Истинско Православље у време отпадништва

Архиепископ Аверкије Таушев

Истинско Православље у време отпадништва

Истовремено, не смемо имати никаквог општења, а посебно, наравно, никаквог молитвеног или духовног општења, са свим савременим отпадницима од праве вере и Цркве (то су и у оно време, а нарочито данас СВИ они који чине тзв. светско псеудоправославље! - п.п.), са свим кваритељима наше Свете Вере, лажним учитељима и расколницима, чак и ако се неки од њих чак и називају православнима.

+ + +

Да бисмо се заштитили од „духа времена“ и остали верни истинском Православљу, морамо, пре свега, свим снагама тежити да се у свему понашамо беспрекорно: да свим срцем тежимо строгом и непоколебљивом испуњавању Божјих заповести и свих устава, правила и одредби Свете Цркве.

Истовремено, не смемо имати никаквог општења, а посебно, наравно, никаквог молитвеног или духовног општења, са свим савременим отпадницима од праве вере и Цркве, са свим кваритељима наше Свете Вере, лажним учитељима и расколницима, чак и ако се неки од њих чак и називају православнима.

Нека иду својим путем, а ми ћемо ићи својим.

Али морамо бити искрени и доследни – да идемо правом линијом, да не скрећемо тамо-амо, да не угађамо обема странама из страха да не изгубимо нешто – да не седимо између две столице, јер би понашање другачије значило, речима великог светитеља Христове Цркве, Светог Григорија Богослова: „Учешће у злом квасцу и придруживање редовима заражених“ (Дела, Део I, стр. 192).

Најгоре и најразорније од свега је ова модерна равнодушност и недостатак принципа, обично названи „широкогрудост“ и супротстављени строгој идеолошкој посвећености, која је потпуно изашла из моде у савременом свету и обично се жигоше „срамотним“ етикетама „ускогрудости“ и „фанатизма“.

Из перспективе ових модерних мудраца, дакле, и Свети Мученици, на чијој је крви основана истинска Христова Црква, и највећи Свети Оци Цркве, који су цео свој живот провели борећи се против јеретика, треба да се сматрају само фанатицима или људима који се одликују својим уским погледима!

Нека нас Господ заштити од ове модерне широкогрудности, која, баш као и „широк и простран пут“ који је сам Господ осудио, води право у геену огњену!

Али шта је овим модерним „либералима“ и „прогресивнима“ стало до геене када не верују да она постоји, иако су неки од њих способни да „богословљују“ са помпезном и самоувереном лакоћом – или боље речено, кавалирски да проповедају о „новим путевима у православној теологији“ – и чак стекну многе поштоваоце који их озбиљно сматрају стубовима модерне православне теолошке науке, очишћене од „средњовековне схоластике“, и високим ауторитетима у знању Православља?

Нисмо на истом путу са таквим „прогресивнима“ – ово још једном понављамо са свим нагласком.

Јер њихов пут је, у суштини, зли пут постепеног и (застрашујуће!) суптилног скретања са Христа и Његове истинске Цркве, пут удаљавања од истинског Православља, пут чији је крајњи циљ да све нас хришћане учини „као со која је обљутавела“.

Ово је страшан пут, лукаво измишљен од стране непријатеља људског спасења, ђавола, лажова и убице од памтивека.

Свети Теофан Затворник: Без правила није могуће сачувати постојаност усрђа

 

Потребу за овим правилима ми смо делимично већ видели. Не треба заборавити да она није таква да би само била боља од других, него је суштински неопходна. Правила су најсигурнија ограда спасоносног живота.

Без правила није могуће сачувати постојаност усрђа, чврстину намере и стећи снагу воље (крепост). Ревносни дух, као сила, држи се и крепи се вежбањем; а са недостатком вежбања неизбежно слаби и малаксава сам у себи.

