Нисам расколник
Кир Максиму одреч на реч
„- Ти си Агатон, блудник и гордељивац?
- Да, то је истина
- Ти си онај који прави раздоре и клевеће?
- Јесам.
- Ти си јеретик, Агатоне.
- Н и с а м !“
Док сте нам, углас са Атанасијем Јевтићем и
Владимиром Димитријевићем, говорили како смо незнавени фанатици,
новообраћени ревнитељи не по разуму, необразовани зурлоти, изувачи пре
поплаве и забадачи трна у здраву ногу, безумници и хулитељи
светиње итд, ћутали смо. Ћутали смо, као Агатон, јер то је добро души нашој, „за то се трудимо и бивамо срамоћени“ (1.Тим.4:10) - горки лекић који
избељује, исцељује и ублажава душу. Уосталом, исто, и
горе, покушавамо да говоримо сами себи свакога дана, у молитвеном правилу, па с
којим правом бисмо се бунили против тога?
Али сада, кад сте ми са импровизованог
амвона Панонске СветоМетодијевске Архиепископије, објавили да сам расколник,
морам да проговорим, дрско опонашајући Аву Агатона будући у свему осталом
несличан њему, и да кажем: не! Да се не бих ћутањем одрекао Истине, Која је
Христос, Бог мој. И да не бих ћутањем потврдио Вашег Преосвештенства
бљадословље – да сам, као расколник, одвојен од Њега, Христа, Бога мог.
А што баш Вама, Кир Максиме, кад многи
„говоре души мојој, нема му спасења у Богу његовом“? Зато што је близу дан,
акоБогда, кад ће ме син упитати: „Tата, а зашто смо ми
расколници?“. Дугујем му да зна све, па и то, што ће тада сам знати - коме и о
коме говорим.
+
Кад сам се родио, у овом свету затекао сам
поредак који нисам ја створио. То је било у пролеће Новог Поретка Света који
данас царује, када су још цветали његови пупољци, а тек понегде сазревали први
отровни плодови, којима су и мене хранили. Ја сам у том задатом поретку само
покушао да заузмем место, по могућству оно које ми је Творац наменио. А Бог,
благословивши ме да се родим и умрем у светом роду Хришћанском, и у племену
оних који никад турцима порез нису плаћали, наменио ми је место у Цркви
Његовој, и у Светој Слободи којом моје прaђедове и мене Христос ослободи
(узгред, ако нисте знали, по правилима вере мухамеданске џихад је окончан онда
када се „људи књиге“-Хришћани сагласе да султану-калифу плате порез, и тиме
постану поданици његови). Да сам се родио као шиптар, латин
или органски члан синагоге сатанине, вероватно бих о својем
призиву размишљао другачије, али овако - моје место је у Истини и Слободи, у
Народу који је по призиву Божјем и по оросу Православних Патријараха „чувар
Православне Вере и Предања“ (Енциклика 1848.).
Звучаћу као „Грлом у јагоде“, али можда ћете
тако лакше разумети хронологију и перспективу онога што је добрим делом било
пре Вас у овоме свету. СПЦ је тада, док сам ја у пеленама унеређен созерцавао,
постала чланица Светског савета цркава, а Васељенски Патријарх је свечано
„укинуо изопштење“ и подигао анатему са римокатоличке јереси, уписао папу у
диптих и почео да га помиње на литургији. Омиљена активност ми је била вожња
трицикла када је Патријарх српски Герман као председатељ Светског савета
јеретика тамо у екстази групног молитвоблудија исповедио: "боже,
оче, твоја љубав се пружа на све људе, да тражимо истину, коју досад не знасмо",
а по повратку одатле о томе проповедио: „дух екуменизма треба да се зацари у
свима нама и у целом свету“ (у Бањој Луци 1969; иницијација у сакралну
форму братства и јединства није узнемирила црквене Србе, иако се земља под
Бањом Луком затресла мало после тога, доказ Патријархове вере која горе
премешта). Отприлике сам научио да читам када је Московска Патријаршија
официјелно објавила интеркомунију са папистима, али о томе није писало у мојим
књигама. Неколико годиница касније и Васељенска Патријаршија се придружила
„Тијатирским исповедањем“ објавивши да Православни могу да буду у интеркомунији
са папистима и англиканцима, али тада су ми занимљивијe билe књиге
и стрипови о каубојима и индијанцима, па и да сам могао разумети шта је ту
лоше, не бих се много узбудио. Недуго после тога, отприлике када се јеромонах
Артемије као стипендиста папских германских бискупа усавршавао у Регенсбургу,
мене су по стандардној процедури учланили у СПЦ, а да притом ни ја, ни кум, а
ни моји родитељи нисмо баш имали превише појма о чему се ту и како ради, и
вероватно је једино Бака која је то тражила у моје име, Царство јој Небеско,
нешто знала. Био сам већ велики, и приближно исто толико глуп и необразован,
када је Руска Загранична Црква загрмела: "Oнима који не разликују истинско
свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су крштење и причешће
јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са горепоменутим
јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма – анатема!“, али
како сам тада био пун љубави, то ми није могло бити схватљиво. А онда се десила
шамбезијска унија Антиохијске Патријаршије са монофизитима, па баламандска
унија са папском „сестром црквом“, и, о коинциденције, непосредно после тога
серијски ратови против Срба, и ствари су постале озбиљније - тада сам већ умео
да читам и другу литературу, и помало разумевам прочитано.
Када је 1995. мој надлежни епископ, Његово
Преосвештенство Иринеј Бачки, на празнично бденије у саборном храму мога града
дошао скупа са Његовом Узоритошћу Надбискупом Бечким Францом Кенигом, и
благоизволео да се сви скупа помолимо и да нас паству њих двојица скупа
благослове, ја не хтедох да примим њихов понтифекални благослов, па као
полудела овца, можда само једна од стотине тада у храму, одметнух се од
послушања канонском епископу, и благослова, и благословеног стада, и
побегох из храма у таму спољну. Сада више нисам сигуран шта сам тада знао а шта
нисам, али сам свакако знао, као оријентире за прву помоћ, један Светоотачки и
један Богомајчински догмат – да је „благослов јеретика проклетство“ и да
су паписти „непријатељи Христа (Сина Мог)“. И још за заповест „бежите
од паписта као што се бежи од змије“, за коју, нажалост, пар
милиона Срба 1941. нису знали. И могу да кажем да то сигурно није имало везе са
оним што сам тек касније сазнао – да је Узорити Кардинал, интимни пријатељ Блаженог
Алојзија Степинца, био оснивач института Pro Oriente, специјалне службе назначене за unitatis redintegratio са Православним Црквама. А ни са оним што Ви данас исповедате
– „све оно што је утемељено на јереси екуменизма јеретично је од почетка до
краја, од врха до дна, без остатка и изузетка“.
