Ксенија. Богу мојему бескрајно благодарна и светој Ксенији захвална, никада нисам престала да Божију угодницу у својим молитвама призивам:

Свeта Ксенијо Петроградска, моли Бога за нас грешне!

Monday, February 20, 2023

Велика несрећа

Кратка прича авве Мојсија о чуду вере и материјалног богатства које ништа не значи за душу.

Авва Мојсије, ходајући по пустињи, налетео је на номадско племе које је приредило величанствену сахрану.

Усред логора, на огромној ватри, лежало је тело преминулог вође племена у богатој одећи.

Које вере је био ваш вођа? упита старац.

„Авај“, одговорише му, „беше неверник.

„Заиста је велика несрећа“, рекао је тада авва Мојсије, „бити тако раскошно обучен и немати где да одеш!“

Чудесна помоћ Свете Ксеније Петроградске

Више пута сам се обраћала за помоћ Светој Ксенији, а њене молитве су ми помогле у разним случајевима: помогла ми је да нађем посао, супружника, да носим и родим дете.

Када сам била трудна, дијагностикован ми је Даунов синдром. Отишли ​​смо код Свете Ксеније, помолили се, и родио се здрав син, који ове године полази у школу.

Заиста смо желели друго дете, дуго нисмо успевали, а када сам коначно сазнала да ћу поново постати мајка, била сам срећна! Када је дошла на следећи заказани ултразвук, докторка је рекла да трудноћу, највероватније, „треба прекинути“, јер дете има патологију у развоју унутрашњих органа и неће моћи да живи.

Пошто ми је абортус немогућ, једино решење је било молити се, носити и рађати. Како можеш да „прекидаш“ ако има руку, ногу, срце куца, а он се већ гура у стомак! Отишла сам код другог доктора на додатни преглед, и опет исто.

Мој муж и ја смо отишли ​​к Светој Ксенији на Смоленско гробље. После 4 дана, била сам на ултразвуку, а доктор није могао да верује својим очима: цео проблем је решен, све је било скоро нормално, није било опасности по живот.

Била сам принуђена да посматрам током целе трудноће и радим ултразвук чешће него што је потребно, и сваки пут је мој доктор био све више изненађен овим чудом. Видела је ово први пут. Докторка ме је замолила да је позовем када се породим. У јануару сам родила дивну бебу, сада има 4,5 месеца, здрава је и весела.

Позвала сам докторку и она ми је рекла да је мој случај живописан пример како треба веровати у чудо и да „вероватно постоје добре силе на небу које помажу“. Обећала је да ће причати о мом случају како би спречила жене од страшне одлуке о „прекидању трудноће“.

Света Ксенијо Петроградска, моли Бога за нас!

Wednesday, February 8, 2023

Пази шта желиш!

Стара мудра изрека каже: "пази шта желиш, јер ти се то може догодити". Кад год видим Христа на крсту, кад год осетим Његову љубав, кад год сам без речи због пројава Његових милости, одушевљено кажем: "Господе, желим да будем хришћанин и обећавам да хоћу, јер желим да будем са Тобом!" Али, да ли је то заиста тако?

Поучна прича: Који пут изабрати?

Има један веома кратак стих у Псалтиру у којем се каже: Уклони се од зла и добро чини. И заиста, то је прави поредак ствари јер, није довољно само уклонити се од зла, већ је потребно и добро чинити. Да би се добро чинило, услов је – уклањање од зла. Примера је много.

Поуке и пророчанства преподобног Нектарија Оптинског

 Живот човека на земљи јесте послушање Богу


- Највиша и прва врлина јесте послушање. То је најглавнији добитак за човека. Христос је ради послушања дошао у свет, и живот човека на земљи јесте послушање Богу. У послушању је потребно разумевање и достојанство, иначе може произаћи велики слом у животу (квар).

-Без послушања човека хвата занос и као (неки) жар, а потом бива раслабљење, хлађење и укоченост, и човек не може да се крене даље. А у послушању је испочетка тешко – све време тачка и запета (зарез), тачка и запета (зарез), а потом се изглађују све препреке (интерпункције).

-Једном, дошли су к њему семинаристи са својим предавачима и замолили су да им каже реч (беседу) на корист. „Младићи! – обратио се он њима, - ако ви будете живели и учили се тако, да ваша наука не квари наравственост (карактер, морал), и наравственост (да не квари) науку, онда ћете имати потпуни успех у вашем животу“.

-Jедна његова духовна кћер тужно говорила својој пријатељици у батјушкиној пријемној (соби): „Не знам, може бити, да образовање уопште није потребно, и од њега је само штета. Како то образовање сместити са Православљем“?

Старац је одговорио излазећи из своје келије: „Код мене је једном дошао човек, који никако није могао да поверује у то, да је био потоп. Тада сам ја испричао њему, да се на највишљим горама у песку налазе шкољке и други остаци морског дна, и да геологија сведочи о потопу, и он је тада разумео. Видиш ли, како је понекад потребна ученост“.

-Често је он говорио: „Ја се привијам ка научности“. О историји је он говорио: „Она нам показује како Бог руководи народима и даје као наравствене часове васељени (лекције)“.

-Говорећи о математици, он је волео да пита: „Mоже ли троугао бити једнак кругу“, и често је наводио светоотачки пример: „Бог је центар круга, а људи су радијуси круже око центра. При приближавању к центру они се зближавају и међу собом“.

-О спољном делању он је говорио: „Спољно припада вама, а унутарње припада благодати Божијој. Па зато делајте спољно, и, кад оно сво буде у исправности, онда ће се и унутарње образовати. Не треба чекати или тражити чуда. Код нас је једно чудо Божанска Литургија. То је највеће чудо, ка њему се треба привијати“.

-Он је говорио, да милостињу треба давати са расуђивањем, јер без расуђивања она може да повреди човека, да буде на штету човеку. Келејник његов је причао, да је он свагда хтео подробно да зна потребу човека, и није волео да даје узалуд, а ако је давао, онда је давао издашно, за целе чизме да се купе или чак за краву или коња да се купи.

-О животу је он говорио: „Живот се одређује у три смисла: мера, време, тежина. Најбоље, најлепше дело, ако је оно изнад мере, неће имати смисла. Ти се привијаш ка математици, теби је дат осећај мере. Запамти ова три смисла. Њима се одређује сав живот“.

