Расуђивање је највећа добродетељ. Без
расуђивања, све врлине бивају непотребне.
(Свети Антоније Велики)
Безумниј же на себе надјејавсја,
смјешавајетсја со беззаконим
(А безумни на себе надајући се, смешује се са
безаконицима - Приче 14:16, превод Седамдесеторице)
Господин монах-немонах Антоније, како сам
себе назива, предводник протестних литија београдским улицама, у својим
уличарским проповедима о правилном православљу јуначки критикује свако
савремено зло у Србији. Осим својега – обмањивања наивног верног народа да је
Православље могуће у општењу са јеретицима. Односно да је могуће будући у
општењу са злом, неправдом и лажју, зло претворити у добро, правду и истину.
Па тако, помало опонашајући старозаветне
Богом послане пророке Израиља, и не сасвим успешно имитирајући јуродствујуће
преподобне оце Цркве, самопослани јурод Антоније се наивним српским ревнитељима
представља као чудотворац. И то један од највећих чудотвораца икада – који само
својим присуством (општењем и поштењем) сакраменте јеретика у СПЦ претвара у
Божанствене Тајне. Христос је рекао: све је могуће оном који верује, и ко
верује у Мене дела већа од ових која Ја творим твориће. Чудо које својим
следбеницима и следбеницама показује Антоније веће је чудо од Васкрсења
Христовог – јер Он, као безсмртни Живот није могао да не васкрсне; а Антонијево
чудо је транссубстанцијација јеретичког отрова у Хлеб Небески, и трансформација
енергија демонских у енергију Духа Светога, која је Бог.
Наизглед. Али о чему се у суштини ради,
морамо размотрити кроз ум Светих Отаца, који су нам недвосмислено открили вољу
Божју о односу према јеретицима. А сви Свети Оци су о томе учили једнако. И
сасвим различито од тога како Србе поучава немонах Антоније.
Најауторитативнији свети Исповедници,
Православија Наставници, овако говоре.
"Сви учитељи Цркве, сви Сабори и све
Божанствено Писмо, опомињу нас да бежимо од оних који се држе страних учења и
да се одвојимо од општења са њима" - Марко Исповедник Ефески.
„Великим гласом Свети Јован Златоуст
објавио је да су не само јеретици, него и они који имају општење са њима,
непријатељи Божји“ – Теодор Исповедник Студитски.
„Докле у цркви буду биле јеретичке
саблазни и архијереји саблазнитељи, дотле ме никакве речи ни дела неће навести
да са њима успоставим општење“ – Максим Исповедник.
„Никад се нећемо оскврнити општењем са
онима који нарушавају веру и исповедање Хришћана, чак и ако нам ископају очи,
или сагоре наша тела на огњу!“ – Теофан и Теодор Начертани (жигосани).
Тако, о општењу, Свети Оци Исповедници.
А отац монаштва, Антоније Велики, својим
ученицима, свима нама па и малом Антонију, на самрти је оставио овај аманет: „Бежите
од помазаника лажи, јеретика и расколника. Чувајте се блуда у вери и општења са
онима који су тиме упрљани. Не смете имати никакву везу с њима!“.
И други велики Имењак малог Антонија,
преподобни Антоније Римљанин, својим житијем нам поручује исто (не знамо чије
име носи наш Антоније Србин, али брукајући себе брука и велико име оба Антонија
– по духу црквене дисциплине коју проповеда, најсроднији је Антуну
Падованском). Тачније, сам Бог нам је поручио кроз њега колико је благословена
и благодатна и могућа „борба за чистоту вере изнутра“, међу јеретицима, кад га
је са стеном скупа отргао од јеретика и пренео преко седам мора у Православну
Цркву. Е да ли је Антоније Римљанин био „дезертер“ кад је „побегао“ из битке са
јеретицима, и оставио невини неуки римски народ на растрзање њима и вечну
погибао?
И да ли су најсветији оци наши Симеон и Сава
били „дезертери“ и „зилотисти“ не по разуму када су избегли из јурисдикције
римске јереси, која је до 11. века била легитимна предањска канонска
јурисдикција великог дела народа сербског? И тако остатак свога народа, са све
латинским обредом и латинском библијом коју смо ми подарили римско-германским
варварима (Јероним Стридонски), „оставили“ на милост и немилост папској
јеретичкој власти, у проклетству, да нас каиновски коље до данас и до конца
времена? Или су отресајући од јеретика и прах са ногу својих показали и оставили
нама завештање како се са тим злом једино може поступати?
И о чему говори древни принцип, заповест
Духа Светога: „Ако се курва Израиљ, нека не греши Јуда. Јефрем се
удружио са кумирима, остави га!“ (Осија 4:15-17)?
Бог тражи да Му се приноси Жртва чиста, и на
чистом и светом месту, неоскврњеном присуством јеретика и расколника – нечистих
животиња, магараца које је видео Велики Антоније у олтару око светог Престола.
Мали Антоније, пак, замишља, то јест верује, исповеда и учи да се његовим
смелим повицима на те магарце њихово жртвоприношење чини од алогосног светим. И
магареће жртве, освештане његовом критиком, препоручује Србима, као једине
благословене.
