О цареубиству

Постоје догађаји који потресу чак и бездушне стихије. Тада сам Господ твори суд над њима. Такво је било прво убиство, убиство Каиново. Такви су и многи други тешки злочини. Међу њих спада и страшно цареубиство у Јекатеринбургу. Због чега је био прогоњен, оклеветан и убијен Цар Николај II? Због тога што је он био Цар, Цар Милошћу Божијом. Он је био носилац и оваплоћење православног погледа на свет да је Цар слуга Божији, помазаник Божији, да Он мора дати одговор за поверени Му народ Божији, за сва његова дела и поступке, не само личне, него и као владара.

Тако је веровао православни руски народ, тако је учила Православна Црква, тако је схватао и осећао Цар Николај. Он је том свешћу био сав проникнут. Он је гледао на своје ношење царског венца као на служење Богу. Он је то памтио приликом свих својих важних одлука, приликом појаве свих одговорних питања. Ето због чега је он био толико чврст и непоколебљив у тим питањима у којима је он био уверен да се ради о вољи Божијој и чврсто је стајао иза тога што му се чинило неопходним ради добра царства које је предводио.

А када је увидео да је постављен у позицију када не може по савести да врши своје царско служење, тад је скинуо са себе Царски венац, попут светог кнеза Бориса, не желећи да буде узрок раздора и крвопролића у Русији. Самопожртвовање Цара које није донело корист Русији, већ напротив, дало је још већу могућност да се некажњено врше злочини, донело је незамисливу тугу и страдање. Но, он је у њима пројавио величину духа, која га је уподобила са праведним Јовом.

Праведни Многострадални Јов је био праобраз страдалог и васкрслог Христа… Његова књига се чита у Страсној седмици, зато што је праведни Јов био први праобраз Великог Страдалника за наше грехе, Спаситеља света. Слично Јову, који је из великог богатства претворен у сиромашка, Син Божији Је, остављајући Свој Небески Престо, осиромашио, поставши подобним нама Човеком, трпећи све нужде људске и немајући где главу приклонити. Христос је претрпео срамоћење и клевету од својих самплеменика и издајство Јуде. Но, као што се после страдања свети Јов увенчао поново славом и богатством, тако је и Син Божији васкрснуо из мртвих , успео се на Свој Небески Престо, који је хваљен од Анђела и обожаван од целог света. Какви су били праобрази Христови пре Његовог пришествија на земљу, тако и после Његовог пришествија Његови образи морају веровати у Њега. Сам Христос је рекао на Тајној вечери: Образ (пример) сам вам дао, да као што Ја чиних вама, и ви чините (Јова, 13; 15).. Зато нека је у вама иста мисао као у Исусу Христу (Филиљанима, 2; 5) – пише свети апостол Павле верујућим. Таквим живим подсећањем на страдања Христова јавио се у дане својих искушења Господар Николај II. Издали су га они којима је веровао. Био је остављен од скоро свих блиских, само мали број је пошао са њим на Голготу. Масе које су га још недавно са усхићењем сретале и поздрављале, сада га срамоте и поздрављају оне који су желели његово погубљење. Као пријатељи Јовови, који су му до недавно изгледали одани а онда га оптуживали за непочињене злочине. Распни га, распни – чуло се свуда, и они који су му остали верни, нису се усуђивали да подигну глас, плашећи се ради страха јудејскога.

+++

…У један дан се распала слава и величина државе руске, бедема мира по целом свету. Потпис Господара Императора Николаја Александровича на акту о одречењу од престола – јесте историјска граница која дели велику и славну прошлост Русије од тамног и мученичког њеног садашњег положаја…

Шта се десило тога дана? .. Одступање народа од помазаника Божијег, одступање од власти покорне Богу, одступање од заклетве дате пред Богом на верност Господару, помазанику Божијем, и његово предавање на смрт.

Лишен је власти, а потом и слободе, тај који је све своје снаге дао у име Божије на служење Русији.

Десетине година тамне силе зла су водиле борбу против помазаника Божијег, против државне власти верне Богу. Те исте силе убиле су и Господара Императора Александра Николајевича, Цара-ослободиоца.

Тај злочин је отрезнио народ, пробудио сву земљу и тај морални елан је дао могућност Господару Императору Александру III Миротворцу да влада чврстом руком Русијом.

У самој Русији се водила борба против њене саме суштине и разрушивши престо, непријатељи њени су уништили чак и њено име.

Сада цео свет може видети колико је била међусобно повезана Царска власт, верна Богу, са Русијом. Кад је нестало Цара – нестало је и Русије.

Борбу против Цара и Русије водило је скривено безбожништво које је потом себе отворено пројавило.

Таква је суштина борбе против Цара и Русије, против основа њеног живота и историјског развитка.

Такав је смисао и циљ те борбе које можда нису сви били свесни, који су били њени таоци.

Против Цара и Русије била је призвана сва прљавштина и ништавило и греховност која је могла обитавати у људској души.

Све то се свим силама подизало на борбу против Царске Круне увенчане Крстом, јер Царско служење и јесте ношење Крста.

Против људског ношења крста увек се подижу клевете и лажи, творећи ђаволско дело, јер по речима Господа Исуса Христа: он је лажа и отац лажи, и када говори лаж, своје говори(Јован, 8; 44).

Све се подигло против најкроткијег, чистог и пуног љубави Цара, да би у страшни час борбе против њега – он остао сам. Претходно су се шириле прљаве клевете на Цара и његову породицу, како би народ охладио према њему.

Неверни савезници су узели учешће у завери. Најближи сарадници, када је Господару била нужна морална подршка, нису је пружили и прекршили су заклетву. Једни – узевши учешће у завери, други – по слабости саветујући одречење. Господар је остао сасвим сам, а около „издаја, подлост и кукавичлук“.

Од дана одречења све је почело муњевито да се руши. Другачије није ни могло бити. Био је свргнут онај који је обједињујући све, стајао на стражи Истине. Био је почињен грех и отворен је пут греху. Узалуд желе да одвоје Фебруар од Октобра: једно је било директна последица другога.

…Псков је био Гетсиманија за Господара, Јекатеринбург је постао његова Голгота.

Господар Николај Александрович је скончао као мученик, са непоколебљивом вером и стрпљењем, испивши чашу страдања до дна.

+++

Убиство Императора Николаја II и његове породице посебно је како по кривици руског и других народа у њему, тако и по последицама тог убиства. Оно није одмах извршено, оно се постепено припремало.

Гнусна клевета је поколебала верност Цару и чак поверење у њега значајног дела руске јавности. У вези са тим, настали, вештачки изазвани метеж није наишао на неопходан отпор чак ни од стране власти, па ни од друштва. Малодушност, плашљивост, издаја су у свој пуноћи били пројављени с њихове стране. Многи су пожурили да траже поверење и милостињу од злочинаца који су дошли на власт. Народ је у почетку ћутао, а потом је брзо почео да се користи новим насталим околностима. Свако се старао о својој угодности, потирући Божанске заповести и људске законе. У заштиту Господара и престола није учињено ништа отворено. Ћутљиво је био прихваћен извештај о лишавању слободе Цара и његове породице. Само тајно су се узносиле молитве и уздаси тих малобројних који нису подлегли општем искушењу и који су схватали злочинство тих дејстава. Зато се Господар у потпуности нашао у рукама оних који су га затворили и нове власти која је знала да може да ради све што хоће.

Убиство је пало на савест и душу целога народа. Криви су сви у овој или оној мери: неко због директног метежа, неко због његове припреме, неко због издаје и кукавичлука, неко због оправдавања почињеног или искоришћавањем почињеног за личну корист. Убиство Цара-мученика је директна последица тога.

Крв Његова на нас и на чеда наша (Матеја, 27; 25). Не само на савременом покољењу, него и на новом, пошто ће оно бити васпитано на саосећању са злочином и расположењима која су довела до Цареубиства.

Само потпуни духовни раскид са њима, свест о њиховом злочинству и греховности и покајању за своје и својих предака грехове, могу ослободити Русију од греха који на њој лежи.

+++

Света Црква сутра прославља светог Андреја, епископа Критског, творца Великог покајног канона, а ми смо се сабрали да би се помолили за упокојење душа Цара-мученика и других са њим убијених. У Русији су се чак свакодневно у храмовима сабирали људи на дан светог Андреја Критског, но не тога који се прославља сутра, него преподобног Андреја замученог због исповедања Христа и истине Христове. На тај дан преподобномученика Андреја људи у Русији су се окупљали да заблагодаре Господу за чудесно спасење Господара Александра III код Борака, 17. октобра 888. године. За време тог путовања догодио се страшни удес воза, сви вагони су били разбијени осим једног, у коме се налазио Цар са својом породицом.

