Јеромонах Дамаскин Светогорац: Псалтир у време поста и Исусова молитва

Неки се прилично скептично односе према Псалтиру, тврдећи да Нови Завет - то је разумљиво, а Псалтир - то није нешто важно, то није нешто чему треба посветити посебну пажњу. Али да ли је то заиста тако? Зар се сада, у току Великог поста, Псалтир не чита сада посебно појачано? Ако Псалтир не би био књига нарочито важна, тада не би можда читали њега усиљено у посту, и тим више у Великом посту. Значи, то је посебно душекорисно.

И то није само обично читање молитава, него овде је теже разумети и то је подвиг! Молитвени подвиг. Ако човек не схвата много, шта је то молитвено дело и какав је то труд, онда несхватљива бива и потреба Псалтира, значај свега тога. Сама Црква је установила посебно читање Псалтира управо у Великом Посту. Али то уопште не значи, да ову књигу не треба читати и ван поста. Зна се, у Великом Посту Псалтир се прочитава два пута недељно (најчешће се то чува у манастирима), док у храмовима, где је свакодневно богослужење, у обично време - једном недељно.

Отуда можемо пратити одређену закономерност - Псалтир се чита и у посту и ван поста. Само у посту више усиљено, поготово у Великом посту. То се односи не само на богослужење, него и на домаћу праксу (домаће правило). Сама Црква је нама узор (образац) уређења нашег духовног живота. Псалтир - то је усиљено молитвено дело. У исто време, неки мисле да је довољна Исусова молитва и да се без Псалтира може проћи. Наравно, на некој етапи може, али уопштено, ако настојимо даље усрдније да се боримо за спасење своје душе, онда је веома пожељно да се наоружамо псалмима. Зна се, то је веома силно оружје!

 

Преподобни Амвросије Оптински:

-На самом искуству видећеш како је велика сила богонадахнутих псаламских речи, које опаљују и прогоне мислене непријатеље као пламен. И молитва је увек силнија псаламским речима, него нашим сопственим (речима).

 

Преподобни Јефрем Сирин:

 

-Најоштрији мач на ђавола то је псалам у устима монаха. Псалам да буде непрестано у устима твојим.

 

Преподобни Нил Синајски:

 

-Молитвени псалам да буде у устима твојим, јер изговарање Божијег имена обраћа у бекство демоне. Посебан интерес за псалме обично долази са временом.

 

Свети Игњатије Брјанчањинов:

 

-На почетнике веома корисно делује читање акатиста сладчајшему Исусу и Божијој Матери, а на напредне, који су већ осетили неко просветљење ума, – читање Псалтира.

И Исусова молитва никако не противречи читању Псалтира, и обрнуто, ако буде не само слаба расејана молитва, него кад се освети наш ум и срце, ето тада почиње да се јавља посебна љубав према свему лепом (прекрасном), што се дешава благодарећи Божанском просвећењу.

Преподобни Варсонуфије Оптински:

-Продор у Свето Писмо уводи човека у дубину Богопознања и дарује му такво блаженство, са којим не може да се упореди ниједна земаљска радост.

Пише ми један смућени интелектуалац: „Веома ми је тешко. Споља је све успешно и добро, и дела иду добро, породица велика, жена је добра, али невоља је у томе, што немам коме да откријем душу своју. То, о чему ја тугујем, не разуме жена, а деца су сада још мала. Шта да радим? Како да се избавим од туге и скорби (жалости)“?

Ја сам му посаветовао да чита Псалтир. Тамо је у 93-ћем псалму: „По мноштву болова мојих у срцу мојем, утехе Твоје развеселише душу моју“ (Пс. 93, 19).

„Ухватите се тај стих“, – писао сам ја њему, – „и узмите да читате Псалтир. Мислим, да ће вас Бог утешити“. Пролази неко време; добијам писмо: „Послушао сам вас, почео да читам Псалтир, и ништа тамо не разумем“. Одговарам: „Ти не разумеш, али зато беси (демони) разумеју и беже далеко. Читај засад иако не разумеш, па ћеш некад почети и да разумеш“. Не знам шта ће бити даље са њим. И понављам: читајте Псалтир свакодневно, иако по мало (не много), и Господ вас неће оставити Својом милошћу, биће вам увек Помоћник и Утешитељ.

Има много уметничких дела, и од свих њих прво место заузима Псалтир. Само многи њега не разумеју и, читајући дела било каквих световних писаца, уопште не читају Псалтир. Писац Гогољ се, путујући по Италији, упознао са једним чувеним италијанским уметником. Једном је дошао код њега Гогољ и затекао уметника како чита Псалтир.

„Зашто ти читаш Псалтир“? - зачудио се Гогољ.

„А ти читаш световне писце“?

–„Наравно, читање таквих уметничких речи као што су Шекспир, Данте и других, увек ми доноси естетско уживање, задовољство и наслађивање“.

„Ето видиш, рекао је Италијан, ти се одушевљаваш световним писцима, а Псалтир је навише уметничко дело, које је икада чуло човечанство. То није производ људи, него Духа Светога. Разумети њега у потпуности нашим слабим умом није могуће, то је недоступно чак и анђелима“.

Може се и више рећи: чак и у будућем веку, кад буду само два света, свет добрих и свет злих духова, опет нешто у Псалтиру биће недостижно. Треба читати њега на црквенословенском језику, пошто он јаче делује на душу. У садашње време веома мало људи чита Псалтир, а други мисле, да њега могу читати само људи заостали, необразовани. Да би се наслађивали одушевљавали Псалтиром, треба имати високу душу, осетљиву према свему лепом.

