Читања посног триода Светог преподобног Теодора Студита - Поука у Свети и Велики Петак

 

Читања посног триода Светог преподобног Теодора Студита

Поука у Свети и Велики Петак

Браћо и оци! Света страдања Господа нашега Исуса Христа у души побожног човека производе умиљење, рађају сузе и приводе душу у велико смирење. Нарочито дејство она показују на хришћанина у ове свете дане, у које се извршило спасење човека. Јер шта се тада збило? Савет, окупљен ради убиства Његовог, везивање, кад Га узеше и пову-коше на суд као преступника, стајање на суду пред Пилатом, мучење и испитивање, кад Га вођаху по другим судовима код Ирода, Ане и Кајафе, шамарања, пљување, срамоћења, узлазак на крст, прибадање руку и ногу, окушање жучи и оцта, пробадање ребра и остало, – све што је просијало и засјало, што сав свет не може у себе да прими, о чему не могу испричати како би ваљало не само не људи, него ни анђели.

Проникнимо, браћо у величанственост ове неизрециве тајне. Против онога Који објављује савете срца и од Којег се не сакрива ни једна помисао срца, праве савет да Га убију. Онај Који управља целим светом наређењем Својим и силом Својом Божанском, предаје се у руке грешних људи. Онога Који заповеда облацима да дају кишу на земљу, вуку свезаног на суд. Онога, Који је педљем измерио небеса и у меру сместио прах земље, и измерио на кантару планине и на тасовима кантара брда (Ис. 40,12), шамара слуга. Главу Онога Ко је украсио земљу цвећем и биљем, дрвећем и травом, овенчаше данас трновим венцем. Онога Ко је посадио у рају дрво живота обукоше у црвене хаљине и прикуцаше за дрво живота. Какав величанствен и надприродан призор! Угледало је ово сунце, и сакрило своје зраке, угледао је и месец и помрачио се, осетила је земља и од страха затреперила и поколебала се, видело је камење и распало се, сав свет се смутио и сва је творевина пала у метеж од страдања Творца Свога.

А ми – шта је са нама, браћо? Ако су се бездушне и безосећајне стихије, као обдарене душом и живе, ужаснуле и измениле понашање своје у страху од виђења онога што се са Господом збива, нећемо ли ми, људи разумни, који смо од Бога добили толике дарове, људи за које је Христос умро, пасти у умиљење и нећемо ли заплакати у ове дане? Зар не бисмо били безсловеснији и неразумнији од безсловес-них животиња и безосећајнији од камења? Не, браћо, не. Са страхом и трепетом запевајмо и прославимо Божанска страдања Спаситеља Христа Бога нашега, изменивши се добром променом и сараспевши се с нашим Владиком покоравањем и одсецањем своје воље, уништава-њем телесних наслада и злих жеља.

Обратимо пажњу на то како нас много тога гура и побуђује ка љубави Божијој. Ко је од нас из љубави према своме другу би бачен у тамни-цу или пожеле да умре за љубљеног свог? А благи наш Бог није једну или две, него многе и безбројне страсти изволео претрпети ради нас, осуђених. Размишљајући о томе, блажени Павле истинито је рекао: Јер сам уверен да нас ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашњост, ни будућност, ни висина, ни ду-бина, нити икаква друга твар неће моћи одвојити од љубави Божије, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рим. 8,38-39). Јер такву је љубав према нама показао, Јер Бог тако заволе свет да је Сина свога Јединороднога дао, да сваки који верује у Њега не погине, него да има живот вечни (Јн. 3,16). Због тога су и свети, преподобни и праведни желели да принесу, колико-толико, уздарје Богу за велику љубав коју Он има према нама, а пошто ништа нису имали, једни су принели крв своју, други су изнурили и исушили тело своје постом и другим под-вижничким трудовима, док су трећи разделили имање своје на милос-тињу, певајући с божанским Давидом: шта ћу узвратити Господу за све што ми је дао? (Пс. 115,3). И ми ћемо, браћо, увек понављати ове речи, служећи Му са љубављу која не јењава, свом душом нашом, свакодневно прилажући старање и усрдност у делима нашег спасења, да бисмо са светима постали наследници вечних блага, у Христу Исусу, Господу нашем, Којем приличи слава и моћ са Оцем и Светим Духом, сада и увек, и у вековима векова. Амин.

+++

Велики Петак

Синаксар на Велики Петак
О мукама Христовим
Свети Јован Златоусти – Беседа на Велики Петак
Свети Јован Кронштатски - Разапињемо ли Бога поново?
Беседа оца Јустина Ћелијског на Велики Петак

Света Плаштаница
Јеванђелска читања на Јутарњој, Часовима и Вечерњој служби у Свети и Велики Петак

Свети Јован Кронштатски - Разапињемо ли Бога поново?

Свети Јован Кронштатски - Разапињемо ли Бога поново?

Поуке испред плаштанице на Велики Петак

Ево човјека! (Јн.19,5)

Ево како је посрамљен, изранављен, измучен безгрешни и свети наш Господ Исус Христос! Каква је била нужда бестрасном Богу да Својим телом тако ужасно пострада од људи? Која је била нужда самом Богочовеку да поднесе ове паклене муке на земљи?

Није Бог морао, браћо, да предаје себе таквом срамоћењу и страдању на земљи. Његова жртва је потпуно добровољна, и Он је могао да се не оваплоти, не пострада и не умре. Само, тада бисмо сви ми, као грешници и непријатељи Божији, били вечни заробљеници и робови ђавола и тако заувек страдали. Тада не би постојале ове две стране, десна и лева, и не би било речено праведници ће поћи у живот вечни, а грешници у вечно мучење, већ би свима био одређен један пут – пут вечног мучења. Страшно је и помислити! Али Господ, из Своје бескрајне милости, није могао гледати како ђаво мучи људски род, и дошао је да нас ослободи његовог ропства и вечних мука.

А да би нас ослободио од службе ђаволу коме смо се предали и предајемо се сами, Он је ради нас пожелио да по Свом човештву постане најпослушнији слуга Свог небеског Оца, Коме смо били, а и сада бивамо непослушни, и људским телом и људском душом, људском снагом коју поткрепљује божанство, да победи ђавола-кушача, коме смо тако лако пали у плен, и данас му се лако предајемо преко својих грехова. Даље, да би нас ослободио вечних мука пакла, у којима би по праведности морале бити наше бесмртне душе, заробљене ђаволом, Он, предвечни Бог, пожелео је да сам Својим човештвом поднесе на Себи наша вечна мучења. И као што видите, како сте чули из Еванђеља, Он је нас ради претрпео то страдање. Он је отрпио сваку срамоту и сав ужас мучења од људи и ђавола да би нас ослободио пакла, у коме бисмо се без Спаситеља вечно мучили.

Тако нас Христос ослободи пакла, а ми сами у њега идемо неустрашиво, затворених очију да светлост не видимо, и да што пре у њега стигнемо. Многи од нас се без страха предају свакојаким гресима и не помишљајући да се исправе, као да је Христос слуга греха па све, чак и оне непокојане грешнике, који се нису променили срцем и делима, води у рај. Несхватљива окорелост срца и безосећајност влада у многима од нас. Када је Христос Спаситељ страдао и умирао, сва твар је дрхтала од страха – земља се тресла, камење се распадало, мртви устајали – а наше душе не дрхте гледајући страдање и смрт Богочовека, сећајући се вечних и љутих мука које бисмо ми трпели да за нас није пострадао и умро Господ. Наша срца се не цепају, не омекшавају због маловјерја, неверја, окрутности, гордости, мржње према ближњем, зависти на његово добро, од осуде, стомакоугађања, преједања и пијанчења, тврдичлука, среброљубља, блуда.

Па и овде, пред овом плаштаницом, колико стоји људи који у овим светим и страшним тренуцима не престају да раде за ђавола – осећају мржњу према ближњем, завиде једни другима, мисле на новац, крађу, пијанчење, нечистоту. Колико је оних који једва чекају празник да се напију и препусте банчењу, скрнавећи тако храм свога тела, које је после причешћа Светим Тајнама тела и крви Господње, постало храм Господњи? Али зашто ја помињем празник? Зар не видимо, и пре празника, па чак и сада, док се сећамо Христових страдања због нас, пијане људе и оне који се предају блудничењу? Они су народ безакоња, који данас речима благосиља Христа, а сутра ће, или још данас, хулити на Њега делима својим. О незахвални, безосећајни, неразумни, немилосрдни људи који данас тобоже састрадавају са Христом и распињу се са Њим, а сутра ће Га, или прекосутра, поново распети! Докле ћемо тако, браћо? Докле ћемо бити лицемери?

Докле ћемо радити за ђавола и жалостити Господа? Ево шта ће бити, браћо, ако се не распадну наша камена срца са својом разноразном злобом, својим страстима, прљавштином, ако их не ослободимо маловјерја, невјерја, хладноће, преједања и пијанства, бестидности, мржње, гордости, зависти, лењости, доколице и других страсти – осудиће нас, једном, оно исто камење што се распало у време смрти Христове. Ако се не покајемо и свим срцем Богу обратимо стропоштаћемо се у онај ад, из кога је дошао да нас избави Син Божији. Да, браћо, заиста је тако! Ако се не покајете, сви ћете тако изгинути! (Лк.13,3). Замислите колико ће сада тежу казну заслужити онај који гази Сина Божијега, и крв Завета којом је освећен за несвету држи, и Духа благодати вређа? Јер знамо онога који рече: Моја је освета, ја ћу узвратити, говори Господ… Страшно је пасти у руке Бога Живога (Јев.10,29-31). Амин.