Тако је на дан преподобног Андреја Критског замученог од стране непријатеља Христа и Његове Цркве, био спасен Наследник, а касније и Господар Николај Александрович, и такође на дан светитеља Андреја Критског који је мирно окончао своје дане на земљи, Господар је био убијен од стране безбожника и издајника. На дан Андреја-мученика Русија је прослављала истог дана и пророка Осију, који је предсказао Васкрсење; у њихову част су се градили храмови, где је народ руски благодарио Богу за спасење Господара. А после 30 година, на дан светог Андреја који је учио о покајању, Господар је убијен пред очима читавог народа који није чак учинио ни један покушај да га спасе. То је још страшније и несхватљивије кад имамо у виду да је Господар Николај Александрович у себи оваплотио најбоље црте царева које је знао, волео и поштовао руски народ.

Цар-мученик је највише подсећао на Цара Алексеја Михаиловича Тишајшега, но, превазилазио га је својом непоколебљивом кротошћу. Русија је знала и за Александра II Ослободиоца, но, Цар Николај II је ослободио још више народа из братског словенског племена. Русија је знала и за Александра III Миротвора, а Господар Николај II се није ограничио само бригом о миру у своје дане, него је начинио крупан корак како би сви народи Европе и целога света живели мирољубиво и разрешавали своје неспоразуме мирним путем. Са тим циљем, по бескорисном и благородном личном старању његовом сазвана је Хашка конференција. Русија се усхићивала и са Александром I и назвала га Благсловеним, јер је он ослободио Европу од власти једног човека. Господар Николај II у вишеструко тежим околностима устао је против истог таквг покушаја другог човека да прошири своју власт на туђи му по крви и вери словенски народ и у његовој заштити је пројавио чврстину која није познавала компромисе. Русија је знала и за великог реформатора Петра I, но, уколико се присетимо свих реформи Николаја II, онда ћемо знати коме да дамо предност, при чему су реформе последњег спроведене много пажљивије, промишљеније и без сувишне грубости. Русија је знала и за Ивана III, Ивана Калиту као велике сакупљаче руских земаља, но, Господар Николај II је њихово дело довео до краја, када је 1915. године, мада на кратко време, вратио Русији све њене синове. Господар Сверуски – он је био први и једини Сверуски Цар. Његов унутрашњи духовни морални лик је био толико узвишено диван, да су чак и бољшевици који су желели да га осрамоте, могли да га критикују само за једно – за побожност.

Засигурно је познато да је он увек свој дан започињао и завршавао молитвом. На велике црквене празнике увек се причешћивао, при чему се мешао са народом приступајући великом Тајинству, као што је то било приликом откривања моштију преподобног Серафима. Он је био образац целомудрија и глава узорне православне породице који је васпитавао своју децу у спремности да служе руском народу и строго их је припремао за предстојећи труд и подвиг. Он је био дубоко пажљив према потребама својих поданика и желео је јасно и блиско да себи представи њихов рад и служење. Свима је познат случај када је сам прешао неколико врста под пуном војничком опремом, да би боље схватио услове војничке службе. Он је тада ишао сасвим сам и тиме јасно оповргавао клеветнике који говоре да се он плашио за свој живот. Ако је Петар I рекао: „А о Петру говорите да му живота није жао, само да живи Русија“, то Господар Николај Александрович уистину може рећи да је то испунио. Кажу да је био поверљив. Но, велики отац цркве свети Григорије Велики говорио је, што је чистије срце, то је поверљивије.

Чиме је Русија узвратила свом Господару који је волео чистим срцем више од свог живота?

Узвратила му је клеветом. Он је био високо моралан – почели су причати о његовој порочности. Он је волео Русију – почели су говорити о издаји. Чак и људи блиски Господару понављали су ту клевету, препричавали један другом гласине и разговоре. Под утицајем злог умисла једних и распуштености других, гласине су се шириле и почела је да хладни љубав према Цару. Потом су почели говорити о опасности за Русију и разматрати начине да се ослободе од те непостојеће опасности и у име наводног спасења Русије почели говорити да треба уклонити Господара. Прорачуната злоба чинила је своје дело: она је одвојила Русију од свога Цара и у страшном тренутку у Пскову он је остао сам. Блиских нема. Били су одани, но ни њих нису пустили. Страшна остављеност Цара… Но, он није оставио Русију, Русија је оставила њега, који ју је волео више од свог живота. Видећи то и у нади да ће његово самоумањење успокојити и смирити распламсале страсти народне, Господар се одрекао до престола. Но, страст се никада не смирује, достигавши жељено она се још више распламса. Настало је ликовање оних који су хтели свргавање Господара. Остали су ћутали. Уследило је хапшење Господара и даљи догађаји су били неизбежни. Ако оставите човека у кавезу са зверима, то ће га они пре или касније растрзати. Господар је био убијен и Русија је ћутала. Није се појавило ни негодовање, ни протест, када је почињен тај гнусни злочин, и то ћутање је велики грех руског народа почињен на дан светог Андреја Критског, творца Великог покајног канона који се чита у Великом посту…

Под сводом Јекатеринбургског подрума убијен је Господар Руса, људском поквареношћу лишен Царског венца, но није лишен Божијом Правдом свештеног Миропомазања. Сва цареубиства у Русији починила је хрпа људи, но не народ. Када је убијен Павле I народ није ни знао за то, а кад је сазнао, дуго година је на његов гроб приносио саосећање и молитве. Убиство Александра II је у Русији изазвало буру негодовања која је оздравила морално стање народа и то се показало на царствовању Александра III. Народ је остао чист од крви Цара ослободиоца. Овде је народ, цео народ, крив за проливену крв свога Цара. Једни су убили, други одобравали убиство и тим починили не мањи грех, трећи се нису противили… Издаја, превара, кршење заклетве на верност Цару Миахилу Фјодоровичу и његовим наследницима без означавања њихових имена, пасивност и окамењеност, несаосећање – ето из чега је руски народ сплео венац којим је увенчао свога Цара…

Велики је грех подићи руку на Помазаника Божијег… Код таквог греха ни најмања кривица неће остати ненаплаћена. У тузи ми говоримо: „Крв његова је на нама и на деци нашој“. Но памтимо да је тај злочин читавог народа почињен на дан светог Андреја Критског који нас зове на дубоко покајање. Памтимо да нема границе милости Божијој и нема таквог греха који се не може опрати покајањем. Но, наше покајање мора бити потпуно, без икаквог самооправдања, ограђивања, са осуђивањем себе и читавог злог дела од његовог самог почетка.

+++

После смрти Саула који је пао на свој мач за време битке са Филистејцима, један Амалићан је потрчао да о томе извест Давида кога је тада Саул прогањао.

Претпостављајући да ће Давид бити вома радостан таквој вести, он је одлучио да себе прикаже као убицу Саулову, како би још више увећао очекивану награду.

Међутим, саслушавши измишљену причу Амалићанина о томе како је он убио рањеног Саула на његову молбу, тада Давид зграби хаљине на себи и раздрије их; тако и сви људи који бијаху с њим.

И рече Давид момку који му донесе глас: одакле си? А он рече: ја сам син једног дошљака Амалићанина.

Рече му Давид: како те није било страх подићи руку своју и убити Помазаника Господњег?

И дозва Давид једног између момака својих и рече: ходи, погуби га. А он удари те умрије.

И рече му Давид: крв твоја на твоју главу; јер твоја уста сведочише на тебе говорећи: ја сам убио Помазаника Божијег (2 Самуилова, 1; 1: 16).

Тао је био кажњен иноплеменик који се издавао за Сауловог убицу. Он се подвргава жестокој казни иако је Саул учинио много зла због чега је одступио од њега Господ и он је био гонитељ невиног Давида.

Из Давидових речи се види да је он сумњао у истинитост приче Амалићанина и није био уверен да је баш он убица Саулов, међутим, он га је предао смрти сматрајући да је достојан смрти чак и ако само назове себе цареубицом и похвали се тим својим поступком.

Колико је још теже и греховније убиство Православног Помазаника Божијег, колико већа кара треба да лежи на убицама Цара Николаја II и његове породице?

Као супротност Саулу који је одступио од Бога и због тога од њега остављен, Цар Николај II је био образац благочестивости и потпуне преданости вољи Божијој.