Наш познати уметник Иванов, од чијих слика је посебно значајна слика, која се налази у Румјанцевском музеју „Јављање Христа народу“, увек је читао Псалтир и говорио, да из њега црпи снагу (силу) за уметничко стваралаштво.

Неки псалми су претворени у музику. Озбиљна музика, као Моцарта, Бетовена и других делује благородно (племенито) на душу, често под њеним утицајем ја хоћу да плачем и да се молим. Кад сам ја ступио у Скит, старац ми је био игуман отац Анатолиј. У свету ја сам волео музику и свирао сам на клавиру (хармонијуму). Једном се мени јавила јака жеља да запишем себи мелодију за клавир. Код нас у Скиту уопште ни на каквим инструментима не свирају. Долазим код оца Анатолија и тражим благослов на то.

„Веома бих волео, Батјушка, у слободно време да одсвирам Херувимску песму, Канон, итд.

„Бог да благослови“, радосно је рекао оца Анатолиј.

Али сутрадан је уследило потпуно разочарење. „И шта, могу ли да запишем мелодију за клавир“? – питам.

„Мелодија ваља да буде“, одговорио је Батјушка, а затим додао: „Кад је у срцу Псалтир, онда је увек могуће на њему свирати. Отац Амвросије је имао тај Псалтир, и када је хтео, могао је на њему свирати“.

Умео је отац Макарије се свира на (том) Псалтиру. И батјушка отац Амвросије је свирао на њему. Та музика душе задобија се Исусовом молитвом.

Старац схиигуман Сава је сматрао, да је читање Псалтира неопходно за Исусову молитву, да су псалми и Исусова молитва жива вода из једног извора. Псалтир подржава Исусову молитву, као зидови храма – његов кров.

У стара времена Псалтир је био музички инструмент са 10 струна (жица), које одговарају 5 спољним и 5 унутрашњим чулима. И наше срце треба наштимовати као Псалтир, и тада ће оно увек прослављати Бога и том музиком вас наслађивати.

„А за колико времена се може научити да се свира на клавиру (хармонијуму)“? – питао је отац Анатолиј.

„Па, у различито време, у зависности од старости и способности. Млади брже науче, пошто је код њих више гипкости у рукама. Способни и обдарени човек ће брже научити, него необдарени, тако да је рок тешко одредити“.

„Па, ипак, за колико времена“?

„Годину, две, три...“

Отац Анатолиј је био у праву. Он је умео да свира на Псалтиру, а ево ја сада већ се 20 година учим, а све некако не иде, тешка наука. Батјушка отац Анатолиј дубоко је разумео псалме и, слушајући њих, осећао је духовну радост.

„Катизме, то је музика, говорио је, када на Свеноћном Бдењу почињу да читајући њих, ја не могу да се наслушам. Свака реч је прожета дубоким смислом (значењем), и увек ми је жао, када чтец затвара књигу: тако бих слушао и слушао без краја“.

„А мени је тако досадно на катизмама“, рекао сам њему, „ја увек гледам да изађем из Цркве и да се вратим, кад су њих већ окончали“.

„То је разумљиво“, одговорио је батјушка, „и ја сам раније тако исто чинио. Ишао сам са друговима у цркву у Академији, иако тамо није таква служба као у Оптини, али је ипак прилично дуго, много ишчитавају. Ето бивало је, седимо на катизмама, и ја осећам ударац у слабине (у бок). Ја већ схватам условни знак, ми са њим излазимо и почињемо да ходамо по ходницима; ходамо, ходамо, док на крају не кажу: Идите брзо, сада ће запевати Хвалите име Господње, – и тада журимо у Цркву. А онда понекад одеш из Цркве, па нађеш се и кући и пијеш чајеве. Али сам убрзо схватио, да се тако не сме живети“.

... Тако вама, значи, предстоји да свирате у души, по речима: „Певам Богу мојему док год јесам (постојим)“ (Пс. 145, 2). Та чудна хармонија види се нарочито код пророка и псалмопојца Давида у његовим псалмима... То певање је достојно монаштва...

После Христовог васкрсења Апостоли су указивали Јеврејима на пророчанства, која су се испунила на Исусу Христу, доказујући им истину из њихових сопствених књига. Тада су се Јевреји усудили да избришу и измене она места, која су се односила на Христа и Његово васкрсење. На тај начин они су оштетили све књиге. Али Господу је било угодно да сачува текст књига непромењеним за све наредне вернике. За неколико стотина година пре Рођења Христовог цар Птоломеј је пожелео да преведе Библију Јевреја на грчки језик, као опште употребљавани језик у то време. То је, наравно, било по промислу Божијем. Ради тога циља, он је позвао најученије људе, који су добро знали оба језика: и грчки и јеврејски, и наложио им да преводе Библију. Они су преводили сваки појединачно, а потом су све сравнили (упоредили). Тако је настао превод 70 тумача (преводилаца) на грчком језику, и у њему ми имамо прави текст Библије.

Сада Јевреји и за руске Јевреје штампају и продају управо искривљени текст (искажени), такође и Псалтир. Шире се сада те књиге и зато је могуће, тако рећи, налетети на такву историју (на јеврејски искривљени текст), што, наравно, није пожељно

Један човек говори:

„Читам ја, читам Псалтир, али ништа не разумем, тако ја претпостављам, да ми је много боље да оставим ту књигу на полицу“.

А старац му одговара: „Не, не треба тако“.

„А зашто? Ето, ја ништа не разумем“.

„Зато беси (демони) разумеју. Они разумеју да се тамо о њима говори, не могу да издрже и беже“.

Према томе, читањем Псалтира ми прогонимо од себе бесове (демоне)...