+++

Велики Петак

Синаксар на Велики Петак
О мукама Христовим
Свети Јован Златоусти – Беседа на Велики Петак
Читања посног триода Светог преподобног Теодора Студита
Беседа оца Јустина Ћелијског на Велики Петак

Света Плаштаница
Јеванђелска читања на Јутарњој, Часовима и Вечерњој служби у Свети и Велики Петак

Синаксар на Велики Петак

 

Синаксар на Велики Петак

Стихови за распеће:
Жив си Ти Боже, иако си умртвљен на дрвету.
О мртваче наги, и Бога живога Логосе!

Стихови за разбојника распетога са Христом.
Закључана отвори Едемска врата.
Стави разбојник кључ, рекавши: Сети ме се.

На свети и Велики Петак вршимо сећање на света и спасоносна и страшна Страдања Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа, која је добровољно примио нас ради, тј: пљување, бијење, шамарање, ругање, исмевање, црвену хаљину, трску, сунђер, оцат, клинце, копље, и после свега овога, крст и смрт. Све се ово у Петак десило.

Јер када за тридесет сребреника би продан од пријатеља и ученика и предаде се, најпре би одведен Ани првосвештенику, који га посла Кајафи. Тамо, док би пљуван, шамаран по образу, руган и исмеван, слушаше: Прореци нам, Христе, ко те удари? А тамо дођоше и лажни сведоци, који га клеветаху да је рекао: Разорите овај храм, и за три дана ћу га подигнути; и да је називао себе Сином Божијим. Тада и првосвештеник не трпећи хулу, раздра своје хаљине. А када свану, одведоше га к Пилату у судницу. И они не уђоше, говорећи, да се не би оскврнили, но да би могли јести Пасху. А Пасхом се назива цео Празник, или је и тада био, као што требаше. А Христос је пре једнога дана учинио законску Пасху, хотећи да у Петак буде заједно заклан са пасхалним јагањцима.

А Пилат изишавши, питаше их: Зашто га окривљујете? И пошто не нађе ништа слично за шта га тужаху, посла га (опет) Кајафи. А овај опет к Пилату, јер он настојаше да се Христос погуби. А он (Пилат) говораше: Узмите га ви и распните, и по Закону вашем судите. А они (старешине Јеврејске) опет рекоше: ми не смемо никога убити, подстрекавајући Пилата да га разапне. А Пилат упита Христа: Је ли Он цар Јудејски? Он то не признаде, но рече да је вечни цар: јер Царство моје није од овога свијета, говораше.

А хотећи га пустити Пилат, најпре рече онима, да на њему не налази никакве кривице. Такође беше обичај да им на сваки празник пусти по једнога сужња, којега затраже. А њима изгледа беше Варава милији од Христа. Пилат пак, дарујући Јудејцима (траженога), избивши најпре Исуса, изводи га с војницима, обученог у скерлетну хаљину, са трновим венцем на глави, давши му трску у десницу његову, а војници му се ругаху, говорећи: Здраво царе Јудејски. А кад се довољно наругаше, опет рече Пилат: никакве смртне кривице не налазим на њему. А Јудејци говорећи рекоше: он мора да умре, јер назива себе Сином Божијим. И док ово говораху, Исус ћуташе, а народ викаше ка Пилату: распни га, распни. Хтедоше га предати на срамну смрт, да би добро сећање на њега у народу уништили. А Пилат, као да их караше, рече: Зар цара вашега да разапнем? Они пак рекоше: ми немамо другога цара осим Ћесара. Будући да док говораху хулу, ништа не успеше, позивају се на Ћесара, да барем тако Пилата бесом испуне. Јер говораху: сваки који себе царем гради, противи се Ћесару. Док се ово догађаше, жена поручи Пилату, будући уплашена страшним сном, говорећи: немој ти ништа имати са тим Праведником, јер сам њега ради много у сну пострадала. А он (Пилат) умивши руке, кривицу за крв његову скида са себе. А они (Јудеји) викаху: крв његова на нас и на децу нашу. Ако овога ослободиш, ниси пријатељ Ћесару. Овога, дакле, уплашивши се Пилат, иако је добро знао да је Исус невин, предаје га на распеће на крсту, пустивши Вараву.

А ово кад виде Јуда, отишавши баци сребренике (старешинама), и отиде те се обеси на дрво неко, и надувши се веома, пуче по средини. А војници пошто Исуса тукоше трском по глави, натоварише му крст. Такође Симона из Кирине натераше да му понесе крст. И у час трећи, стигавши на место Лубање, распеше га тамо. А с обе стране њега распеше и друга два разбојника, да би и Он у злочинце био убројан. Због лошег квалитета разделише хаљине његове војницима, а за нешивену хаљину његову бацише коцку, чинећи му пакости на сваки начин. И не само то, но и на крсту ругаху му се, говорећи: Уа, ти што храм разрушаваш, и за три дана подижеш, спаси сам себе. И опет: другима је помагао, а себи не може ли помоћи? И опет: Ако је цар Израиљев, нека сиђе сад са крста, и вероваћемо у њега. И дакле истину говораху, јер требаше несумњиво к Њему приступити: јер он беше не само цар Израиљев, но и целога света.

А зашто је требало да помрча сунце у трећи час, усред дана дакле? Да би свима било објављено страдање. Такође тресење земље, распадање камења биваше за изобличавање Јудејаца. И многа тела васкрснуше, на уверење општег васкрсења, и на јављање силе Великог Страдалника. Завеса црквена се расцепи, као да се храм срђаше због страдања Онога који се у њему слави, и многима открива невидљиве ствари.

У трећи, дакле, час би распет Христос, као што говори божанствени Марко: А од шестог часа до деветог би тама, када и Лонгин сотник виде друга чудесна збивања, и осим помрачења сунца, повика веома: Ваистину овај Син Божији беше. Од разбојника, пак, један се ругаше Исусу, а други га укореваше претећи му веома, и Христа исповедаше као Сина Божијега. А веру његову Спас награди, обећавши му да ће са њим бити у Рају.

Наругавши му се, дакле, у свему, Пилат и титулу написа изнад главе његове говорећи: Исус Назарећанин, цар Јудејски. Иако му Јудеји забрањиваху да пише тако, него као да је Он сам то рекао. Пилат им пак одговори: што писах, писах. Затим, када Спас рече: жедан сам, дадоше му исоп помешан са оцтом. И Он рекавши: сврши се, преклонивши главу, предаде дух. И када су сви отишли, Мати Његова стајала је под Крстом, и сестра њена Марија Клеопова, коју је Јаков родио, пошто је Клеопа умро бездетан, и Јован вољени његов ученик. Неразумним, пак Јудејима, не будући довољно што гледају тела на крсту, молише Пилата, зато што беше велики дан Пасхе по Петку, да осуђенима пребију голени, да би смрт што пре наступила. И обојици дакле разбојника пребише голени јер још беху живи. А дошавши до Исуса, пошто видеше да је већ умро, не пребише му голени. Но један од војника, по имену Лонгин, угађајући безумнима, подигавши копље, прободе Христа у ребра с десне стране; и одмах изиђе крв и вода. Једно (вода) као од човека, а друго (крв) као од више од човека. Или, крв дакле ради освећења божанског причешћа, а вода – ради крштења. Јер овај сугуби извор ваистину садржи тајну за нас. Ово и Јован видевши сведочи, и истинито је сведочанство његово, јер је свему томе био присутан, и видећи пише. Чак и кад би хтео лаж да говори, не би измишљотине писао на срамоту свога Учитеља. Неки говоре, док се ово дешавало, у сасуд неки прихваћена је пречиста крв из животних и божанских ребара.

А кад се све ово тако натприродно завршило, пошто се вече беше приближило, излази Јосиф из Ариматеје, раније тајни ученик, као и неки други, и дошавши Пилату са смелошћу, јер беше знаменит човек, затражи тело Исусово. А он заповеди да му га даду. И, дакле, скинувши тело с крста побожно га положи. А кад већ наступи ноћ, долази Никодим, носећи неку смесу смирне и алоје, насталу временом, и обвивши га плаштаницом, као што је био обичај да Јудејци чине, близу га положише, у усеченом у камену гробу Јосифовом, у којем нико до тада није лежао, да не би када Христос васкрсне, другоме приписали васкрсење. А мешавину алоја и смирне, која је била лепљива, Еванђелист је поменуо, да када виде плаштаницу и убрус у гробу остављене, не измишљају како је он украден. Јер нико не би имао толико слободе, да одмотава платна тако залепљена за тело. Све ово толико преславно десило се у оно време Петка, и нама богоносни оци наредише да се свега овога сећамо са скрушеним срцем и умилењем.