-Једном је старац рекао: „Бог не само разрешава (дозвољава), него и захтева од човека, да он узраста у познању. У Божанском творењу (стварању) нема заустављања, све се креће, и анђели не пребивају у једном чину, него усходе са степена на степен, добијајући нова откровења. И макар се човек учио сто година, он је дужан да иде ка новим и новим познањима... И ти ради. У раду ће неприметно проћи године“. У то време лице његово је било необично светло, такво, да је било тешко гледати на њега.

-Други пут он је рекао: „Једном пророку било је јављање Божије не у светлом окружењу, него у троуглу. И то је било знак тога, да човек не може да се приближи и да испитује неиследиву дубину Божију (неиспитиву). Човеку је дозвољено да испитује окружење Божанства, али, ако се он дрзне да проникне иза црте дозвољеног, он ће погинути од оштрине троугла“.

-„Положај (стање) Јова је закон за сваког човека. Док је човек богат, славан, у напретку, Бог се не одазива. А кад је човек на сметлишту, од свих одбачен, тада се јавља Бог и Сам беседи са човеком, а човек само слуша и виче: Господи, помилуј! Само је мера понижења различита“.

-Главно је, чувајте се од осуђивања ближњих. Чим дође у главу осуђивање, одмах се обрати са пажњом овако: „Господе, даруј ми да гледам моја сагрешења и да не осуђујем брата мојега“.

-О побеђивању безразложног страха он је говорио: „А ти сложи руке крстом (крстообразно) и три пута изговори Богородицу, и све ће проћи“.

-Он је говорио о скорбама и испитивањима: „Не бој се! Од најружнијег може постати најлепше. Знаш какво је блато на земљи, чини се, страшно је ноге запрљати, али ако потражиш, могу се видети брилијанти, - ето теби, твој врат да украсиш“.

-Старац је много упозоравао (предохрањивао) оне, који долазе к њему, да се не уклањају од Православља. О „Живој цркви“ он је говорио: „Тамо благодати нема. Кад су устали на законитог Патријарха Тихона, живоцрковни епископи и свештеници сами су себе лишили благодати и изгубили су, сагласно канонским правилима, свој чин, па зато је и литургија, коју они свршавају, - скрнављење вере“.

-Речи старца о спиритизму: „О, каква је то погубна, каква је то ужасна ствар! Прикривен под велико хришћанско учење и кроз своје слуге бесове, који се појављују на спиритистичким сеансама неприметно за човека, - он, сатана, сатанском лажју (преваром) древне аждаје, заводи човека у такве урвине и такве прашуме, из којих нема ни могућности ни силе да изађе сам, нити да распозна, да се налази у таквим обманама. Он овладава срцем, кроз то Богом проклето делање, човечијим умом и срцем толико, да то, што изгледа преступ за човека неповређеног ума грехом, то за човека, отрованог једом спиритизма, изгледа нормално, природно. Код спиритиста се појављује страшна гордост и често сатанска злоба на све који њима противрече... И, на тај начин, последично, и сам то не примећујући, - већ веома танано (нигде тако префињено не дејствује сатана као у спиритизму), одлази човек од Бога, од Цркве, мада, видите, у то исто време дух таме упорно кроз своје духове шаље заплетеног човека у храмове Божије да служи панихиде, молебне, да чита акатисте, да се причешћује Светим Тајнама и у то исто време помало убаца у његову главу мисли, да би све то могао да чини и сам у домаћој средини и са већим усрђем, са већим страхопоштовањем... И по мери тога, како се непромишљени човек све више заплиће у замршеним вијугама и лавиринтима духа таме, од њега почиње да одлази Господ. Он губи Божији благослов. Ако он још увек не би био повређен сатаном, он би прибегао к помоћи Богу и св. Угодницима, к Царици Небеској, к св. Апостолској Цркви, ка свештенослужитељима, и они би помогли њему својим светим молитвама. А он са својим скорбама иде код тих истих духова, код бесова, и они још више увлаче њега у дубоку тињу греха и проклетства. На крају, од човека потпуно одлази Божији благослов, код њега почиње необичан, ничим споља не мотивисан распад породице, од њега одлазе најближи, најдражи њему људи... На крају, кад дође несрећна човечија душа до самог свог последњег степена, уз помоћ сатане, само-заплитања, она или губи разум, човек постаје неурачунљив у тачном смислу те речи, или окончава са собом. Иако говоре спиритисти, да су међу њима самоубиства ретка, али то није истина. Први призивач духова – цар Саул окончао је живот самоубиством за то, што он није сачувао реч Господњу и обратио се к врачари“.

-„Молитвом, речју Божијом, свака скверна се чисти (прљавштина). Душа не може да се помири са животом и да се утеши осим молитвом. Без молитве душа је мртва пред благодаћу... Главно је – љубав и усрђе према Богу...“

-„ Шестопсалме треба читати не као катизме, него као молитве. Значење шестопсалма је веома велико: то је молитва Сина к Богу Оцу“.

-Преподобнога питају, како се молити за оне, за које се не зна, да ли су живи или нису? „Ви нећете погрешити, ако се будете молили као о живима, зато што су у Бога сви живи. Сви, осим јеретика и одступника. Они су мртви“.

-„Ево вам упутство: кад се припремате за Свето Причешће, мање речитости и више молитвености“.

-Једна жена говори старцу: „Батјушка, силно се раздражујем“, а он одговара: „Кад наиђе на тебе љутња, говори само: Господи, помилуј! Тражи поткрепљења у молитви и утехе у раду“.

-„У последња времена свет ће бити опасан (обавијен) гвожђем и хартијом. У дане Ноја било је овако: потоп се приближавао. О њему је знао Ноје и говорио је људима, а они нису веровали. Он је унајмио раднике да граде кивот (ковчег), и они, градећи кивот, нису веровали, и зато су за рад свој они добили само договорену плату, али се нису спасили. Ти дани су праобраз наших дана. Кивот је Црква. Само они, који буду у Њој – спасиће се“.

-Још је старац Нектарије говорио: „Русија ће се пренути и неће бити материјално богата, него духом ће бити богата, и у Оптини ће бити још седам светилника, седам стубова“.