Кад су положена правила постављена, онда уз њихово правилно постављање увек има нешто за благочестиво занимање (побожно), има нешто такво, што напомиње о новом животу и заузима њиме пажњу. Прелазак са дела на дело је континуирано тренирање, дуго вежбање духа, једнога, у једном тону, по једном плану, по једној скици. Тиме се непрестано потпаљује огањ ревности. А ако не буду правила, биће празнине, затишја, заустављања, скретања – и живот није посебан, и напрезање је раслабљено, и ревност мора да хладни.

Зато свети Исак Сирин говори (Слово 85, стр. 534) да помрачење ума, смутња унутра, разлењеност и сво уређење у животу потиче од тога, што њему није положен одређени ред или поредак. У супротном случају све ће зависити од присуства духа – али да ли је могуће ослонити се на њега? Дух је испрекидано дисање ветра (дување). Кад хоће (дух) – све се ради брзо; кад нападне лењост – ни мало нећеш учинити. А кад је положено правило, хтео-нехтео, али радиш – и стално ћеш радити.

Правила су потребна за развој и образовање сила. Започет је нови живот – и према томе свим силама ваља дати одговарајући правац. Али оне силе су све туђе животу, другачије су управљене, стога и ваља одредити како наиме дејствовати њима у новом духу (помоћу њих), као што новом ратнику све до најмањег покрета указују, док он не навикне на војничке покрете.

Без правила неће бити равномерности образовања и развоја. Оно, што су суви штапови уз младе биљке, то су правила уз благочестива занимања. Кад је свему постављена мера и не следује наклоности срца, него положеном правилу – онда неће се занимати једним више, а други мање, него колико је и како је озакоњено. Због тога неће бити успеха у једном делу више него у другом делу, него све сразмерно једно са другим, хармонично ће расти по једном плану у мери испланираног савршенства.

И уопште, шта бива без правила и плана? Кад граде дом – састављају скицу; кад почињу рат – записују план; кад суд опремају – дају програм. Сваком делу даје се своје правило, мера, тежина, број. Шта значе устави – војни, образовни, судски и други? Правило, ред, план дејства. Без тога се не може саставити и организовати некакав вид делатног живота: у правилима се отискују карактеристичне црте познатог круга делатности. То исто је и у хришћанском подвижничком животу. Ако живот има свој карактер, онда ваља да има и свој ред. Због тога се увек осећа посебна потреба за њима - за правилима. Сваки хришћанин, који је расположен за дело (који се покренуо на дело), одмах захтева упутства, како и шта да ради. Без правила он је као у мраку, иде пипајући, иде неодлучно, са страхом. А са правилима иде бодро, без сумње, поуздано. Према томе, шта чине они, који траже спасење? Увек питају: какав ја да будем, шта и како да радим? Сва казивања о отачким предањима састоје се од од правила. Цели патерици (отачници) су састављени од таквих питања и одговора – или о посту, или о бдењу, или о молитви.

Потребно је, уосталом, и сама правила састављати по правилима.

Што се тиче тога, треба приметити:

1) ко има руководитеља, за њега (ученика) он сам прописује правила. Ученик је смирен и без размишљања испуњава. А ко је лишен овог добра, тај треба са свим опрезом да се удубљује у отачка писанија и искуства њиховог живота и што нађе тамо, по саветовању са ким је могуће, да прихвата себи у правила делања;

2) приликом одређивања правила ваља имати велику опрезност и строго расуђивање, да се уместо користи не нанесе штета, да уместо изградње не буде рушења: није све свима корисно. Старост, сила, прошли живот, васпитање, околности живота, мера способности, карактер и остало – све то треба узети у обзир и према томе поставити правила. Није могуће да на исти начин дејствује научник и ратник, трговац и слуга;

3) ваља, међутим, запамтити да ова правила, поред све разноликости спољашњег живота, у свој својој целини ваља да изражавају дух живота и подвижништва у једном или другом виду. На пример, правила телесног делања су различита, али у њиховој суштини треба да буде једно – нежаљење плоти (тела), њено притешњавање (поробљавање тела). Не спољашње тело да буде цењено, а оно унутрашње – дух, да није важан (са каквим се шта дешава);

