Господе,
благослови! Ја, многогрешни слуга Јован, јереј Кронштатски, пишем ово Виђење.
Оно што сам
видео и што предајем писмено, написао сам својом руком. На ноћ уочи 1. јануара
1908. године, после вечерње молитве, сео сам да мало одахнем за столом. У мојој
келији је био полумрак, а пред иконом Мајке Божије је горело кандило. Није
прошло ни пола часа, зачуо сам шум. Неко се тихо дотакао мог десног рамена и
лаки и тихи, умилни глас рече ми: „Устани, слуго Божији Јоване, пођи са мном!“
Ја сам брзо
устао. Преда мном је стајао дивни, чудни старац, блед са седим власима, у
мантији и са бројаницама у левој руци. Погледао ме је строго, но очи су му биле
умилне и благе. Од страха ја за мало нисам пао, но чудни старац ме је придржао.
Руке и ноге су ми дрхтале, хтео сам нешто рећи, али језик ми се није покретао.
Старац ме је
прекрстио и мени је постало лако и радосно, и ја сам се прекрстио, такође.
Затим је он штапом указао на западну страну зида и тим истим штапом је написао:
191З, 1914, 1917, 1922, 1930, 1933, 1934. година. Одједном, тај зид је нестао и
ја сам са старцем пошао по зеленом пољу. Видим, стоји маса крстова; хиљаде,
милиони разноврсних: малих, великих, дрвених, камених, гвоздених, бакарних,
сребрних и златних. Ишао сам поред тих крстова, прекрстио се и охрабрио да
упитам старца какви су то крстови? Он ми је умилно одговорио: „То су они који
су за Христа и Реч Божију пострадали!“
Идем даље и
видим, читаве реке крви теку у море које се црвени од крви. Од страха сам се
ужаснуо и опет запитао чудног старца: „А, што је проливено толико крви?“ Он ме
погледао и рекао ми: „То је хришћанска крв!“
Затим је
старац показао руком на облак. Ја видех масу горећих, јарко ужарених
светилника. И гле, они почеше падати на земљу: један, два, три, пет, десет,
двадесет… Затим почеше падати у стотинама, све више и више, и сви су горели. Ја
сам врло жалио што они нису горели јасно, него су само падали и гасили се,
претварајући се у прах и пепео. Старац рече: „Погледај!“ И ја видех на облацима
само седам светилника, па запитах старца: „Шта то значи?“ А, он сагнувши главу
рече: „Светилници које ти видиш да падају значе да ће црква пасти у јерес. А
седам горyћих светилника што је остало, значи да ће седам цркава Апостолских
Саборних остати при крају света.“
Опет ми је
старац казао: „Погледај!“ И гле, ја гледам и видим чудно виђење, анђели су
певали: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот! Велика маса народа са свећама у
рукама и радосним, сијајућим лицима ишла је за њима. То су били: кнежеви,
патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, схимници, јереји,
ђакони, посници, отшелници Христа ради, мирјани, младићи, дечаци, деца…
Херувими и серафими су их пратили у небеску, рајску обитељ. Ја сам запитао
старца: „Какви су то људи?“ Старац као да је знао моју мисао, рече: „Све су то
слуге Христове, који су пострадали за свету Христову Саборну и Апостолску
Цркву.“ Ја сам се опет усудио да запитам: „Да ли се и ја могу придружити њима?“
Старац рече: „Не. Још је рано эа тебе, стрпи се и причекај!“ Опет сам запитао:
„Реци ми оче, а откуд деца?“ Старац рече: „Та деца су такође пострадала эа
Христа од цара Ирода (14 хиљада). А, такође су добила венац од Цара и она
безимена деца која су погубљена у утроби своје мајке!“ Ја сам се прекрстио:
„Какав ће велики и страшни грех бити мајци – неопростиви!“
Идемо даље и
улазимо у велики храм. Хтео сам да се прекрстим, али старац ми рече: „Овде је
мрзост и запуштење.“ Видим мрачан и таман храм и у њему мрачан и таман престо.
Нема иконостаса пред олтаром. Уместо икона, неки туђи портрети са зверињим
лицима и оштрим калпацима, а на престолу није крст него велика звезда и
еванђеље са звездом. Смолане свеће горе и прште као дрва. На престолу стоји
путир из кога долази страшан смрад и отуда гамижу свакакви гадови: жабе,
шкорпије, пауци – страшно је гледати све то. Просфоре су такође са звездом, а
пред престолом стоји свештеник у светло црвеној одежди по којој гмижу зелене
жабе и пауци. Лице му је страшно и црно као угаљ, очи црвене а из грла иде дим
и црни жалци као у осе.