 

По књизи „Житија преподобних Стараца Оптинских“

Пророчки сан Свeтог Јована Кронштатског

Господе, благослови! Ја, многогрешни слуга Јован, јереј Кронштатски, пишем ово Виђење.

Оно што сам видео и што предајем писмено, написао сам својом руком. На ноћ уочи 1. јануара 1908. године, после вечерње молитве, сео сам да мало одахнем за столом. У мојој келији је био полумрак, а пред иконом Мајке Божије је горело кандило. Није прошло ни пола часа, зачуо сам шум. Неко се тихо дотакао мог десног рамена и лаки и тихи, умилни глас рече ми: „Устани, слуго Божији Јоване, пођи са мном!“

Ја сам брзо устао. Преда мном је стајао дивни, чудни старац, блед са седим власима, у мантији и са бројаницама у левој руци. Погледао ме је строго, но очи су му биле умилне и благе. Од страха ја за мало нисам пао, но чудни старац ме је придржао. Руке и ноге су ми дрхтале, хтео сам нешто рећи, али језик ми се није покретао.

Старац ме је прекрстио и мени је постало лако и радосно, и ја сам се прекрстио, такође. Затим је он штапом указао на западну страну зида и тим истим штапом је написао: 191З, 1914, 1917, 1922, 1930, 1933, 1934. година. Одједном, тај зид је нестао и ја сам са старцем пошао по зеленом пољу. Видим, стоји маса крстова; хиљаде, милиони разноврсних: малих, великих, дрвених, камених, гвоздених, бакарних, сребрних и златних. Ишао сам поред тих крстова, прекрстио се и охрабрио да упитам старца какви су то крстови? Он ми је умилно одговорио: „То су они који су за Христа и Реч Божију пострадали!“

Идем даље и видим, читаве реке крви теку у море које се црвени од крви. Од страха сам се ужаснуо и опет запитао чудног старца: „А, што је проливено толико крви?“ Он ме погледао и рекао ми: „То је хришћанска крв!“

Затим је старац показао руком на облак. Ја видех масу горећих, јарко ужарених светилника. И гле, они почеше падати на земљу: један, два, три, пет, десет, двадесет… Затим почеше падати у стотинама, све више и више, и сви су горели. Ја сам врло жалио што они нису горели јасно, него су само падали и гасили се, претварајући се у прах и пепео. Старац рече: „Погледај!“ И ја видех на облацима само седам светилника, па запитах старца: „Шта то значи?“ А, он сагнувши главу рече: „Светилници које ти видиш да падају значе да ће црква пасти у јерес. А седам горyћих светилника што је остало, значи да ће седам цркава Апостолских Саборних остати при крају света.“

Опет ми је старац казао: „Погледај!“ И гле, ја гледам и видим чудно виђење, анђели су певали: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот! Велика маса народа са свећама у рукама и радосним, сијајућим лицима ишла је за њима. То су били: кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, схимници, јереји, ђакони, посници, отшелници Христа ради, мирјани, младићи, дечаци, деца… Херувими и серафими су их пратили у небеску, рајску обитељ. Ја сам запитао старца: „Какви су то људи?“ Старац као да је знао моју мисао, рече: „Све су то слуге Христове, који су пострадали за свету Христову Саборну и Апостолску Цркву.“ Ја сам се опет усудио да запитам: „Да ли се и ја могу придружити њима?“ Старац рече: „Не. Још је рано эа тебе, стрпи се и причекај!“ Опет сам запитао: „Реци ми оче, а откуд деца?“ Старац рече: „Та деца су такође пострадала эа Христа од цара Ирода (14 хиљада). А, такође су добила венац од Цара и она безимена деца која су погубљена у утроби своје мајке!“ Ја сам се прекрстио: „Какав ће велики и страшни грех бити мајци – неопростиви!“

Идемо даље и улазимо у велики храм. Хтео сам да се прекрстим, али старац ми рече: „Овде је мрзост и запуштење.“ Видим мрачан и таман храм и у њему мрачан и таман престо. Нема иконостаса пред олтаром. Уместо икона, неки туђи портрети са зверињим лицима и оштрим калпацима, а на престолу није крст него велика звезда и еванђеље са звездом. Смолане свеће горе и прште као дрва. На престолу стоји путир из кога долази страшан смрад и отуда гамижу свакакви гадови: жабе, шкорпије, пауци – страшно је гледати све то. Просфоре су такође са звездом, а пред престолом стоји свештеник у светло црвеној одежди по којој гмижу зелене жабе и пауци. Лице му је страшно и црно као угаљ, очи црвене а из грла иде дим и црни жалци као у осе.

Ах, Господе, како је то страшно гледати. Затим је на престо скочила нека мрска, гадна и безобразна црна жена, сва у црвено обучена, са звездом на челу. Завртела се на престолу, потом крикнула као ноћна сова чији глас се страшно разлегао по читавом храму: „Слобода!“ – и стала. А, људи су као безумни почели да трче око престола, радујући се нечему. Викали су, звиждали и певали некакву песму, из почетка тихо, затим јаче, као пси, затим се све претворило у зверско рикање и режање. Одједном бљесну јарка муња и удари силан гром. Земља задрхта и храм се сурва и пропаде у земљу. Престо, свештеник, црвена жена, све се у ковитлацу сурвало у бездан.

Господе, спаси! Гледајући овај страшан призор хладан зној ми је избио по челу и ја сам се прекрстио. Осврнуо сам се и старац се осмехнуо на мене, упитавши: „Јеси ли видео ?“ „Видео сам оче. Реци ми шта је то било, тако страшно и ужасно?“ Cтарац ми одговори: „Храм, свештеници и људи, то су јеретици, одступници и безбожници који су одступили од Вере Христове и од Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и признали јеретичку ново-живообновљеничку цркву која нема благодати Божије. У њој је немогуће ни постити, ни исповедати се, ни примити миропомаэање.“

„Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање, смрт хришћанску!“, прошапутао сам. Но, старац ме умирио: „Не жалости се“, рече. „Моли се Богу!“

Пошли смо даље. Гледам, иде маса људи страшно измучених. У свакога од њих звезда на челу. Они, угледавши нас, повикаше: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Нама је врло тешко, и ми сами не можемо! Очеви и мајке нас нису учили эакону Божијем и чак немамо ни име хришћанско. Ми нисмо добили печат дара Духа Светога, него црвени энак!“ Ја сам заплакао и пошао за старцем.