4) закон, који мора да се држи у примени правила, јесте мера, свеобухватна сразмерност са силама лица. Та им је заједничка од свих похвала: умереном делању нема цене. Треба уредити тако, да у правилима нема места ни олакшању, ни сувишној строгости. Ово друго исцрпљује без користи и изнурава, а прво разлењује и гаси дух ревности. Док умерено правило држи дух у одговарајућем пламену;

5) од овог закона сам по себи произилази и други, а то је постепеност. Дух вежбањем сазрева, јача и захтева тежа дела – сразмерно томе треба да расте и мера правила. Пост, молитва, труд постепено узрастају из силе у силу. Треба повећавати постепено и правила у њима. Стајати на једном готово је исто што и одступати назад, то је крајња опасност;

6) зато је очигледно да најбољи руководитељ у одређивању правила јесте искуство. Испитај, и што нађеш за корисно, тога се и држи. Тако искуством дознају људи меру хране, молитве и осталога. И не ваља одлучивати коначно док се искуством не утврди, како је најбоље чему бити: то је најсигурније. Неће бити заноса теоријског и неодговарајуће са стварним животом, и стога и потребе да се одступи од правила – што је веома штетно;

7) треба само приложити томе искреност, добру савест, имајући у виду циљ – трудбеништво у спасењу и богоугађању, без икаквог попуштања самосажаљењу. Чврсто треба држати у уму, да свака олакшица јесте прелестна. Истинита процена корисног правила јесте нека од његова потешкоћа. Потешкоћа трезни, крепи и држи у бодрости; а чим се олакшица појави – бежи од таквог правила као од живе ране (куге);

8) такође не треба ни то испустити из пажње, да правила ваља да обухвате цео живот, у свом његовом обиму, у свим појавама: и тело, и душу, и дух, и делатност спољашњу, унутрашњу породичну, и грађанску, личну и друштвену. Цео човек треба да буде обложен, обухваћен правилима. Само под тим условом биће и захтевана уједначеност развоја и одговарајући дух правила или тон;

9) сада се само по себи већ види, у каквом узајамном потчињавању треба да стоје сва правила. Наиме: телесно ваља да буде потчињено душевном, и душевно – духовном, и спољашње – свему овом. Ова правила треба да стоје право и у узајамној вези. Чим правило једног дела смета другом делу, треба одмах посумњати да оно није у свом виду, то јест, треба бити укинуто или промењено. И стварно, ко се узвиси до созерцања читавог уређења, тај ретко може да погреши у избору правила и одређивању мере за њега. Као што за вештог архитекту или сликара мера једног дела често служи за изградњу целог плана куће или фигуре човечије – тако и у овим правилима. Ко гради, тај неће дозволити да било шта одступа од општег плана и стила. У томе је сва вештина састављача правила. Циљ свега је дух, који ваља да буде у Богу;

10) скуп свих ових правила ће састављати статут делања подвижничког (аскетског). Пошто подвизавање одговара видовима делатног хришћанског живота, а хришћански живот се јавља у два вида – друштвени и монашки, онда посебан ваља да буде устав друштвени и посебно монашки; и овде монашки опет – један је општежићни, а други је пустињачки;

11) деловање по овим правилима је подвизавање, које претпоставља напрезање сила, труд; навика у њима (правилима) је врлина подвижничка (аскетска). Отуда се види да нема хришћанског живота, који није подвижнички, који није трудбенички, који је без зноја. Ко се одриче од подвига, тај одступа од живота. То навикавање је циљ, у њему је ограда, осигурање живота. Подвижничке врлине су тврди неразрушиви зид истинског хришћанског живота. Кажу људи: правило је привремено. Не, труд у правилима је привремено, а правила не престају. Само током времена она ће се претворити у сок и крв и испуњаваће се радо, са љубављу оно, што се испочетка чини са принудом. Ето зашто треба ценити подвижничке врлине! Никад у немарности не одбацај стечено. Иако је нешто мало, чувај то: оно ће довести до већега. Ако си ојачао у било чему – ето већ си безбедан са једне стране.