Како год, те суботе је овца душе моје пала у
јаму (Мт.12:11), сама скочила, сама се убила. И није било човјека да је узме и
извади, а она се бојала да гласно блеји јер свуд унаоколо чуо се само глас
туђина (Јн.10:5). А и овај коридор царског ауто-пута ЕРП који сте „ви пропутили“,
од епархије Призренске до архиепископије Панонске, тада још није постојао. Па
је моја овца морала сама кроз трње и беспуће, али бар од вукова није била у
опасности, пошто су тада већ сви били у торовима. Тада Вас, Кир Максиме, нисам
за савет питао, опростите, али мислим да је то потпуно оправдано пошто сте, сад
претпостављам, во времја оно вероватно били у луна парку или на фудбалском
игралишту, па је Ваша еклесиолошко-канонолошка компетенција свакако била
неактуелна. Ни Владику Артемија нисам питао за савет, сматрајући да је он тада
још увек био свеже заквасан квасцем хеленске новокалендарске благодати и
латинске регенсбуршке премудрости, којих се узгредбудиречено још ни до данас
није одрекао, барем не јавно. Питао сам Његову Светост Патријарха Павла, и он
ме је љубазно примио, али је моју недоумицу о римском благослову разрешио
овако: „Ми се искрено радујемо заједничкој молитви у Асизију, домовини
праведника и истинског слуге божјег Фрање Асишког,
апостола смирења, покајања и љубави“, те да се
тих дана „Ваша Светости, као и свакога дана који нам је Богом дарован,
налазимо, а и налазићемо се у општењу са Вама у молитви за мир и спасење свих;
Ми Вас уверавамо да ћемо у време молитве у Асизију „једним устима и једним
срцем” узнети ка престолу нашег господа и спаситеља заједно са Вашом Светошћу,
са свим епископима и верујућима Ваше Свете Цркве, пламену молитву за мир у
целом свету, а пре свега за мир и примирје у Босни и Херцеговини“. Мир и
примирје у БИХ су Њихове Светости измолили, истина тек после три године
свакодневног пламеног молитвеног труда, и тек након стотину хиљада смрти, али
радост општења и њихове заједничке молитве папскоме богу нико им није могао
одузети. И тако, чак ни ја зли нисам покушао да им је оспорим, него сам,
незадовољан одговорима - још не знајући да „који тражи истину након што ју је
нашао, тражи лаж“ – почео да одговор тражим код Светих Отаца и у Правилима
Цркве. И, о прелести, о безумља, поверовао сам да сам га тамо нашао. Па сам за
тачним одговором кренуо за границу, у земљу далеку, у Руску Заграничну Цркву (за
коју сам претходно чуо да, речју коју је благословио Владика Артемије,
„представља живи глас Православног Предања“). Тамо ми је духовник почешао уши и
рекао како је моје поступање канонско и расуђивање исправно, и да се после те
исповести и причешћа могу сматрати чланом њихове Цркве. Био сам срећан, као
овца на раменима Пастира Доброг, али не задуго – видео сам да епископи РЗЦ
дошавши у Србију саслужују са епископима које су претходно саборно анатемисали,
од којих сам ја утекао а духовник благословио да одступим, и опет схватио да је
мој канонски положај схизофрен.
Па сам поново заблејао да ме Пастир чује,
тражећи да Му се опет попнем на рамена, са којих се све види боље. И Он ме
повео по трагу Светог Саве, истим путем којим је Сава, прескочивши своје надлежне
канонске епископе Рашког, Призренског и Архиепископа Охридског, отишао
свештеним Кумовима рода Србског, и тада раскољеним Православним Ромејима, на
другу страну, ону која је одбегла од латинске и латинофроне власти, да тамо
тражи Христа Истину и Православни омофор народу нашем. И данас, када је тај
свештени Савин омофор исцепан општењем са јеретицима и погажен у блату свињама
ССЦ, а његова реплика стоји на раменима латиноумних и поданика латинског
царства који су загосподарили генетски модификованим организмом СПЦ, ја сам се
вратио на животодавни извор и само стао под неоскврњени Христов омофор
благочестивих Кумова рода мог. И, да скратим причу и Вашу муку, ето ме сад у
Очевом Дому, међу оним Православним Хришћанима којима је мој Бог био Архијереј,
од 1925. када су остали без Православног и Праводетељног Епископа, и када им је
Он Сам на Крстовдан воздвигао Крест од Нетварне Светлости – по химнологији
Цркве, прелести Потребитеља, верних Покровитеља, Цркве утврђење, Благочестивих
(=Православних) непобедиву Победу. И Њиме им показао Пут. Тим уским Путем
путују и данас, и ја непотребни богаљ с њима. Нема тамо „много мудрих по
телу, ни много моћних, ни много племенита рода“(1.Кор.1:26), али тамо је
помесна Православна Црква Византије, сиромашна богатством овога света Девојка,
чија је „сва слава као Кћери Цареве унутра“, а по речи
Јефрема Сирина „красота Њена је неопштење с јеретицима, и знак њене
животности, признак да је Црква неумрла и жива духовно“.
И сада, када ми Ви, Кир Максиме, псујете
Мајку, и браћу и сестре, и поливате калом Дом Оца мог, имајте мужества и
стрпљења да до краја чујете мој одговор на то.
+++
Ко је православни, а ко је расколник?
„Православни – то су они који свецело чувају
све уставе, догмате и предања наше Васељенске Источне Цркве“ (Серафим Саровски).
Како Ви, Кир Максиме, изгледате у светлости
ове дефиниције, и какав је Ваш статус пред Богом у светлу Божанствених Правила
Цркве? Испитајмо. Редом.
1
„Ово је заповест:
како чусте од почетка, да по њој ходите“ (2.Јн.6)
Владика Артемије овако исповеда: „Патријарх
Иринеј је јеретик, али није осуђен, зато су његове Тајне валидне. Тек осуђеном
јеретику престају да буду Свете Тајне валидне.“
„Без обзира какве ставове имају поједини
епископи, СПЦ је благодатна Црква, све до евентуалне саборске осуде због
канонских прекршаја, и све Тајне у СПЦ су валидне.“
„Ми никад нисмо негирали Благодат у СПЦ, без
обзира на појединце који су скренули са правог Светоотачког пута, јер греси
појединаца не спречавају дејство Благодати Божје. Без обзира какав је
свештенослужитељ, Тајна коју он врши је исправна и валидна.“
А овако Учитељ Владике Артемија, Ава Јустин
Поповић: „Свој став према јеретицима Црква Христова је једном за свагда
одредила преко Светих Апостола тј. преко Светог Богочовечанског Предања,
јединственог и неизменљивог.“ „Учење о јеретицима јесте ово: у њих не може бити
Светих Тајни; поготово Свете Евхаристије.“ У толкованију 46. правила
Светих Апостола које заповеда да се свргне епископ или презвитер који призна
жртву јеретика: „Очигледно и за оне без очију: ова заповест императивно
наређује – не признавати јеретицима никакве свете тајне и сматрати их за
неважеће и безблагодатне.“
Овако о томе прописује важеће правосуђе
Цркве: „Међу одлученим од заједнице црквене имају се већ по себи (тј.
сами по себи) сматрати сви јеретици, те је сасвим досљедно забрањено
опћење молитава с њим свакоме Православноме.“ (Црквено казнено право, Никодим Милаш, §44.4 Пријеступи
противу Православне вјере).
Овако о истоме кажу древни Оци: „Ниједан
јеретик не даје освећење кроз тајне“ (Папа Лав). „Ко има општење са јеретицима, отуђује себе од Саборне Цркве“ (Јован Златоуст).
Овако најдревнији и најауторитативнији
писани Устав Цркве, Правила Светих Апостола: “Заповедамо да се епископ, или презвитер, који призна тајне
јеретика (крштење или евхаристију) свргне. Јер које је сагласје Христа са
Велијаром, или који удео верноме са неверним?“, а исто и онај „који не крсти оскврњеног од нечестивих (крштеног
њиховим лажним крштењем), као не разликујући свештенике од лажних свештеника (Канон
46. и 47. Светих Апостола)
А овако о томе говори Господ: „Еда
ли се бере са трна грожђе и са чичка смоква?“ (Мт. 7:16) А Оци толкују
ту Реч (Јован Златоуст): „Чичак и трње су јеретици, слуге ђавола, и то
трње и чичак никада не могу дати плодове Цркве“.
И ето вас овде у потпуном противречју са
Предањем и безочном непослушању Цркви, Оцима, Апостолима и Господу. Не морамо
ићи до Апостола, Владика Артемије је у драматичном несагласју са својим
Духовним Оцем, и можете ли рећи зашто мудрује другачије од учитеља својега?
„Очигледно и за оне који су без очију“, али не и онима који „очима својим
зажмурише“ (Мт.13.15) - зашто очигледно онима који су без очију, није
очигледно Вама који себе представљате као очи Цркве?