„Погледај!“, показао ми је старац руком. „Видиш ли?“ „Видим брда!“ „Не! То је брдо лешева људских, огрезло у крви.“ Ја сам се прекрстио и упитао старца: „Шта то эначи? Какви су то лешеви?“ „То су монаси и монахиње, отшелници и отшелнице, убијени эа Свету Саборну и Апостолску Цркву; који нису хтели да приме антихристов печат него су желели да приме мученички венац и умру эа Христа.“ Ја сам се молио: „Спаси Господе и помилуј слуге твоје и све хришћане.“

Но одједном, старац се окренуо ка северној страни и показао руком: „Гледај!“ Погледао сам и видео царски дворац, а около трче животиње разних врста, звери разне величине, аждаје и свакакви гадови који шиште и улазе у дворац и већ су појурили на трон помазаника Николаја Другог. Његово лице је бледо али храбро. Он чита Исусову молитву. Одједном, трон се пољуљао, круна је спала и откотрљала се. Звери су режале, тукле се и давиле помазаника. Растрзале су га, изгазиле, као зли дуси у аду. Одједном, све ово је нестало и ја сам горко заплакао: „Ах, Господе, спаси и помилуј од свакога зла, непријатеља и противника!“ Старац ме је узео за раме: „Не плачи! Тако је угодно Богу!“.

И рече: „Гледај!“ Гледам и видим како се показало бело сијање. С почетка нисам могао разликовати, но затим је постајало све јасније: приступао је невољни помазаник. На глави му венац од зелених листова, а лице бледо и окрвављено, са златним крстићем на врату. Тихо је шаптао молитву. Пришао је и са сузама рекао: „Моли се за мене оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, чврсто и храбро за веру Православну и за Свету, Саборну и Апостолску Цркву, пострадао за све хришћане. Реци свим православним пастирима да служе општи братски парастос за све војнике, пострадале на бојном пољу: изгореле у огњу, у мору потопљене, и за мене грешнога и пострадалог. Гроб мој не тражите, њега је тешко наћи. Још молим, моли се за мене оче Јоване, и опрости ми добри пастиру.“

Затим се све покрило маглом. Ја сам се прекрстио: „Упокој Господе душу уснулог слуге Твог Николаја! Вечни му спомен!“ Господе, како је страшно. Руке и ноге су ми дрхтале, плакао сам. Старац ми је опет рекао: „Не плачи, тако је угодно Господу. Моли се Богу, и још погледај?“

Гле, видим масу људи који се ваљају умирући од глади. Јели су траву, земљу, јели су један другога, а пси су јели лешеве. Свуда страшан смрад, бестидност. Господе спаси нас и у светој Христовој Вери укрепи, јер смо немоћни и слаби без вере. Старац ми опет говори: „Гледај тамо!“ И гле, видим читава брда разних књига, малих и великих. Међу тим књигама гмижу смрадни црви који шире страшан задах. Ја сам запитао: „Какве су то књиге, оче?“ Он је одговорио: „Безбожне, јеретичке, које заражују све људе света својим богохулним учењем.“ Старац се крајем свога штапа дотакнуо тих књига и све се претворило у огањ и изгорело до краја. Ветар је разнео пепео. Затим гле, видим цркву око које лежи маса поменика и спискова. Сагнуо сам се и хтео подићи један да прочитам, но старац ми рече да су то поменици и писма која леже при цркви много година, и на које су свештеници заборавили па их не читаjy никада, а уснуле душе траже да се молимо за њих, но нема ко да чита ни да помиње. Ја упитах: „Па, ко ће онда ?“ „Анђели!“, рече старац. Ја. сам се прекрстио: „Помени Господе душе уснулих слугу Твојих, у Царству Твоме!“

Пошли смо даље. Старац је ишао брзо, тако да сам једва успевао да га стигнем.

Одједном, он се окренуо и рекао: „Погледај!“ И, гле, иде гомила људи гоњена страшним бесима који су их немилосрдно тукли и боли дугачким шиљцима, вилама и моткама. „Какви су то људи?“, запитао сам старца. „То су они“, одговорио је старац, „који су отпали од Вере и од Свете, Саборне и Апостoлске Цркве и примили јеретичку живообновљеничку цркву. То су били епископи, свештеници, ђакони, световњаци, монаси, монахиње који су примили брак и живели развратно. То су били безбожници, врачари, блудници, пијанице, среброљупци, јеретици, одступници од Цркве, сектанти и остали.“ Они су имали ужасан и страшан изглед: лица црна, из грла им је ишла пена и смрад и страшно су викали. Но, демони су их тукли немилосрдно и гонили их у дубоку провалију. Отуда је излазио смрад, дим, огањ и нечисти мирис. Ја сам се прекрстио: „Избави, Господе, и помилуј!“ Страшно је све то виђење.

Затим сам видео како маса народа иде, стари и млади. Сви су били обучени у црвене хаљине и носили су огромну црвену звезду петокраку на чијем сваком углу је седело по дванаест бесова. У средини је седео сам сатана са страшним роговима и крокодилским очима, са лављом гривом, страшним чељустима и великим зубима, а из чељусти је ригао смрдљиву пену. Сав народ је викао: „Проклетством жигосани!“.

Затим се појавила маса демона, сви црвени. Жигосали су народ стављajyћи свакоме на чело и руку жиг у виду звезде. Старац рече да је то жиг антихриста. Ја сам се страшно уплашио, прекрстио сам се и прочитао молитву: Да васкрсне Бог … После тога све је ишчезло као дим.

Старац је ишао брзо и ја сам једва успевао да га пратим. Зауставио се потом и показао ми је на. исток: „Гледај!“ – вели. Угледао сам масу народа са радосним лицима у чијим рукама су били крстови, црквени барјаци и cвећe. На средини међу овом масом високо у ваздуху стоји престо са златном царском круном на којој је златним словима написано: За мало времена! Око престола стоје патријарси, митрополити, епископи, свештеници. монаси и монахиње, пустињаци и мирјани. Сви певају: „Слава во вишњих Богу и на земљи мир.“ Ја сам се прекрстио и заблагодарио Богу.