+++

Псалтир Светог цара Давида

Псалтир Светог Јефрема Сирина

Протојереј Живан Маринковић: Свето Причешће исцељује од болести

Један пример из моје парохијске службе

За време мога службовања  на парохији у Лапову, 1924. године, разболи се тешко од туберкулозе плућа јединица кћер мога  парохијана Миладина Прешића. Иако није био богат, већ средњег имовног стања, отац није жалио средства, само да спасе своју јединицу, тек удату.

После  дужег лечења у санаториумума, отпуштена је као неизлечива. Отац је и код куће позивао лекаре, из места и околине: Раче, Свилајнца, Крагујевца, али све је било узалуд. Једног дана нашла су се поред болеснице четири лекара и заједнички констатовала да је свака нада на оздрављење изгубљена, да ће смрт наступити најдаље за  24 часа. Они више ништа не могу да учине. Родитељима друго не преостаје него да спремају што им треба за сахрану. Болесница је лежала као мртвац. Кад су лекари отишли, она је по цртама лица својих родитеља приметила губитак наде и њихово очајање. Једва чујним гласом позвала је оца и саопштила му жељу да се исповеди и причести. То јој је последња нада, пошто су је лекари напустили. Отац је похитао да јој испуни предсмртну жељу, не верујући да причешће може помоћи онде где лекари нису могли. Ја сам успут до куће уверавао да Бог може, ако је Његова воља, и мртвога да васкрсне, а камоли да исцели болесника. Треба веровати, молити се и надати у милост Његову. Јер Бог најчешће интервенише онде где је нада у људску помоћ изгубљена. Али сва моја уверавања остала су без утицаја: он се држао онога што су лекари закључили. У томе смо стигли његовој кући, која није била далеко од цркве. Пошто се болесница исповедила и причестила, ја сам остао још неколико минута поред њене постеље. Она је убрзо заспала, што је мени био знак да ће Господ пројавити милост своју. Њени родитељи и ја повукли смо се у другу собу, да јој својим разговором не реметимо сан. Ја сам поседео још читав сат и за то време им уливао наду на исцељење. При растанку од родитеља, замолио сам оца болеснице да ме сутрадан обавести како јој је. ''Кад би она сутрашњи дан дочекала, ја не знам шта бих дао Богу'', рече отац, гушећи се у сузама.

Господ је пројавио своју милост. Она је сутрашњи дан дочекала не само жива него и здрава! То ми је њен отац кроз сузе радоснице сутрадан саопштио.

После мог одласка, отац и мати ушли су нечујно у собу болеснице и стали поред њеног кревета. Она је спавала мирно и дубоко. За то време њено мртвачко лице почело је да оживљава и добија румену, животну боју. Обадвоје су нетремице гледали како се живот полако враћа у полумртво тело. Кад се болесница, после два сата спавања разбудила, дубоко је уздахнула и рекла родитељима да је ништа не боли и да би могла устати са постеље. Задивљени родитељи били су пресрећни. Низ њихова лица потекли су потоци суза захвалница Богу на Његовој чудесној милости. Болесница је сутрадан устала са постеље и за кратко време потпуно се опоравила. Да је у њеном случају Бог натприродно интервенисао, то ми је касније признао и месни лекар који ју је највише лечио и био у броју оне четворице који су заједнички изјавили да болесница сутрашњи дан неће дочекати, јер је смрт увелико почела да наступа. ''Није то једини случај Божје интервенције у мојој лекарској пракси, рече ми он. Било ух је више. И обично се то догађа онде где ми лекари дамо категоричну дијагнозу да болеснику нема шивота. Нека виша сила изненеда умеша се и као да нам довикне: ''Бришите ви то! Ја сам ту!'' И наше дијагнозе уступају пред том вишом силом, која је Бог. Зато ја дубоко верујем у Бога, јер Га осећам свуда око себе. Због оваквих случајева ја избегавам тако категоричке дијагнозе, и где ја и медицина не можемо да помогнемо, ја упућујем болесника да тражи помоћ од Бога'' – рече ми месни лекар, сада покојни, Антон Длабач, Чех по народности.

Преузето из књиге: Најбољи васпитач, збирка васпитних примера од Протојереја Живана Маринковића (ректора Призренске богословије), Београд, 1968. г. стр. 256-258.

Свети Јован Кронштатски: Реч о римокатолицима

Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа гласе: „Који није са мном, против мене је“ (Мт 12,30)

Католици, лутерани и протестанти су отпали од Цркве христове – они нису уз нас, нису у једноумљу са нама, у завади су са нама, терају нас у смрт, малтретирају нас и сваком погледу због вере наше, исмејавају и њу и нас и чине нам свакојаке пакости, нарочито у њиховим центрима; јавно наступају против Христа и Цркве Његове, не поштују Животворни Крст, иконе, свете мошти, не уважавају постове и свете догме спасоносне вере. Они нису уз нас, него су против нас и против Христа. Обрати их Господе ка истинској Цркви Твојој и спаси их.