Да би на приказани начин описана правила довели до жељеног добра и могли одржати своје назначење (своју сврху) – ради тога се треба односити према њима овако:

1) кад се црта цео план дејства и одреди се читав скуп правила, обрати се Богу са крепким позивом, да Он да благослов за стално, корисно, Њему угодно њихово испуњавање. Одбаци свако хвалисање, самомњење (умишљеност), сањалачко унапред присвајање себи савршенства, које има да дође кроз правила. Приступи са плашљивошћу, бојажљивошћу, страхом – да се не би посрамио одступањем и кршењем правила;

2) положи завет са својим срцем – не одступати од прописаног правила, без обзира на трудове и жртве. Зато после не допуштај ни помисао, да би једно оставио, а друго променио: нека стоји, као што јесте;

3) ради тога прими правила са вером, да су она угодна Богу, и према томе, као закон савести, као вољу Божију, која се од тебе захтева, и на тај начин кршење правила сматрај преступом. Боље је не одређивати правила, него пошто одредиш, одступати од њих. Кроз то се образује нестабилан карактер, спреман увек да ради и овако и онако;

4) зато се бори са искушењима, која су окренута против правила. Најпре се враг посебно бори против њих. И чим мало у нечему успе, нада се да ће успевати и у другом. Свети Оци су живот свој полагали за правила. Постојаност у њима је одбијање непријатеља, победа. И то је већ искуством потврђено, да се ни у једном правилу не може утврдити без борбе, чим је оно стварно корисно. А правило без борбе је некорисно, обманљиво, лажно.

Свети Игњатије Брјанчанинов: О истинитости и сагласности учења Отаца источне Цркве са Светим Писмом

 

Сада се занимам читањем књиге, коју имам код себе на славјанском, руском и другим језицима, која садржи „Сабране изреке светих пустињака Египта“. Те изреке су непроцењиви бисери!

Спушта се у дубоко море ронилац, да би нашао драги бисер: и Свети Оци су се удаљавали у дубоке пустиње, тамо су дубоко проницали у себе, налазили различите непроцењиве, духовне бисере: христо-подражатељно смирење, (дечију) младеначку простоту и незлобивост, ангело-подобно бестрашће, расуђивање и мудрост духовну, - укратко рећи, налазили су Јеванђеље.

Данас сам прочитао изреку Великог Сисоја, која ми се увек посебно свиђала, увек ми је била посебно по срцу. Неки инок је рекао њему: „Ја имам непрекидно сећање на Бога.“ Преподобни Сисоје је одговорио њему: „То није велико; велико ће бити то, кад ти сматраш себе горим од све твари (од свих створења).“

Високо је занимање – непрестано сећање на Бога! Али та висина је веома опасна, кад лествица према њој није заснивана на чврстом камену смирења. Видите – како је Писмо сагласно са Оцима! Писмо каже: „Свепаљенице нећеш благоволети... жртва је Богу дух скрушен (сломљен). Срце скрушено и смирено Бог неће поништити (презрети)". Жртве и саме свепаљенице човечије ваља да буду засноване на осећању духовне нишчете (сиромаштва), на осећању покајања. Без тога, оне се одбацају Богом.

Такође ми се веома свиђа изрека Великог Пимена: „Ако увек и у свему будемо кривили себе“, рекао је он, „онда ћемо свуда наћи покој“. Други отац је рекао: „Ми смо оставили лако бреме, које је – да кривимо себе, и узели смо тешко бреме, које је – да кривимо друге.“ Такве изреке стоје читавих књига! Чини се, да нико није толико проникао у Јеванђеље, колико су проникли у њега свети пустињаци; они су настојали да остваре Јеванђеље самим животом, самим мислима и осећањима својим. Посебна њихова особина било је најдубље смирење; пад човека био је стални предмет њиховог размишљања, њихово стално занимање био је плач због својих грехова.