Како год, ето Вам првог доказа да сте
Владика Артемије и Ви са њим, овде – изменили неизменљиво,
научили неучено, презрели очигледно и слепима,
прекршили забрањено, погазили императивно заповеђено,
и противно речи Божијој убрали плод са трна и чичка, и дали га
народу да га једе, говорећи: „ево грожђа са чокота живота вечнога и ево
слатке смокве црквене, једите слободно, нећете умрети“.
А ево Речи Отачке и о томе: „Јавно
отпадање од вере и знак гордости јесте: или одрицати нешто из написанога, или
уводити нешто из ненаписанога“ (Василије Велики).
„Ко мудрује другачије од вере Светих
Отаца тј. како она научава, сам је себе предао анатеми“ (Варсануфије и
Јован, вопросоответ 709.).
Зашто сте душу своју, али и душе оних који
вас прате, ставили под мач анатеме коју је Црква изрекла: "Онима који
не разликују истинско свештенство и тајне Цркве од јеретичких, него веле да су
крштење и причешће јеретика довољни за њихово спасење, и онима који опште са
горепоменутим јеретицима, или помажу или бране њихову нову јерес екуменизма –
анатема!“ (Сабор РЗЦ, 1983.)?
Али, није то све где још противречите Светим
Оцима и Истини Цркве.
Ава Јустин пре скоро пола века виче: „Горимо
у пожару богоодступништва. На свима странама народ Божји Светосавски, сагорева
до пепела у пожару нашег богоодступништва. Откуда све то у нас? Отуда што смо
напустили апостолски пут Светих Отаца.“; "Немојмо да се деси
да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе
не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере“.
Ви кажете: „СПЦ је благодатна Црква“,
а „они који не признају епископе су расколници и јеретици“, без обзира
на то што је пожар апостасије од пута Светих Отаца у међувремену ескалирао до
уније са монофизитима и папистима.
Ава Јустин: "Свети Теодор Студит,
неустрашиви исповедник Богочовечанских истина православних објављује свима
људима у свим световима: „Причешће од јеретика – отуђује од Бога и предаје
ђаволу. У Евхаристији: хлеб јеретички и није тело Христово. Каква је разлика
између светлости и таме, таква је и између православног Причешћа и јеретичког.
Православно просвећује, јеретичко помрачује; једно сједињује са Христом, друго
– са ђаволом; једно оживљује душу, а друго – убија. Причешће из јеретичких руку
јесте отров, а не прост хлеб.“
Ви: „Не, то је просто богохулство. Не дај
Боже да би могао да буде у Светом Путиру отров. То је светиња! Причешће код
Патријарха Иринеја јеретика је благодатно и сједињује с Богом".
Свети Оци: „Бежите од јереси као од огња
који спаљује" (Климент Римски, Апостолске Установе).
Ви кажете: "Тајне јеретика су
благодатне, валидне, огањ који просветљује ".
Оци 7. Васељенског Сабора: „Јерес одељује
од Цркве сваког човека. То је очевидно."
Ви кажете: „Тек формално административно
осуђена јерес одељује јеретика од Цркве."
Свети Оци: "Златоуст громко јавља да
не само јеретици, него и они који имају општење с њима, бивају непријатељи
Божји" (Теодор Студит).
Ви: „Црква у којој су јеретици на власти
је благодатна Христова Црква".
Свети Оци: "Забрањено је
Православним помињати на Божанственој Литургији онога који се представља као
православан, а не престаје да има општење с јеретицима" (Теодор
Студит).
Ви: "Допуштено је, постоје у СПЦ
архијереји који су православни иако су у општењу са Патријархом јеретиком“.
Да бисте показали, Кир Максиме, да је Ваша
вера Православна, истинита, морате показати да је иста као
вера Апостола, Светих Отаца, свих, свагда и свуда. Они су исповедали,
заповедали и о томе нас научили, како видимо, веома, веома различито од Вас, и
ви нисте епи то авто (ἐπὶ τὸ αὐτὸ) са Светима.
2
"Полуправославан
је онај који сматра да држи праву веру, а не руководи се Божанственим Канонима" (Теодор
Студит)
А по телу, какав је Ваш формално-канонски
еклесиолошки статус?
Ви сте по кристално јасној Светоотачкој и
Светодуховској дефиницији – самочино збориште, парасинагога. „Парасинагоге
су сабрања састављена од непокорних презвитера, или епископа, са ненаученим
народом. На пример, ако неко, будући под истрагом у грешкама (измишљеним
или истинитим, прим. моја), и удаљен од свештенослужења, не покори се
Правилима него сам за себе задржи началије и свештенослужење, и с њим
одступивши други, напустивши Саборну Цркву“ (1. Канон Василија Великог).
Како је Вл. Артемије будући под
забраном свештенослужења наставио да свештеноначалствује и литургише,
епископски Суд га је лишио чина, а он и после тога наставио да служи, тиме се
нашао самоосуђен од 4. Правила Антиохијског Сабора које заповеда: „Aко се
неки епископ, Сабором извргнут из чина (...) дрзне да саврши било какву
свештену службу по претходном свом обичају, таквоме се после тога не допушта на
другоме Сабору ни наду имати за васпостављење у пређашњи чин, нити му се
допушта да да одбрану. А и сви који опште са њима да буду одлучени од Цркве, а
особито када се, знајући осуду изречену против горенаведених, дрзну да имају
општење с њима.“ Tај канон имплицитно допушта да је епископ неканонски или
неправедно свргнут, и да такав има право апелације на новом Сабору који може
васпоставити нарушени канонски поредак и вратити га у пређашњи чин. Али, ако
свргнути епископ, макар био и савршено антиканонски рашчињен, не потрпи до
апелације на другоме Сабору и дрзне се да литургише – сам себи укида сваку
могућност за исправљање учињене му неправде. И сви они који опште с њим бивају
искључени из Цркве. То је прекршај који је раван колективном духовном
самоубиству. И ово је један од само неколико канона који санкционише прекршај а
приори, тј. апсолутно без потребе да, како сви остали канони налажу, преступник
буде позван на саборни суд, испитан, па ако се утврди кривица правоснажно
осуђен. Тако сте ви, са свим клиром, монаштвом, мирским мужевима, женама и
децом и свима који опште с вама, светом тајном Црквеног Суда лишени чинова и
одлучени од благодатне пуноће, савршено без наде и права на апологију пред другим
земаљским судом Цркве.
(Само ми, молим Вас, немојте спочитати како
булазним када кажем света тајна Црквеног Суда; „Све у Цркви је Света Тајна"
- учио вас је али изгледа не и научио Ава Јустин, и овај Канон је изрекао Дух
Свети, и превелика је и престрашна Тајна одсецање болесног уда од Тела
Христовог. По Вашем исповедању, не мојој машти – „све Тајне у СПЦ су
исправне и валидне“. Тада је валидна и тајна Црквеног Суда. Али ви,
магијском језуитском логиком, признајете све Тајне, али не и ту једну једину тајну
суда благодатне Цркве, игноришући притом да „Дух дише где хоће“
(Јн.3:8), не где Ви преферирате или где му Ви заповедите. Занимљиво је при том,
да сте нам стално говорили како ми "забадамо трн у здраву ногу", све
док вас та здрава нога није ђоном шутнула из СПЦ (кад сте је напрасно
прогласили гангренозном – што по следу ваше логике имплицира да је вероватно
„наш трн“ одговоран за гангрену?). Па онда, оскорбљени што судија није свирао
фаул него вама показао црвени картон, наставили сте да играте, маштовито и
лепршаво комбинујете по терену, и дајете голове, пред верним навијачима који
вам аплаудирају и скандирају, иако је противник са судијама одавно отишао у
свлачионицу. И сад, кад сте направили своје стадионе и своју лигу, апелујете на
УЕФА-у, да она, која је претходно признала шиптарску лигу Косова, призна и ваш
шампионат.)