Ах, Господе,
како је то страшно гледати. Затим је на престо скочила нека мрска, гадна и
безобразна црна жена, сва у црвено обучена, са звездом на челу. Завртела се на
престолу, потом крикнула као ноћна сова чији глас се страшно разлегао по
читавом храму: „Слобода!“ – и стала. А, људи су као безумни почели да трче око
престола, радујући се нечему. Викали су, звиждали и певали некакву песму, из
почетка тихо, затим јаче, као пси, затим се све претворило у зверско рикање и
режање. Одједном бљесну јарка муња и удари силан гром. Земља задрхта и храм се
сурва и пропаде у земљу. Престо, свештеник, црвена жена, све се у ковитлацу
сурвало у бездан.
Господе,
спаси! Гледајући овај страшан призор хладан зној ми је избио по челу и ја сам
се прекрстио. Осврнуо сам се и старац се осмехнуо на мене, упитавши: „Јеси ли
видео ?“ „Видео сам оче. Реци ми шта је то било, тако страшно и ужасно?“ Cтарац
ми одговори: „Храм, свештеници и људи, то су јеретици, одступници и безбожници
који су одступили од Вере Христове и од Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и
признали јеретичку ново-живообновљеничку цркву која нема благодати Божије. У
њој је немогуће ни постити, ни исповедати се, ни примити миропомаэање.“
„Господе,
спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање, смрт хришћанску!“, прошапутао сам. Но,
старац ме умирио: „Не жалости се“, рече. „Моли се Богу!“
Пошли смо
даље. Гледам, иде маса људи страшно измучених. У свакога од њих звезда на челу.
Они, угледавши нас, повикаше: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Нама је врло
тешко, и ми сами не можемо! Очеви и мајке нас нису учили эакону Божијем и чак
немамо ни име хришћанско. Ми нисмо добили печат дара Духа Светога, него црвени
энак!“ Ја сам заплакао и пошао за старцем.
„Погледај!“,
показао ми је старац руком. „Видиш ли?“ „Видим брда!“ „Не! То је брдо лешева
људских, огрезло у крви.“ Ја сам се прекрстио и упитао старца: „Шта то эначи?
Какви су то лешеви?“ „То су монаси и монахиње, отшелници и отшелнице, убијени
эа Свету Саборну и Апостолску Цркву; који нису хтели да приме антихристов печат
него су желели да приме мученички венац и умру эа Христа.“ Ја сам се молио:
„Спаси Господе и помилуј слуге твоје и све хришћане.“
Но одједном,
старац се окренуо ка северној страни и показао руком: „Гледај!“ Погледао сам и
видео царски дворац, а около трче животиње разних врста, звери разне величине,
аждаје и свакакви гадови који шиште и улазе у дворац и већ су појурили на трон
помазаника Николаја Другог. Његово лице је бледо али храбро. Он чита Исусову
молитву. Одједном, трон се пољуљао, круна је спала и откотрљала се. Звери су
режале, тукле се и давиле помазаника. Растрзале су га, изгазиле, као зли дуси у
аду. Одједном, све ово је нестало и ја сам горко заплакао: „Ах, Господе, спаси
и помилуј од свакога зла, непријатеља и противника!“ Старац ме је узео за раме:
„Не плачи! Тако је угодно Богу!“.
И рече:
„Гледај!“ Гледам и видим како се показало бело сијање. С почетка нисам могао
разликовати, но затим је постајало све јасније: приступао је невољни помазаник.