Други правац су узели подвижници западне Цркве и њени писци о подвижништву од времена одвајања те цркве од источне Цркве и њеног пада у погубну таму јереси. Преподобни Венедикт, свети папа Григорије Двојеслов још су сагласни са аскетским наставницима на истоку; али већ Бернард се од њих разликује оштром особином разликом; каснији њихови подвижници су скренули још више. Они се одмах заносе и вучу своје читаоце ка висинама недоступним за почетника (новог хришћанина), заносе се и заносе друге. Распаљеност, често у иступљењу (екстази, заносу) маштовитост замењује код њих све духовно, о чему они немају појма. Та маштовитост је призната код њих за благодат. „Од плодова њихових познаћете њих“, рекао је Спаситељ. Познато је свима, каквим су преступима, каквим потоцима крви, каквим понашањем, очигледно против-хришћанским, изразили западни фанатици свој наказни образ мисли (начин размишљања), своје наказно осећање срдачно.

Свети Оци источне Цркве воде свог читаоца не у загрљај љубави, не на висине виђења – него воде га ка разматрању свог греха, свог пада, ка исповедању Искупитеља, ка плачу о себи пред милосрђем Творца. Они прво уче – обуздавати нечисте тежње нашег тела, чинити га лаким, способним за духовне делатности; потом се окрећу ка уму, исправљају његов образ мисли, његов разум, чистећи га од мисли, које су нам усвојене по паду нашем, замењујући их мислима обновљене природе човечије, живо изображене у Јеванђељу. Са поправком ума Свети Оци брину о исправљању срца, о промени његових навика и осећања. Очистити срце је теже него очистити ум: ум, кад се убеди у оправданост нове мисли, лако одбацује стару мисао, лако усваја себи нову мисао; али заменити навику навиком, (особину) својство својством, осећање другим осећањем, осећањем противним старом осећању, то је труд, то је усиљени дуги рад, то је борба невероватна. Тежину те борбе Оци изражавају овако: „дај крв и прими дух.“ Значи: треба умртвити све грешне жеље тела и крви, све покрете ума и срца, који зависе од тела и крви. Треба увести и тело, и ум, и срце у управљање духа (у контролу духа). Крв и нерви покрећу се многим страстима: и гневом, и среброљубљем, и сластољубљем и празнослављем и сујетом. Последње две нарочито распаљују крв у подвижницима, који се незаконито подвизавају, и чине их фанатицима у иступљењу - у екстази, у заносу.

Празнославље тежи пре времена на духовна стања, на која човек још није способан због нечистоће своје, зато што није достигао истину – и ствара себи маштарије. А сладострашће, придружујући своје дејство уз дејство празнославља, производи у срцу обманљиве, лажне утехе, (насладе) задовољства и опијености. Такво стање је стање самообмане. Сви, који се незаконито подвизавају, налазе се у том стању. Оно се развија у њима више или мање, према томе колико они усиљавају своје подвиге појачавају. Из тог стања самообмане западни писци написали су много књига. Управо на њих, на западне књиге, са жеђу се баца, управо њих проповеда за свете и духовне, достојне да стоје поред Светог Писма слепи и горди свет, који сматра себе просвећеним у највишем степену, и који зато нема потребе да се држи неодступно Предања Источне Цркве.

У светим Оцима источне Цркве никако није видљиво распаљено стање крви. Они никад не долазе у ентузијазам, који је пород крви, и који је често на Западу тражио проливање крви спољашње. Из писанија Светих Отаца дише истинско самоодрицање, дише миомирис Светога Духа, који умртвљује страсти. Од тог миомириса беже далеко синови света као што осице лете далеко од тамјана, који се дими. „Свет љуби своје“, рекао је Господ. Писанија западних писаца, који су писали из стања самообмане, налазе бројне читаоце, преводе се не једном него више пута на руски језик, штампају се, поново се штампају; њима се изговарају, пишу и штампају громке похвале; то, што је пуно смртоносног отрова, одобрава се и утврђује. А писанија светих Отаца су заборављена! То, што је њих од давних времена прихватила Света Црква, што су призната за једино исправно руководство у подвижничком животу (аскетском), уопште се не поштује код данашњих хришћана. Њихова писанија критикују, налазе у њима нелогичности, противречност Светом Писму. За све то разлог је што су свети Оци поучавани Духом Светим, што су они одбацили мудрост света ради стицања премудрости Духа.