3
„Проклет онај који
слепца скрене са пута!“ (Пон.зак.27:18)
Свечано позивате на делање и супротстављање,
прекидањем литургијског и административног општења са јерарсима екуменистима, „појединцима“(?),
и прелазак на пут ЕРПуЕ, а „са друге стране да се не упада у искушење
стварања раскола или одлажења у расколе или расколничке старокалендарске
фракције“.
Ко су расколници? Свети Дух каже о томе
овако (13. Правило Двукратног Сабора): Како се „безумљем расколника расеца
Тело Христово: ако се неки презвитер, или ђакон, по неким оптужбама окрививши
свог епископа, пре саборног испитивања и разматрања, и коначне осуде његове,
дрзне да одступи од општења с њим, и не произноси име његово у свештеним
литургијским молитвама по предању Цркве – такав да се свргне и лиши сваке
свештеничке части, јер презвитер који себи преотима суд намењен митрополитима
није достојан ни части ни имена презвитерског. А они који му следе, ако су од
свештених лица такође да буду лишени чина; ако су монаси или мирски да се
сасвим одлуче од Цркве док се не одрекну општења с расколницима и не врате свом
епископу.“
Дакле, расколник је онај клирик који прекида
литургијско и административно општење са својим канонским епископом, на основу
било какве оптужбе, а пре саборног суда који припада митрополитима. И тако Ви,
Кир Максиме, из своје парасинагоге позивате јавно на раскол - на прекид општења
са епископима, без обзира на то што су њихове тајне, како сте официјелно
исповедили, валидне и исправне, и пуноћа СПЦ благодатна. Притом кажете како су
само појединци епископи јеретици, али не и који су то, и тако остављате
мирјанима и мирјанама да се сами разаберу и сами изаберу. Где Вам је тачни
списак са именима јеретика? Ако епископ није јеретик, а Вл. Артемије
недвосмислено исповеда „имамо епископа који се и те како боре и труде против
свејереси екуменизма", онај који се одвоји од таквог епископа иде у
раскол и смрт. Ви оснивате парасинагогалне катакомбе у епархијама епископа који
нису јеретици и тако газите Апостолске каноне, и безаконо свештенодејствујете.
Зашто парасинагогишете и раскољујете благочестиви народ у Епархији Жичкој нпр,
када њен Владика Јустин није "екумениста“, па чак није ни „новотарац“?
Зашто тај народ наводите да иду у раскол и у
смрт?
4
„Ко изгуби Веру, у накнаду му
се даје глупост“ (Владика Николај)
Кажете да „деловање подразумева прекид
литургијског и административног општења, а са друге стране, ненапуштање Помесне
Цркве, нити јурисдикције“.
Juris-dictio=правосуђе, право суђења,
управа, власт, област на коју се протеже право суда.
Јурисдикција помесне Црве је диктум суда и
власти те Цркве на својој канонској територији. Ви, дакле, позивате на
ненапуштање правосуђа СПЦ, а управо сте сами, како видесмо, побегли од potestas
jurisdictionis те исте Цркве. Јер, реч њеног правосуђа гласи да сте ви
свргнути, рашчињени, мирјани, одлучени од Христа до покајања. И сви који
прекину општење, а хоће да "не напусте јурисдикцију", морају
да признају суд СПЦ над вама, и да скупа с вама буду одлучени од Цркве. Ваше
речи су оксиморонске, contradictio in adjecto, и само додатно слуђујете ионако
избезумљени народ. Сасвим као они о којима Апостол Павле вели: „Желећи да
буду законоучитељи, не разумеју ни шта говоре ни о чему тврде“ (1.Тим.1:7).
5
„Мрзост је законопреступнику онај који исправља пут свој“ (Притче
29:27)
Поменули сте „расколничке
старокалендарске фракције“. За Вас и Вл. Артемија, старокалендарци су
расколници и јеретици који су у „заблуди (јереси)“ јер „негирају
Цркву, Благодат, валидност Светих Тајни код новокалендараца“, и чије
вјерују гласи "ко се не држи старог календара, не може се спасти".
Ко је ту расколник, ко је учинио раскол? Ви
кажете: старокалендарци.
А Ава Јустин каже овако: "Васељенски
Патријарх, "Васељенски“ чувар Светог Црквеног Предања први је раскинуо
молитвено јединство Православне Цркве. Зар тиме није разбијена саборност
молитве? Разбио је Васељенски Патријарх... Нечасни Патријарх, модерниста и
реформатор, творац раскола у Православљу". Оне који су због тога
прекинули општење са Васељенским Патријархом, и престали да га помињу на
Литургији и проскомидији, назива „кротки лафови Истине православне који су
смело устали да бране саборност“.
И ето вас опет и опет у потпуном противречју
са Авом Јустином, али и у расколу са здравим разумом. „Нечасни(=нечестиви)
Васељенски Патријарх, творац раскола, који је раскинуо јединство и разбио
саборност" је Благодатна Црква, а „кротки лафови Истине“ су расколници.
Вл. Артемије даље исповеда: „нови
календар је грешка и први корак скретања и одступања од
Правила Светих Отаца, Светих Канона". А они који су „смело устали да
бране Саборност“ и нису хтели да иду у грешку и одступ-апостасију од Правила
Светих Отаца, Светих Канона и под анатему Цркве - они су расколници, „ревнитељи
не по разуму“. Ревност „не по разуму“ (кат епигносин, κατ' ἐπίγνωσιν) = не
по познању. Познање Цркве било је - да је нови календар папска новотарија,
претња смутњом за Цркву Христову, више пута саборно осуђен и свеправославно
анатемисан, давно пре његовог увођења у Цркву Грчке (1583, 1587, 1593, 1722,
1756, 1848, 1895, и још одбачен од практично свих помесних Цркава 1902-1904.),
али ви о томе из неког разлога елоквентно ћутите.
„Три пута анатема на сваку новотарију и
дејство против Црквеног Предања и учења и Правила Светих и блажене памети Отаца"
(Акта 6. Васељенског Сабора)
„Ко одбаци било које црквено Предање,
писано или неписано, нека је анатема!" (Акта 7. Васељенског Сабора)
„Ко год не следи црквене обичаје
проглашене од стране седам Васељенских сабора, Свету Пасху и календар које су
они добро установили за нас да их следимо, него жели да следује новоизмишљену
пасхалију и нови календар безбожних, папиних астронома, па противећи се жели да
одбаци и уништи учење и обичаје Цркве које смо примили од наших Отаца – нека
свако такав има анатему и буде изван Цркве и ван заједнице верних.“
(Сигилион Свеправославног Сабора 1583.)
Када је Анте Павелић 1941. имплементирао
одлуку „свеправославног сабора“ из 1923. о увођењу новог календара и, по угледу
на „сестринску грћку цркву“ забранио употребу Православног календара и у
лијепој нашој НДХ, многи Срби су на својој кожи имали прилике да познају његову
благодатност. Владика Артемије, заједно са Атанасијем Јевтићем, и осталим
адептима новокалендарске благодати, имаће тежак задатак на ономе свету да
Русима и Србима умученим од паписта још у 18. и 19. веку због држања
„неправилног“ календара објасне како су сами за то криви јер су „ревновали не
по разуму“.
Кад је 1925. на Крстовдан Господ воздвигао
Крст над једном од ретких неокупираних цркава у Грчкој (у предграђу Атине,
посредје земљи - изнад Месогеје), где се сабрало око 2000 верног народа са само
једним свештеником, који се није повиновао забрани свештенослужења по Отачком календару,
и тиме показао свима где Му је мало стадо у коме је благовољење Његово, чак су
се и полицајци, послати да растерају скуп и ухапсе свештеника, преобратили и
постали старокалендарци. Полицајци су крунски доказ (за оне који немају духовни
вид, у Грчкој практично нема плавуша), и они су разумели Божје Знамење. А ви,
шта вама ту још није јасно после 90 година?