А треба знати и ово да се у шести дан седмице,Недеља је први дан седмице, а Петак шести, дакле у Петак разапе Господ, јер је у шести дан у почетку и створен човек. Но и у шести час дана био је на крст разапет, јер у том часу, као што се говори, и Адам је пруживши руку дотакао се забрањеног дрвета, и умро. Јер доликоваше да у онај час у којем је био поражен, да у њему опет буде обновљен. А у врту, као и Адам у Рају. Горки напитак (оцат са жучи помешан) принесен Христу, представљаше кушање (Адама у Рају). Шамарање показиваше нашу слободу. Пљување, и срамотно вођење, враћање нашег достојанства, а трнови венац – скидање проклетства са нас. Скерлетна хаљина – за кожне хаљине, и за наше царско достојанство. Клинци, умртвљење и непокретност нашега греха. Крст, означава дрво у Рају. Прободена ребра, означавају Адамово ребро, од којег је саздана Ева, преко које је дошао преступ. Копље – одговара пламеном мачу. Вода из ребра, слика је крштења. Крв и трска, којима нам је као цар црвеним словима, даровао и подписао древну отаџбину. Говори се да глава Адамова лежи тамо, где је распет Христос глава свих; да је дакле крштен Христовом крвљу која је ту истекла. А назива се место лобање (=голгота), јер је за време потопа Адамова глава избила ван земље, само кости ношене водом као неко необично чудо, коју је Соломон чашћу праоца, са свом својом војском, многим камењем покрио. Зато се и то место од тада назива Литостротон то јест камењем поплочано. А говоре неки особити светитељи, како су примили по предању, да је ту сам Адам од анђела био погребен. Где је дакле труп (= леш), тамо је дошао и Орао Христос, вечни цар, нови Адам, исцељујући дрветом старога Адама који је дрветом пао. Надприродним, и неизмерним твојим милосрђем за нас, Христе Боже, помилуј нас, амин.

+++

Велики Петак
О мукама Христовим
Свети Јован Златоусти – Беседа на Велики Петак
Свети Јован Кронштатски - Разапињемо ли Бога поново?
Читања посног триода Светог преподобног Теодора Студита
Беседа оца Јустина Ћелијског на Велики Петак
Света Плаштаница
Јеванђелска читања на Јутарњој, Часовима и Вечерњој служби у Свети и Велики Петак

Велики Петак

 

ВЕЛИКИ ПЕТАК (грч: Μεγάλη Παρασκευή), петак Страсне (Страдалне) седмице, дан крсног страдања Господњег. На тај дан, Црква се сећа догађаја који су непосредно претходили Распећу; почевши од извођења Исуса Христа пред суд Понтија Пилата, неуспелог покушаја да Га оптуже, па до гласног викања јудејског народа: "Распни Га!"; ношења крста кроз град, на путу према Голготи; разапињања и праштања џелатима речима: "Оче, опрости им, јер не знају шта раде"; умирања, скидања са крста, помазивања миром, повијања Тела платном и полагања у гроб; постављања страже да чува гроб да неко не украде Тело Господње.

Тропар (глас 2):
Спасеније содјелал јеси посредје Земљи, Христе Боже, на Крестје пречистеј руцје Твоје простерал јеси, собираја всје јазики зовушчија, Господи, слава Тебје.

Кондак (глас 8):
Нас ради Распјатаго, придите вси, воспојим Того бо видје Марија на древје и глаголаше: Ашче и распјатије терпиши, Ти јеси Син и Бог Мој.

Начин прослављања

Тог дана Литургија се не служи, изузев ако би Благовести пале на тај дан, а не служи се зато што се на Литургији приноси Богу бескрвна жртва, а на тај дан је Исус Христос принео сам себе на жртву.

У богослужењима Великог петка спомиње се хватање Господа Исуса Христа, суд јеврејских старешина и римског проконзула Понтија Пилата над Њим, крсна страдања, смрт и скидање са крста. Сама богослужења тог дана састоје се из: јутрења - на коме се чита Дванаест страсних (страдалних) Јеванђеља (ово јутрење се обично служи увече на Велики четвртак), царских часова и вечерња, тј. опело Христово, са изношењем плаштанице. После вечерње, поје се мало повечерје са каноном ο распећу Господњем, тзв. Плач Пресвете Богородице, чији је аутор Симеон Логотет из X века. Овога дана предвиђен је најстрожи пост.

Православни тог дана строго посте, проводећи га само на сувом хлебу и води, а многи тог дана и једнониче, тј. цео дан ништа не једу ни пију, а тек увече, када изађу звезде, узму мало хлеба и воде. У знак туге и жалости, на Велики петак не смеју звонити црквена звона, почев од бденија на Велики четвртак, већ се време богослужења и огласи мртваца обзнањују клепеталима.

Народни обичаји

Свуда где Срби живе, народ од раног јутра одлази у цркву на молитве, а увече на службе на којима се износи плаштаница и врши опело Исусу Христу. Тада се народ поклања Христовом гробу и целива плаштаницу. Врше се и литије око храма. Строги је пост, а оно што је нарочито забрањено је пијење вина, јер оно представља Крв Господњу. Жене кувају варице и младе коприве. Варица се носи чобанима, а коприву једе и старо и младо. Избегава се било какав други посао. У јужној Србији децу не пуштају напоље, ван дворишта.

+++

О мукама Христовим

Синаксар на Велики Петак
Свети Јован Златоусти – Беседа на Велики Петак
Свети Јован Кронштатски - Разапињемо ли Бога поново?
Читања посног триода Светог преподобног Теодора Студита
Беседа оца Јустина Ћелијског на Велики Петак
Света Плаштаница
Јеванђелска читања на Јутарњој, Часовима и Вечерњој служби у Свети и Велики Петак

Беседа оца Јустина Ћелијског на Велики Петак

 

Беседа оца Јустина Ћелијског на Велики Петак

Страшни Суд над Богом

(Беседа на Велики Петак, изговорена у карловачком патријаршијском храму 1924.)

Никада није било мање Бога у човеку, драга браћо, него данас; Никада мање Бога на земљи него данас. Данас се ђаво оваплотио у човека, да би разоваплотио Богочовека. Данас се све зло уселило у тело човека, да би Бога истерало из тела. Данас се сав пакао преселио на земљу. Да ли се ико сећа да је земља икада била рај? Данашњи пад човеков је неизмерно већи од првог пада; онда је човек отпао од Бога, а данас је распео Бога, убио Бога. Човече, како ти је име ако не ђаво? Но, шта ја говорим? То је увреда за ђавола. Ђаво никада није био тако зао, тако уметнички зао као човек. Господ Христос је и у пакао сишао, али Га тамо распели нису. А ми смо Га распели. Зар људи нису гори од ђавола; зар земља није пакленија од пакла? Из пакла нису протерали Христа; а људи су Га данас протерали са земље, протерали из тела свог, из душе, из града свог.

У зеницу душе моје, браћо упило се као змија злобно питање, и злурадо ме пита: Зар је човек икада био добар кад је могао Христа распети? Ти верујеш у човека; хвалиш се њиме; оптимист си? Ох, погледај човека, погледај човечанство са зенита Великог петка, погледај човека како убија Богочовека и реци: Јеси ли сада оптимист? Не стидиш ли се што си човек? Не видиш ли да је човек гори од ђавола?

Заборавите све дане пре и све дане после Великог петка; сведите човека у границе Великог петка - није ли он зеница свију зала, тркалиште свију искушења, стециште свих гадости? Није ли данас земља полудела у човеку? Није ли данас човек, убијајући Богочовека, доказао да је он заиста - лудило земље?

Ни Страшни суд, браћо, неће бити страшнији од Великог петка. Не, он ће бити несумњиво мање страшан, јер ће онда Бог судити човека, а данас човек суди Бога. Данас је Страшни суд за Бога; суди му човечанство. Данас човек оцењује Бога; оцењује га са 30 сребрника! Зар је то последња цена? Зар је Јуда наша последња реч о Христу?

Данас је човечанство осудило Бога на смрт. То је највећи бунт у историји неба и земље. То је највећи грех у историји неба и земље. Ни пали анђели то учинили нису. Данас је извршен Страшни суд над Богом. Никада невинијег осуђеника, никада безумнијег судију свет видео није. Исмејан је Бог страшније него икад, "Јад всесмехливиј" уселио се данас у човека, и исмејао Бога и све што је Божје. Исмејан је данас Онај Који се никада смејао није. Веле да се Господ Исус никада смејао није, а често су Га виђали где плаче. Посрамљен је данас Онај Који је дошао да нас прослави; мучен је данас Онај Који је дошао да нас избави од муке; предаје се данас на смрт Онај Који нам је донео живот вечни.

Човече, има ли краја твоме безумљу? Има ли дна твоме паду?

Крст - најсрамнији дар, даровали смо Ономе Који нам је даровао вечну славу. Губавче, Он те очистио од губе, зар му зато крст дарујеш? Слепче, Он ти је очи отворио, зар зато да би видео начинити крст и распети га на њему? Мртваче, Он те је васкрсао из гроба, зар зато да Њега сатераш у свој гроб? Благим вестима засладио је Сладчајши Исус горку тајну живота нашег, браћо за коју Га од њих дарујемо таквом горчином?

Лудие мои, что сотворих вам? Не испуних ли Јудеју чудесима? Не васкрснух ли мртваце једном речју? Не исцелих ли сваку болест и недуг?... Шта ми ви дајете? За исцељења ране ми дадосте; за живот убијате ме и распињете на дрвету ...