Одједном, старац је крстолико три пута замахнуо у ваздух. И. гле, ја видех масу лешева и потоке крви. Анђели су летели над телима убијених и једва су успевали да душе хришћанске узносе к Престолу Божјем певајући: Алилуја! Страшно је било гледати све то. Ја сам горко плакао и молио се. Cтарац ме је узео за руку и рекао: „Не плачи! Тако је потребно Господу Богу за наше маловерје и кукавност, ово тако треба да буде. Спаситељ наш Исус Христос је такође пострадао за нас и пролио Своју пречисту крв на крсту. Биће, дакле, још много мученика за Христа и то су они који неће пpимити aнтихристов жиг, но пролиће крв и добити мученички венац.

Затим се старац помолио, три пута се прекрстио према истоку и рекао: „Ево, испунило се пророштво Данилово. Коначна мрзост запуштења.“ У том часу сам угледао јерусалимски храм на чијем врху је звезда. Око храма се тискају милиони људи који желе да уђу у храм. Ја сам хтео да се прекрстим, али ми је старац опет задржао руку и рекао: „Овде је мрзост запуштења!“ Ушли смо у храм у коме је било много народа. По сред храма сам видео престо око кога су у три реда гореле смолане cвећe. На престолу је, обучен у светло црвену порфиру, седео светски управитељ, цар, на чијој глави је била златна круна са брилијантима и звездом. Запитао сам старца ко је то? Он је рекао: „То је антихрист!“ Био је високог раста, очи црвене као ужарени угаљ, брада црна као клин, лице свирепо, хитро и лукаво -подобно зверу, нос орловски. Одједном. антихрист устаде на свом престолу и усправи се у целом расту свом. Подиже високо главу и пружи десну руку народу (на прстима су му били нокти као у тигра), па рикну својим зверињим гласом: „Ја сам ваш бог, цар и управитељ! Који не приме мој жиг, смрт им је овде!“ Сви су пали на колена, поклонили се и примили жиг на чело.

Но, неки су смело пришли и одједном му снажно узвикнули: „Ми смо хришћани, верујемо у Господа нашег Исуса Христа!“ Тада је у тренутку блеснуо мач антихриста и главе хришћанских младића су слетеле. Пролила се крв за веру Христову. Гле, потом доводе девојчице, жене и младу децу. Овде се он још више разгоропадио и зарикао као звер: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи. Смрт њима!“ Одмах је следила моментална смрт. Главе су слетале на под и пролила се крв православна по свем храму.

Затим доводе антихристу десетогодишњег дечака да се поклони и говоре: „Падни на колена!“ Но, дечак је смело пришао до престола антихристовог и рекао: „Ја сам хришћанин и верујем у Господа нашег Исуса Христа, а ти си пород и слуга сатанин, ти си aнтихрист!“ Страшним и дивљим режањем зарежао је на њих: „Смрт!“ Сви су пали пред антихристом на колена.

Одједном хиљаде громова је загрмело и хиљаде небеских муња су летеле као огњене стреле тукyћи слуге антихристове. Изненада, једна нajвећа стрела, огњена и крстолика, слетела је са неба и ударила антихриста у главу. Он је узмахнуо руком и пао, док му је круна слетела са главе и распала се у прах. Милиони птица су летели и кљували лешеве нечистих слугу антихристових.

Осетио сам тада да ме је старац ухватио за раме и рекао: „Идемо даље, путем!“ Ево, опет видим масу крви до колена, до појаса.! Ох, како је много проливено крви хришћанске! Ту сам се сетио речи из Откровења Јована Богослова: Биће крви коњима до узда! Ах. Боже спаси мене грешнога! На мене је напао велики страх и био сам ни жив ни мртав.

Гле, видим анђели лете и певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ! Окренуо сам се, а старац је клечао и молио се. Затим је устао и умиљато ми рекао: „Не жалости се! Брзо, брзо је крај свету, моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Нису више преостале године, него сати, и брзо је крај!“

Потом ме је старац благословио и показао рукама на исток. рекавши: „Ја идем ено тамо!“ Док сам пао на колена и поклонио му се, видим да се он брзо одваја од земље. Тад сам запитао: „Како је твоје име, чудни старче?“ Затим сам јаче повикао: „Свети оче, реци како је твоје свето име?“ „Серафим!“ -тихо и лако рече он мени.

„А то што си видео напиши и не заборави све то ради Христа.“

Одједном као да је над мојом главом ударило велико звоно. Ја сам се пробудио и отворио очи. На челу ми је био хладан зној, а у слепоочницама је ударало. Срце је јако лупало и ноге дрхтале. Учинио сам молитву: „Да воскреснет Бог… Господе прости ме грешног и недостојног раба Твојега Јована. Богу нашем слава. Амин.“

Србе у Јасеновцу клало и 1370 католичких свештеника


Када је Државна комисија судских антрополога бивше СФРЈ у саставу: др Здравко Марић, Вида Бродар, Атон Погачник и др 
Србољуб Живановић, септембра 1964. завршила прву фазу испитивања масовних гробница на стратишту у Доњој Градини са друге стране Саве од логора Јасеновац, уплашили смо се бројева до којих смо дошли.

Овако данас, са горчином у гласу, говори у интервјуу за „Новости“ академик Србољуб Живановић, једини професор медицине Државне комисије која је истраживала број жртава у Јасеновцу и председник Међународне комисије за истину о овом НДХ логору са седиштем у Лондону.

-На стратиштима дуж реке, у масовним гробницама које су се простирале на дужини 12,5 километара и ширини 4,5, сложили смо се недвосмислено да ту лежи више стотина хиљада зверски убијених људи – 700.000 Срба, 23.000 Јевреја и 80.000 Рома! У гробнице, широке шест, а дубоке осам метара, наслагани су једно на друго, по 27 особа, старих и младих. Прве анализе узрока смрти сведочиле су да је око 20 одсто њих у гроб отишло живо – наводи Живановић.

Живановић истиче да је Комисија извршила 130 сондажних бушења на 100 масовних гробница, чији су се ровови протезели између 60 и 80 метара. Радили су, сећа се, три месеца, те далеке 1964. године. После првих извештаја, све је, међутим, стопирано. Држава им није рекла зашто.

  • Са колегама из Сарајева и Љубљане били сте прва стручна комисија која је за рачун државе покушала да утврди број жртава?