Вл. Артемије није видео Крст од Нетварне
Светлости, и није „дао десницу заједнице“ (Гал.2:9) „кротким Лафовима
Православне истине“ које је осенио Крст, него онима који „видеше и
возненавидеше, и Мене, и Оца Мог“ (Јн.15:24). Видео је и окусио благодат и
славу „грешке“, и сад Србима ауторитативно сведочи о њој. Он се најео хлеба и
јелеја новокалендарског, слатка му је била Валаамова плата, и честит му је био
Петровдан 1975. без дана Петровског Поста, па зато не да да му се „хули"
на светињу новокалендарске благодати. И није му сметало да притом, док је
годинама и деценијама заједничарио "у благодатној грешци“ папоритмика,
сваки Божји дан говори Богу: „јелеј же грјешнаго да не намастит глави мојеја"
(Пс.140:5). Између сведочанства Божјег и Предања Цркве, и сведочанства Вл.
Артемија (Регенсбуршког), коме нам је веровати?
И опет отачка истина торжествује: „Ко
гледа на зло - грешку - без одвратности, тај ће га
ускоро гледати са задовољством“ (Василије Велики).
„Због благовољенија неправди (2.Сол.2:12),
човек бива растљен умом (2.Тим.3:8)“ (Игнатије Брјанчањинов)
„Сваки који говори мимо онога што је
установљено, макар био и достојан по вери, макар постио, макар и девство чувао,
чак и ако би знамења чинио и пророковао, нека за тебе буде као вук у овчјој
кожи, који дејствује на погибао оваца.“ (Игнатије Богоносац)
Тако да нису старокалендарци, како ви
кажете, "похулили на Благодат тајни“ у анатемисаној новотарској
новокалендарској цркви, него управо ви хулите, називајући Нетварну Светлост
тамом, а анатемисану таму благодатном светлошћу.
Вл. Артемије још тврди да је наше вјерују:
"ко се не држи старог календара, не може се спасти". Не, то
није истина, Владика није добро разумео, вероватно због одсуства афинитета
према мрским безблагодатним расколницима. Наше вјерују је да у расколу
нема спасења, и ко се држи анатемисане новокалендарске схизме не може се
спасти, ма колико га ми волели, и ма колико симпатије имали за његове грешке,
јер „плата за грех је смрт“ (Рим 6:23), и „ко чини раздељенија и
јереси неће наследити Царства Божијег“ (Гал.5:20-21). Ако се одвоји од те
схизме, може одмах да се причести у Православној Цркви, и спасен је (ко учини
прељубу телом, нпр. на Причешће мора да чека и до 15 година).
Теодор Тирон у ноћном виђењу поучио је
Патријарха Константинопољског како да сачува народ од тајног оскврнућа.
Патријарх је био осуђени јеретик – аријанац. Да ли је то била порука од Бога?
Црква одговара: да. Да ли је то била манифестација Благодати Божје? Очито, да.
Да ли то значи да су Патријарх јеретик и његова црква били благодатни? Шта је
Хришћанима ваљало чинити во времја оно, да би били Православни – да остану где
јесу, у славној Патријаршији Царскога града, под Његовом Светошћу који је био
удостојен чудесног небеског јављања, које ће се прослављати у Цркви до краја
времена? Или, да се одвоје и буду са неколицином побуњених епископа који су
исповедали Православље, сурово гоњени од аријанаца? „Хоћемо ли остати у
греху да се Благодат умножи?“ (Рим.6:1) Бог не оставља народ Свој, али ако
хоћеш да будеш са Њим, мораш се одвојити од јеретика и прићи Православним. Е,
то је наше вјерују – исто толико Благодати има у новокалендарској
схизмојеретичкој цркви, исто толико Благодати има и у СПЦ.
И да, слажемо се са вама, календар наравно
није догма (као што ни „стара“ Пасхалија није догма, па су Оци
„четрнаестодневнике“ недвосмислено окарактерисали као јеретике). Али он је „грешка"
којом се очитује безакоње и организовани криминал расколничких епископа,
преступ против свештеног Предања Цркве за који могу бити и јесу осуђени.
Ноторна аналогија из света: као што је и Ал Капоне био суђен и осуђен за само
једну "грешкицу", јер за друго није било доказа - за неплаћен порез.
То су врата која је Господ отворио Цркви
Својој, „врата која нико не може затворити“ (Откр.3:8). Немојте их
затварати ни ви пред Србима, Господо.
6
„Ко прими вука као пастира,
тај је сишао с ума“ (Нил Синаит)
А сад, допустите да ја кажем шта је Ваше
вјерују.
Ви, са Вл. Артемијем, верујете у јадну,
светску, сабирну и апостатску цркву.
Непобитни доказ за то је да је Владика свим
официјелним епископима васељене упутио писма у којима исповеда намеру и жељу да
са њима остане "у духовном и канонском јединству" -
анатемисаним новокалендарцима, унионистима са монофизитима (Антиохијска и
Александријска Патријаршија), и екуменистима, нимало мањим од Иринеја
Гавриловића. Ви верујете и исповедате да је СПЦ, заједно са свим официјелним
помесним црквама новог светског православља, Благодатна Црква, без обзира на то
што је у унији - пуном литургијском општењу са монофизитима. А оне који се по
заповести Бога, Апостола и Светих Отаца одвајају од те јадне(=отровне и
отроване), светске, сабирне и апостатске цркве новог вавилона, јер исповедају „истину
Богочовечанског Предања", по речи Аве Јустина, да је „општење с
јеретицима најбезочније издајство Христа, издајство јудинско", и да у
јеретика не може бити Тајни - њих проглашавате за расколнике и јеретике. И тако
сте помешали Преданије Отачко-Богочовечанско, са преданијем јудиним (иста је
реч за Једно и друго, па се лако побрка кад се ревнује не по разуму, али не
верујем да ће вам то бити оправдање).
7 „Тешко
онима који зло добрим а добро злим зову, који од таме светлост чине а од
светлости таму!” (Исаија 5:20)
Исповедате да је екуменизам јерес-свејерес,
и ту смо сагласни.
Али, Ви идете на Страшни Суд Христов са
надом да ћете се оправдати, иако сте се одвојили од, како сами исповедате,
благодатне пуноће СПЦ чије су све Тајне валидне (осим тајне суда коју
одбацујете, након тога што је она одбацила вас), и иако сте се одвојили од
Сабора „због неуставне и неканонске процедуре“ (не због јереси - да су судски
протоколи синодских мудраца били „канонски“, Владика Артемије и Ви бисте још
увек били са њима).
Ја, пак, идем на Суд имајући као апологију
15. Правило Двукратног Сабора, јер сам се одвојио од свог епископа због јереси
екуменизма и општења са јеретицима, дакле одвојио сам се од лажног епископа и
лажног учитеља, по слову канона, и ја тим чином нисам учинио раскол (који по
дефиницији чине клирици), него сам „похитао да сачувам Цркву од раскола и
подела“. И још имајући послушање речи Апостола који каже: „Чувајте се оних
који изазивају поделе (раздељенија) и спотицања противно учењу којем сте се ви
научили, и уклањајте се од њих“ (Рим.16:17).
А који су то расколи и поделе о којима Свети
Дух овде говори, ако се формално јединство са јеретиком сачува? Раскол - то је
раскол од Истине, стојање у лажи, ради лажног јединства и лажног мира. Поделе -
то су раздељенија међу ревнитељима за истину, која неминовно настају када се за
истину „бори“ изван истине, из непријатељског табора и против науке коју
научисмо. Богу је милија разједињеност у исповедању истине Предања, него сједињеност
у лажи јереси. Зато Он благосиља нарушавање јединства, када је оно већ нарушено
лажју, допушта самостојатељност у истини, да њом сачува акривију. Јер у лажи
већ Њега нема, а у истини, чак и несавршеној, непотпуној, Њему може бити
приступачно да криво исправи, несавршено допуни, грешно помилује, раслабљено
поведе.