Осетивши не старозаветно помазивање јелејом на главу, него благодатни „печат дара Духа Светог“ у Тајинству Миропомазања, Император Николај II је био до краја живота веран свом високом звању и схватао је своју одговорност пред Богом.

Император Николај II је у сваком поступку полагао рачун пред својом савешћу, вечно је „ишао пред Господом Богом“. „Најблагочестивији“ је у дане свог земаљског благостања, не само по имену него и самим делом, он у дане својих искушења пројавио трпљење подобно трпљењу праведнога Јова.

Зар су на таквог Цара подигли руку злочинци и при том још када се он од поднетих искушења очистио, као злато у огњу, и био је невин страдалник у пуном смислу те речи.

Злочин против Цара Николаја II још је тим страшнији и греховнији што је са њим убијена и његова цела породица , ни за шта крива невина деца!

Такви злочини не остају некажњени. Они вапију ка Небу и низводе Божији гнев на земљу.

Ако се подвргне смрти иноплменик – наводни убица Саулов, за убиство незаштићеног Цара-страдалника и његове породице страда данас цео руски народ који је дозволио страшни злочин и који је ћутао када су Цара подвргли понижењу и лишавању слободе.

Дубока свест о греховности учињеног и покајање пред сећањем на Цара-мученика тражи од нас Правда Божија.

Сећање на невине кнежеве Бориса и Гљеба пробудила је савест руских људи у периоду „удељних смутњи“[1] и постиђивала је кнежеве који су почињали раздоре. Крв светог Великог кнеза Игора произвела је душевни преврат у душама Кијевљана и ујединила Кијев и Черњигов у поштовању убијеног светог кнеза.

Свети Андреј Богољубски је својом крвљу освештао самодржавну Русију која се утврдила већ знатно после његове мученичке смрти.

Сверуско поштовање светог Михаила Тверског исцелило је ране на телу Русије, које је нанела борба Москве и Твера.

Прослављење светог Царевића Димитрија пројаснило је свест руских људи, удахнуло у њих моралне силе и после тешких потреса, привело препороду Русије.

Цар-мученик Николај II са својом многострадалном породицом улази данас у лик тих страстотерпаца.

Велики злочин који је извршен према њему мора бити изглађен ватреним поштовањем његовим и прослављењем његових подвига.

Пред пониженим, оклеветаним и умученим мора се поклонити Русија, као што су се некада поклонили Кијевљани пред преподобним кнезом Игором кога су умучили, као Владимирци и Суздаљци – пред убијеним Великим кнезом Андрејем Богољубским!

Тада ће Цар-страстотерпац стећи одважност пред Богом и његова молитва ће спасити земљу руску од катастрофа које подноси.

Тада ће Цар-мученик и његови састрадалци постати нови небески заштитници Свете Русије.

Невино проливена крв ће оживети Русију и осениће је новом славом!

---

[1] „Время удельных смут и усобиц“ – представља период унутрашњих сукоба за власт између руских кнежева. Било их је већ међу синовима Владимировим, потом међу синовима и унуцима Јарослава Мудрог, све до Димитрија Донског који је успео да окупи око себе практично све руске кнежевине уочи Куликовске битке.

Свети Оци о црквенословенском језику: Ко воли Цркву и Богу се моли све ће разумети

Један богомољац упита владику Николаја после вечерње службе у Саборној цркви у Београду: “Преосвећени, нас ово интересује: Зашто наша црква не преведе богослужбене књиге са црквенословенског језика на српски па да све лепо разумемо шта се чита?”

Свети Кирил и Методије

На то ће владика рећи: “Многи су ме питали за то. Црквенословенски језик везује све словенске народе тим језиком. И Руси и Бугари и ми Срби – свима су исте богослужбене књиге и то нас везује. Затим, ако би се богослужбене књиге преводиле, а наш језик говорни мењао се и реформисао, то значи: требало би сваких сто година да се поново преводе богослужбене књиге. Тако би се удаљили од оргиналног црквенословенског текста који је тако богат и савршен, да се не може превести свака реч на српски језик, који је много сиромашнији од њега. Затим, ми на нашем језику слушамо обичне разговоре, псовке и клетве, па се свађамо и грдимо на том нашем језику. Зато је црквенословенски језик свет и он мора остати за разговор са Богом. И ко воли Цркву и Богу се моли долазећи често у цркву, он ће се на богослужењу брзо свићи и све разумети. Црквенословенски језик је мост који повезује све словенске народе”.

Свети мученици Тарах, Пров и Андроник

“… Вршећи богослужење по чину који потиче из древног доба и којег се држи цела Православна Црква, ми имамо јединство с Црквом свих времена и живимо животом целе Цркве… У таквом односу… мора да буде непромењено велико и спасоносно јединство црквених основа и предања… Антонин Грановски је причао како је 1924. године предлагао верницима да се заложе код власти да се отвори један храм, али под условом: да се прихвати руски језик и отвори олтар. Верници су се обратили за савет патријарху Тихону. Његова светост Тихон је одговорио: „Боље је да се црква сруши, али на те услове не пристајте.“

Ђаво мрзи црквенословенски језик

Пролог стиховни за септембар-децембар/Фото: Народна библиотека Србије

„Ђаво мрзи црквенословенски језик“, – писао је Јован Вишенски, атонски подвижник, који је живео на прелазу из XVI у XVII век, разобличитељ латинства и ревносни заговорник поновног уједињења Западне и Источне Русије…

…Сви разговори о неразумљивости богослужења на црквенословенском језику нису ништа друго до звучна завеса иза које савремени обновљенци покушавају да сакрију своје праве циљеве. Ево шта је на тзв. „II Преображењском Сабору“ у Москви рекао познати обновљенац свештеник Георгиј Кочетков: „За чланове Цркве богослужење је умногоме неразумљиво. Не ради се само о недовољно разумљивом богослужбеном језику… Богослужење се до данашњег дана развијало на такав начин да ће, чак и ако га преведемо на руски језик, не на свакодневни, но на књижевни језик, ипак остати неразумљиво и, што је најважније, неће имати готово никакво дејство“.

…Овде, у извештају који је прочитао пред својим следбеницима, о. Георгиј је изрекао нешто о чему други обновљенци више воле да ћуте. Модернисти уопште не нападају православно богослужење због црквенословенског језика и његове наводне неразумљивости, него га нападају због његовог православног садржаја. Ради се о томе што заједно са одлукама Васељенских и Помесних Сабора, делима светих Отаца и Учитеља Цркве, догматске основе богослужбених текстова чине догматски извор наше православне вере и представљају неодвојиви део Светог Предања Православне Цркве. У богослужбеним текстовима Црква исповеда своју веру, веру православну.

Али како заједно са целом Црквом у црквеним песмама исповедати праву веру јеретику, том истом о. Кочеткову, који хули на Христа и Божју Мајку, богохулно тврдећи да се Христос родио од благочестивог супружништва праведног Јосифа Обручника и Дјеве Марије? Осим тога, пошто су наше богослужење развијали православни а не јеретици, у њему се, природно, славе православни Оци Цркве док се јеретици осуђују. Како ли је расколницима и јеретицима - обновљенцима и екуменистима-модернистима из помесних цркава светског псеудоправославља неугодно да слушају проклетства Цркве упућена јеретицима! – с обзиром да су „православни“ екуменисти већ открили „православље“ код многих древних јеретика осуђених на Васељенским Саборима. У богослужбеним текстовима ти јеретици се осуђују и проклињу заједно са својим нечастивим делима.

Никољско Евангелије (XIV век)

Према томе, јеретици екуменисти – модернисти не могу, а да се не смућују богослужбеним текстовима које слушају у храмовима, не могу а да у својој отпадији од Цркве Христове не оду корак даље и да не траже њихову ревизију и промену (а у томе им се придружују и они који су екуменизам с правом означили као свејерес, али су њихова дела показала да је све то што су чинили било чисто лицемерје! Ту је најочигледнији пример управо отац Јустин Поповић, који је узео учешћа у превођењу богослужбених текстова са црквенословенског на савремени српски језик! Чак се и сам владика Николај Велимировић, противио увођењу савременог српског језика у богослужење, али ни то ништа не значи његовим савременицима, који га лицемерно поштују као светитеља (што он свакако није, будући да је био у молитвеном општењу са расколницима и јеретицима из светског псеудоправославља) и који говоре како свако ко отворено каже истину о улози Јустина Поповића у реформи богослужења „хули на светитеља“, што заиста није ни вредно коментара.Сам владика Николај Велимировић је лепо рекао: „Истина је горка, али лековита“. Изгледа да данас, на жалост, многи радије бирају отров, него лек... – примедба уредништва блога „наша вера православна“). Очигледно је да сва њихова прича о неразумљивости богослужбеног језика има улогу тројанског коња, који треба да послужи за рушење православног карактера богослужења Цркве. Црквенословенски језик нашег богослужења, његова комплексност – само је погодан изговор модернистима да захтевају ревизију православног вероучења. Прави разлог њиховог незадовољства састоји се у томе што православно богослужење присаједињује верујуће, међу њима и оне који су по први пут ушли у храм, Православљу – које их упућује да се гнушају јеретика и њихових нечастивих дела, које васпитава неодступање од вере по цену проливања крви. И ту своју функцију наше богослужење савршено испуњава, управо зато што је разумљиво онима који се моле, као што је то једном признао извесни „протојереј“ Гакељ .