-И пре нас је било истраживања. Прво је било у мају 1945. Комисија ЗАВНОХ изнела је тада процену о између 500.000 и 600.000 убијених. Две године касније, бивши логораш др Никола Николић са сином у Доњој Градини је идентификовао 258 гробница дужине од 60 до 80 метара дубоких око осам метара. Борци из Козарске Дубице 1961. поново су почели са истраживањима, мада они нису имали стручна знања. Нас су позвали 1964. и били смо најрепрезентативнија група стручњака до тада. Посебним бушилицама извршили смо отварање 100 гробница и после три месеца тешког рада изнели смо државним органима процену о броју жртава.

  • Како је изгледао одлазак у Јасеновац 1964?

-Било је чудно. Велики професори из Београда, Загреба, Љубљане нису хтели ни да чују да буду у саставу те комисије. Пошто је она ипак створена, одабрани су референтни центри из Сарајева, Љубљане и Новог Сада, одакле сам и ја одабран као доцент са медицинским знањем. Сећам се да сам прво отишао у Аушвиц да се спремим за посао јер до тада нисам знао много о истраживању масовних стратишта. У том логору сам видео да су Немци практично, индустријски убијали жртве, правећи од њих сапуне, чешљеве. У Доњој Градини смо наишли на жртве које су садистички убијане из мржње и са великом страшћу.

  • Која вам је прва асоцијација када се данас присетите тог времена?

-Страх и стравичан слаткасти мирис смрти увек када је сонда отворила гробницу. Када се истражује једна таква рака, па када у руке узмете поломљену лобању једногодишњег детета, то вас промени заувек. Када год говорим о томе, па и у овом моменту, ја се тресем, а као судски антрополог свашта сам видео. Онда можете замислити какав је то осећај био. Када видите цуцле, кантице за млеко, флашице…

  • Вама је било забрањено да фотографишете своје налазе. Шта сте радили са пронађеним стварима у гробницама?

-Нисмо смели да сликамо, али све смо бележили у радне свеске. Сваки члан комисије је водио дневник и после радног дана један другом смо прегледали записнике и потом их потписивали. Сва четири дневника имају потписе свих чланова комисије. У тим записницима су неке од најстрашнијих ствари које човек може да замисли. Рецимо, у лобањама су се тада још налазили остаци мозга и они су послати на обраду у Завод за судску медицину у Љубљану. На основу рада дошли смо до закључка да је готово двадесет одсто жртава живо отишло у гроб. У гробницама, нарочито тамо где су били ујамљени Роми, налазили смо огромне количине злата, ђердана, дуката, и све то смо после отварања гробница поново сахрањивали. Ми смо имали обећање да ће се истраживање наставити и прављени су планови како даље.

  • Како сте дошли до броја од 730.000 уморених само у Градини?

-Антон Погачник је радио математичку процену броја жртава на основу броја гробница и на основу броја пронађених жртава у онима које су биле отворене. Сви смо се сложили око ове бројке.

  • Међутим, пошто сте у јесен 1964. предали налазе, све је стало?

-Обавезали смо се на ћутање у јавности, а ја нисам могао да не говорим. Разговарао сам са једним новинаром „Политике“. Међутим, тај текст никада није угледао светлост дана. Када сам питао новинара Мому Стефановића шта се догађа, он ми је само кратко рекао да га више никада о томе ништа не питам. После још неких сигнала, 1965. сам емигрирао у Африку, па у Енглеску, а 1968. индиректно ми је саопштено да се не враћам у земљу. Ипак, наставио сам са истраживањем Јасеновца.

  • Шта се догодило када су државни органи добили процену стручњка?

-То не знам. Ја сам своју копију понео у Лондон и цео живот сам је носио са собом. Када сам помислио да је деведесетих година дошло време да се вратим у Београд, предао сам је Архиву Града. Предао сам и још нешто, записник са седнице Светог архијерејког синода СПЦ из 1942. године који је посвећен Јасеновцу, а који је тајним каналима завршио у Лондону 1943.

  • После рада од 50 година на Јасеновцу и докумената које сте сакупили, шта још мора да се зна?

-Јасеновац, Јадовно, Пребиловци, јаме на Велебиту… нису дело заведених или изманипулисаних људи. То је производ државне политике НДХ и напора целе те државе да физички истреби српски народ. Геноцид над Србима нису водиле усташе, већ сам врх Католичке цркве на челу са Алојзијем Степенцем. Учествовали су сви, хрватски домобрани, обични сељаци, железничари, а када је 1944. постало јасно да Немачка губи рат, поново су сви уложили велики напор да сакрију трагове геноцида. Моша Пијаде и Миле Будак су се сретали и по овом питању. Тито је, како је то открила др Смиља Аврамов, 1944. ишао у тајну аудијенцију код папе. Можда је са територије бивше СФРЈ ова документација нестала, али у светским архивама, у то сам убеђен, постоји.

  • Шта сте нашли трагајући по свету?

-У Лондону, рецимо у Јавном архиву је више од 2.000 докумената о усташкој држави и злочинима над Србима. У Архиву СССР у Москви смо нашли тек два документа. Плашим се да су браћа комунисти учествовала у прикривању злочина. У малом Музеју холокауста у граду Аки, у Израелу, пронашли смо море докумената и сведочења о овим злочинима. Године 2000. у Њујорку, када је наша Међународна комисија за истину о Јасеновцу излагала везе Католичке цркве са геноцидом, устао је професор Мајкл Бернбаум из Музеја Холокауста у овом граду и изгрдио нас што ништа не радимо да се истина сазна. Наиме, ми смо тада имали податак да је око 370 католичких свештеника било директно укључено у ликвидације Срба, док је Бернбаум имао списак од 1.400 имена. Кренувши за овим списком, наша комисија је дошла до имена 1.371 католичког свештеника који је учествовао у ликвидацијама.

др. Србољуб Живановић

Живот посветио истраживању злочина усташа 

Србољуб Живановић је Србин, који је рођен у Сарајеву 1933. године, а његови преци су из источне Србије са падина Хомољских планина. Као дечак запамтио почетак Другог светског рата, окупацију Сарајева од усташа… његова породица се често селила због опасности да његовог оца не ухапсе усташки злотвори. Медицински факултет је завршио у Београду, а након тога се бавио судском медицином и антропологијом.