Може ли псеудоепископ-лажни епископ имати
тајне? Може, слажем се са вама, али не валидне и благодатне тајне како исповеда
Вл. Артемије и Ви са њим, него лажне тајне. Јер, ако постоје истините Тајне,
постоји и Обожење, постоји и Спасење. Е, то је јерес коју ви исповедате: код
јеретика је могуће Спасење и Обожење, јеретици имају Духа Светог, Он не одступа
од њих, све док сабор административно не благоизволи да Му то заповеди. Та
јерес зове се јерес екуменизма. И то је сама суштина антихристове јереси – сви
имају, мање или више, „валидне“, признате тајне, сви имају Благодат, нема
јеретика, нема анатеме, сви су Црква (осим, наравно, расколника
старокалендараца, које новокалендарци, у складу са „ваптизмалном теологијом“,
поново крсте кад се деси да им се неки лапсус присаједини; и за које је
Митрополит Јован Зизјулас рекао: „У неким (православним) круговима постоји
духовни тероризам, усмерен против екуменизма" - и тиме на њима, као
прави ордодоксни пастир, нацртао легитимну мету империји која већ 15 година
води „глобални рат против тероризма“).
Вл. Артемије још исповеда: „Благодат
зависи од вере оних који приступају Светим Тајнама“. Ако од тога зависи
Благодат, тада је и паписти имају, и сви екуменисти исповедају истину, јер ту и
такву веру има свака религиозна римокатоличка баба.
Вук у овчјем кожуху је одавно ушао у торину,
најамници су побегли, и сад је он господар стада (и више му савршено није у
интересу да се овце распуђују, јер су оне сад његове, него му је у интересу да
све буду на окупу, да ниједна не утекне и да их све преда господару вукова,
који ускоро долази по своје). Ви блејите тим колегиницама овцама да господар
њиховом стаду јесте вук, али ако само могу вјеровати (Мар. 9:23), вама а не
својим очима и Оцима - онда је вук у ствари благи ризничар Духа Светога који
храни, поји и лечи стадо, и испраћа га у Царство Небеско. А ако је у неке овце
слаба вјера, као у мене, шта онда бива са вучјим тајнама?
Свака јерес је хула на Духа Светога - или на
догмат Светог Духа, или на дејство Светог Духа, када дејство сатанино
представља као дејство Духа Светог, или дејство Духа Светог као дејство ђавола.
Псевдотајне псевдоепископа, псевдоспасење, псевдообожење, псевдоблагодат -
сједињење са духом јереси, који је дух лажи, ви објављујете
"валидним", и тако људе који вашом вером гледају тајне, јер је
духовна суштина тајни телесним оком невидљива и вером се види, уводите у област
таме, не Божјег Примрака, већ царства светлоношиног. Јерес је имитација Истине,
фалсификат Христа. Она је замена Христа псевдохристом, антихристом и зато
је Господ рекао: „Појавиће се многи псевдохристи" (Мт.24:24), и
Апостол: "Појавили су се многи антихристи" (1.Јн.2:18) -
јеретици по толкованију Отаца. Свака јерес је лажни христос, претеча и
псеудопророк антихриста, а екуменизам, сабор свих јереси, свих псеудохристоса,
екуменизам је јерес антихриста, антихрист сам.
То исповедате ви - благодатни раскол новог
календара, и благодатну јерес екуменизма, светодуховски раскол и јерес. А онда
велите да ми „хулимо“.
8
Зашто бијете клеврете своје? (Мт.24:50)
Прогутали сте караван двогрбих камила -
новокалендарског раскола, сергијанске схизмојереси и стаљинове совјетске
патријаршије, уписивања Цркве Христове у светски синдикат курви (ССЦ), укидање
хиљадугодишње екскомуникације и анатеме са паписта, уписивање папе у диптихе и
његово литургијско помињање, шамбезијску и баламандску унију, и сад театрално и
патетично позивате на оцеђивање кубанског комарца и прекид општења.
Вл. Артемије Вас је научио лекцији из
педијатрије, да не проходају и не проговоре сва деца у исто време (није вам
притом рекао да, нажалост, многа не проговоре и функционално не проходају
никада, нарочито данас када хара епидемија аутизма). Зашто онда ви, дечица 21.
века, уредно имунизовани по календару вакцинације ССЦ, који сте се после
вишедеценијског бауљања у блату свеправославних интеркомунија и „литургијске
обнове" придигли отприлике толико да су вам носићи провирили из блата,
урлате за часним старцима који већ 90 година ходају усправно уском стазом
Отачког Предања и исповедништва на путу за Ветиљ (Бет-Ел, Дом Божји), и вичете:
„Дођи, ћелави (безблагодатни), дођи!“ (4/2Царства 2:23)?
Њима, које је духовни ђед ваш, Ава Јустин, назвао „кротким лафовима Истине
православне“, који се никад, од онда до данас, нису сагласили са оним што
Ви исповедате – да схизмато-јеретици имају Свете Тајне док год нису саборно
административно осуђени – вриштите како не ходају правилно него храмљу на обе
ноге мимо пута, док је прави пут са новокалендарцима, а „најправији“, царски
пут, за вама, четвороношке кроз блато? А не видите две медведице,
новокалендарског раскола и јереси екуменизма, које су већ растргле душе многих
од вас.
Учите Србе да су они расколници који „више
подсећају на политичке партије него на борбу у Цркви", и тако се
јављате као они турци из житија Светог Новомученика Нектарија (11.07.) који су
хришћанској деци-сирочићима објаснили како су сви хришћани изумрли и да су
преостали у свету само турци, те да им нема друге него да се потурче.
И још, ви сте као титини и мошини партизани
– даном устанка у Србији прогласили сте час кад су вас изагнали из СПЦ, а
„хаванску резолуцију“ даном устанка у целој васељени. И сада из свих оружја
пуцате на оне који су скоро век пре ваше „жичке републике“ у рату и крваре од
давних дана кад је непријатељ упао у њихове цркве и домове и тамо кренуо да
коље и разара - њих проглашавате непријатељима народа и вере, опаснијим од
„немаца“ (са којима, као прави комунисти, колаборирате још од пре ваше
револуције, од Регенсбурга). Јер, ваистину су вам они највећи непријатељи, јер
вас изобличава њихово постојање. Да њих није, можда би вам неко разуман и
поверовао како сте православни исповедници на Царском путу.
9.
„Кад се за длаку одступи од истине, километрима се одступа од
правде и поштења" (Владика Николај)
Господ не помиње никакав Царски пут, Он
заповеда да се ходи тесним путем.
Апостоли уче о два пута (Дидахи) -
путу живота, и путу смрти (путем смрти, узгред, иду „прогонитељи добрих, који
се не држе суда праведног“).
Оци кажу: "Ми неприкосновено чувамо
сва Предања Цркве потврђена писмено или усмено. Ми идемо Царским Путем."
(7. Васељенски Сабор, Догматика Аве Јустина).
„Идење Царским Путем је ненарушавање
ниједног правила Цркве (акривија)“ (Теодор Студит).
Цар Лазар, иако Цар, није ишао царским, него
десним путем – „стезју деснују не погрјешил јеси" (стихира на
јутрењу).
Владика Николај: "Царски Пут је пут
истине“.
Марко Ефески: "Нема ничега средњег
између истине и лажи“.
Осим што сте, као што видите, потпуно
промашили Царски Пут, Ви сте побркали наравствено учење Отаца о врлини и
подвигу као средњем путу између сувишка и недостатка, који су они назвали
Царски пут, са догматским учењем у коме нема средњег пута између истине и лажи.
Тај „царски пут“ („златна средина“) између јереси и Православља у време 1. и 2.