Свети Тихон патријарх Московски

Људи уче језике, а неће да науче црквенословенски, језик своје Мајке Цркве,а довољно им је само двеста речи да би све разумели, ако то желе.

Свети Јован Кронштатски

Богослужење се не сме мешати са проповеди или богословљем. Проповед нам говори о духовном свету, а молитва нас укључује у тај свет. Богословље показује пут, а молитва води по том путу.

Свети мученик Севастијан: Беседа о погубности света

О, снажни војници Христови! Ево, ви сте се вашом племенитошћу већ приближили тријумфу, а сада због кукавног улагивања ваших рођака хоћете да уништите вечни венац! Сада научите да се одважност војника Христових не наоружава гвожђем него вером. Не бацајте знамења своје победе због женских суза, не испуштајте врат непријатеља (ђавола) који је под вашим ногама јер ће он, када добије снагу, поново започети битку. Ако је његова прва борба с вама била жестока, друга ће бити још жешћа. Он је разјарен и раздражен (вашом првом победом). Славну заставу својих подвига уздигните високо изнад земаљских пристрашћа и немојте се ње лишавати због испразних дечјих јецаја. Они, које видите да плачу, сада би се радовали кад би знали оно, што знате ви. Међутим, они сматрају да постоји само овај живот, који је у овом свету, и да после окончања живота тела нема живота за душу. Кад би знали да постоји и други живот, бесмртан и без патње, у којем царује вечна радост, уистину би се постарали да заједно с нама пређу у њега и, сматрајући привремени живот ништавним, пожелели би живот вечни…

Овај садашњи живот је краткотрајан и толико непостојан и неверан да никада није могао да остане веран чак ни онима који га љубе. Он је погубио све, који су се од почетка светауздали у њега; обмануо је све, који су га желели; наругао се свима, који су се њиме гордили; свакога је слагао и никада никога није оставио необманутог у његовим надама и непостиђеног у његовим уздањима, него се у потпуности показао као лажљив. Ох, кад би нас он само заваравао, и кад нас не би водио у страшне заблуде! Најжалосније је то што оне, који га љубе (овоземаљски живот) води ка свим безакоњима. Он чини да опијање и преједање буду слатки стомакоугодницима, сластољубиве покреће ка блуду и скрнављењу сваке врсте. Он лопова учи да краде, гневљивог да се разјарује, а лажова да обмањује. Он сеје развод мужа од жене, непријатељство међу пријатељима, свађе међу кроткима, неправду међу праведнима, саблазан међу браћом. Он судијама одузима правичност, чистоту целомудренима, разум разумнима и морал моралнима. Поменућемо и најстрашнија злодела, до каквих он доводи оне што га љубе. Ако је некад брат убио брата, син оца, или пријатељ пријатеља, по чијем су наговору учинили таква безакоња? На чији знак? Са каквим надама и уздањима? Зар то нису учинили због садашњег живота, због којег људи, када га претерано љубе, омрзну један другога и један другоме чине зло, јер сваки за себе тражи да живи у највећем благостању? Из ког разлога разбојник коље путника, богати угњетава сиромашнога, горди вређа смиренога, и сваки, који је покоран злу, прогони онога који то није? Уистину све то зло чине они, који служе овом животу, и желе да дуго живе и да се наслађују љубављу према њему. Он, садашњи живот, који своје ревнитеље и служитеље саветује на свако зло, предаје их својој кћери, од њега рођеној, тј. вечној смрти. У њу су први људи били бачени стога што су се, будући створени за вечни живот, препустили љубави према привременом, што су постали робови стомакоугађања, сласти и пожуде очију, одакле су пали у ад, не поневши тамо са собом ништа од земаљских добара. „Управо тај привремени живот“, наставио је Свети Севастијан обраћајући се рођацима мученика, „обмањује вас да својим неправедним саветом своје пријатеље, који иду ка вечном животу, наговарате да се врате назад. Он вас, часни родитељи, поучава да својим безумним јецајима одвраћате ваше синове од корачања ка небеској војсци, ка непропадљивој почасти и пријатељству са вечним Царем. Он вас убеђује, о целомудрене жене светих, да својим ласкањима саблажњавате умове мученика, удаљујући их од добре намере и предлажући им вашим саветима смрт уместо живота и ропство уместо слободе. Ако се приклоне вашим саветима, онда ће још неко време живети са вама, а затим ће због смрти морати да се раздвоје од вас. Међутим, они ће се од вас раздвојити тако, што ће поновни сусрет за вас бити могућ само у вечним мукама, где пламен спаљује душе неверника, где тартарске (адске, паклене) змије прождиру богохулна уста, где аспиде кидају груди идолопоклоника, где се слуша горки плач, тешки уздаси и непрестано јецање у мукама. Дозволите им да избегну те муке, а поштедите и саме себе од њих! Дозволите им да поново крену ка венцу који им је припремљен. Не плашите се: они се неће раздвојити од вас. Они одлазе да вам на небесима приуготове светле обитељи у којима ћете се и ви, заједно са њима и са вашим чедима, наслађивати вечним добрима. Ако вас овде теше лепе камене куће, колико ће вас још више утешити лепота вишњих домова, где столови блистају чистим златом и где ложнице блистају славом, будући да су саграђене од прекрасног камења и украшене драгоценим камењем. Тамо вртови вечно цветају неувелим цветовима, тамо су ливаде са слатким потоцима, тамо је ваздух свагда разређен (благорастворен), а ветар оживљује, доносећи до чула неизрециви миомирис, тамо се дан не смркава, светлост не залази, а радост се не прекида. Најзад, тамо нема ни уздаха, ни плача, ни страдања, нити било чега што би растужило поглед. Не може се осетити никакво злосмрадије, нити се може чути неки тужан, плачан или страшан глас. Пред очима се показује само што је најлепше, осећају се најугоднији миомириси, чује са само оно, што весели ухо. Тамо непрестано поју хорови ангела и архангела, једногласно славословећи бесмртнога Цара. Зашто бисте презрели такав живот, а заволели овај привремени? Да ли због богатства? Богатство се брзо исцрпљује. Нека онај, који хоће да га вечно има уз себе, послуша шта каже богатство. Ви ме толико љубите, каже оно, да бисте желели да се никад не растанем са вама. После ваше смрти, ја не могу да пођем за вама, али могу да претходим вашем животу. Ако ме пошаљете испред себе, нека вам као пример послужи користољубиви зајмодавац и марљиви земљоделац. Један даје злато ближњем, да би му га овај вратио удвостручено; други пак сеје разна семена у земљу, да би их одатле узео кад се стоструко умноже. Дужник враћа зајмодавцу удвостручено злато, а земља сејачу враћа његова семена стоструко умножена. Ако своје богатство поверите Богу, зар вам га Он неће вратити бескрајно умножено? Тамо пошаљите, испред вас, своје богатство, и постарајте се да и сами ускоро тамо пођете. Каква је корист од овог привременог живота? Замислимо да неко поживи чак стотину година. Међутим, зар се неће догодити да, са наступањем последњег дана његовог живота, све прошле године и све житејске сласти, изгледају као да никада нису ни постојале? Остају само ништавни трагови и успомене, сличне успоменама на путника који је код нас провео један дан. О, праведно се назива безумним онај, који не љуби превасходни вечни живот, и којем је потпуно туђе познање истинских добара! О, праведно се назива неразборитим онај, што се плаши да изгуби краткотрајни живот да би задобио онај други, свагдапостојећи, у којем насладе, богатство и радост тако почињу да се никада не завршавају, него остају бесконачни у векове. Ко неће да се приволи том, свагдапостојећем животу, узалудно губи и овај привремени. Због тога пада у вечну смрт и бива свезан у аду, где је неугасиви огањ, свагдашње патње и непрестане муке, где живе сурови духови чије очи блистају огњеним стрелама, чији су зуби својом величином слични слоновским, чији репови уједају слично шкорпионским, чији су гласови слични рикању лавова, тако да и сам поглед на њих изазива огроман страх, ужасан бол и најгорчу смрт. О, кад би се међу тим чудовиштима и мучењима бар могло умрети! Међутим, оно што је најстрашније од свега, тамо не престају да живе зато, да би вечно умирали. Не бивају уништени до краја, да би се бескрајно мучили. Остају цели, да би их својим уједима вечно прождирале змије; изједени удови се опет обнављају, да би опет послужили као храна отровним змијама и неуморном црву.