Узалудни су покушаји оних, који упркос учењу апостола, упркос учењу Цркве покушавају да уђу у премудрост Духа кроз мудрост света. И „спотичу се мудраци у лукавству њиховом“ (1 Кор. 3, 19), спотакли су се и пали су падом страшним. Они су хтели „духовно“ да објасне својим тамним душевним разумом – и оно „духовно“ у писанијама Светих Отаца показало се њима чудним, противречним Светом Писму.

Да ли умрли знају ко се моли за њих и када?

 

„Године 1831, када сам се придружио Лаври као игуман, ђакон са добрим, снажним гласом је био додељен да живи са нама. Једног дана, уочи празника, затражио је дозволу да се врати у своје родно село, обећавајући да ће се вратити на време за празничну службу.

Није дошао на Литургију, нити је био на вечери.

Коначно, после Повечерја, појавио се, завршио службу у тишини и... умро.

Наредио сам молитве за њега свуда — пошто сам се сматрао кривим за његову смрт — и сам сам се молио за њега.

Уочи четрдесетог дана, моја келија се изненада осветлила и видео сам ђакона пред собом.

„Дошао сам да вам се захвалим на молитвама за мене“, рекао је.

„Нисам био једини који се молио за вас, оче ђаконе, већ многа браћа у многим манастирима!“, одговорио сам.

 „Пошто су ме једном поменули, заборавили су да забележе помен пуних четрдесет дана“, одговорио је.

„Одакле можете знати тамо ко се моли за вас, а ко вас је заборавио?! - одлучио сам да сазнам.

-„Чак и ако нас закопате тамо, чак и ако нас закопате три хвата дубоко, ми видимо све што сви овде раде, шта мисле, шта желе, за шта се моле! Видимо ко се за кога моли! Колико више Господ види све то!“

- „А како си прошао кроз митарства?“

-„Као муња! Зато што ми је Бог подарио дар да примим Свете Христове Тајне последњег дана!“

Виђење је нестало.

Архимандрит Антоније из Тројице-Сергијеве лавре

Блажени Августин: Како се зло побеђује?

 

Многи ће рећи: „Како можемо победити ђавола, кога не видимо?“

Али имамо Учитеља који је благоизволео да нам покаже како се побеђују невидљиви непријатељи. О Њему говори апостол:  „И свукавши поглаварства и власти изведе их на углед слободно, и победи их на њему.“ ( Кол. 2:15 ) . 


Јер тамо се побеђују невидљиве силе непријатељске према нама, где се побеђују невидљиве страсти. И ако у себи победимо жеље за временским стварима, онда нужно побеђујемо и онога који влада у човеку кроз те жеље .

Јер када је речено ђаволу: „Прах ћеш јести “, речено је и грешнику: „Прах си и у прах ћеш се вратити“ ( Пост. 3:14, 19 ). 

Грешник је дат као храна ђаволу. Нећемо бити прах ако не желимо да будемо храна змији. Јер као што оно што једемо претварамо у своје тело, тако да се храна прерађује у оно што смо ми телесни, тако и кроз лош морал, кроз злобу, гордост и злобу, свако постаје оно што је ђаво, то јест, као он, и потчињава му се као што је наше тело потчињено нама.

То је оно што се подразумева под речима „бити храна змији“. Зато, нека се свако ко се боји „огња припремљеног за ђавола и његове анђеле“ ( Матеј 25:41 ) потруди да га савлада у себи.

Јер ми побеђујемо оне који нас нападају споља, савладавајући пожуде кроз које владају над нама. Они вуку и оне који су им слични са собом у муке.