Жалац католичке гордости и лажљивости је у догматима, у управљању и моралу – поглаварству папе, непостојећем и неправилном схватању речи Спаситеља: „Ти си Петар и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“ (Мт 16,18). Сви Свети Оци првих и последњих векова признају, па чак и Православне папе, да се под каменом темељцем подразумева сам Господ Исус Христос: „а стијена бјеше Христос“ (1 Кор 10,4). Као најбољи и најочигледнији доказ, позовимо се на речи са сличним садржајем, из Јеванђеља по Јовану: „развалите цркву ову“ (Јн 2,19), где се под Црквом подразумева нерукотворени храм Тела Господњег (Јн 2,21), а не јерусалимски храм, како би се могло разумети по редоследу речи. Под црквом је Господ подразумевао само пречисто Тело Своје, па се и под каменом темељцем мора подразумевати сам Христос, а не Апостол Петар, или његов наследник. То је очигледно. А папе су у својим главама уобразиле да су глава Цркве и њен камен темељац, па чак и да су намесници Христови, што је апсурдно и неосновано. Отуда потичу све самохвале римских папа и дуготрајне претензије на поглаварство и самовољно управљање целом васељенском Црквом. Створили су у својој папској цркви разне трикове и лажне догмате, који воде ка погрешној вери и животу. То је у потпуности јеретичка црква.Где је та јабука, тј. језгро раздора и мржње католичке цркве према Православној?Оно је у преувеличном мишљењу папе о себи, у наводном преимућству над епископима и источним Православним јерарсима, у великој гордости, у погрешном тумачењу речи Господњих, изречених Апостолу Петру: „Ти си Петар и на овоме камену..“ (Мт 16,18). Камен је Христос а не Петар који Га се три пута одрекао, па макар и исправивши то одбацивање апостолства својим покајничким сузама.Мисао која се залегла у главама папа и католика, да је Господ на Петру саздао Цркву а не на самом Себи, и тумачење да је папа наследник Петра, глава Цркве и намесник Христов, поставила је све наопачке у католичкој цркви. Они су, по њиховом мишљењу, намесници Христови са неограниченом влашћу и превлашћу над целом Црквом Христовом, судије свим епископима, зачетници и тумачи догми, са правом да мењају у Цркви и саме Свете Тајне по властитом нахођењу, да канонизују светитеље којих немају, да [на Причешћу] ускраћују народу Крв Христову, да прскањем крштавају младенце не погружавајући их у воду, итд. Општење католичке цркве са Небеском Црквом је за жаљење, хладно, кратко, беживотно, другачије од оног у Православној Цркви, у коме је оно живо, мудро, одише пуноћом, искрено, смерно. Свуда и свуда је папа и папа, њему се одају све почасти а не Светима, који су умањени, сакривени, склоњени у мрак осим можда за повремено показивање вернима или туристима. Отпусти на богослужењу у католичкој цркви су немарни, хладни – „ita missa est“, што значи „идите, миса је завршена“. А код нас у Православној Цркви, како су само смерни, скромни, пуни наде у Христа возгласи: „Христос, истинити Бог наш, молитвама Пречисте Своје Матере… и свих Светих да нас помилује и спасе, као благ и човекољубив“. Папа [тврди да] располаже судбом небеске и земаљске Цркве, располаже заслугама светих по властитој вољи: уводи и изводи из чистилишта, дели индулгенције својим верним. Било би смешно, да није крајње несретно и погубно. И како то не примећују саме папе, кардинали, јерарси, свештеници и језуити? Јер је по свом карактеру, католичка вера плитка. Све је продано, све је под своју власт узео папа, сво спасење католика. Због тога у католика данас нема Православних светих, а има само фабрикација, сачињених по папској вољи. А Православна Црква, као врт едемски, постављена је на светима. Шта мислите, у Апокалипси Св. Јована Богослова, за коју Цркву се каже: „избљуваћу те из уста својијех“ (Отк 3,16)? Ја мислим за католичку и протестантску. Погледајте шта су папе урадиле од вере Христове Православне. Какве глупости. Ко је папа? Идол, не Христос, као што су му јавно говорили служитељи: „ти си намесник Христа“.

Евсевије Петровић: Црни шафран и коњ вран

 

„Да нас не превари Сатана; јер знамо умисли његове“

(2. Кор. 2:11)

Данас, на Недељу Тријумфа Православља 2024, православнима није преостало много разлога за тријумф. Јер порази се не славе – порази су повод за смирење и плач, за дубље покајање. Ипак, иако се у поразу молчи и руке спуштају, али се срца уздижу, к Богу, и говоре. Отуда ово писаније.

Биланс данашњег дана

Красне иконе су победиле мртваце који су их ломили – и пре 12 столећа, и у последњем столећу – то је и безбожницима очито и није спорно (ено их чак и у Куриру, свакога дана, поред икона лутки са насловних страна). Али шта је данас остало иза икона, тачније иза красних иконостаса?

Кога лагасмо ми православни – само себе и друг друга, или и Бога – када запојасмо данас прву стихиру Празника: „Ниње Благочестија (=Православља) свјетлост всјем распростресја, разгоњајушчи лест нечестија јако облак, просвјешчајушчи же сердца благочестивих“? Или другу: „...Снидемсја во јединомислији и Вјерје, радостно величајушче Господа“? Или трећу: „Мире вес веселисја!“?

По први пут у Историји светодуховско богослужење Цркве Христове постало је недолично и апсурдно, и претворило се у богоругање. Таквим су га учиниле околности, а околности смо изградили сви ми – сви ми који смо од себе прогнали Духа Светога Утјешитеља и Удржитеља (о Катехон, 2.Сол.2:6), без Кога је и реч Његова у устима нашим нечистим постала безумна и ружна и мртва, баш онаква какви смо и ми сами. А све то је у Своме Промислу допустио Бог, да би нам показао где смо, ко смо и шта смо. И да пробуди Својих пет мудрих девојака, којима ваља да обришу крмеље, пале светиљке своје и да Му крену у сретање (Лука 25:6).

То је и Знак времена, бојни сигнал: неупотребљиво је у нашим раслабљеним и недостојним рукама постало убојно дуго Копље Цркве (богослужбена химнографија), можемо га бацити у трње. Остају нам само Мач и Штит, за последњи бој, на нож (Лука 22:36), јер непријатељ нам је упао у Шанац: Писмо и Молитва Исусова.