Примаријус др Милан Рогановић: Primum non nocere (примарно не нашкодити) истина о „Ивермектину“

Постоји више фармакодинамичких и фармакокинетичких показатеља који указују на потенцијалну корисност и ефикасност ивермектина у КОВИД- 19.

ПОСЛЕДИЦЕ КОРОНА – ТРОВАЊА

Према званичним статистикама пандемија коронавируса довела је до тога да је преко 240    милиона људи на свим континентима било заражено, а више од 4,9 милиона људи умрло у целом свету. Губици бројних живота, велики број хоспитализованих болесника са различитим формама клиничке слике, продужени морбидитет након опоравка од КОВИД-19 (тзв. постковид синдром), огромни болнички трошкови, преоптерећени здравствени системи, исцрпељени здравствени радници, врло често погрешно постављени протоколи лечења условили су да се крене са клиничким испитивањима разних медикамената који би требало да доведу до бољег лечења КОВИД пацијената и до њиховог лакшег опоравка.

УДАР НА ЕКОНОМИЈУ

Осим тога, рецесија у којој се налази глобална економија са великим губицима радних места, отпуштања радника широм света, ограничења кретања становништва, изолације, карантини, покушаји превентивног и интервентног начина заустављања ширења заразе мерама јавног здравља као што су маскирање, физичко дистанцирање, самоизолација и хигијена, или у новије време вакцинама и ковид пасошима само су додатно утицали на ограничавање људских права и слобода, а нису доводили до заустављања пандемије и боље заштите људи од корона тровања.

ЛЕКА ИМА

У таквим условима рађене су бројне клиничке студије које су показале да постоје и веома ефикасни фармацеутски препарати са антивирусним својствима, који се могу примењивати за хитно лечење или служе као хемопревенција за КОВИД- 19.

Један такав лек је Ивермектин, који је показао широк спектар антипаразитских, антибактеријских и антивирусних својстава против многих РНК вируса.

У клиничкој студији која је током 2020. године спроведена на Медицинском факултету и Универзитетској болници у Лагосу, Нигерија Ивермектин је опсежно коришћен код хоспитализованих КОВИД пацијената. Показано је да постоји неколико механизама помоћу којих Ивермектин може инхибирати САРС КоВ-2 код пацијената са КОВИД- 19 укључујући инхибицију РНА-зависне РНК полимеразе која се користи за репликацију вируса, укидање импортин-а/b1 хетеродимерног нуклеарног транспорта САРС-КоВ-2 из цитосола у језгро и инхибиција преношења вирусне мРНК и вирусног протеина.

БУДИМО КОНЦЕНТРИСАНИ

У још једној симулацији, заснованој на хуманој фармакокинетици различитих потенцијалних антивирусних САРС- КоВ-2 лекова Ивермектин је био један од лекова који имају 10 пута веће концентрације од других лекова и до 50%  већу ефективну концентрацију (ЕC50). Ивермектин има дуг полуживот од 81 до 91 часова и високо је липофилан са великим волуменом дистрибуције, што указује на преференцијалну акумулацију у плућном и другим ткивима. Фармакодинамички, зависно од дозе, инвермектин инхибира ослобађање запаљенских цитокина (интерлеукина) и омогућава побољшано преживљавање.

Постоји више фармакодинамичких и фармакокинетичких показатеља који указују на потенцијалну корисност и ефикасност ивермектина у КОВИД- 19. Стога је у овој студији тестирана хипотеза да ће Ивермектин клинички испољити терапеутски повољан ефекат код пацијената са благом до умерено тешком клиничком сликом у рандомизираном двоструко слепом контролисаном клиничком испитивању на нигеријским пацијентима са КОВИД- 19 потврђеним ПЦР тестом.

УЗОРНО ИСТРАЖИВАЊЕ

Шездесет и два пацијента су рандомизирана у три групе третмана: а) Ивермектин режим од 6 мг на сваких 84 сата два пута седмично, б) ИВ режим од 12 мг на сваких 84 сата током 2 седмице и ц) контрола- Лопинавир/Ритонавир (антивирусни лекови) свакодневно током две седмице плус плацебо. За све групе је важила стандардна нега.  Лопинавир/Ритонавир је био део стандардне терапије у Универзитетској болници у Лагосу пре почетка испитивања. Сматрало се да је неетично не користити неки облик лечења контролном групом. Међутим, пацијентима у контролној групи додатно је даван сличан плацебо, како би се задржало прикривање. 

У контролисаној студији Ивермектин је показао према дозама давања значајан клинички и временски ефекат лечења, убрзавао је побољшање клиничке слике пацијената и самим тим убрзавао је њихов опоравак. Режим од 12 мг ИВ даван два пута седмично показао је супериорну ефикасност у односу на дозе од 6 мг. Ивермектин је, такође, имао тенденцију повећања парцијалног притиска кисеоника (sPO2) и тромбоцита код пацијената у поређењу са контролном групом. Запаљенски маркери као седиментација, C- реактивни протеин (CRP) као и D- димер су значајно смањени у групама које су добијале Ивермектин, што указује на антитромботичке и цитокинске редукционе ефекте.

 На основи свега изведен је закључак да би требало размотрити примену Ивермектина у клиничком лечењу САРС КоВ-2, а може се користити и у профилакси на подручјима високог ризика.

ДЕЛОВАЛО ЈЕ  ТАМО: А КОД НАС?

Постоје и друге клиничке студије које показују ефикасност Ивермектина код КОВИД пацијената, а познат је и пример Индије која је у Утар Прадешу, једној од својих држава са преко 240 милиона становника и високом трансмисијом вируса, у оквиру „Модела контроле вируса у Утар Прадешу” применом Ивермектина и Хидроксихлорокина подигла стопу опоравка од КОВИД 19 до 98,7%. Ивермектин је даван у у раној фази и превентивно у свим породичним контактима.

Зашто овакав вид лечења не примени и држава Србија са много мањом популацијом, него се хоспитализовани пацијенти лече по наметнутим протоколима, па ко преживи причаће, или се упорно намећу генетски модификовани производи  тзв. вакцине које су још увек у експерименталној фази? Или зашто, како се режим хвали, држава набавља прескупе лекове за КОВИД чија цена по дози износи и до 5000 долара и нису потпуно ефикасни (по мишљењу чак и режимске струке), а у Србији се Ивермектин може набавити по вишеструко нижој цени? И што је најважније, нема или су врло ретки нежељени ефекти. Значи, не можемо нашкодити пацијенту- Primum non nocere, што је први и најважнији медицински постулат.

+++

Ивермектин – истинита прича (видео)

Коме још није сасвим јасно – механизам корпоративних медија не служи за информисање, већ за дезинформисање. Најбољи доказ је бесрамна пропаганда корпоративних медија о Ивермектину као ‘коњском леку’…

Године 2015. двојица научника, Сатоши Омура и Виљем Ц. Кембел, поделили су Нобелову награду за медицину. Људску медицину, пошто се Нобелова награда не додељује за ветерину. Њихово откриће односило се на изузетно ефикасан антипаразитик, лек који је данас познат као Ивермектин.

Лек се показао и као изванредно ефикасна антивирусна терапија, и то можете видети у бројним истраживањима, као и директни резултати примене, на пример у Индији и Мексику. До састављања текста на претходном линку, постојало је 292 студије (219 са рецензијама) које доказују ефикасност хидроксихлорокина као лечења и профилаксе против ковида-19. Ивермектин је новији лек и има 93 студије (54 са рецензијама) које показују његову ефикасност у лечењу и профилакси против ковида-19. Постављам и линкове на истраживање професора Елија Шварца из Израела, као и разговор са четворо стручњака који износе искуства са Ивермектином:

Упркос свим доказима, корпоративни медији и ‘фактчекери’ упорно гурају лажну причу о Ивермектину као о ветеринарском производу. Истина је да је Ивермектин – за разлику од ‘спасоносних вакцина’ – потпуно тестиран на животињама, и да је и на животињама показао изванредну ефикасност не само против паразита, већ и против вируса. Зато се, наравно, користи и у ветерини. Ковид ‘вакцине’ никад нису испитане на животињама, и зато су сви они који пристану на вакцинацију – учесници у есперименту са потпуно неизвесним исходом.