Услед притиска јавности руководство социјалистичке Југославије у пролеће 1964. године доноси одлуку да формира домаћу комисију за утврђивање истине о Јасеновцу… коју су сачињавали два професора из СР Словеније, један Хрват Маричић и један Србин Живановић. Комисија је послата на локалитет некадашњег концентрационог логора Јасеновац и почела да врши истраживања око месец дана. Нису имали контакт са „спољним светом“ јер су читаву ту операцију надгледали агенти југославенске безбедоносне службе УДБ-е. Истраживања су била мучна и тешка јер се радило о стотинама хиљада лешева и откопавању масовних гробница.

Сав њихов материјал је заплењен, а сам проф. др. Србољуб Живановић после интервјуа Илустрованој Политици, који никада није објављен добио је претњу да „не дира у осињак“. Тада је напустио је отаџбину и отишао у Африку да ради посао за који се школовао. Касније је отишао Велику Британију, тачније у Лондон, где се настанио. Своја истраживања о Јасеновцу и другим стратиштима усташке Независне Државе Хрватске није прекидао већ је наставио са посебним жаром до данашњих дана.

Извор: tamodaleko.co.rs

Свети Нектарије Егински: Како је папа уклонио Христа из темеља Цркве

 


„Јер нико не може поставити другог темеља осим онога који је постављен, а то је Исус Христос“ (1. Кор. 3:11). „Утемељени на основу апостола и пророка“ (Еф. 2:20). „На основу“, каже се, „апостола“, а не Петра, како папска црква, сумануто, мисли.

Ако је свештеномученик Климент Римски наследник Петра, пошто га је хиротонисао апостол Петар, онда су и сви остали епископи које је он хиротонисао, а не само Климент, Петрови наследници. Апостол Петар је поставио папу Климента за епископа само Рима, а не целе васељене.

Ако је Петрова смрт дала папи такву привилегију да буде поглавар Цркве и монарх над свим епископима и саборима, онда би епископ јерусалимски требао имати много више таквих привилегија јер је овај град постао место смрти Христове. Рекавши да је он глава Цркве, папа је избацио из Западне Цркве Господа свих – Христа, те је стога Западна Црква, изгубивши Христа, удовица.

Када су Зеведејеви синови тражили од Христа првенство – да један од њих седне на Његову десну страну, а други на Његову леву (Мк. 10, 35-38), Господ није рекао да је то немогуће, јер је дао први место Петру, али рече: „Ко хоће да буде већи међу вама, нека вам буде слуга; и ко хоће да буде први међу вама, нека буде свима роб“ (Мк. 10, 43-44). Када је за време Тајне вечере између апостола избио спор, коме од њих прво треба удостојити, Господ им није рекао да је Петар најважнији, јер га оставља за пастира стада, он је глава свих од вас. Али им је рекао да „краљеви владају народима, и они који владају њима зову се добротвори, а ви нисте то; него ко је већи међу вама, нека буде као најмањи, а који влада као слуга“ ( Лука 22:25). Господ је дао за пример и фарисеје који су тражили од људи да их називају учитељима. А ви, драги моји ученици, не упадајте у ову страст, не тражите ово првенство, не називајте се учитељима, „јер имате једног Учитеља – Христа, и не зовите никога на земљи својим оцем, јер га имате. Отац који је на небесима; а ви сте браћа“ (уп. Мт. 23,8-10).

Апостоли су послали Петра и Јована у Самарију када су чули да су тамо примили реч Божију, али ако је Петар био глава и владар свима, како су га други послали? Ни обичај ни закони не прихватају такав третман „првих“. Дакле, сасвим је очигледно да је тај дим славољубља и првенства био туђ богоносном уму апостола, али су сви они били једнаки по части, браћа у науци Господњој, а такође и учитељи целог човечанства. Не посебно – један у Риму, други негде другде, али свуда су сви имали исту власт и исте апостолске привилегије.

Дакле, да би успоставио своју надмоћ, папа не само да клевеће Јеванђеље, него се и са презиром односи према блаженом Петру, унижавајући његово апостолско достојанство, будући да се он, рукоположен учитељ целе васељене (као и остали апостоли), ограничава на само римску бискупију. Ако је Петар био глава и вођа, како се онда Павле, који није био један од дванаест апостола, суочио с Петром лицем у лице? Како би га могао укорити, како и сам пише у свом писму Галатима? „Када је Петар дошао у Антиохију, ја сам му се лично опирао“ (Гал. 2:11). Ако је Петар био први, зашто онда на Апостолском сабору не одлучује Петар као глава свих, него Јаков? (Дела 15:10-28). Апостоли су били учитељи, и сви су били једнаки, и нико од њих није имао одређену катедру.

Апостоли су свуда хиротонисали епископе и дали им четири дара: први је проповед јеванђеља, други је свештенство, трећи је полагање руку, а четврти је моћ везивања и разрешавања. И све се то одвијало локално, а не у васељенским размерама: свако је у својој епархији проповедао Јеванђеље, служио у тајни свештенства, вршио хиротоније, служио. Изван своје области ништа нису чинили, јер је то био апостолски дар. Апостоли су хиротонисали епископе, а не апостоле. Нико од оних које су Апостоли поставили није постао наследник апостолског достојанства. Догма паписта је ова: „не веровати у папу значи не веровати у Христа“, као да су папа и Христос суштински иста ствар, односно папа се обожује. Папа је створено биће, и зато што тражи привилегије које има само Бог – да му друга створења верују – он је светогрђе и потпуно слеп када хоће да буде изнад Сабора и када умисли да је безгрешан. Како другачије назвати његово учење да је он једини поглавар Цркве, ако не признање себе као Бога? А кога он бестидно и безбожно жели да му се поклони и да му се верује као Богу? Шта је друго него безбожни изум и заслепљивање ума идолопоклоника? 35. апостолски канон гласи: „Да се ниједан епископ не усуђује, ван граница своје епархије, да врши хиротоније у градовима и селима који му нису потчињени. Али ако је укорен, као да је то учинио без сагласности оних којима су подређени градови или села: нека буде свргнут, и избављен од њега.