За то време српски генералштабни официри су у вражјем строју, и у његовим штабовима – где демонстрирају и изјављују да смо ми и душмани једно [https://syriacpatriarchate.org/2019/06/patriarch-of-serbia-visiting-our-syriac-orthodox-church/ (Србима непозната молитвена екскурзија, на којој су се српске верске поглавице молиле са монофизитима а Патријарх српски исповедио да смо ми с њима „једна Црква“); http://borbazaveru.info/content/view/18587/1/; http://borbazaveru.info/content/view/18374/1/ ...]

Биланс минулог века

На данашњи дан, пре тачно 100 година, у православне цркве (Грчке, а затим редом) уведен је календар безбожних папиних звездочатаца. Ко има очи да види, може да види плодове: да камен на Камену Цркве није остао (осим ако неко себе по смирењу али ипак дрзновено не уброји као камен који је непоколебиво остао на Камену Христу). Православни су безнадежно раздељени, свако са сваким и свако од сваког. Ако негде постоји привид јединства, онда је то јединство у лажи и лицемерју; ако негде постоји јединомислије, онда је то јединомислије лупежа у уједињеном злочиначком предузећу. Чак и они који се искрено труде да се држе Праве Вере и Светог Предања нису сложни (раздељени су, ако нигде друго макар у питањима да ли је Богом благословено и душеспасоносно ићи на богослужења тамо где је предањска служба измењена а типик погажен, или тамо где службом началствује неправоверни епископ...).

Распад логосног јединства у души човека савременим језиком зове се шизофренија; језиком отаца, ђавоиманост. Распад логосног јединства у народу, шизофренији је аналоган – и очитује се аналогно, као „легионизираност“ (термин Аве Јустина).

Православни који су пре 100 година били свештено једно, данас су бесомучени легион.

Биланс минулог дана

И овај Велики пост нам је почео, баш као и онај пре две и као онај пре четири године, са васељенским искушењем. Овог Пурима у Москви одиграна је велика режирана представа, аналогна њујоршком спектаклу 11. септембра 2001. Као и она менхетнска која бејаше casus belli за објаву америчког „немилосрдног рата против тероризма“, и ова московска представа представља кључну прекретницу за цео свет – почетак нове, „немилосрдне“ етапе руског „рата против тероризма“, али која ће уједно представљати ескалацију у „врућу фазу“ глобалног терористичког рата против човечанства који се одавно води.

Да је у питању догађај веома битан, показује нам Откровење Антихристово, популарни мистериозни анимирани филм „I, Pet Goat II“, у којем је он дискретно али знаковито пророкован (https://youtu.be/65xLByzT1l0?t=211). Цветић што плива површином канализационог потока који ће у следећем тренутку потпуно потопити патетичног дављеника заваљеног на дну септичке јаме, очајника који је из руке испустио срп али (се) још увек очајнички бесмислено држи (за) чекић, цветић донет и однет бујицом након што је рука тајанственог младића красне плоти у плаво-белим гаћицама нежно одвезала деликатну машницу на андрогином зомби ратнику тамне масти са калашњиковим – је крокус (не слични лотос, који се упадљиво појављује у филму и пре и после те сцене, са својом, другачијом симболиком). Србски, шафран – ко се разуме у ботанику, може препознати разлику по тучку и прашнику (гинецеуму и андрециуму). А одмах након тога, следи сцена у којој се борбено мирољубива девојчица са белом заставом пред тенковима уклања на захтев бога рата – јер пацифизму више места нема.

Детаљи режије Крокус Пуримшпил спектакла, иако занимљиви, ту су мало битни (сатанистички бенд који је хепенинг најавио као „Шоу планетарних размера“, романтични стихови њихове нове песмице „Ничег се не бој, крвљу својом се умиј...“; то што је власник Крокус Сити Хола, азербејџански Јеврејин, ексклузивни објекат 15 година експлоатисао а никад га није легализовао односно за њега плаћао порез, да би га недељу дана пре догађаја напрасно осигурао; то што је Велики Брат поред стотина камера највеће резолуције око и унутар зграде јавности дао видети неколико узнемирујућих дрхтавих снимака са мобилних телефона да илуструју шта се десило...). Битно је само оно што следи, а што је пре 2000 година показано боговидцу Јовану на Патмосу. [i]

Биланс сутрашњег дана

Ових су дана, коинцидентално, сатанисти из Светског економског форума одржали показну „вежбу управљања кризом снабдевања“ – аналогну оној „вежби“ коју су одвежбали непосредно пред ковид пландемију 2019. А све то значи: после два антихристова јахача апокалипсе који су на светској сцени и увелико газе васељену, првог на белом коњу, са отровним стрелицама (http://borbazaveru.info/; http://borbazaveru.info/), и другог на црвеном који је донео огањ и мач (коњ је пиррос, боје огња), сада наступа и трећи, на црном коњу вранцу (Откровење 6:5).

Он у руци носи мерила, теразије, грчки зигон, и традиционално се толкује као симболични весник глади (а биланс је од латинског биланкс, мерице, плитице од ваге). Али зигон значи и јарам.

И управо, он доноси оба зла – и глад и јарам: глад произведену организованим несташицама хране које ће наступити када се „због неуспешних жетви услед климатских промена“ режирано ускрати централизовано снабдевање супермаркета, руке која храни савремени свет; и истовремено јарам, потпуно и коначно поробљавање избезумљеног света, преко 5Г/6Г технологија интегралног надзора и контроле у електронском конц-логору, и биометријског дигиталног идентитета записаног у QR коду, логорашком броју без којег нико од гладних неће моћи ни купити хлеб, нити га добити из великодушне Антихристове руке кад „понестане“ жита.