Извор: Блажени Августин (О хришћанској борби)

Свети Игњатије Брјанчанинов: О читању Светих Отаца

 

Разговор и друштво ближњих веома делује на човека. Разговор и познанство са научником доносе мноштво информација, а тиме – много узвишених мисли и осећања, са путником – много сазнања о земљама, наравима и обичајима народа.

Очигледно: разговор и познанство са светима доносе светост. 
Са преподобним (светим) бићеш преподобан (свет), и са човеком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран (Пс 17,26-27).

Од сада, у току кратког земаљског живота, који се у Писму чак и не назива животом, него странствовањем, упознајмо се са светима.
Ти хоћеш да припадаш њиховом друштву, хоћеш да будеш судеоник њиховог блаженства?

Од сада ступи у општење са њима. Када изађеш из зидина тела, они ће те примити код себе, као свог познаника, као свог друга (Лк 16,9).
Нема ближег познанства, нема тешње повезаности од повезаности јединством мисли, јединством осећања, јединством циља (1 Кор 1, 10).

Где је једномислије, тамо је неизбежно и једнодушност, тамо је неизбежно један циљ и подједнак успех у достизању циља.
Усвоји у себи мисао и дух светих Отаца читањем њихових списа. Свети оци су достигли циљ: спасење.

И ти ћеш достићи тај циљ, природним током ствари. Као једномислен и једнодушан са светим оцима, ти ћеш се спасити.

Небо је примило у своја блажена недра свете Оце. Тиме је оно посведочило да су мисли, осећања, делања светих Отаца њему благоугодни.
Свети оци су изложили своје мисли, своје срце, начин свог делања у својим списима.
Дакле, колико је поуздано руководити се ка небу по списима светих Отаца, посведочило је само небо.

Сви списи светих Отаца су састављени по надахнућу или под утицајем Светог Духа.
Необично је сагласје у њима, необично помазање!
Онај који се руководи њима, без сумње, има за руководиоца Светога Духа.

Све воде океана сливају се у океан, и можда је океан почетак свих земаљских вода.
Сва дела Отаца спајају се у Јеванђељу; сва она нагињу томе да нас науче тачном испуњавању заповести Господа нашег Исуса Христа, извор и крај свих њих – јесте свето Јеванђеље.

Свети Оци поучавају како приступати Јеванђељу, како га читати, како га правилно схватати, шта доприноси, а шта спречава његово разумевање. И зато се у почетку више бави читањем светих Отаца. Када те они пак науче да читаш Јеванђеље: тада првенствено читај Јеванђеље.

Не сматрај да ти је довољно само читање Јеванђеља, без читања Светих Отаца! То је горда, опасна мисао. Боље пусти да те Јеванђељу приведу свети оци, као своје вољено дете, које је своје претходно васпитање и образовање добило посредством њихових списа.

Многи, сви, који су безумно, охоло, одбацили свете Оце, и непосредно, са слепом дрскошћу, приступили Јеванђељу са нечистим умом и срцем, упали су у погибељну заблуду. Њих је одбацило Јеванђеље: оно ка себи пушта једино смирене.

Читање Отачких списа је – родитељ и цар свих врлина.
Читањем светих Отаца учимо се истинском разумевању Светог писма, правој вери, животу по јеванђелским заповестима, дубоком уважавању, које треба имати у односу на јеванђелске заповести, једном речју – спасењу и хришћанском савршенству.

Читање Отачких списа, по смирењу духоносних учитеља, постало је главни ослонац за оне који желе да се спасу или чак да достигну хришћанско савршенство.
Књиге светих Отаца, по изразу једног од њих, сличне су огледалу: пажљиво и често се загледај у њих и душа може да сагледа све своје недостатке.

Опет – те књиге су налик богатој збирци лековитих препарата: у њој душа може потражити спасоносни лек за сваку од својих слабости.
Свети Епифаније Кипарски је говорио: „Један поглед на свете књиге побуђује на благочестиви живот.“

Читање светих Отаца мора бити савесно, пажљиво и постојано: наш невидљиви непријатељ, који мрзи глас који утврђује, нарочито мрзи када тај глас долази од светих Отаца.