Зашто то корпоративни медији раде? Зато што су у служби злочиначке фармакомафије, плаћени су да спречавају вести о истински ефикасним лековима који могу да угрозе профите њихових ‘послодаваца’. Њима здравље и живот народа не значе баш ништа. Њих занима једино профит. Доказ? Сви шефови фармакомафијашких корпорација су за годину ипо дана ‘борбе против ковида’ доспели на Форбсову листу милијардера! Има их 40 и до списка ћете доћи кликом на претходни линк или на доњу фотографију:

Извор: Forbes.com

Никад се они не би овако бесрамно обогатили у тако кратком периоду, кад не би било корпоративних медија и ‘фактчекера’ да сакрију истину о јефтином и ефикасном антивирусном леку. А како и сами можете видети са насловне слике, десет таблета Ивермектина од 12 милиграма може се у Индији купити за свега 70 рупија, што је мање од једног америчког долара!

Дакле, Ивермектин је изванредно ефикасан и јефтин лек за људе, и баш то је разлог због чега од њега највише стрепе паразити…

Извор: https://hive.blog/hive-122315/@lighteye/

+++

Шта се догађа? - срчани застоји и изненадне смрти међу фудбалерима повећани 6.000 посто!
Квадратни код (QR Code) симболише Соломонов храм
Разоткривен глобални план – преузимање комплетног генетског материјала на земљи
Лекари за науку: Оставка Лончара и кризног штаба, кривична пријава и против Брнабић
Британска студија: Вакцинисани људи лако преносе делта варијанту КОВИД-19 у домаћинствима
Марко Пејковић: Приче о две епидемије
ПОДСЕЋАЊЕ – ВЕЛИКИ МЕШТАР “МЕДИЦИНСКИХ“ ХУЉА
Весна Веизовић: Како се изборити за слободу у корона логору Србија!
Људи, излазите сви на улице и радикализујте протесте!

,,Митрополит" Грчке новокалендарске цркве: "Вакцина је дар Божији"

 

„Митрополит димитријадски“ Игњатије је напоменуо да је веома задовољан што се смањује број невакцинисаних.

„Митрополит димитријадски“, расколничке и јеретичке Грчке новокалендарске цркве Игњатије рекао је „да је вакцина против Covid-19 дар Божији“, наводи публикација «Вима Ортодоксия».

„Митрополит“ Игњатије, који је стигао у вакцинациони центар болнице Волос на трећу вакцину, рекао је да је вакцина против COVID „дар Божији“, а „они који још нису вакцинисани треба да то ураде, јер су дужни себи, а посебно пред својом браћом."

Он је такође „веома позитивно” примио чињеницу „да има много људи који сада договарају да започну вакцинацију“.

Према речима „митрополита“ Игњатија, „створена подела“ због ставова о вакцинацији „никоме не користи“ и „за ове вакцине (од корона вируса – п.п.) нема моралног проблема. Морамо им веровати и ићи даље."

Он је рекао и да му је драго што су се многи „свештеници“ његове епархије, након циркулара послатог сваком од њих, „уверили и почели да вакцинишу“.

 „Поруке које добијам сваки дан су охрабрујуће. Проценат невакцинисаних је значајно смањен. Ту су и охрабрујуће поруке многе мале деце која су ми писала да су поверовали мојим речима и да су се вакцинисали“, рекао је „митрополит“ Игњатије.

+++

„Митрополит“ јеретичке,сергијанске РПЦ МП позвао да се не иде у храмове

„Током нерадних дана, од 30. октобра до 7. новембра (овде:), храмови РПЦ МП у Владимирској области неће бити затворени, али их не треба посећивати“. Ову парадоксалну изјаву дао је 26. октобра „митрополит владимирски и суздаљски“ РПЦ МП Тихон (Јемељанов), кога цитира "33Live".

„Храмови ће бити отворени за посете. Пре годину дана, Свети Синод и Његова Светост Патријарх су нам послали упутства како да спроведемо догађаје током пандемије. Ми позивамо све оне који имају могућност да у те дане не посећују цркве – да их и не посећују“, - нагласио је „митрополит“ Тихон.

Он је напоменуо да „подмукла болест“ тера лекаре и „свештенике“ да ризикују своје животе. У периоду пандемије у Владимирској епархији РПЦ МП од последица COVID-19 умрла су три „свештенослужитеља“. Међутим, „јерарх“ и даље верује да ће „земља успети да победи корона вирус“.

„Здравствена заштита у нашој земљи је добро организована. Наравно, нема увек довољно лекова, кревета, специјалиста. Ово је општа несрећа и ми не смемо да подлегнемо страху“, рекао је „митрополит“.

Коментар уредништва блога „наша вера православна“:  Овакви „духовни савети“ показују колико се ти лажни пастири уопште брину о спасењу душе народа који им је поверен. У храмове јеретика и расколника из помесних цркава светског псеудоправославља свакако не треба ићи, поготово не ради одласка на њихове јеретичке и расколничке службе или нечег томе сличног, будући да јеретици и расколници немају Свете Тајне, будући да су мрски Богу, учешће у заједничким молитвама са њима, сваком истински православном хришћанину/ки може да донесе само неизмерну духовну штету.
То су добро знали и оци Руске Катакомбне Цркве, који ни сами нису одлазили у храмове јеретичке,сергијанске РПЦ МП, а то су забрањивали и својим духовним чедима. Један од таквих примера је и Свети Теодосије Кавкаски, велики духовник и чудотворац и за живота и по својој блаженој кончини, ког иначе лицемерно поштује као Светитеља (што он ваистину и јесте) јеретичка,сергијанска РПЦ МП, са којом он није имао апсолутно никакве духовне везе!

Ако човек има жељу да оде у те храмове да целива многобројне Свете мошти истински православних светитеља/ки које се у њима налазе, то је још и разумљиво, али то је једини оправдани разлог за одлазак у исте. Мада, „врли духовници“ из јеретичке, сергијанске РПЦ МП својим „духовним саветима“ и препорукама показују да је чак и то ,,забрањено и непожељно", као уосталом и целивање светих икона у храмовима, „да се случајно не би пренео страшни вирус короне“. То довољно говори и опет и опет показује, у кога они заправо верују и да ту нема ни говора о вери у Бога! 

+++

Интервју нобеловца (за проналазак вируса сиде) Лука Монтањеа: Ја се нећу вакцинисати

+++

Језиво: Вакцине и прехрамбени производи с абортивним материјалом НЕК-293
Владимир Малишев: Зашто западни медији трубе о Армагедону (видео)
Аустрија: Очајнички напад на становништво
У Грчкој почео прогон икона
Ненад Петровић: Јер је број човеков...
Шокантна изјава "творца" „Спутњика В“ – у овој вакцини се налазе „маркери“

Три пријатеља

Када човек умре, сви његови пријатељи, рођаци и цело његово имање остаје на овом свету. Једино добра дела одлазе с њим, сведочећи и показујући Богу истину о његовој души.

Прича се како је неки човек био лажно оптужен и изведен пред суд због дела које није починио. Да би га суд ослободио, неко је морао да посведочи да он није учинио ништа лоше, односно, да је невин.

Несрећни човек је отишао код тројице својих најбољих пријатеља и молио их да наредног дана пођу с њим код судије и тако га избаве од неправедне осуде.

Следећег дана, први пријатељ му се јавио и извинио што не може да дође, други га је допратио до врата суднице, где се предомислио и вратио назад. Трећи пријатељ, на кога је најмање рачунао, ушао је у судницу и посведочио да овај човек није крив и тако га спасао од осуде.

Исто се дешава са сваким од нас. Три пријатеља која у животу имамо и који би могли да сведоче о нама, о томе какви смо ми уистину, јесу: наше имање, наши рођаци и сва добра дела која смо учинили.

Када човек умре, све што је у животу постигао и стекао, ма колико то било велико, остаје овде на земљи и ничим му не може помоћи.

Рођаци и пријатељи га испрате до гроба, али они остају овде, у овоме свету.

Једино добра дела, онај трећи пријатељ, одлазе с човеком у онај свет, показујући Богу истину о његовој души.

Тако се вредност човека мери по добрим делима које овај чини.