Васељенског Сабора били су полуаријанци. Сада се ви хвалишете како сте „златна
средина“ између истине и лажи, „царски пут“ између Бога и ђавола –
полуправославни-полуекуменисти, са исповедањем „екуменизам је јерес, али
екуменисти имају благодат".
10
„Може ли древно зло постати
нова врлина?“ (житије Антонија Великог)
Наивно је ваше гордоумље када кажете како
сте ви „Божјом руком вођени, пропутили тај пут, и оставили другима да се
користе ваши искуством". Тај широки пут је давно пре Вас, док је Вл. Артемије
био у колевци, а Ви у небићу и предзнању Божјем, "пропутио“ владика
Хризостом Флорински (ако не знате ко је то, питајте Владику, он зна). Он је
први 1935-36. почео да исповеда како су новокалендарци "само
потенцијално расколници, не и дејствено, и да су њихове тајне благодатне све
док их не осуди свеправославни сабор". Исто је исповедао као и ви:
"Ми не представљамо посебну и независну Цркву у Грчкој у односу на ону
са којом смо привремено прекинули општење, него смо ми унутар аутокефалне Цркве
Грчке врста страже која чува установу Православног календара; а они који
другачије мисле су расколници, који хуле и који су пали у јерес протестантизма“,
и који у ствари једини немају Благодат Божју. После 15 година, 1950, Хризостом
Флорински се одрекао тога учења, превасходно из опортунистичких интереса своје
партијe, не би ли придобио себи неке од оних ревнитеља које је, павши под своју
анатему, претходно осудио. Али, Хризостом Флорински је отворио пандорин питос
тог отровног еклесиолошког зловерја, и пријемником демона те јереси нешто
касније је постао Хризостомов прејемник Кипријан Куцумбас. Он је наставио да
исповеда „еклесиологију отпора" по којој он и праведници с њим чине „здраво
тело Цркве које се бори против заблуде новог календара и екуменизма“, док су
расколници новокалендарци и јеретици екуменисти „болесни део Цркве“,
који имају Благодат Светог Духа и Тајни све док их не осуди Свеправославни
сабор, и да верни могу да се причешћују код њих. Та јерес је пре двадесетак
година заразила целу, дотад колико-толико православну васељену - милионе верних
РПЦЗ у Русији и дијаспори, румунске, бугарске и обмануте грчке ревнитеље старог
календара.
У односу на јереси и расколе 20-21.
века постоје три еклесиолошка исповедања:
1. Новокалендарци, сергијанци и екуменисти
су Православна Црква, сви „псеудоправославни“ изван ње су расколници и
безблагодатни (официјелно православље);
2. Новокалендарци, сергијанци и екуменисти
су схизмато-јеретици, али имају Благодат Светог Духа, сви „псеудоправославни“
изван официјелног православља или изван „нас“ су расколници и безблагодатни
(хризостомско-кипријанско-артемијевско исповедање; у овој групи су и „борци
изнутра“ који остају у општењу са званичном црквом);
3. Новокалендарци, сергијанци и екуменисти
су схизмато-јеретици и немају Благодат Светог Духа (истински Православни).
Потпуно аналогно са временом аријанске
јереси:
1. Аномијанство – јеретичко аријанско
исповедање владајуће „званичне“ цркве;
2. Омијанство – полуаријанско, „компромисно“
исповедање (са две подгрупе: „омијци“ – који су остајали у општењу са званичном
црквом, и „омиусијанци“ – који су се одвајали од званичне цркве, али се нису
присаједињавали Православним);
3. Омоусијанство – Православно исповедање, у
гоњеној мањини.
Притом су, карактеристично, сви аномијанци и
омијанци одрицали Божанство Светога Духа, као што и данас официјелно
православље и хризостомско-кипријанско-артемијевско кривославље, одричући
истину Предања, одричу Духа Истине.
Тако да „није добро хвалисање ваше“
(1.Кор.5:6), Кир Максиме, јер сте ви само нова закрпа на старој хаљини јереси
хризо-кипријанизма, али ће и та закрпа, по нелажној речи Господа, „одадријети,
и гора ће рупа бити“ (Мт.9:16).
Пре неколико година, 2013, Кипријан је умро.
Читали сте житије Преподобног Тита, монаха Кијево-Печерског, о томе како је
умро његов сабрат Евагрије; како га је поразио ангел, и како је одмах по смрти
остао укочен, широм отворених уста, отворених очију, и раширених руку, да га је
братија морала сахранити тако, јер му нису могли ни затворити уста, ни склопити
руке. Е, сад имате живописано житије – слику са погреба јеретика и расколника
Кипријана Куцумбаса. Кипријан је у својој кончини видео крај тога пута који сте
„ви пропутили“. Зато, покажите његов посмртни лик вернима, да га виде и да на
време виде конац тога пута, да би могли да начине информисани избор. Јер бира
се, по речи Божјој, између Благослова и проклетства, Живота и вечне смрти.
Застрашујући знак Божији - Смрт јеретика Кипријана Куцумбаса
„Чудно дејство имају раскол и јерес на
тело човеково! Окамењеност духа саопштава се телу. То није свима приметно док
је човек жив, али по смрти тело јеретика и расколника истога часа окамени...“
(Игнатије Брјанчањинов)
(у Грчкој се архијереји традиционално
сахрањују у седећем положају, али Бог није допустио владичански погреб
лажном архиепископу, баш као Атинагори во времја његово)
+++
И да резимирамо.
Кад кажете да јеретици имају Тајне, показао
сам Вам, по Правилима Цркве и учењу Отаца, то је лаж, која никада није била и
не може бити истина. Кад допуштате могућност да помесна црква остаје
благодатна, упркос томе што јој је предстојатељ - Патријарх или епископ -
јеретик, исповеда јерес и стоји у јединству са јеретицима, ви исповедате
дестиловану јерес екуменизма. И ми, ако хоћемо да будемо Православни, не можемо
да другачије гледамо на вас. Ко верује да су анатеме лаж, тај верује да су Оци
и Предање лаж, а нови календар и нова унија истина и благодат. Или да је Бог
лаж, да код Њега „Да“ може бити не, и „Не“ да може бити да.
Нил Мироточиви каже: "Лаж ће довести
до оваплоћења погибељи - антихриста", и Ви кад говорите лаж на
Цркву постајете весник антихристове лажи, пророк и претеча његов. „Плод лажи
је растројство (...) Оно се открива у самообмани, високом мнењу о себи,
хвалисању својим умишљеним врлинама и даровима, презрењу и осуђивању ближњих.
Завршава се гордошћу, иступљењем ума.“ (Игнатије Брјанчањинов)
Господ вам је пустио силу обмане-дејство
прелести, да верујете лажи (2.Сол.2:11) – да Православље може бити општење с
јеретицима. Удео с јеретицима на овом свету значи удео с њима и на ономе свету.
По Вашем исповедању, ако сам Вас добро разумео, Ви очекујете да у Царству
Небеском будете скупа са Мелетијем Метаксакисом, Сергијем Страгородским,
Атинагором, председником Германом, Никодимом Лењинградским, Партенијем
Александријским, Вартоломејем, папољубцем Лаврентијем, и прочим јерарсима
екуменистичког инобожја, јер сте са њима били у канонском општењу (и они су као
неосуђени остали до смрти благодатни). А у исто време очекујете да ћемо се ми
као расколници, ако има правде Божје, наћи изван вашег идиличног небеског пира.
Немам сумње да ће Вам Господ дати по срцу Вашем, али Вам не завидим на томе.
Питате: „Ко се усуђује да себе сматра
расудљивијим од Павла и са више љубави од Бога?“ Рећи ћу Вам ја - ви сами.