На глави му венац од зелених листова, а лице бледо и окрвављено, са златним
крстићем на врату. Тихо је шаптао молитву. Пришао је и са сузама рекао: „Моли
се за мене оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као
мученик, чврсто и храбро за веру Православну и за Свету, Саборну и Апостолску
Цркву, пострадао за све хришћане. Реци свим православним пастирима да служе
општи братски парастос за све војнике, пострадале на бојном пољу: изгореле у
огњу, у мору потопљене, и за мене грешнога и пострадалог. Гроб мој не тражите,
њега је тешко наћи. Још молим, моли се за мене оче Јоване, и опрости ми добри
пастиру.“
Затим се све
покрило маглом. Ја сам се прекрстио: „Упокој Господе душу уснулог слуге Твог
Николаја! Вечни му спомен!“ Господе, како је страшно. Руке и ноге су ми
дрхтале, плакао сам. Старац ми је опет рекао: „Не плачи, тако је угодно
Господу. Моли се Богу, и још погледај?“
Гле, видим
масу људи који се ваљају умирући од глади. Јели су траву, земљу, јели су један
другога, а пси су јели лешеве. Свуда страшан смрад, бестидност. Господе спаси
нас и у светој Христовој Вери укрепи, јер смо немоћни и слаби без вере. Старац
ми опет говори: „Гледај тамо!“ И гле, видим читава брда разних књига, малих и
великих. Међу тим књигама гмижу смрадни црви који шире страшан задах. Ја сам
запитао: „Какве су то књиге, оче?“ Он је одговорио: „Безбожне, јеретичке, које
заражују све људе света својим богохулним учењем.“ Старац се крајем свога штапа
дотакнуо тих књига и све се претворило у огањ и изгорело до краја. Ветар је
разнео пепео. Затим гле, видим цркву око које лежи маса поменика и спискова.
Сагнуо сам се и хтео подићи један да прочитам, но старац ми рече да су то
поменици и писма која леже при цркви много година, и на које су свештеници
заборавили па их не читаjy никада, а уснуле душе траже да се молимо за њих, но
нема ко да чита ни да помиње. Ја упитах: „Па, ко ће онда ?“ „Анђели!“, рече
старац. Ја. сам се прекрстио: „Помени Господе душе уснулих слугу Твојих, у
Царству Твоме!“
Пошли смо
даље. Старац је ишао брзо, тако да сам једва успевао да га стигнем.
Одједном, он
се окренуо и рекао: „Погледај!“ И, гле, иде гомила људи гоњена страшним бесима
који су их немилосрдно тукли и боли дугачким шиљцима, вилама и моткама. „Какви
су то људи?“, запитао сам старца. „То су они“, одговорио је старац, „који су
отпали од Вере и од Свете, Саборне и Апостoлске Цркве и примили јеретичку
живообновљеничку цркву. То су били епископи, свештеници, ђакони, световњаци,
монаси, монахиње који су примили брак и живели развратно. То су били
безбожници, врачари, блудници, пијанице, среброљупци, јеретици, одступници од
Цркве, сектанти и остали.“ Они су имали ужасан и страшан изглед: лица црна, из
грла им је ишла пена и смрад и страшно су викали. Но, демони су их тукли
немилосрдно и гонили их у дубоку провалију. Отуда је излазио смрад, дим, огањ и
нечисти мирис. Ја сам се прекрстио: „Избави, Господе, и помилуј!“ Страшно је
све то виђење.
Затим сам
видео како маса народа иде, стари и млади. Сви су били обучени у црвене хаљине
и носили су огромну црвену звезду петокраку на чијем сваком углу је седело по
дванаест бесова. У средини је седео сам сатана са страшним роговима и
крокодилским очима, са лављом гривом, страшним чељустима и великим зубима, а из
чељусти је ригао смрдљиву пену. Сав народ је викао: „Проклетством жигосани!“.
Затим се
појавила маса демона, сви црвени. Жигосали су народ стављajyћи свакоме на чело
и руку жиг у виду звезде. Старац рече да је то жиг антихриста. Ја сам се
страшно уплашио, прекрстио сам се и прочитао молитву: Да васкрсне Бог … После
тога све је ишчезло као дим.
Старац је
ишао брзо и ја сам једва успевао да га пратим. Зауставио се потом и показао ми
је на. исток: „Гледај!“ – вели. Угледао сам масу народа са радосним лицима у
чијим рукама су били крстови, црквени барјаци и cвећe. На средини међу овом
масом високо у ваздуху стоји престо са златном царском круном на којој је
златним словима написано: За мало времена! Око престола стоје патријарси,
митрополити, епископи, свештеници. монаси и монахиње, пустињаци и мирјани. Сви
певају: „Слава во вишњих Богу и на земљи мир.“ Ја сам се прекрстио и
заблагодарио Богу.
Одједном,
старац је крстолико три пута замахнуо у ваздух. И. гле, ја видех масу лешева и
потоке крви. Анђели су летели над телима убијених и једва су успевали да душе
хришћанске узносе к Престолу Божјем певајући: Алилуја! Страшно је било гледати
све то. Ја сам горко плакао и молио се. Cтарац ме је узео за руку и рекао: „Не
плачи! Тако је потребно Господу Богу за наше маловерје и кукавност, ово тако
треба да буде. Спаситељ наш Исус Христос је такође пострадао за нас и пролио
Своју пречисту крв на крсту. Биће, дакле, још много мученика за Христа и то су
они који неће пpимити aнтихристов жиг, но пролиће крв и добити мученички венац.