Свети Игњатије Брјанчанинов: О посебном супротстављању палих духова молитви

Пали духови се разјарено супротстављају свим јеванђелским заповестима, а посебно молитви као мајци свих врлина. Свети пророк Захарија је у свом виђењу гледао Исуса, поглавара свештеничког, који стајаше пред ангелом Господњим, и сотону, који Му стајаше с десне стране да би Му се противио (3ax 3,1). Исто тако, ђаво и сада неодступно стоји испред сваког служитеља Божијег с намером да преотме и оскрнави његову духовну жртву, да му не допусти жртвоприношење, да га прекине и поништи. „Пале духове мучи завист према нама и они не престају да покрећу све што је зло, како ми не бисмо наследили њихове некадашње престоле на небесима“, говорио је преподобни Антоније Велики. „Демон посебно завиди човеку који се моли и користи сва могућа лукавства да би пореметио његово делање“, рекао је преподобни Нил Синајски. Демон улаже све напоре како би спречио молитву или је учинио немоћном и недејственом. Том духу, који је са неба збачен због гордости и побуне против Бога, који се заразио неизлечивом завишћу и мржњом према људском роду, који се заразио жудњом за људском пропашћу и који се неуморно, и дању и ноћу, брине о погубљењу људи, неподношљиво је да гледа како се слаби и грешни човек молитвом одваја од свега земаљског и ступа у беседу са Самим Богом, како из те беседе излази запечаћен милошћу Божијом, с надом да ће наследити небо и с надом да ће чак и своје земаљско тело видети преображено у тело духовно…

Тај призор је неподношљив за духа, који је за свагда осуђен да, као по блату и смраду, пузи по искључиво телесним, вештаственим и грешним помислима и осећањима и који, најзад, вечно мора бити свргнут и закључан у адске тамнице. Он се разјарује, избезумљује, смишља лукавства, бива лицемеран и чини злодела. Морамо бити веома пажљиви и опрезни: само у крајњој потреби и особито ако то захтева наложено послушање, можемо оно време, које је одређено за молитву, посветити другом занимању. Љубљени брате, не остављај молитву без уистину крупног разлога за то! Онај, који оставља молитву, оставља своје спасење; онај, који је немаран према молитви, немаран је према свом спасењу; онај, који одбаци молитву, одбацио је спасење. Монах мора да буде веома обазрив, јер се непријатељ труди да га са свих страна окружи својим замкама, да га обмане, превари, помути, да га скрене са пута прописаног јеванђелским заповестима, да га погуби и у времену и у вечности. Уколико водимо обазрив (пажљив) живот, ускоро ћемо приметити разјарене, злонамерне и препредене прогоне непријатеља. Убрзо ћемо запазити да нам у оно време, кад би требало да се бавимо молитвом, он припрема друга занимања, да их представља као исувише важна и неодложна, само да би од монаха одузео молитву. За брижљивог подвижника, непријатељске замке се преобраћају у корист: видећи непрестано у својој близини убицу с обнаженим бодежом, спремним за ударац, беспомоћни, слаби и сиромашни духом монах не престаје да плачући вапи свемоћном Богу за помоћ, и он је од Њега и добија. Кад не успе да молитви одузме време које је за њу одређено, одбачени дух настоји да украде и да оскрнави саму молитву у време њеног творења. Имајући то за циљ, он дејствује помислима и маштањима. Како би их учинио што снажнијим и убедљивијим, он помислима најчешће ставља маску правде, док маштања представља у најварљивијој сликовитости. Молитва бива покрадена и поништена онда, кад у време њеног творења ум не обраћа пажњу на молитвене речи, него се бави празним помислима и маштањима. Молитва бива оскрнављена онда, кад се ум удаљи од молитве и обрати пажњу на грешне помисли и маштања која му је понудио непријатељ. Кад се у теби појаве грешне помисли и маштања, нипошто на њих не обраћај пажњу. Чим их опазиш својим умом, још снажније закључај ум у речи молитве и са најтоплијом и најбрижљивијом прозбом преклињи Бога да одагна твоје убице. Лукави дух са особитом спретношћу постројава своје пукове. На челу стоје помисли, одевене у све видове правде, као и маштања, која неопитни подвижник може да прихвати не само као безазлене појаве, него и као надахнућа или као небеска и света виђења. Кад их ум прихвати и кад се потчини њиховом утицају, губи своју слободу. Тада војсковођа иноплеменске војске уводи у борбу помисли и маштања који су очигледно грешни. „За бестрасним помислима следе оне страсне; допуштање уласка првим узрокује насилан улазак других“, рекао је преподобни Нил Сорски, позивајући се на велике Оце древности. Будући да је својевољно изгубио своју слободу у сукобу са силама претходнице, да је остао разоружан, ослабљен и заробљен, ум ни на који начин не може да се супротстави силама главнине: оне га без оклевања поражавају, потчињавају и поробљују. Потребно је да се, током молитве, ум закључа у речи молитве и да се без размишљања одбаци свака помисао, како она што је очигледно грешна, тако и она што је привидно праведна. Свака помисао, ма каква да је њена одећа или оружје, самим тим што одвлачи ум од молитве доказује да припада војсци иноплеменика и да је необрезани дошао да осрамоти Израиља (в. l Сам 17,25). Своју невидљиву битку са човеком, а посебно битку коју води посредством грешних помисли и маштања, пали ангео заснива на узајамном сродству грехова. Та битка не престаје ни дању ни ноћу, а са посебном жестином и махнитошћу води се онда, кад станемо на молитву. Према речима Светих Отаца, ђаво тада сакупља најнедоличније помисли и излива их у нашу душу. Он нас најпре подсећа на све, који су нас увредили; ожалошћења и увреде, које су нам нанели, настоји да представи у што јачим бојама; узвраћање на њих и противљење њима поставља као захтев закона, здравог разума, друштвене користи, самоодржања, нужности. Очигледно је да непријатељ настоји да поколеба и саме темеље молитвеног подвига – незлобивост и кротост, како би се зграда, подигнута на том темељу, срушила сама од себе. Тако се и дешава, јер злопамтиви и онај, који ближњем не опрашта његова сагрешења никако не може да се усредсреди на своју молитву и да осети умилење. Грешне помисли развејавају молитву; оне је разносе на све стране као што силовит ветар разноси семе које сејач баца на њиву. На тај начин њива срца остаје незасејана, а сав напоран труд подвижника бива узалудан. Познато је да праштање увреда и ожалошћења, замена осуђивања ближњих њиховим милостивим оправдавањем и оптуживање самога себе служе као темељ плодоносне молитве. Често се догађа да непријатељ на самом почетку молитве унесе помисли и маштања о земаљском напредовању: он час у варљивом призору представља људску славу као праведно или срећно признање врлини, као да су је људи најзад тобоже препознали и признали и да од тог тренутка ступају под њено руковођење, час се у исто тако варљивом призору представља обиље овоземаљских средстава на основу којих ће наводно процветати и оснажити хришћанска врлина. И једна и друга слика су лажне! Оне се изображавају као супротност Христовом учењу, наносећи страшну штету душевном оку које се у њих загледало и самој души, будући да се својим саосећањем са демонском сликом она пред својим Господом појављује као прељубница. Изван крста Христовог нема хришћанског напредовања! Господје рекао: Славу од људи не примам… Како ви можете вјеровати кад примате славу један од друМа, а славу којаје одјединога Бога не тражите? (Јн5,41,44). Приликом творења свих ваших добрих дела не будите као лицемери (Мт6,16), који чине добро ради људске славе и прихватају људску славу као награду за своју врлину, одузимајући тиме себи право на вечну награду (в.Мт 6,118). Да не зна левица твоја, тј. твоје сопствено славољубље, шта чини десница твоја, тј. твоја воља, усмерена према јеванђелским заповестима, и Отац твој, који види тајно, узвратиће теби јавно даром Светога Духа (в.Мт 6,218). Господ је рекао и следеће: Нико не може два господара служити;јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону, тј. имовини и богатству (Мт6,24). Који се не одрече свега што има, не може бити Мој ученик (Лк 14,33). Вредно је приметити да ђаво, искушавајући Богочовека, предлаже Господу славољубиву мисао о прослављању јавним чудом, као и привидно најутицајнији и најмоћнији положај (в.Мт 4 и Лк 4). Господ је одбацио и једно и друго. Он нас тесним путем самоодрицања и смирења води ка највишем напретку, јер је Он Сам прокрчио тај спасоносни пут. Ми смо дужни да следимо пример и учење Господње: да одбацимо помисли о земаљској слави, земаљском напредовању и земаљском изобиљу, да одбацимо радост коју доносе таква маштања и размишљања, јер у нама уништавају скрушеност духа, усредсређеност и пажњу приликом молитве, а уносе преузношење и расејаност. Ако се сагласимо са славољубивим, гордим, користољубивим и светољубивим помислима и маштањима, ако их не одбацимо него, напротив, останемо у њима и њима се наслађујемо, ступићемо у општење са сатаном и сила Божија, која нас штити, удаљиће се од нас. Кад види да се помоћ Божија удаљила од нас, непријатељ ће устремити на нас две најтеже битке: битку помислима и маштањима блуда и битку унинија (чамотиње). Побеђени у претходној бици и лишени заступања Божијег, нећемо истрајати ни у другој бици. Управо то и значе речи Светих Отаца, који кажу да Бог допушта сатани да нас гази све дотле, док се не смиримо. Очигледно је да помисли злопамћења, осуђивања, земаљске славе и земаљског напредовања за своју основу имају гордост. Одбацивање гордости се савршава настањивањем смирења у душу. Смирење је Христов начин размишљања, којим се у срцу умртвљују све страсти и избацују из њега. За нападом блудне страсти и страсти унинија (чамотиње) уследиће напад помисли и осећања туге, неверја, безнадежности, озлојеђености, помрачења, хуле и очајања. Посебно тежак утисак оставља на нас наслађивање телесним жудњама. Свети Оци их називају оскврнитељима духовног храма Божијег. Ако се насладимо њима, Божија благодат ће за дуже време одступити од нас, и све грешне помисли и маштања задобиће силну власт над нама. Оне ће нас мучити и исцрпљивати све дотле, док искреним покајањем и уздржањем од наслађивања непријатељским прилозима поново не привучемо благодат. Брижљивог монаха ће свему томе неизоставно научити опит.