А за њим следи и последњи јахач на коњу сивом – да сва четири скупа дивљају и убијају као власни над четвртином земље. Четврти јахач је једини којем се наводи име, и име му је Смрт (о танатос). Његов коњ је хлорос, што значи сиво-зелен, зелено-жут или блед, боја тена која показује болест и смрт. А јахач има власт – необичном, наизглед плеонастичком  формулацијом – „да убија мачем, и глађу, и смрћу, и зверима земним“. То значи: да убија не само насилно, мачем и глађу, него и наизглед природном, простом смрћу „од смрти“ – онако како већ умиру људи у „новом нормалном свету“, али ће тек масовно умирати: вакцинисани и невакцинисани, сви свакодневно запрашени хемтрејлсима и графеном и озрачени микроталасном радијацијом (црном Сатанином светлошћу), отровани храном, водом и ваздухом, „природном“ смрћу од рака, инфаркта, од „необјашњене изненадне смрти“ у сну, од нових вирусних болести (које преносе крпељи и комарци, који тако бивају смртоносне „звери земаљске“), од прионских неуродегенеративних и аутоимуних болести... 

Имаће власт да убија на четвртини земље, а тачни биланс смрти ипак остаје у руци Божјој.

Биланс Вечнога Дана

„Ономе који победи даћу да седи са Мном на Престолу Мом, као и Ја што победих и седох са Оцем Мојим на Престолу Његовом.

И више неће бити никаквога проклетства.

И ноћи више неће бити.“

Амин.

 

Евсевије П.

О Недељи Православља 2024.

 

---

[i] И такође патетично „пророковано“ у Откривењу Антихристовом:

Сподоба која од 5:32 пола минута махнита поред адског огња („вечне ватре“), под маском и са ратним бојама СССР-а, Руске Федерације и Украјине на шлему (тим редом, од споља према унутра су састављене црвена застава под којом и данас многи војују на Донбасу, руска тробојка и украјинска двобојка) и НАТО пламеном звездом на грудима (не крстом!), после два скока и окрета који симболизују две године рата, од жабе која бизарно скакуће напред-назад („крени-стани“ тактика) постаје разјарени медвед који удара десно и лево (исток и запад), а затим се, после једног окрета трансформише у птицу-звер око које се све руши – накратко (полуокрет, вероватно недуги општи ракетни рат), док је излуђену од рата са самом собом не озари светлост Луциферова, и Антихриста који улази у свет. Ово где смо данас је моменат после којег ће се руски медвед од безубе циганске мечке трансформисати у разјарену звер (већ је најављено формирање нове две армије, што је реда величине пола милиона војника, и подразумева безмало општу мобилизацију); али не да заиста победи руске непријатеље, него да у симетричној синергији са антагонистичком НАТО силом увећа биланс смрти и разарања до планираног нивоа.

Јован је виђење тајне онога што ће бити, из књиге која је у Десници Онога Који Јесте, преточио у речи.

Пророк Антихристов је речи из књиге сценарија дане му из деснице Сатанине преточио у „мистичну визију“ онога што је планирано да се удеси.

Историјски тренутак за аутокефалну ЦИПХ Кипра

 

·       Свети синод Аутокефалне Цркве Истинитих Православних Хришћана Кипра добио новог члана

·       Црква Христова на Кипру, упркос искушењима и препрекама, расте и напредује у славу Божију и на сведочење обнове Православља

 

Са православном величанственошћу и црквеним редом, обављена је Епископска хиротонија Високопреосвећеног јеромонаха Андреја, сабрата светог манастира Светог Епифанија Кипарског, Ларнака (Кипар).

Рукоположење је обављено у недељу 15./28. јануара 2024. године у историјском манастиру Преображења Господњег Авдељерос, (Арадипоу Ларнака) основаног од стране блаженопочившег митрополита Китијског, господина Епифанија.

Свечаној Божанској Литургији и чину хиротоније присуствовало је више десетина верника, Братство Светог манастира Свете Монахиње Лампадије, као и Братство Светог манастира Светог Епифанија, коме је нови Епископ прев. Преосвећени професор Андреј, као јеромонах старац Артемије из Светог манастира Вазнесења Господњег две Горе Фтиотиде и двадесет свештенослужитеља.

Посебно, поред Његовог Блаженства Архиепископа Нове Јустинијане и целог Кипра г. Епифанија, Његово Високопреосвештенство Митрополит китијски Господин Севастијан и Његово Преосвештенство Епископ Аматоустоски Господин Лазар (чланови Светог Синода Аутокефалне Цркве ИПХ Кипра), учествовали су испред Светог Синода Цркве Г.О.Х. (ЦИПХ Грчке - п.п.) следећи јерарси: Високопреосвећени митрополити ларисски и тирнавски, господин Игњатије и владика Фтиотидски, господин Пантелејмон, Преосвећени Епископ Никејски господин Павле, главни секретар Светог Синода, отац Фтиотидос) отац Продром) Коцекидис и саслужитељи, наравно, Свето свештенство локалне аутокефалне цркве.

Пан/тос О. Филип је одређен за мајстора церемоније, који је на ефикасан и дискретан начин обављао захтевну службу која му је додељена. Представници Владе и локалних власти (представник председника Републике Кипар, министар просвете и др.) стигли су рано и са поштовањем испратили целу церемонију.

Преосвећени Предстојатељ Цркве на Кипру надахнуто се обратио „ пристиглом “ и „пријављеном“ за хиротонију, док је изабрани нови Епископ успротивио срдачним, искуственим и духовним беседама. Божанствену реч је проповедао Високопреосвећени Митрополит Фтиотидски Господин Пантелејмон.