Затим се
старац помолио, три пута се прекрстио према истоку и рекао: „Ево, испунило се
пророштво Данилово. Коначна мрзост запуштења.“ У том часу сам угледао
јерусалимски храм на чијем врху је звезда. Око храма се тискају милиони људи
који желе да уђу у храм. Ја сам хтео да се прекрстим, али ми је старац опет
задржао руку и рекао: „Овде је мрзост запуштења!“ Ушли смо у храм у коме је
било много народа. По сред храма сам видео престо око кога су у три реда гореле
смолане cвећe. На престолу је, обучен у светло црвену порфиру, седео светски
управитељ, цар, на чијој глави је била златна круна са брилијантима и звездом.
Запитао сам старца ко је то? Он је рекао: „То је антихрист!“ Био је високог
раста, очи црвене као ужарени угаљ, брада црна као клин, лице свирепо, хитро и
лукаво -подобно зверу, нос орловски. Одједном. антихрист устаде на свом
престолу и усправи се у целом расту свом. Подиже високо главу и пружи десну
руку народу (на прстима су му били нокти као у тигра), па рикну својим зверињим
гласом: „Ја сам ваш бог, цар и управитељ! Који не приме мој жиг, смрт им је
овде!“ Сви су пали на колена, поклонили се и примили жиг на чело.
Но, неки су
смело пришли и одједном му снажно узвикнули: „Ми смо хришћани, верујемо у
Господа нашег Исуса Христа!“ Тада је у тренутку блеснуо мач антихриста и главе
хришћанских младића су слетеле. Пролила се крв за веру Христову. Гле, потом
доводе девојчице, жене и младу децу. Овде се он још више разгоропадио и зарикао
као звер: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи. Смрт њима!“ Одмах је
следила моментална смрт. Главе су слетале на под и пролила се крв православна
по свем храму.
Затим доводе
антихристу десетогодишњег дечака да се поклони и говоре: „Падни на колена!“ Но,
дечак је смело пришао до престола антихристовог и рекао: „Ја сам хришћанин и
верујем у Господа нашег Исуса Христа, а ти си пород и слуга сатанин, ти си
aнтихрист!“ Страшним и дивљим режањем зарежао је на њих: „Смрт!“ Сви су пали
пред антихристом на колена.
Одједном
хиљаде громова је загрмело и хиљаде небеских муња су летеле као огњене стреле
тукyћи слуге антихристове. Изненада, једна нajвећа стрела, огњена и крстолика,
слетела је са неба и ударила антихриста у главу. Он је узмахнуо руком и пао,
док му је круна слетела са главе и распала се у прах. Милиони птица су летели и
кљували лешеве нечистих слугу антихристових.
Осетио сам
тада да ме је старац ухватио за раме и рекао: „Идемо даље, путем!“ Ево, опет
видим масу крви до колена, до појаса.! Ох, како је много проливено крви
хришћанске! Ту сам се сетио речи из Откровења Јована Богослова: Биће крви
коњима до узда! Ах. Боже спаси мене грешнога! На мене је напао велики страх и
био сам ни жив ни мртав.
Гле, видим
анђели лете и певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ! Окренуо сам се, а старац је
клечао и молио се. Затим је устао и умиљато ми рекао: „Не жалости се! Брзо,
брзо је крај свету, моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Нису више
преостале године, него сати, и брзо је крај!“
Потом ме је
старац благословио и показао рукама на исток. рекавши: „Ја идем ено тамо!“ Док
сам пао на колена и поклонио му се, видим да се он брзо одваја од земље. Тад
сам запитао: „Како је твоје име, чудни старче?“ Затим сам јаче повикао: „Свети
оче, реци како је твоје свето име?“ „Серафим!“ -тихо и лако рече он мени.
„А то што си
видео напиши и не заборави све то ради Христа.“
Одједном као
да је над мојом главом ударило велико звоно. Ја сам се пробудио и отворио очи.
На челу ми је био хладан зној, а у слепоочницама је ударало. Срце је јако
лупало и ноге дрхтале. Учинио сам молитву: „Да воскреснет Бог… Господе прости
ме грешног и недостојног раба Твојега Јована. Богу нашем слава. Амин.“