Тај глас изобличава подвале нашег непријатеља, његово лукавство, открива његове замке, његов начин деловања: и зато се непријатељ бори против читања Отаца разним гордим и хулним помислима, труди се да баци подвижника у сујетне бриге, како би га одвукао од спасоносног читања, напада га унинијем, досадом, расејаношћу.

Из те битке против читања светих Отаца, ми морамо закључити колико је за нас спасоносно оружје које непријатељ толико мрзи.
Непријатељ се силно труди како би га истргао из наших руку.

Сваки нека изабере читање светих Отаца које одговара његовом начину живота.

Отшелник нека чита Оце који су писали о безмолвију; монах који живи у општежићу – Оце који су писали поуке за монашка општежића; хришћанин који живи у свету – свете Оце који су износили своје поуке уопште за читаво хришћанство. Свако, ма у каквом звању био, нека црпи изобилно поучавање из списа Отаца.

Неизоставно је потребно да читање одговара начину живота.
Иначе ћеш се испуњавати мислима, иако светима, али неостваривим на самом делу, које ће побуђивати бесплодно делање само у уобразиљи и жељи; а благочестива дела, која приличе твом начину живота, исклизнуће из твојих руку.

Осим тога што ћеш постати бесплодни маштар – твоје мисли, које се налазе у непрестаној противречности са кругом деловања, непрекидно ће у твом срцу рађати збуњеност, а у понашању неодлучност – мучне, шкодљиве за тебе и за ближње.

При неправилном читању Светог писма и светих Отаца, лако се може удаљити од спасоносног пута у непроходне шуме и дубоке провалије, што се многима и догодило. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов: Није сваки стар монах старац

 

Није седа коса, ни старост, ни земаљско учење, већ причасност (=заједница) са Светим Духом уздизала човека у ранг учитеља и привлачила слушаоце говорнику Речи Божије, а не сопственим људским речима.

„Добро је“, каже Свети Касијан у горе наведеној проповеди, „не скривати своје мисли од отаца, као што сам већ рекао; међутим, треба их откривати не било коме, већ духовним старцима који поседују дар расуђивања, али не старцима по годинама или седим власима.

 Многи, уздајући се у старост и исповедајући своје мисли, нису добијали исцељење, већ су падали у очајање због неискуства исповедника.

 Преподобни ава Мојсије скитски тражио је савет од младог монаха Захарије, који је живео у Скиту.

 Захарија је пао пред ноге старца и рекао му: „Оче! Зар мене питаш?“

 Старац му одговори: „Веруј ми, сине мој Захарија, да сам видео силазак Светог Духа на тебе и зато сматрам да је потребно да тебе да питам.“

Откривање мисли и живота под руководством духоносних отаца древни монаси су сматрали толико неопходним да су монаси који су одбацили ову праксу сматрани ван пута спасења.

Са постепеним слабљењем хришћанства, почело је да слаби и монаштво; живи сасуди Светог Духа почели су да се умањују; многи лицемери, тражећи похлепу и људску славу, почели су да се претварају да су свети и духовни, привлачећи неискусне вешто смишљеним обликом, и кварећи их и уништавајући.

Чак је и Симеон Нови Богослов, који је живео у 10. веку након рођења Христовог, рекао: „Проучавајте Божанско Писмо и списе Светих Отаца, посебно делатних, како бисте, упоређујући њихово учење са учењем и понашањем ваших учитеља и стараца, могли да их (та учења и понашање) видите као у огледалу и разумете их; усвојите и задржите у својим мислима оно што је у складу са Писмом; препознајте и одбаците оно што је лажно и зло, да не бисте били преварени. Знајте да су се у наше дане појавили многи обмањивачи и лажни учитељи.“

С протоком времена, духоносни учитељи су све више опадали, како каснији Свети Оци болно препричавају.

Свети Игњатије (Брјанчанинов), „Беседа о чулном и духовном виђењу духова“