Посебно значајно и дирљиво, али и суштински духовно, било је очинско обраћање новопреосвећеног, Његовог Високопреосвештенства Митрополита Китијског, Господина Севастијана, приликом отпуста Свете Литургије, који је са нагласком истакао велики значај суштинског духовног односа који је потребно имати са Светим оцима Цркве али и са нашим духовним оцима. [ НАПОМЕНА: Ускоро ћемо овде објавити читаве дотичне говоре . ]

После отпуста, Полихрон Предстојатеља Кипарске Цркве Његовог Блаженства Архиепископа Нове Јустинијане и целог Кипра појао је хор појаца (предвођен јеромонахом о. Севастијаном). Епифанија IV као и новог митрополита киреније и егзарха фамагустског господина Матеја. Уследило је извођење уз појање монахиња химне „Пречиста Дјево“ коју је сачинио Свети Нектарије у част Пресвете Богородице.

Новопреосвећени Епископ је најпре прихватио жеље своје духовне браће и сабраће, својих најчаснијих Родитеља по телу, свештенства, представника власти али и читавог народа коме је поделио, на благослов и спомен извршене хиротоније, грчка верзија Светог манастира (са Богородичиним молитвама).

Потом је братство Светог манастира приредило богату монашку трпезу за све присутне, свештенство, монаштво и мирјане. Сви су били задовољни, јер су имали прилику или боље рећи благослов да учествују у једном ретком, огромном и важном богослужбеном сабрању и обреду за живот Цркве.

За поменутим столом за којим смо седели као гости, замолили смо за благослов дотичног пастира и, подижући чашу, пожелели новопреосвећеном Епископу и митрополиту киренијском егзарху фамагустском, да благодат Божија од њега захтева види историјско седиште своје Епархије, прелепу Киренију, слободну и да делује и у њој и у Фамагусти, које су већ 50 година биле под турском окупацијом, после илегалне војне инвазије 1974. године.

И одавде желимо новом Архијереју Цркве Христове Високопреосвећеном Митрополиту киренијском Господину Матеју да га Господ подари његовој пастви и целој Цркви здравог, поштеног, здравог, дуговечног и поштеног. у речи Истине. Такође, желимо му, као што је Епископском хиротонијем постао престолонаследник, да изађе као заједничар Светих Апостола на славу Божију и на добро Цркве Његове која је тренутно у зимском периоду. Аксиос! (Достојан!) 

Извор: http://epistrofi-sotiria.blogspot.com

+++

Коментар уредништва блога "наша вера православна": Ово је ваистину историјски тренутак за аутокефалну ЦИПХ Кипра, како и сам наслов говори и нема истинитог православног хришћанина, који се неће обрадовати када чује ову дивну вест, да се умножава и јача Црква Христова, да смо добили још једнога правога пастира, за ког и сами можемо рећи: Аксиос! (Достојан!)

Архиепископ Стефан о предлогу закона о ,,истополним браковима" и њиховом ,,праву на усвајање деце"

Став Његовог Блаженства Архиепископа Атинског и све Јеладе Стефана,

Грчке Истински Православне Цркве, по питању предлога закона о гласању

о „браку истополних“ парова и њиховом „праву на усвајање деце“  *

Архиепископ Атински и све Јеладе Стефан

(Цакироглу)

 „ ...Глас Цркве је глас Светог Претече и Крститеља Јована , који је по Јеванђељу окарактерисан као  „глас који виче у пустињи“ (Јн. 1, 23) ,  позивајући људе на покајање, али и разобличавајући, чак и народне владаре када пркосно и јавно крше Закон Божији, са оним страшним  „ неће ти бити “ (Мк. 5,18)!  Тај глас и  духовну контролу Црква Христова упућује и данас намесницима и представницима грчког народа  у Народном парламенту  у циљу спречавања спровођења моралне изопачености и рушења свете институције Породице  кроз успостављање тзв. ,,истополних бракова“ и признавање њиховог права на усвојење („деце”)! 

На жалост,  лоше подражавање страним узорима и поквареност власти погађа народ,  који се обмањује у име такозваног напретка, права и лажне етикете слободе и постепено напушта  „правоживље“ , како наводи Свети Максим Исповедник, а преферира живот по вољи и жељи, односно  по телу, што  није у складу ни са хришћанском вером, ни са грчким образовањем.    

Безобзирно прихватање или равнодушна толеранција  према антијеванђелским, антихришћанским и антицрквеним одлукама и изборима, било да о њима световни господари или верски поглавари одлучују или их намећу, имају последице по људе, друштво и нацију  који показују овакав став... А важно је да више воле напуштање Бога , које прати духовно оштећење и уништење.(...). »

(Одломак из празничне поруке Архиепископа Атинског и све Јеладе Стефана на празник Богојављења 2024.)   

---

* „Равноправност у грађанском браку, измена Грађанског законика и друге одредбе“

Извор: http://epistrofi-sotiria.blogspot.com/

Свети Макарије Велики: О ћутању или општој уздржаности

 

Навикавај себе на ћутање у речима, на уздржаност у делима, а такође и на уздржаност у смеху и ходу. Избегавај сваку прекомерност (претераност). Зато што на тај начин ум – не допуштајући себи да изађе из граница уздржаности – сачуваће се јаким и неће ослабити нити попустити стомакоугађању, а ум ће ослабити услед горуће страсности, ослабиће и због других страсти препуштајући се њима на растрзање (на разграбљивање).

  И тако, да би ум владао страстима, ваља да седи узвишено на престолу ћутања и да гледа ка Богу. Али не буди ни инертан на дела, тром у речима и спор у ходу; тако да добра сразмерност влада у свом твом понашању и тако да сав твој изглед буде достојан поштовања и као духован.