Велики петак је стид наш, браћо, и срам, и пораз. У Јуди Искариотском било је помало од свачије душе. Да није тако, били бисмо безгрешни. Кроз Јуду сви смо пали; сви смо Христа продали; сви смо Христа издали, и ђавола примили, сатану примили. Јер је у Светом Јеванђељу речено: И по залогају уђе сатана у Јуду. По каквом залогају? По залогају који му Христос даде; по причешћу, по Христу. Ах, има ли већег пада, већег ужаса? Среброљубље, ти си Господа Христа издало! Среброљубље, ти Га и данас издајеш! Јуду, који је био ученик Христов, који је три године био са Њим, који је присуствовао свима чудесима Христовим, који је именом Исусовим губаве чистио, болесне исцељивао, мртве васкрсавао, нечисте духове изгонио, тога Јуду среброљубље је учинило издајицом и Христоубицом; како онда мене и тебе да не учини издајицом и Христоубицом? Мене који нисам три године Бога у телу гледао, који нисам именом Исусовим ни губаве чистио, ни болесне исцељивао, ни мртве васкрсавао? Јуда је дуго био с Оним који није имао где главе склонити, с оним који је делима и речима учио да не треба носити ни сребра ни злата. А ја? А ти? Не умеш ли да се радујеш сиромаштву, брате, не умеш ли да си срећан сиромаштвом знај да си кандидат за Јуду. Не питај: Да нисам ја, Господе? јер ћеш несумњиво чути одговор: Да, Ти каза. Чезнеш ли за богатством, тиња ли у теби жудња за новцем, знај да се у теби зачиње Јуда. Брате и пријатељу, запамти на сав живот: среброљубље је распело Христа, убило Бога; среброљубље је од ученика Христовог створило непријатеља Христовог, убицу Христовог. Но не само то: оно је и Јуду убило. Среброљубље има то проклето својство да човека чини не само Христоубицом већ и самоубицом. Оно најпре убија Бога у души човековој; а убивши Бога у човеку, оно затим убија и човека.

Страшна је тајна смрти, браћо, но најстрашнија је кад људи предају Бога на смрт и желе да Га убију свега, да сав буде мртав, без остатка. Данас је дан када су људи страшни за Бога: јер муче Бога као што Га нико никада мучио није, јер пљују на Бога, као што Га нико никада пљувао није, јер бију Бога, као што Га нико никада био није. Нека умукне све што се човек зове. Да молчит всекаен плот человеча. Нека се нико не хвали човеком, нека се нико не хвали човечанством, јер, гле, човечанство не трпи Бога у својој средини, убија Бога. Зар се таквим човечанством хвалити? Зар о величини таквог човечанства говорити? Нека се нико не хвали хуманизмом; ах, та то је све само - сатанизам, сатанизам и сатанизам.

Данас су не ђаволи, не зверови, не шакали, већ људи исплели венац од трња и на главу Христу метнули. Трновим венцем ките Онога Који је човека окитио бесмрћем. Трнови венац плетем за Христа и ја, и ти, пријатељу, ако сам среброљубац, ако сам блудник, ако сам хулник, ако сам оговарало, ако сам пијаница, ако сам немилостив, ако сам гневљив, ако сам недарежљив, ако грешне мисли имам, ако нечиста осећања имам, ако вере немам, ако љубави немам. Сваки грех мој, сваки грех твој, сваки грех наш, трн је који умећемо у проклети венац који избезумљено човечанство непрестано плете око главе Господа Исуса.

У мучењу Бога човек је немилосрднији и од ђавола. Ви не верујете? Чујте шта очевидац прича: тада му пљуваше у лице; ах, у Његово лице, у Његово чудесно и чаробно лице. Господе, зашто ми се уста не огубаше? Не зато ли да би нас трпљењу и кроткости научио? Пљуваше оно дивно, оно благо лице, које више вреди него сва сазвежђа, него сва блаженства. Шта кажем? Да него сва блаженства, јер је у том кротком лицу све блаженство, сва радост.... Пљуваху оно лице пред којим се море смиривало и умиљавало; оно лице које је бурне душе смиривало и покој свима давало. И ви се хвалите човеком! Ох, свијајте заставе мољци и ништавила! Нико, нико не треба да се стиди себе као човек, нико од ђавола, нико од зверова, нико од животиња. Људи пљују Бога - има ли што ужасније од тога? Људи бију Бога - има ли што сатанскије од тога? Браћо ако нема пакла, требало би га измислити, измислити само за људе.

Њега, Творца и Спаситеља, пљују и бију, а он кротко и ћутке подноси све. Имаш ли изговора ти који сваку увреду увредом враћаш? Који зло злом враћаш? Који кунеш када те куну? Који мрзиш када те мрзе? Враћајући зло злом, ти Господа Христа пљујеш; мрзећи оне који те мрзе, ти Христа бијеш и мучиш; враћајући увредом увреду, ти Господа Исуса исмеваш и срамотиш, јер Он то чинио није.

И Бога попљуваног, Бога исмејаног, Бога избијеног изводи Пилат пред богоборце и пита их: Какву кривицу налазите на овом Човеку? Одговорите ви слепи, који сте Христом прогледали; ви глуви који сте Христом прочули; ви хроми који сте Христом проходали; ви неми који сте Христом проговорили, ви мртви који сте Христом васкрсли! И одговорише безумни и повикаше помамни: распни Га, распни! злочинац је!

И кротког Господа Пилат предаје на распеће. А људи га воде од митарства до митарства, од муке до муке, од поруге до поруге. И поруганог Бога распињу. Прикивају за крст. Зар клинце забивате у руке Христове, у руке које су толике болеснике исцелиле? Толике губавце очистиле? Толике мртве васкрсле? Зар да умукну уста која су говорила као што човек никада говорио није? Јаире, где си? Лазаре, где си? Удовице наинска, где си да заштитиш Господа твог и мог? Зар распињете њега - утеху неутешних, наду безнадежних, око слепих, ухо глувих, васкрсење мртвих? Зар клинце забијате у те свете ноге, које су мир носиле, које су благовестиле, које су по мору као по суву ходиле, које су хитале ка свима болесницима? Ка Лазару мртвом? Ка гадаринском ђавоиманом?

Распет је Бог. Јесте ли задовољни богоборци; јесте ли срећни богоубице? Шта мислите о Христу на крсту? Варалица је; немоћан је; саблазан је; ако си Син Божји сиђи са крста! Аха, ти што храм за ти дана подижеш, помози сам себи, и сиђи са крста! Но шта мисли Господ са крста о људима под крстом? Оно што само Бог љубави, Бог кроткости мислити може: Оче опрости им, јер не знају шта раде! Ваистину не знају шта раде са Богом у телу. Зар је Господу било лакше у телу него на крсту? Теже, кажем вам, него када бих ја у свакој пори имао по ђавола. Јер је бескрајно већа разлика између Бога и човека, него ли између ђавола и човека. Спаситељ је осећао ту муку: Његова чиста, безгрешна природа је устала против смрти и Он на догледу смрти: Забрину се и поче тужити: жалосна је душа моја до смрти! Када и Бог тужи, када се и Бог жали на смрт, онда, реците, има ли за човека ишта страшније од смрти? ишта неприродније од смрти? ишта одвратније од смрти? Смрт је тешка за Бога, а камо ли за човека. Од свега, смрт је најтежа за човека, јер представља највећу удаљеност човека од Бога. Човек у Христу је то болно осетио и исповедио: Боже мој, Боже мој, зашто си ме оставио? То вапије Јединородни Син Божији, који је јединосуштан са Оцем, једно са Оцем. Није ли то најбољи доказ да је смрт сила која одбија од Бога, удаљује од Бога, разједињује од Бога?

Распели смо Бога. Човече, шта хоћеш даље? Да није разбојника благоразумног - не би за те било оправдања. Да није њега - земља би остала заувек пакао. Када су се о Христа саблазнили сви ученици, разбојник га је исповедио као Господа и као Цара: Опомени ме се Господе када дођеш у царство Твоје! Разбојник је нада наша, јер је поверовао у Христа као Господа онда када је Исус био поруган, исмејан, измучен, када је био у најсрамнијем, у најпониженијем положају, када је као сваки човек страдао и мучио се ужасно.

Но док људи пљују Бога, док људи распињу Бога, дотле сва природа протествује против тога:

И би тама по свој земљи од шестога сата до деветога. И повикавши Исус иза гласа рече: Оче! у руке Твоје предајем дух свој. И ово рекавши - испусти душу. И помрча сунце, и завеса црквена раздрије се на пола. И земља се затресе, и камење се распаде, и гробови се отворише и усташе многа тела светих који су помрли.

Када су људи довршили своју комедију са Богом, када су умукли - васељена је проговорила, камење је проговорило: и показало се осетљивије од људи, осетљивије за бол Христов. И сунце ја проговорило: повукло је од стида светлост своју са грозне планете наше. Светлост се стидела онога чему су се људи радовали. Мртви су у гробовима чули вапај Христов, и узбудили се, и похитали из гробова, док су живи људи стајали под крстом и мртве душе у телу носили.

"Днес церковнаја завеса на обличение безаконих раздираетсја и солнце лучи своја скривает Владику зрја распинаема."

"Всја сострадаху саздавшему всја", да всја сем човека, всја сем људи. Сва твар је на крсту познала у Христу Бога, и исповедала Га као Бога. И са крста је Христос показао да је Бог. - Чиме? Чиме? - Одговором разбојнику. Чиме још? - Помрачењем сунца, земљотресом. Чиме још? - Молитвом својом: Оче, опрости им, јер не знају шта раде. - Ваистину људи не знају шта с Христом раде. Из злобног незнања распели су људи Христа; из незнања, распињу га и данас. Да су људи Господа славе познали, не би га распели (1. Кор.2,8). Кроз кроткост и смиреност Господ је ушао у свет. Зар није највећа кроткост и највећа смиреност да Бог постане човек, да обуче себе у трошно, у уско, у грешно тело људско? Кроз кроткост и смиреност изашао је Господ из света; изашао је кротко благосиљајући своје мучитеље. Људи не знају Христа, зато га гоне; не знају колика је то љубав, колика смиреност, колика кроткост када Бог допушта да Му људи суде, да Га људи пљују, да Га људи бију, и - убију.