Упознавши тај поредак, упознавши чин и устав којег се непријатељ придржава у борби са нама, ми можемо да устројимо одговарајуће супротстављање. Ни под каквим изговором нећемо судити ближњем и осуђивати га. Ближњима ћемо опраштати и најтеже увреде које су нам нанели. Ако се и појави помисао злопамћења против ближњег, без оклевања ћемо се обратити Богу с молитвом за тог ближњег, тражећи за њега милост Божију и у времену и у вечности. Одрећи ћемо се својих душа, тј. тражења људске славе, превише угодног земаљског положаја и свих земаљских предности. Васцело ћемо се предати вољи Божијој, благодарећи Му и славословећи Га за нашу прошлост и садашњост, и на Њега полажући своју будућност. Нека такво наше понашање и усмерење буде припрема и основа за нашу молитву. Пре него што започнемо молитву, смиримо се пред ближњима и оптужимо себе као оног, који их је саблажњавао и који их саблажњава својим сагрешењима. Молитву започнимо молећи се за непријатеље. Сјединимо се у молитви са васцелим човечанством и преклињимо Бога да и нас помилује заједно са свим људима, не зато што смо достојни да се молимо за васцело човечанство, него ради испуњења заповести о љубави, којом је прописано: Молите се Богу једни за друге(Јак5,1б). Иако се истински служитељ Божији, према допуштењу Божијем, бори са многоликим прилозима греха које доноси сатана и који се појављују из наше природе повређене грехом, њега непрестано подржава и руководи десница Божија. Сама борба доноси највећу корист, јер подвижнику омогућује да стекне монашку опитност, јасно и исцрпно познање о повређеној људској природи, о греху или о палом ангелу. Осим тога, она монаха доводи до скрушености духа и до плача над самим собом и над васцелим човечанством. Преподобни Пимен Велики казивао је о преподобном Јовану Колову, оцу преиспуњеном благодаћу Светога Духа. Наиме, он је молио Бога да у њему престане борба коју узрокују болести пале природе или страсти. Отишао је и о томе обавестио неког старца, узнапредовалог у духовном расуђивању, којем је рекао: „Видим себе у непомућеном спокојству и без сваке битке.“ Старац, обдарен даром расуђивања, одговорио је Јовану: „Иди и моли Бога да се битка врати, јер услед битке душа напредује. Када дође битка, немој се молити Богу да буде одузета, него да ти Бог подари трпљење у бици.“ Васцело се предајмо вољи Божијој, васцело се предајмо извршавању воље Божије. Непрестаном молитвом испросићемо од Бога дар извршавања воље Божије и дар да се над нама свагда савршава воља Божија. Бог непрестано обитава уз онога, ко се предаје вољи Божијој. То ће осетити и истину о томе посведочиће сваки подвижник Христов, који се законито подвизава, који се подвизава под руковођењем Јеванђеља.

Свети Јефрем Сирин: Подстицај на покајање

…Теби је дато време за покајање, а ти не бринеш о покајању. Зар ћеш смрти рећи: „Сачекај! Дај ми времена да се пока-јем“. Отрезни се, вољени, отрезни се. Последњи час ће као замка наићи на тебе. Тада ћеш у ужасу почети да вапијеш: „Авај! У расејаности су протекли дани моји. У неумесним помислима сам проживео своје време“. Међутим, каква ће ти бити корист да тако помишљаш у часу смрти с обзиром да ти се више не дозвољава да останеш у овом веку? Стога се боље сада удуби својим умом у ове речи, те према њима уреди свој живот.

Ко се неће расплакати, ко се неће ожалостити, ко се неће ужаснути због тога што Владика васељене и сам и преко својих слугу – пророка и апостола проповеда и вапије, а нема оних који слушају? „Обед је уготовљен,- узвикује Господ. Јунци моји и храњеници су поклани (Мт.22,4). Женик са славом и сјајем седа у брачни дворац и са радошћу прима оне који долазе. Врата су отворена и слуге изјављују своје усрђе. Журите да уђете док су врата још отворвна. Иначе ћете остати напоље и нико вас неће моћи увести унутра“. Па ипак, нема никога да разуме. Нико не улаже старање. Лењост и бриге овога века су, слично ланцима, оковале наш ум. Божанствена Писма ми правилно исписујемо и читамо, али не желимо да их правилно слушамо, будући да нам није угодно да испунимо оно што нам се у њима заповеда.

   Понекад усред ноћи, док се људски род налази погружен у сан, изненада бива велика бука на небу и страшна грмљавина и страховите муње праћене земљотресом. И они који спавају одједном доспевају у ужас. Тако ће и у онај час, слично најхитријој муњи која неочекивано страши сву земљу, страшно затрубити труба са неба и пробудити оне који спавају и васкрснути умрле од [почетка] века…

Ово небо и силе небеске ће се покренути (Мт.24,29) и сва земља ће се, као вода у мору, усталасати од славе Његове. Јер, страшан огањ ће ићи пред лицем Његовим, чистећи земљу од безакоња која су је оскрнавила. Ад ће отворити своја вечна врата, смрт ће се укинути, а иструлели прах људске природе ће оживети чувши трубни глас. Тада ће се зарадовати праведници и развеселити преподобни. Савршени подвижници ће бити утешени за труд свога подвига. Мученици, апостоли и пророци ће се увенчати. Блажен је онај ко се удостоји да у тај час буде са славом узнесен на облацима у сретање бесмртном Женику (1.Сол.4.17). Свако ће тамо полетети у висине сразмерно са овдашњим развићем својих крила. По мери овдашњег очишћења свога ума свако ће тамо видети славу Његову. И по мери своје љубави према Њему свако ће се тамо наситити Његовом љубављу.
  Присетио сам се оног часа и – задрхтао. Помислио сам на Страшни суд и – ужаснуо се. Помислио сам на рајско весеље и, уздахнувши, заплакао. И плакао сам све док ми није понестало сила за плакање, будући да сам у лењости и расејаности провео своје дане, и у нечистим помислима проживео своје године. И нисам схватио како су они прохујали, нисам осетио како су протекли. Дани су се умањили, а моја безакоња су се умножила. Авај! Шта ћу радити у час када ме окруже познаници који су ме прослављали видећи ме у побожном чину, иако сам у унутрашњости био пун безакоња и нечистоте, заборављајући на Господа који испитује срца и утробе. Тамо влада истински стид. Јадан је онај ко тамо буде постиђен. Преклињем те, ради милости твоје, о Човекољубиви и Благи, немој ме ставити на леву страну, где се налази јарад која те је веома огорчила, и немој ми рећи: Не познајем те, већ ми, по Своме милосрђу, дај непрекидне сузе, скрушеност и смиреност у срцу. Најзад, очисти ми срце како би постало храм Твоје благодати…