Чувај се и знакова надмености: гордог изгледа и подигнуте главе и извештаченог и гордељивог хода; нека код тебе према свима буду пријатељске речи и љубазно опхођење; а у опхођењу са женама буди стидљив и, говорећи са њима, имај очи спуштене и гледај у земљу; а говори све промишљено и са снагом гласа, сразмерном користи и потреби слушалаца, да би те слушали и да се не деси, ако говориш сувише тихо, да те не слушају присутни, али и не прелази у вику; чувај се да не говориш било када о било чему што претходно ниси проучио и промислио, и не слушај свашта што други говоре, а кад наводиш речи другог човека, не подмећи своје сопствене речи. Ваља по мери слушати и по мери расуђивати сам, сразмерно са временом усклађујући и говор и ћутање. Учи се са задовољством од других и радо се сам учи, никад из осећаја недобре жеље (или зависти) не скривај мудрост од других и не одступај од науке стараца, и чврсто се држи стараца поштујући их као угоднике Божије, као очеве.

У онима, који су млађи од тебе, положи начело мудрости и врлине, и не расправљај се са пријатељима, не ругај се њима и не исмевај их. Одлучно одбаци лаж, превару и грубост, него ти сам великодушно поднеси и надменост и грубост према теби, подносећи то мирно и трпељиво. Нека сва твоја дела и речи имају Бога на уму, а све, што је твоје, припиши Христу, и сваког минута обраћај к Богу душу и посвети своју мисао у потпуности сили Христовој, као умирујући се од сваког говора и дела у пристаништу божанске светлости Спаситеља. А дању, ето, подели своје мисли са људима, али и са Богом буди често у општењу током дана, а нарочито ноћу, да не би дуги сан завладао у твојим молитвама Богу и у свештеним појањима; зато што је (продужени) дуги сан сличан смрти (подобан смрти).

Проведи сваки дан радећи или говорећи људима нешто добро, буди увек причасник (саучесник) Христа, Који обасјава (тебе) с неба божанским сијањем. Нека ти Христос буде непрестана радост и мир, и не слаби напрегнутост душе (бодрост душе) обилним гошћењем и предахом у трудовима, пошто одступиш од задовољстава својствених души, којима се не можеш наситити. Дај телу оно, што му је неопходно, и не једи пре него што је време за вечеру. Нека твоја вечера буде хлеб, и уз њега плодови земље и зрели плодови дрвећа. Односи се према храни лагано и не дивљај (не лудуј) испољавајући стомакоугађање. Не једи месо и не буди љубитељ вина, осим ако ти оно не служи за окрепљење снаге у време болести, него уместо задовољстава, које су у тим стварима, побуђуј себе на радости, које су у божанским речима и свештеним песмама, и на мудрост дарованој теби од Бога. Нека те мисао о небу води ка небу, одбаци бројне бриге о телу, пошто ојачаш надом на Бога, верујући да ће ти Он довољно дати све неопходно: и храну за живот, и одећу за тело, и кров над главом од зимске хладноће, јер цела земља и све што из земље израста, све то припада твоме Цару, и то је Његово дело – да се у највишем степену брине о Својим угодницима као о Својим светињама и храмовима.

  Зато се ни болести превише не плаши, ни очекиваног наступа старости, јер ако то буде угодно твоме Цару, а такође буде и на добро твоје душе, болест твоја ће престати, и старост твоју Он ће покрити као крилима Својом Божанском силом. С обзиром на то, а у вези са тешким душевним болом будући неустрашив - као што неки достојан борац на такмичењу непоколебљиво и храбро подноси труд - не мучи се душом од скорби (невоља). Чак и ако болест буде дуга, не мучи себе. Ако ти се нешто друго деси, не сетуј (не тугуј); него покажи храброст душе, одајући благодарност Богу, иако се налазиш у тешком стању, а то је мудрије него за некога ко размишља по општечовечански, и то није могуће и није лако наћи међу људима. Састрадавај са онима који страдају и пред лицем људи тражи од Бога помоћи, јер Он ће указати милост пријатељу Своме, који се моли, и помоћи ће онима, који страдају, желећи да обзнани људима Своју силу, да би се на основу познања они обратили Богу и окусили вечно блаженство кад дође Син Божији одређујући (дајући) добра праведницима.

Добро је увек бојати се и не веровати себи ни у чему, да се не деси некоме по несрећи да „потоне“; јер може човеку да се покаже како он поступа добро, али у стварности то можда није тако. Боље је увек да човек призива Бога да му Он Сам постане Путеводитељ, и Пут, и Ум, и Решење, и Тумач, до тог времена, док човек не нађе Христа у себи, нека ни на који начин не верује себи. Као онај, који је био у опасности да се удави, он из страха од мора ни о чему другом није бринуо осим да се спаси, тако и хришћанин треба, имајући на уму Бога, увек да се боји и да не буде лакомислен. Ко жели да се спаси, нека се подвизава чинећи оно што жели Бог, јер оно што Бог жели, то и јесте Његова воља. Ко љуби Бога нека принуђава себе да љуби и ближњега свога. Нека буде смирен пред Богом и људима, увек на стражи свим срцем и противећи се злим помислима, и кад је неко пажљив, он треба увек да буде у страху и пун љубави и смирења и да се брине о томе како да угоди Господу и да победи у себи старог човека, а ко је лакомислен и колебљив срцем, тај пребива у „старости“ и чак и не почиње да се подвизава и не уме да се бори.

И тако, добро је увек бити у страху и тражити уразумљење и помоћ од Господа, да би могао човек да се спаси уз помоћ Господа, Коме слава у векове. Амин.

+++

Житије Светог Макарија Великог