Страшан је удес Христов и данас на земљи, браћо. Сваки мој грех је - Велики петак за њега. Четири моја греха, и већ сам распео Господа Исуса. Сваки твој грех, брате, већа је мука за Њега, него за тебе и мене. Чинећи грехе, ти Га распињеш. Свака нечиста мисао, свако похотљиво осећање риче и урла: Распни Га, Распни! Није ли сав живот наш на земљи - незалазни Велики петак за Господа Христа? Сваки грех мој клинац је који забијам у руке Господа кротког; свака страст моја - трн је; све страсти моје - трнов су венац који ја на Главу Христу мећем. - Наше ругање Христу страшније је од јеврејског. Јевреји су могли мање веровати у Христа, јер није био васкрсао. А ми - којима Христос већ двадесет векова силно сведочи да је васкрсао, ми - исмевамо Христа васкрслог, пљујемо Христа васкрслог, распињемо поново Христа, и то Христа васкрслог! - Зар не распиње васкрслог Господа Христа свештеник који животом својим одбија од Христа паству своју? Зар не мучи, зар не исмева васкрслог Христа професор, учитељ који учењем својим богоборачким изгони Бога из душе ученика својих? Зар не срамоти Христа, зар не пљује васкрслог Христа сваки хришћанин који је само по имену хришћанин? Зар овај град, овај самохвални Сион, чији је храм увек пуст, не исмева васкрслог Христа? Не распиње поново васкрслог Господа?

Авај, ми непрестано гонимо васкрслог Христа.

Како, како гонимо ми Христа - рећи ће неки, када Он није с нама у телу? Када не видимо тело његово? Ох, гонимо ми Христа, браћо, кад душу Његову гонимо, када учење Његово гонимо, када светитеље Његове гонимо, када Цркву Његову гонимо. Ми Христа гонимо - кад просјака гонимо: јер Он је тај који у просјаку проси; ми гонимо Христа - када голога не оденемо: јер у голоме Христос голује; ми гонимо Христа - када гладнога не нахранимо: јер у гладноме Христос гладује; ми гонимо Христа - када болеснога не походимо: јер у болесноме Христос болује. У сваком страдалнику Господ Христос страда: у сваком тужном Господ Христос тужи. Он се непрестано оваплоћава у тело свих гладних, болних, жедних, тужних, јадних, презрених, поруганих голих и прогањаних. Он непрестано узима на себе тело човечије, страда са њим, мучи се у њему, тугује у њему. Он непрестано идентификује Себе са њима:

Када једноме учинисте од ове моје најмање браће - мени учинисте (Мт. 25,40)

Када не учинисте једном од ове моје мале браће, ни мени не учинисте (Мт. 25,45).

Христос се оваплоћује у сваког Хришћанина. Чуј шта вели: Савле, Савле, зашто ме гониш? (Д.А. 8,11), јер гонећи оне који Мене верују - Мене гониш; пљујући оне који Мене верују - Мене пљујеш, мучећи оне који Мене верују - Мене мучиш. Знајте, учи апостол Павле, када се грешите о браћу и бијете њихову слабу савест - о Христа се грешите (1. Кор. 8,12).

Не само за Господа Христа, браћо, већ и за све Христоносце - живот на земљи је незалазан Велики петак. Што више Христа у себи имаш, све те више гоне. Јеси ли Христов, сматрај себе за сметлиште света, по коме сви газе, као што су по Христу газили. Кад те куну - благосиљај, Кад те бију - праштај; кад те мрзе - љуби. Трпљењем побеђуј мучитеље, као и Господ. Враћај зло - добрим; бори се као што се Господ Христос борио:

са гордошћу бори се – смиреношћу
са грубошћу бори се – кроткошћу
са мржњом бори се – љубављу
са увредом бори се – праштањем
са клеветом бори се - молитвом

То је пут победе; пут који је једном за свагда пропутио Господ Исус; он кроз страдање води у васкрсење. Ми смо на том путу, на једином путу који завршава васкрсењем, ако благосиљамо оне који нас куну, ако добро чинимо онима који нас мрзе, ако љубимо непријатеље своје, ако се противимо злу добром, ако се не гневимо када нас вређају, ако молимо кад хуле на нас, ако с молитвом подносимо кад пљују на нас. Ми смо сигурно на путу који се завршава тријумфалном победом над смрћу, ако се и онда када нас распињу, Христовом молитвом молимо за мучитеље своје: "Оче, опрости им јер не знају шта раде."

Амин.

+++

Велики Петак

Синаксар на Велики Петак
О мукама Христовим

Свети Јован Златоусти – Беседа на Велики Петак
Свети Јован Кронштатски - Разапињемо ли Бога поново?
Читања посног триода Светог преподобног Теодора Студита
Света Плаштаница
Јеванђелска читања на Јутарњој, Часовима и Вечерњој служби у Свети и Велики Петак

Свети Јован Златоусти – Беседа на Велики Петак

 

Свети Јован Златоусти – Беседа на Велики Петак

Тада му попљуваше лице и удараху Га;
а други га бијаху по образима, говорећи:
Прореци нам, Христе, ко те удари?...
(Мт. 26,67 и 68)

Зашто су то они чинили, кад су већ наумили да га убију? Каква је то потреба за таквим ругањем? Зар таква - да би ти видео њихову безочну нарав? И заиста, они су показивали своју махнитост као да су дошли до великог плена; с налетима беса обављали су ово славље, са злобном радошћу бацали су се на Њега и тиме показивали своју убилачку нарав. Нека те у овоме задиви мудрољубље ученика: како брижљиво казују о овоме. Одакле им таква љубав према истини? И оно што је очито нечасно они преносе управо онако како је било, ништа не прикривају, ничега се не стиде. Тако они, с правом, сматрају великом чашћу то да је Господ свега благоволео да ради нас понесе толика страдања. То је доказивало Његову неисказану брижност и неопростиву злобу оних који су са толико кротким и тихим поступали онако како једино лав може поступати са јагњетом. Ништа, баш ништа овде није пропуштено: ни Његова кротост, ни њихова злоба и бездушност на речима и на делима. Све ово прорекао је и пророк Исаија, који кратко говори о тој срамоти: Како се многи зачудише теби, што беше нагрђен у лицу мимо свакога човека, и у стасу мимо синове човечије (Ис 52,14). Може ли се шта упоредити са оваквим мучењем! Управо на то Лице, којег се постидело море кад га је видело, од којег је сунце сакрило своје зраке кад га је видело на крсту, управо на то Лице су пљували, управо по том Лицу су ударали, били по глави, понети својом махнитошћу. Задавали су најнемилосрдније ударце: били су по образима, ударали, пљували додатно по тим ранама, а кад им је и то било мало, гласно су понављали јетка подругивања: Прореци нам, Христе, ко те удари (многи су га називали пророком)? Други [јеванђелист] говори да су они при томе покривали Његово лице, као да су, дакле, пред собом имали најнечаснијег и потпуно безвредног човека; сви су се Њему тако безумно ругали: и слободни, и робови. Управо о тим догађајима треба да читамо Писмо што је могуће чешће, да слушамо о томе са свом пажњом, да то напишемо на свом срцу, јер је све то за нас заиста чает. Тиме се ја хвалим: овим страдањима која је Он понео се хвалим, а не само хиљадама мртвих које је Он васкрсао. О овоме и Павле непрестано говори, тј. о крсту, о смрти, о страдањима, о поругама, о срамоћењима, о подрутивањима. Он час говори: Изађимо к њему изван станишта, поругу његову носећи (Јев13,13), час проповеда: Који уместо предстојеће му радости претрпи крст, не марећи за срамоту (Јев 12,2).