Градите се да сте мудрији од Апостола, јер презирете и газите њихове заповести
– Правила Светих Апостола. За ове знам: признајете тајне јеретицима (Правило
46.), не крстите у три погружења једног тајнодејства (Правило 50.),
рукополажете недостојне „који уопште не могу бити у списку свештеног чина“
(Правило 17.). Апостоли су јасно рекли: „Који није од Бога не слуша нас“
(1.Јн.4:6). И тако умножавате безакоње, због којег ће охладњети, и већ је
охладњела љубав многих (Мт.24:12) – изгоните заповеђено јединомислије из срца
људи Божјих, изгоните Бога из овога света.
А градите се као милостивији од Христа овако
– Божји закон Цркве је анатемисао и одлучио јеретике и расколнике, а ви их
примате у општење, и тиме пљујете на Божју правду. Супротстављање Божјој
правди је сатанизам. Знате ли каква је казна била у Византији за неповиновање
Царском суду? Тако ће бити осуђени сви који без покајања благоволише неправди
(2.Сол.2:12).
И још нешто је у Вашем исповедању
консеквентно алогично. Ако у СПЦ, упркос „неосуђеним“ јеретицима, унији са
монофизитима, и органском стајању у Синагоги сатаниних цркава, и даље има
Благодати Спасавајуће и ако су све тајне валидне - можете ли да разумно
објасните зашто би ико онда требало да креће у подвиг квазиисповедништва по
вашем рецепту, да ломи породице, пресеца братске и кумовске свезе, напушта
свете Божје храмове и своје возљубљене духовнике? Зашто би ико окретао леђа
Христу у својој парохији, и кренуо да проходи море и копно (Мт.24:15), да Га
тражи стотинама километара даље у пустињама ваших катакомби?
Знам, нема много наде за Србе, србским
јудејцима и јелинима је Православно исповедање, Истина распета, саблазан и
лудост (1.Кор.1:23). „У власти јеретика је крштење, испраћај упокојених,
посете болнима, утеха скорбних, помоћ угњетеним, материјална помоћ сваке врсте,
причешће тајнама. Све то што они чине, бива за народ свеза јединомислија с
јеретицима. Зато, када прође одређено време, ако би и наступила слобода, више
нема наде да се они који су држани у дуговременој обмани врате познању истине"
(Василије Велики). Али, Исус Христос побиједи, Он је већ победио и довољно је
да само два или три Србина остану да стоје с Њим до краја, тада су и Срби
победили. Ђаво је Адама и људски род покорио дејствујући лажју, безакоњем,
обманом и лукавством. Христос, дејствујући по правди и истини, премудрости и
закону, победио је ђавола. Свака „победа“ остварена лажју и безакоњем победа је
ђавола. Сваки „пораз“ истине, правде и закона, јесте пораз једнак Смрти и
Васкрсењу Христовом. Суштина таквог „пораза“ видљива је и сада истинским
ученицима. Суштина „победе“ ђавола познаће се тек у есхатону. До тад, по начину
дејства познаје се чије је дејство.
У старом Вавилону, за непослушање своје
безумне заповести онај злочестиви тиранин Цар и првосвештеник обећавао је смрт
телесну, и то Дух назива јарошћу зверском која је поколебала народ тако да су
се само три младића нашла чеднога ума да одоле. Ови данашњи првосвештеници и
тирани новог вавилона за непослушање обећавају смрт душевну – подвиг да се
одоли томе, не поколеба у верности заповестима Господњим и Црквеним, већи је од
оног подвига колико је душа већа и претежнија од тела. Ако је оно била јарост
зверска, ово је ваистину јарост демонска. Храброст да се од тог послушања лажи
одступи, једнака је храбрости и вери потребној да се из отетог брода искочи у
сред запенушаног океана, у наручје Божје. А онај коме је хијерархијска
дисциплина на отетом броду Цркве већа од послушања истини, по мери љубави према
лажи, постаје роб-галиот, слуга-плаћеник или син сатанин.
И знам, Ви ћете свакако самоуверено
наставити да убеђујете сами себе, једни друге и сав живот свој, како ни
случајно нисте никаква парасинагога ни јеретици, него сте у Истини и Правди и
на Царском путу. Али, бар реците истину. Реците вернима – народу за чије сте
душе преузели одговорност пред Богом – шта и како су учили и заповедили Свети Оци
о јереси и јеретицима и како заповеда Црква о томе. Па онда, испричајте шта год
хоћете и шта год већ смислите и нађете за пробитачно – можете рећи да ви
сматрате да данас, због специфичних околности последњих времена, јеретици и
расколници имају Благодат Тајни (осим Суда, наравно), јер треба по речи
Апостола „да служимо Богу у новоме Духу, а не по староме слову“ (Рим.7:6), а
„ми јаки смијемо све јести“ (Рим.14:2); реците ако желите да је литургијско
јединство са монофизитима благодатно јер је „чистима све чисто“ (Титу 1:15), да
је стајање у ССЦ добротворна делатност, а исповедање екуменизма морални грех
или старачка деменција Патријарха. Па нека верници сами изаберу између Светих
Отаца и вас, и тада Ви нећете бити толико криви за њихове душе. Јер, „ако ко
неће да зна, нека не зна“ (1.Кор.14:38).
Као и пре 2000 година, и данас су на Голготи
три крста – две разбојничке цркве, распете са Црквом Христовом (реч о три
исповедања, видите горе). И као и Христос, Црква Његова је на крсту јер је
архијерејима и презвитерима, законицима и књижевницима-теолозима, фарисејима и
садукејима, рекла да је њихова синагога безблагодатна – „узеће се Царство
Небеско од вас“ (Мт.21:43), и већ се узело, „дом је ваш пуст“ (Лк.13:35). И као
и онда, једна у Њој, телом безсилној и неугледној, види психијатријског
болесника са манијом величине, и руга јој се: „Да видимо твоју благодат и
силу!“. Друга има мало разума, и каже: „Она никаква зла не учини“. Кад већ
нисте у истинитој Христовој Цркви, макар будите са овом другом, која са крста не
хули, и која се може спасти као покајани разбојник, исповедањем Истине у
последњем часу, да Бог да.
+++
Тако да, Кир Максиме, не – ја нисам
расколник, и нисам јеретик.
Али, у светлости Правила Цркве и догмата
Светих Отаца, ви изгледа јесте. Ви сте, Кир Максиме, себе савршено укалупили у
канонске и светоотачке дефиниције парасинагога, расколоучитеља, отпадника од
вере, и гордог опадача своје благоверне браће. Ви, Кир Максиме, исповедате
есенцију јереси екуменизма – да јеретици и расколници имају Свете Тајне и Духа
Светога.
Тражи Живог међу мртвима, и прима адску
благодат, који се причешћује код јеретика.
Причешћује мртваца који даје Причешће
јеретику.
И чита опело живоме који Православног
осуђује као схизмојеретика.
Оканите се таквог несвештенослужења. И, ако
већ немате истинољубља, мужества и снаге за подвиг истинитог Православног
Исповедања, боље се вратите у СПЦ, под омофор једног од, по Вашем глаголу,
православних епископа, па тамо паки и паки, испуните протозаповест Јеванђеља –
метаноите. Па онда, испочетка, „погледајте, и питајте за старе стазе, који
је пут добар, па идите по њему“ (Јер.6:16). А Бог, да нам се свима смилује.
Амин.
ПС. Опростите ако сам негде био груб, али
знате и Ви ону Василијеву реч: „Ми у свему осталом понашамо се смирено и
кротко, али када неко хоће да нам одузме Бога и Правду Његову, ми тада не
гледамо ни на кога“.
На крају, као мала куртоазија, и да не
испадне како су све Ваше оптужбе против нас савршено лажне и испразне, могу да
Вам признам делић истине у њима: на неки начин јесам расколник – расколник од
светског савета цркава, и на сваки начин јесам јеретик – као не по разуму
ревнитељ Назорејске јереси, против које се свуда говори (Д.Ап. 24:5, 28:22), у
Коју се безумно уздам да ће спасити моју погинулу душу.
Евсевије П.
(О Недељи Православља, 2016.)
