У Константину граду био је неки човек врачар лукав, звани Месит. Тај Месит је примио отрока у образу ушкопљеника (младића за слугу), а овај (младић) није знао да је тај Месит врачар. И (Месит) желећи да превари њега и приведе ђаволу, намислио је да учини овако: једне, дакле, вечери узео је отрока и изашли су из града на неко пусто место где нико не живи. И већ касно увече дошли су на место неко, и видели су град, коме су врата гвоздена. И кад је закуцао Месит у врата, одмах су се отворила врата, и ушли су обојица. И нашли су (тамо) храм превелики и у њему светилник златни и свеће где горе и столове и слуге многе: једни седе с десна а други с лева, све сињци (мрачни),[1] и неког великог, исто сињца, како седи на престолу високом у образу цара, који онда прими и целива радосно Месита. И заповеди му да постави сто и близу њега да седне, и рече: добро дошао, Месите, овамо, присни наш друже и угодниче. И сео је Месит, а отрок је стајао за столом Меситовим. Онда је погледао на њега председећи цар бесовски, и говори Меситу: зашто си довео овог отрока овамо? И одговори Месит говорећи: раби смо твоји, владико, и овај са мном. Онда рече председећи (цар бесовски) отроку: реци ми, младићу, јеси ли мој раб? Тада одговара отрок, говорећи: раб сам Оца, и Сина, и Светога Духа. И одмах паде од (тог) гласа тај који је на престолу седео; падоше и сви који су седели са њим; тако и свеће, и пропаде место, пропаде и град, погибоше сви и Месит са њима. И нађе се отрок сам на месту и коњ где стоји код њега. Онда је (младић) усео на коња и брзо је дојурио у град (Константинопољ). И кад је питан био од неких: где је Месит, (он) је одговарао: Сишао је у таму најкрајњу; и исповедао је свима шта је било. После тога, неколико година пребивао је младић тај код неког патрикија (властелина, племића), по имену Теодул, који је био раб Христов, јер је волео сиромахе и добра дела је чинио. А једне вечери кад је дошао час молитве, пришли су обојица да се помоле Богу на месту званом Феврон. И како је стајао отрок с лева патрикију, одвраћао се образ (лик) Владичин од патрикија и гледао је ка отроку. А кад је видео патрикије шта бива, онда је поставио отрока с десна себи. И опет се одвраћао образ и гледао је ка младићу. Тада се патрикије бацио лицем својим на земљу, и плакао је и молио се говорећи: Господе мој Исусе Христе, зашто одвраћаш лице Твоје од раба Твога? Ти дакле Сам знаш, да никада нисам одвратио лице своје од човека који је просио милостињу од мене; зашто се одвраћаш од мене недостојног раба Твога, Владико? И тако се на многе часове исповедао Њему. И дошао је онда глас к њему од образа Владичина (тј. од иконе) говорећи: теби дакле благодарим, јер од имања које сам ти дао приносиш Ми; а овоме (младићу) сам дужан, јер се у великом страху нашао, и није се одрекао Мене, него је исповедио: Оца и Сина и Светога Духа. А кад је ово чуо патрикије Теодул, онда је раздао сво имање сиромасима, и оставио је дом свој, и отишао у Синајску гору и постао црноризац (монах). И пошто се много трудио постом, бдењем и молитвама, онда је као и многи (други) напредовао, и преставио се к Богу у старости доброј; Коме слава, сада и увек, и у векове векова.
Четиминеј, 2. децембар