А Петар сеђаше напољу у дворишту, и приступи му једна слушкиња говорећи: И ти си био са Исусом Галилејцем. А он се одрече пред свима говорећи: Не знам шта говориш. И кад изиђе к вратима, угледа га друга, и рече онима што беху онде: И овај беше са Исусом Назарећанином. И опет се одрече са заклетвом: Не знам тога човека. А мало потом приступише они што стајаху и рекоше Петру: Ваистину и ти си од њих; јер те и говор твој издаје. Тада се поче преклињати и клеши да не зна тога човека. И одмах запева петао. И опомену се Петар речи Исусове што му је рекао: Док петао не запева три пута ћеш ме се одрећи. И изишавши напоље плакаше горко (ст. 70-75). Какво чудновато и нечувено дело! Он је, чим су ухватили Учитеља, толико плануо да је зграбио нож и одсекао ухо, а када је, чувши такве грдње, требао да покаже веће негодовање, да још више плане, тада се он одрекао. Та кога не би разбеснело то што се тада дешавало? Али ученик, којим је потпуно овладао страх, не показује никакво негодовање, чак се и одриче, не подноси претње убоге, немоћне слушкиње. Одриче се, и то не једном, него и други и трећи пут, у кратком времену, и не пред судијама. (Она га је питала када је он већ био изашао у двориште.) Није истог часа осетио и свој пад: Лука говори да га је Исус погледао (Лк 22,61), тј. осим тога што се одрекао, он се није сам сетио ни тада када је петао певао, па је било потребно да га Учитељ поново подсети, а поглед је послужио уместо гласа. Толико је њиме овладао страх! Марко казује да је петао запевао када се Петар одрекао први пут, затим је запевао други пут када се овај одрекао трећи пут (Мк 14,68), тј. детаљније прича о слабости ученика и о његовој скамењености од ужаса. Марко је сазнао од свог учитеља јер је био Петров сапутник, и зато му се тим више треба чудити што није сакрио пад свога учитеља: напротив, он је, управо зато што је био ученик, јасније од осталих испричао о њему. Али како сада ми да нађемо истину? Матеј казује да је Исус рекао: Заиста ти кажем: Ноћас, пре него петао запева три пута ћеш ме се одрећи (26,34). Марко говори да се Петар три пута одрекао и зато напомиње дапетао запева три пута. Овде је, ипак, све тачно, и нема противречности. Петлови се оглашавају тако што обично певају по три и четири пута. На ово и указује Марко када говори да зов петла није задржао Петра од пада, и није га подсетио на оно што је обећао; тако је и једно и друго тачно. Петар се одрекао три пута пре него што је петао успео да заврши прво певање. Када га је Христос подсетио на грех, он се није усудио да плаче пред свима, да не би био окривљен због суза, него изиђе напоље и тамо плакаше горко. Када наступи дан,одведоше Исуса од Кајафе Понтију Пилату (27,2). Они су одлучили да га убију, али нису могли јер је био празник, и управо зато га воде намеснику. Па размисли сада зашто су они толико пожурили да чак на празник учине такво дело. Тако је то заиста унапред одозго одређено! Тада видевши Јуда, издајник његов, да га осудише, раскаја се, и врати тридесет сребрника (ст. 3). Ово и његову и њихову кривицу чини још већом: његову зато што се није раскајао - раскајао се, али већ касно и са оклевањем, и сам је себе осудио јер је сам признао да га је издао; њихову кривицу чини већом зато што се нису покајали када су могли да се покају и промене своје мисли. Погледај када се раскајава? Тада када је злодело учињено и доведено до краја. Такав је ђаво! Не даје немарнима да погледају на свој грех пре него што га учине да се, кад га једном ухвате, не би покајали. Издајник се није потресао тада када га је Исус толико пута изобличавао: он је дошао на помисао да се раскаје тек кад је учинио злодело, али то више није имало користи. Добро је, наравно, што је признао, бацио сребрнике, не плашећи се ни Јудеја, али то што је сам себи намакао омчу јесте неопростив грех, то је дело злог демона. Ђаво га је одвукао од кајања да би оно на крају крајева остало бескорисно, он га је и усмртио срамном и јавном смрћу тако што га је убедио да самог себе убије. Али ти можеш видети како истина сија свуда, чак и у ономе што чине или чему се подвргавају непријатељи. Зар таква издајникова смрт не ућуткује оне који су осудили Исуса? Зар их не оставља без иједног изговора којим би бестидно сами себе оправдавали? Шта они могу да кажу када је сам издајник дао против себе такав глас? Но послушајмо и речи које су они говорили: Врати тридесет сребрника првосвештеницима и старешинама говорећи: Сагреших што издадох крв невину. А они рекоше: Шта ми маримо за то? Ти ћеш видети. И бацивши сребрнике у храму, изиђе, и отиде те се обеси (ст. 35). Није издржао муке савести! Али пази, и са Јудејцима се дешава то исто: ни они се нису зауставили пре злодела, а морали су да се досете, с обзиром на све оно што су доживели. Јудин грех, тј. издајство, већ је учињен, а њихов грех још није учињен. Али гле: када су завршили свој посао - раепели Исуса - они такође постају збуњени. Час говоре: "Не пиши: Ово је цар јудејски." Чега се бојите, због чега сте збуњени када је мртво тело приковано на крст? Час га узимају и говоре: Да Га не украду и не кажу народу: Устаде из мртвих; и биће последња превара гора од прве. Па ако и кажу, дело се може открити, ако није истинито. А и како би се усудили да украду они који су се разбежали истог оног часа у ком је Он ухваћен? Сам првоврховни се три пута Њега одрекао јер није претрпео претње слушкиње. Но ствар је у томе што су се они, како рекох, збуњивали, и на крају признали да је то дело противно закону - то показују речи: Ти ћеш видети. Од свега овога запамтите сад ово, среброљупци, и размислите шта је било са издајником, како се лишио и имања и сагрешио, како се ни среброљубљем није насладио, и како је душу изгубио? Таква је тиранија среброљубља! Ни сребро није искористио, ни овај живот, ни будући живот, већ је у трену остао без свега, и, добивши лоше мишљење од њих самих, обесио се. Рекао сам да неки, кад нешто ураде, добро погледају око себе. Пази, и ови не желе сада да осете злочиначку одлучност, но говоре: Ти ћеш видети; управо то чини њихову кривицу још већом. Јесу ли ово речи оних који сами сведоче о свом злоделу и безумљу, али, опијени страшћу, неће да одустану од сатанског подухвата и прикривају се бесмисленом маском лицемерног незнања? Ове њихове речи не би имале смисла ни да су биле изговорене након распећа, после Његове смрти: уосталом, не би их толико оптуживале. А сада, када је Он код вас, и када ви имате власт да га отпустите, како смете то да говорите? То ваше оправдање више од свега и служи за вашу осуду! Зашто тако? Зато што сву кривицу сваљујете на издајника и говорите: Ти ћеш видети, тада када можете одустати од христоубиства и пустити га. Али не, они се још препиру са Јудом у злоделу, и издајству придодају крст. Шта је, заиста, спречавало те који су рекли: Ти ћеш видети, да одустану од злодела? А они поступају супротно, додају убиство. Али у свему, шта год чине, шта год говоре, сами себе заплићу у неразмрсиве ланце зла. Када их је Пилат након овога питао:Кога хоћете да вам пустим? сложили су се да пусти разбојника, а не Исуса. Убили су онога који ничим никога није увредио, него је, напротив, толико добрих дела учинио. Шта, дакле, чини Јуда? Када је сујетни среброљубац видео да они неће да прихвате ни његове сребрнике, бацио их је и пошао да се обеси.

А првосвештеници, узевши сребрнике, рекоше: Не ваља их метнути у храмовну ризницу, јер су цена за крв. Него се договорише те купише за њих лончареву њиву за Гробље странцима. Зато се та њива и прозва Крвна њива до данас. Тада се испуни што је казано преко пророка Јеремије који говори: И узеше тридесет сребрника, цену цењенога, кога су ценили синови Израиљеви; и дадоше их за њиву лончареву, као што ми каза Господ (ст. 6-10). Видиш ли како их савест осуђује? Сами виде да су купили убиство, и стога нису ставили у храмовну ризницу, већ су купили лончареву земљу за сахрањивање странаца. Ето сведочанства против њих и изобличења у издајству! Назив места гласније од трубе јавља свима о њиховом гнусном убиству. Свој посао они не урадише тек тако, него се договорише; све је усмерено ка томе да нико не остане недужан за своје безакоње, да сви носе своју кривицу. То је предсказано и у пророчанству. Видиш ли, зато, да и пророци, а не само апостоли, са свом брижљивошћу казују о срамоћењима, проповедају свуда о њима, и унапред предсказују? А Јудејци то нису схватили. Да су дали у храмовну ризницу, не би се дело открило тако по свему свету: куповином земље они су учинили да све буде познато и будућим поколењима.

Пазите ви који убиствима мислите да добро чините ближњима и примате на себе цену људских душа. То је јудејска милостиња, или боље рећи, сатанска! Има, заиста, и данас таквих који, и кад многе потпуно опљачкају, мисле да су потпуно праведни ако (сиромасима) баце десет или сто динара. Управо о њима пророк говори: Покривате сузама олтар Господњи, плачем и уздасима, зато не гледа више на принос, нити му је драго примити што из ваших руку (Мал 2,13). Христос неће да се храни плодовима лакомства, не прихвата такву храну. Зашто жалостиш Господа, приносећи му нечисто? Боље је презрети онога којег мучи глад, него га хранити таквом храном. Оно је дело немилостивог, а ово и немилостивог и насилника. Боље је ништа не давати, него давати туђе. Када би видео једног нагог, а другог у оделу, па онда свукао последњег и обукао првог, кажи ми зар није тачно да би поступио неправедно? Ако и онда када дајеш чак све што си од другог узео само вређаш, а не милујеш, какве си казне достојан тада када дајеш само мали део од отетог и називаш то милостињом? Ако су били изложени суду они који су приносили хрому животињу, какав опроштај можеш да очекујеш ти који чиниш горе? У Старом завету пише да је пљачкаш који је вратио опљачкано самом власнику и даље неправедан, и да је једва спрао своју кривицу чак и онда када је четвороструко платио опљачканом. Замисли какво живо угљевље сабира на своју главу онај који пљачка и поврх тога чини још и насиље, а не враћа опљачканом, него даје другом, уместо њему, и не враћа чак ни половину а камоли четвороструко, а при томе живи у Новом, а не у Старом завету?