Ако је римски епископ био први, како би онда сам Климент могао да напише Апостолски канон, који каже: „Доликује епископима свакога народа да познају првога у њима, и признају га за поглавара, и не чине ништа преко њихове моћи без његовог расуђивања: чините сваком само оно што се тиче његове епархије и места која јој припадају. Али нека први не раде ништа без пресуде свих. Јер ће тако бити једнодушност, и Бог ће се прославити“ (34. апостолски канон). Али папина жудња за моћи погазила је ово правило, као и многа друга (9. канон Антиохијског сабора). Папа, из празне амбиције, да би успоставио монархијску власт, присваја апостолске дарове. Папина амбиција га је навела да каже да је „неверовати у папу исто што и не веровати у Христа“, као да су папа и Христ у суштини исти. Он самог себе обожава. Ова превелика папина ароганција, ова манија аутократске владавине изазвала је многе јереси. Где је златна реч на растанку коју нам је Господ оставио, „научите се од мене, јер сам ја кротак и понизан срцем, и наћи ћете покој душама својим“ (Матеј 11:29)? Где је Његова заповест блаженства: „Блажени сиромашни духом“ (Матеј 5,3), односно смирени? Где су сви ти многи примери драгоцене и светле понизности мудрости?

Надменост је порицање Христовог живота, подражавање ђавола, јер мрачне силе, како рече блажена Синклитика, могу некако да подражавају друге врлине, али никако смирење. Понизност је извор свих врлина, подражавање Христовог живота. То је лажна организација без милости. Апсолутна моћ и непогрешивост концентрисани су у једној смртној и грешној особи. Папска црква није христоцентрична, већ папецентрична. Папа није могао да издржи треће и последње искушење Господње у пустињи, пао је у њу.

„Папска црква је лажна и безблагодатна организација“ (Свети Нектарије Егински).

Свети Нектарије – „Историјске студије о узроцима раскола“

Thursday, February 2, 2023

Евсевије Петровић: Екуменизам - духовни фашизам


Откровење јеванђељске Приче о кукољу и Жетви (Матеј 13:24-30 + 37-42)

Гледајући данас вавилонску пометњу међу екуменистима и практично потпуни распад такозваног „канонског“ а у ствари екуменистичког православља, који се одвија на више планова и на више нивоа симултано (унутрашњи распад МП, цркве „Трећег Рима“, похара Кијево-Печерске Лавре и целе УПЦ од стране укроусташке ПЦУ и њених НАТО ментора из фанарске патријаршије, раскол између МП и грчких цркава, укроусташка црква на Светој Гори, „канонска“ предаја најдревније канонске територије србске Цркве северномакедонским расколницима...), свакоме ко има очи да види јасно је да су у питању небивали духовни потреси, апокалиптичког реда.

Почиње да гори кућа екуменистичког православља.

И то је још један велики знак времена, последњег времена.

Господ је рекао: „Тако ће бити на послетку овога века: послаће Син Човечији анђеле своје, и сабраће из царства Његова све саблазни и оне који чине безакоње, и бациће их у пећ огњену“ (Матеј 13:40-42).

Господ, Који је оставио да на њиви овога света пшеница и кукољ расту заједно до времена жетве, овде говори недвосмислено о Својој Цркви („сабраће кукољ из Царства Његовог“). Не о трњу и чичку јеретика који су одавно коров изван Њиве, и спољашњи непријатељи Његовог Царства (паписти, протестанти, монофизити...). Али пећ огњена у којој ће се кукољ са њиве Божје сажећи само је једна, и у њој ће кукољ, семе Сатанино, горети скупа са трњем и чичком. И та пећ је сабориште у којем се скупа сабирају, и сажижу, и једни и други: псеудоправославни кукољ и јеретичко трње и чичак. Та пећ је екуменистичко сабориште, речју.

Фашизам је идеологија и покрет који је име добио по латинској речи fascis, сноп (стара прича: једну гранчицу је ласно поломити, у снопу немогуће...).


Владика Пакрачко-славонски Јован (Ћулибрк) и пожешки бискуп
 Антун Шкворчевић на екуменској молитви у цркви св. Јосипа
 у Слатини 21. јануара 2023.

А екуменизам је духовни фашизам. То је идеологија и покрет у којем се, попут снопља, сабира и свезује кукољ са Њиве Божје, и слаже у пећ огњену (а његову духовну суштину, да је сушти фашизам у питању, данас видимо и на делу: псеудоправославни екуменисти у Украјини стали су у исти строј са неофашистичким крсташима, укро-усташама, благословљеним из пакла и Рима, и скупа се с њима моле за победу НАТО оружја; српске епископе и попове у исто време видимо како не престају да се моле са латинским клерофашистима под командом папе, који растрзавају Тело Христово, а у Црној Гори целу српску цркву како се моли за НАТО војинство...шизофренија, дезорганизација људског ума уму недокучива – аналогна ситуацији у којој би се 1942. српски епископи у Србији скупа са Степинцем молили за јединство, док његови фратри кољу по НДХ, а верни народ у Црној Гори за победу усташке армије, на својим границама; али и логична истовремено – јер у огњу адском се губи и разум и свака људскост).

И у томе се испуњава реч Божја: „У време жетве рећи ћу жетеоцима: Саберите најпре кукољ, и свежите га у снопље (латински: fasciculus, деминутив од fascis), да се сажеже“ (Матеј 13:30). Најпре, на почетку жетве то јест.

Али који земљеделац и који жетелац, икада, свезује кукољ, коров у снопље и на тај начин се труди око њега? Екуменистички кукољ је сам себе свезао у снопље, дејством прелести коју им је послао Господ, да верују лажи (2.Сол.2:11); а ангели-жетеоци су у овој причи алегоријски симбол енергије, дејства Божјег.

То јест, сви који су свезани у свези клира са екуменистима, у истом су снопљу са њима  (свеза клира=синдесмос, а реч Господа је управо та, ис десмас, у снопље, свезе). Као и сви који су духовно свезани са тим духовним фашистима – фасцинирани лажним православљем (fascinatio, очараност, од истог етимолошког корена fasciа, врпца – свезаност, омађијаност, урок). И у истом огњу ће горети са њима – ако се од њих не одвежу на време.

А крајњи је час: време жетве је настало, суд почиње од Дома Божјег (1.Петрова 4:17), који су разбојници претворили у пећ(ину) своју, снопље кукоља је сабрано и чврсто свезано, узама „послушања“, и пламен увелико лиже.

Евсевије П.                                            

О „Molitvenoj osmini za jedinstvo kršćana“ 2023.