Неопштење, односно прекид општења, једино је
оружје које овчице стада Христовог имају против безакоња и безаконика у Цркви
(„оставите их“ Мт.15.14, „изиђите из њихове средине и одвојте се, и
Ја ћу вас примити“ 2.Кор.6.17, „уклањајте се од оних који изазивају
расколе и спотицања противно учењу којем сте ви научени“ Рим.16.17).
Неопштење је тропос ипарксеос Добра у сапостојању са злом на земљи (пшеница
Христова исповеда: „Mи смо пшеница, и немамо ништа са кукољем сатаниним“; кукољ
исповеда: „Сви смо ми плантажа божја, алилуја (осим секташа пшенице, њима
анатема!)“). Прекид општења са лажју у Цркви је прекид општења са сатаном,
непокоравање сатани и вољи његовој. Јер Христос је управо дошао да разопшти
Добро од зла („нисам дошао да донесем мир него мач“, Мт.10.34). Смисао
заповести Христове „отресите прах са ногу својих“ (Мт.10.14) јесте
савршено неопштење са онима који одбацише Јеванђеље и Апостолску Науку, Предање
– немати баш ништа заједничко с њима. И чак и добро смешано са злом мора се
одбацити, као оскврњено (Игнатије Брјанчањинов).
Не смемо општити са неопштивима – не зато
што ћемо због тога постати лоши људи (мада би то био озбиљан ризик да постанемо
глупи, а после тога је све могуће, чега је пример и Антоније) – него зато што
се општењем са њима скрнавимо духовно, губимо целомудреност духа, дух лажи
примамо у сасуд душе и у њему тада не остаје места за Духа Светог (κοινόω,
киноо, општити, значи заједничити, и оскврнити (се)). Молитвено општити са
јеретицима и не оскврнити се једнако је могуће као и – полно општити са
блудницом а не учинити блуд.
Кад би „борба за веру изнутра“ заиста била
могућа, Господ Свепобедник би био крив што није постао демон, да „изнутра“
победи апостасију сатанину и спасе ђаволе, који су такође Његова возљубљена
творевина. Али, само и помислити то, била би хула. И управо ту хулу на Духа
Светога исповеда и заговара Антоније, и у њу верују сви наши „борци изнутра“.
Па како све то, толико очито и
недвосмислено, не зна и не види наш монах-немонах Антоније?
Као прво, то га није научио његов духовник,
владика Артемије, који ни сам, ума повређеног у Регенсбургу и у грчком
новокалендарском расколу, до данас не разуме ове елементарне законе Духа (па
исповеда „екуменизам је јерес, али јеретици имају божанствену Благодат, жртва
коју они приносе своме богу је благодатна“ и „нови календар је грешка, али
Богом благословена, а они који не хтедоше да следе у грешку, проклети су“).
Или, како о томе сликовито каза Владика Николај: „Луд командир, луд и посилни“.
Као друго, кад се „осамосталио“ у герили,
монах-немонах Антоније, презревши заповести, правила и пут отаца, закономерно
је доспео у противоположну стихију, на коју је упозоравао Антоније Велики:
„Доћи ће време кад ће људи оглупети“. Монах не сме да пребива изван
келије/манастира. Од многог пребивања изван келије монаху гасне ум (вероватно
то наш јунак донекле интуитивно и сам осећа, па за сваки случај за себе каже да
је немонах). А ум се нарочито гаси на бучним, метежним и прљавим улицама
велеграда. И тако, неосетно, човек монах-немонах се једног јутра буди са
угашеном свећом разума духовног, и са пламено горућом свећом разума плотског, и
даље наставља вођен њеном светлошћу. Па тако, угашеног духовног и набилдованог
плотског ума, почиње да поучава и организује друге по своме учењу.
И као треће: нема међу јеретицима и
расколницима разумног човека; остављајући Цркву и Истину, они бивају остављени
Духом Светим, и нема међу њима ни знања ни разума, већ само тама и слепило.
Није мала кривица Антонијева. Јер, осим што
је крив јер заводи многе незнавене на пут свој, крив је јер клевеће на браћу
своју, истините исповеднике, и тако чини да охладни љубав многих. А кад се
безакоње умножи а љубав охладни до конца, свету ће доћи крај. Па тако,
убијајући истину и убијајући љубав, Антоније на делу бива пророк и претеча
антихристов.
Монаштво је покајање. А неразумност је смрт
покајања (Василије Велики). Антоније, очито, верује да се довољно и довољно
добро покајао, па је кренуо да покаје и остатак Срба који немају појма ни шта
је покајање, ни шта је Православље. И сам за себе исповеда да је он глас истине
који у пустињи апостасије „зилотистима“, „дезертерима“ и „шумским
расколницима“, онима који већ скоро читав век ходе по уском отачком путу
неопштења са расколом и јереси, виче: „Породи аспидини, покајте се!“. Али, и
разбојници улазе у рај. Само треба да се истински покају и да схвате да Црква,
која је Тело Христово, на крсту поред њих распета, савршено одвојена од општења
са садукејском и фарисејском сектом на власти, никакво зло не учини. И да то
исповеде.
За њих, Господу се помолимо.
Евсевије П. (О Успенију 7527/2019.)