Ако такав није кажњен, онда плачи за њим зато што сакупља себи најтежи гнев, ако се не покаје. "Зар мислите", говорио је Спаситељ, "да су једини грешници они на које је пала кула?" Нису, кажем вам, него ако св не покајете, сви ћете изгинути (Лк13,3).
Покајмо се, дакле, и дајмо милостињу не од добити лакомости: дајмо простодушну милостињу. Замислите како су Јудеји хранили осам хиљада Левита, па још и удовице, сироте, и при томе извршавали и многе друге обавезе, бивали и у ратовима! А данас сама Црква има поља, зграде, даје земљарину за зграде, има кола, коњушаре, мазге и много друго ради вас и због ваше каменосрдности. А требало би да се ова црквена блага налазе у вашим рукама, а црквени приходи требало би да зависе од вашег усрђа. Ето какво несређено стање сада из тога произилази: и ви остајете без плода, и свештеници Божији не баве се чиме треба. Зар апостоли нису могли да остављају зграде и поља? Ради чега су их продавали, зашто су све раздавали? Зато што је тако било боље! Али данас, када сте до безумља заузети животним бригама, када само сакупљате, а не трошите, ваше очеве је обузео страх над судбином удовица, сиротих и девојака, а све зато да масе ових невољника не би страдале гладне и жедне. Зато су били принуђени да установе такав поредак. Они уопште нису хтели да ствари доводе до толике неуређености: они су желели да искључиво ваше усрђе буде њихова својина, да једино од њега добијају све плодове, а да сами пребивају у молитвама. Ви сте их приморали да чине што и мирјани, који живе од куће; због овога се све изопачило. Ко ће умилостивити Бога ако се и ви и ми бавимо истим?

Ми не смемо да отворимо уста зато што више немамо ништа посебно у односу на мирјане. Познато вам је да апостоли нису хтели да разделе имања, чак и без труда сабрана! А данас су наши епископи у таквим старањима превазишли саме надзорнике, економисте и крчмаре. Тада, када би морали да се старају о вашим душама, они сваки дан воде бригу о ономе чиме се обично баве скупљачи пореза, преузимачи, бројачи и благајници. Не говорим о овоме и не изливам своју жалост узалудно. Желим да видим неко побољшање и промену, желим да нас, опхрване толико тешким ропством, напокон сажале, да бисмо за Цркву поново постали и добит и благо. А ако нећете, ето сиромаха пред вашим очима; ми нећемо престајати да хранимо онолико њих колико можемо, а које не будемо у стању да збринемо, препуштамо вама да не бисте у страшном дану чули следеће речи, упућене немилостивима и бездушнима: "Видесте ме гладног и не нахранисте ме." Ваша нељудскост и нас уједно чини смешним: када се ми, оставивши молитву и учења и друга света занимања, гурамо и дан и ноћ, једни са продавцима вина, други са продавцима хлеба, трећи са трговцима друге врсте. Од сада су свађе и препирке, свакодневне поруге, од сада свештенику дају имена која више приличе мирјанима који имају куће, а требало би заменити та имена потпуно другим и позајмити називе од оних дела од којих су апостоли заповедили да се позајмљује: од давања хране сиромашнима, од заштићивања оних које вређају, од старања о странцима, од помагања невољнима, од вођења рачуна о сиротима, од брањења удовица, од заштићивања девојака, и управо та служења разделити међусобно јер управо су то наше драгоцености и долична блага, управо она нама пружају велику удобност, а вама корист, или, боље, вама и удобност и корист. Мислим да благодаћу Божијом број оних који се овде скупљају достиже сто хиљада. О, кад би сваки бар по један хлеб давао сиромашној браћи! Сви бисмо управо тада били у изобиљу; или кад би сваки уделио макар по један новчић (пару), тада ни сиромашних не би било, и ми не бисмо трпели толико срамоћења и исмејавања због бриге о имањима. Наравно, оне речи: Продај све што имаш и раздај сиромасима, па хајде за мном - могу бити умесно речене и црквеним великодостојницима на рачун црквених имања. Нико не сме да иде за Њим некако другачије него да остави сваку грубу и приземну бригу. Али данас Божији свештеници воде бригу и о берби грожђа, и о жетви, и о продаји, и о куповини ствари. Они који су служили у шаторима били су потпуно слободни од свега тога, мада им је било дато управо телесно служење; а ми, који смо призвани у само небеско светилиште, који улазимо у истинску светињу светих, примамо опет на себе бриге својствене трговцима и крчмарима. Из овога произилази и велика небрига о Писму, и лењост у молитвама, и немар у свему осталом. Не можемо делити себе и на једно и на друго. Зато позивам и молим да откријемо за нас изворе обиља, да ваше усрђе постане и наше гумно и наша пивница. Тако ће и сиромашни бити прикладно храњени, и Бог ће бити непрестано прослављан, и ви ћете се, показујући више успеха у човекољубљу, некада насладити вечних блага, којих сви да се удостојимо да их добијемо благодаћу и човекољубљем Господа нашег Исуса Христа, којем слава у векове векова. Амин.

+++

Велики Петак

Синаксар на Велики Петак
О мукама Христовим
Свети Јован Кронштатски - Разапињемо ли Бога поново?
Читања посног триода Светог преподобног Теодора Студита

Беседа оца Јустина Ћелијског на Велики Петак
Света Плаштаница
Јеванђелска читања на Јутарњој, Часовима и Вечерњој служби у Свети и Велики Петак

Велики Четвртак (Тајна вечера)

 

ВЕЛИКИ ЧЕТВРТАК (грч: Μεγάλη Πέμπτη), четвртак Страсне (Страдалне) седмице, у својој служби сећа се свештеног омивања ногу Aпостола од стране Спаситеља Тајне вечере, одн. установљења Свете тајне Евхаристије, натприродне молитве и предаје Господа Исуса Христа у руке грешника. Оплакујући почетак Господњих страдања, Црква се у исто време мистично радује поводом установљења Свете Евхаристије - тајне Христовог Тела и Крви, тајне Светог Причешћа. Од изречених речи: "Ово чините у мој спомен..." (Лк 22,19; 1 Кор 11,24), па до данас, Света Евхаристија служи се на свим Православним престолима докле Господ поново не дође.

У току вечере, Господ је открио издајство једног од својих ученика, а потом је са својим ученицима отишао у Гетсимански врт, где је својом личном молитвом указао да је молитва за време невоља, страдања и искушења највећа снага за подношење свих животних потешкоћа, па и телесне смрти.

Начин прослављања

На Литургији Великог четвртка освећује се, по потреби, Свето миро у саборним храмовима у седиштима аутокефалних цркава, чије је варење почело на Велики понедељак. На овој Литургији такође се освећују и припремају причасни дарови за болеснике, који се на часним трпезама чувају преко целе године. Уместо херувимске песме, причасне и песме "Да исполњатсја.." пева се део молитве пред Причешће: "Вечери твојеја тајнија.." Увече се држи велико бденије и чита се Дванаест страсних Јеванђеља, у којима су описана страдања Господња.

За успомену на омивање ногу од стране Спаситеља, у саборним храмовима појединих цркава и данас се врши чин омивања ногу после одслужене архијерејске Литургије Св. Василија Великог, нарочито у Јерусалиму. У Српској Православној цркви, овај чин се вршио већ у првој половини четрнаестог века, као што се види из Типика српског Архиепископа Никодима. У Карловачкој Митрополији обновио га је Митрополит Павле Ненадовић.

Народни обичаји

У таковском крају на овај дан се боје васкршња јаја. Понекад фарбање јаја траје три дана, протежући се на Велики петак и Велику суботу, и то искључиво пре подне. Старији људи памте да су се некад јаја фарбала броћом, копривом и љуском од лука, а касније и варзилом. На Велики четвртак и у Пчињи боје јаја, само то раде рано ујутру пре изласка сунца. Прво обојено јаје деца односе на њиву, која је прва узорана прошле јесени и ту остављају у ораници да га сунце огреје. После подне се јаје враћа у кућу, где се чува целе године. Неко га затрпа озимим усевом, и у оба случаја га зову "чуваркућа". На овај дан се не оре и не обрађује земља.

Срби на Косову у рану зору обоје само једно јаје које се зове "страшник". Док је још свеже од боје, мајка га трља по образима деце. После тога се боје остала јаја, а "страшник" се оставља на видно место у ложичарки. То прво јаје се добро чува да се не разбије.

+++

Свето миро

Свето миро је нарочито припремљена материја. Оно се припрема једном годишње. Варење светог мира је свечано, најсвечаније што може бити. Почиње на Велики понедељак и траје до Велике среде увече. На Велики четвртак, за време свете литургије, освећује га Његова Светост Патријарх. Потом се свето миро, преко епархијских архијереја и архијерејских намесника дели свештеницима.

Оно што за телесно напредовање новорођенчета представља мајчино млеко, то за духовно напредовање новокрштеној души, као духовном новорођенчету, представља миропомазање.

Разлози због којих се светим миром помазују одређени делови тела су следећи:

Чело се освећује - Да се освети разум и да размишља о Богу и Његовом закону.

Груди - Да се освети срце и да љуби Бога.

Очи - Да се освете и да виде добро у сваком створењу.

Уши - Да се освете и да слушају речи Божје.

Образи - Да се освете и изражавају радост због учињеног добра и стида због греха.

Уста - Да се освете с циљем да могу славити Господа Бога и да увек говоре истину и добро.

Руке - Да се освете да би увек чиниле добра и племенита дела пред Богом.

Ноге - Да се освете и да би ишле правим хришћанским путем који води у Царство Божје.

Укратко - Да се освети цео човек, и душа и тело, да буде свет као што је Бог свет.

***На фотографији је приказано Свето Миро, чије је освећење извршено од стране јерархије Истините Православне Цркве Грчке на Велики Четвртак 2008. г. у манастиру Свете Тројице близу села Ексамиља код Коринта.

Синаксар на Велики Четвртак

 

Синаксар на Велики Четвртак

Стихови за Свештено умивање:

Бог умива на вечери ученицима ноге;
Чија нога је некада у Едему ступала поподне.

За Тајну Вечеру стихови:
Дупла вечера; јер носи Пасху закона. И Пасху нову, Крв, Тело Владике.

За Натприродну молитву стихови:
Молитва и ужас; капи крви, Христе, на лицу, молећи се пред смрт, врага си њима преварио.

За Издајство стихови:
Шта требају ножеви? Шта штапови народоваралице; На онога који је спреман да умре за избављење света?

У свети и Велики Четвртак, како су све дивно устројили божански Оци, примајући један од другога почев од божанских Апостола, из свештених и божанских Еванђеља, предадоше нама четири ствари да празнујемо:

– Свештено прање (ногу)
– Тајну Вечеру – предавање страшних тајни
– Натприродну молитву и
– Само то издајство,
пошто Јеврејска Пасха требаше по Петку да се жртвује.

А беше, дакле, прикладно, установљењу следовати и истини, у томе да би се и наша Пасха жртвовала Христос, Господ наш Исус Христос, унапред, као што говоре божански Оци, свршава исту са ученицима у Четвртак увече. Јер то вече и цео Петак, рачуна се код Јевреја за један дан; јер тако они броје ноћ и дан говорећи.

Он је и тада завршио Пасху са ученицима по закону (као што неки рекоше), од којих је један и божански Златоуст. Најпре право стојећи, и опасани, са обућом на ногама, штаповима у рукама, и друго све што Закон заповеда, да се не би нашао као законопреступник. Јер ово је (Пасху) Заведеј припремио; јер он је носио воду у крчагу, као што говори Велики Атанасије, иако су други друкчије о томе рекли.

Затим, пак, показујући ученицима оно што је савршено, предаје нама тајну Пасхе у Горници, кад је већ ноћ наступила. Јер када би вече, говоре, седе (за вечеру) са Дванаесторицом. Погледај де, да ово не беше законска Пасха, јер вечера и седење, и хлеб, и вода; а тамо (у Законској Пасхи) све је печено огњем, и опресноци (бесквасни хлебови). А пре но што ће почети да вечерају (јер ово говори божански Златоуст), устаје од вечере, скида горњу хаљину, и воду улива у умиваоник, све сам радећи, уједно, дакле, и Јуду посрамљиваше, а уједно и друге ученике подсећајући, да не траже старешинство; као што и по умивању (ногу) учи, говорећи: Који хоће да буде први, нека буде последњи од свих, самога себе поставивши за углед.

А изгледа, да је Христос пре свих Јуду умио, који је бестидно сео на прво место, а на крају Петру приступа. А овај беше ватренији од свих, не допушта Учитељу, и опет брзо уступа. Умивши, дакле, ноге њихове, и преславну висину показавши смирењем, узев опет ризу и севши, учи их да љубе један другога, и да не траже старешинство. А док су они јели, и о издаји почиње да говори. А док се ученици смућиваху због речи, Исус говори само Јовану тајно: коме ја умочивши хлеб дам, то је тај који ће ме издати. Јер да је Петар чуо ову реч, како беше ватренији од других, Јуду би убио. И опет: који умочи руку са мном у солило, што се обоје и десило.

Такође, поћутавши мало, узев хлеб, говори: примите, једите; а исто тако и чашу: пијте од ње сви, рекавши, јер је ово крв моја Новога Завета, ово чините у мој спомен, ипак и сам ово творећи, јеђаше и пијаше с њима. А погледај, да хлеб назива телом својим, а не опресноке. Нека се постиде, дакле, они који на жртву опресноке приносе (= Римокатолици).

А по хлебу уђе у Јуду Сатана, који га је и раније кушао, а сада се потпуно у њега уселио. И изишавши, говори, предложи договор архијерејима, да им Га преда за тридесет сребрника.

А ученици по вечери изађоше на гору Маслинску, у неко поље, које се зваше Гетсиманија. Пошто им много говораше, рече им Исус: сви ћете се ви саблазнити о мене ову ноћ. А Петар рече: ако и сви, ја се нећу Тебе одрећи, а беше касно, тојест дубока ноћ! А Исус рече: пре него што петао двапут запева, три пута ћеш ме се одрећи, као што је и било.

А када Петра беше ухватио безграничан страх, показујући Богу немоћ природе, и уједно пошто њему уручи васељену, да од своје природе немоћ схвативши, милостив буде према онима који греше; јер трикратно Петрово одречење, представљаше Богу грех свих људи. Најпре, заповест коју погази Адам; друго, гажење писаног закона; и треће, само оваплоћење Речи; које на крају Спас трикратним покајањем исцели; јер га трипут упита: Петре, љубиш ли ме?

А после свега овога говори ученицима (показујући по човечански, како је за све страшна смрт): Жалосна је душа моја до смрти. И удаљивши се колико се може каменом бацити, помоли се трикратно рекавши: Оче мој, ако ме не може чаша ова мимоићи, да је не пијем, нека буде воља твоја. И опет: Оче, ако је могуће да ме мимоиђе чаша ова, уједно дакле, говорећи ово као човек, и ђавола је мудро упецао, да помисливши како је и то обичан човек, када се веома боји, па да ради смрти крсне не пресече тајну искупљења.

Вративши се и нашавши ученике да су поспали, обраћа се Петру, овако говорећи. Зар не могосте ни један час пробдети са мном? То јест, ти који си рекао да ћеш се и до смрти трудити, овако спаваш са осталима. И прешавши с ону страну потока Кедронског, где беше врт, уђе у њега са ученицима својим. А имађаше обичај да често тамо одлази. Зато и Јуда знађаше оно место, који и узевши неке од војника, и у пратњи народа, дође на Исуса, давши им и знак целива. А ово рече, јер је много пута бивши хватан, непознат пролазио посред њих; као што и овде сам Христос излази пред њих говорећи: Кога тражите? А они још га не познавајући, не што би ноћ сметала, јер су биле буктиње, говори се, и свеће упаљене, од страха узмакоше, и опет пришавши им сам питаше их. А Јуди који је склопио договор, Христос говори: пријатељу, због чега си овде, то јест, зашто си дошао Јудо, време је. И опет говори: Као на разбојника сте изашли са оружјем и батинама да ме ухватите. А дошли су ноћу, да се не би створила нека гужва од народа.

Тада ватрени Петар извукавши нож, јер од увече беху за ово припремљени, ударивши првосвештеничког слугу Малха, одсече му десно уво. А Исус знађаше, да ће првосвештеници рећи: није добро слушао и учио Закону; забрани, дакле, Христос Петру, јер није добро да послушник духовнога мужа, употребљава нож, и Малхово ухо исцељује.

А они, дакле, ухвативши Исуса, свезана доведоше у двор првосвештеника Ане, који беше таст Кајафи, јер тамо беху сабрани сви фарисеји и књижевници који сведочаху против Христа. Овде и због обраћања слушкиње Петру, бива његово одречење, и кад прође, поноћ, петао запева трећи пут; а он, сетивши се, заплака горко. А када наста, јутро, од Ане ка првосвештенику Кајафи, одводе Христа, где је примио и пљување, и где су лажни сведоци били позвани. И кад освоји дан, Кајафа га шаље Пилату. А кад га доведоше, говори Јеванђелист, не уђоше у претор, да се не би оскврнили, него да би могли јести Пасху.

Сабирају се, дакле, свакако као безаконо збориште, првосвештеници и фарисеји, јер учинивши то, одложише Пасху, као што говори божански Златоуст; јер у ону ноћ требали су да је једу, но ради Христовог убиства, одложили су.

А како су тада требали да је једу, показао је Христос, једући је увече, пре ноћи, такође тајно научивши савршено; или како је по Закону требало, као што је било речено, и истина да буде. Јер Јован говори пре празника Пасхе. Због свега овога што се збило у Четвртак, и ноћ његову тадашњу и ми празнујемо, чинећи са страхом сећање на она страшна и неизрецива дела и догађаје.

Неизрецивим твојим милосрђем Христе Боже наш, помилуј нас, амин.

+++

Свети Теофан Затворник, Мисли за сваки дан у години (Велики Четвртак)

Благовести и установљење Тајне Тела и Крви. Какво сједињење! Ми се причешћујемо истинитим Телом и истинитом Крвљу Христовом – оним истим које је у Оваплоћењу примио од пречисте крви Пречисте Дјеве Богородице. У Оваплоћењу које се догодило у тренутку Благовести, положена је основа Тајне Тела и Крви. Овим поклапањем празника Благовести са Великим Четвртком, Хришћани се подсећају да треба да поштују Пресвету Богородицу као истиниту Мајку своју – не само као заступницу и молитвеницу него и као хранитељку. Деца се хране мајчиним млеком, а ми се хранимо Телом и Крвљу, који су од Пресвете Дјеве Богородице. Хранећи се тако, ми пијемо истинско млеко из њених груди.