О такозваном „архиепископу“ РПЦЗ и авантуристи Лазару (Журбенку)

ПУТ ДО „СЛАВЕ“ И „УГЛЕДА“ УЗ ПОМОЋ ЛАЖИ И ПРЕВАРЕ

(О такозваном „архиепископу“ РПЦЗ и авантуристи Лазару (Журбенку)

Схимонах Епифаније (Чернов)

         ,,архиепископ" Лазар Журбенко

 

1.У 16-годишње узрасту дечак Пеђа беше умислио о себи како има све добре особине, потребне да постане пастир Цркве. Признаде, да у његовом случају правила Православне Цркве немају снагу, за себе прогласи за скривено-дејствујућег „свештеника“ тајне Цркве, приближно негде крајем четрдесетих година. Као оправдање, за оне који пожелеше да му верују, он користи наивну лаж, како му некакав свештеник (о. М.) беше рекао:

-Облачи се као „свештеник“ и служи. Данас се то може!

И он поче да се назива тајним „свештеником“. Косу пусти до појаса још пре, а књиге и одећу унапред беше припремио. И поче да се облачи као „свештеник“ да врши Литургију и друге тајне. У овом виду он се скидаше: у раси, са сребрним свештеничким крстом на грудима, с обе стране крста дуга коса, а лице младалачко – ни бркова, нити браде. Многи беху видели ову фотографију у рукама монахиње Нине.

Међутим, страшним знаком од горе ова безумна и безбожна, светогрдна „свештенодејства“ беху прекинута, када на венчању младог пара невеста, одједном паде без осећаја. Он се уплаши и уопште прекину своје „свештенослужење“.

2. На путу до самозваног свештенства он сусрете застрашујућу препреку. Али закратко остаде под тим утиском. Тврдо верова у то, како поседује „велико духовно искуство“, да такав таленат „Божји“, он нема право да закопава у земљу. Јасно разумеваше ово, од утицаја на људе, како је у стању да их води према духовном спасењу. И јадни младић поче да игра улогу старца једној скупини жена (око 20-ак), које беху спремне да га прате као свог „старца“. Он их беше одвезао на кавкаске планине, у седиште имеславаца село Курџиново. Пошто беше дуге косе, и без видљиве браде и бркова, у току путовања обуче се у „девојку“...

Препричавајући о овом путовању, и очигледно, уживевши се, рече нешто превише отворено и збуни се... Он помену некаквог војника у возу, и како, он сам, као „девојка“, изађе на платформу између вагона и овај војник се толико разјари, да га баци под точкове возу. Али самозвани „старац“ призва у помоћ „име светог Старца“, о.- Теодосија Минводског, и „деси се чудо Божје“: воз се наједном заустави и његов живот беше спашен... Слушалац се задиви овој причи, али се могло осетити, како приповедач хтеде нешто да сакрије, али изрече сувише и због тога се прича прекидала са загонетним стајањима.

Где је истина, а где лаж са циљем, да се прикрије истина, коју Пеђа беше измислио, тачно се не може рећи. Могуће је претпоставити, да је истина, како је „прелашћени старац“ био одевен у младу „девојку“ и ово је привукло пажњу војника, а тим пре како је „она“ изашла на платформу. Тамо пак услед нечега дође до свађе између војника и „девојке“, која изазва јарост војникову. Све друго може се сматрати неистинитим, измишљеним да би се ствари замаскирале. Али и ово је довољно, како би се „девојка“ представила у не баш најбољем светлу. („Жена да не носи мушкога одијела нити човјек да се облачи у женске хаљине, јер је гад пред Господом Богом твојим ко год тако чини (5.Moj. 22,5) – прим. о.Епифанија)

3.Следећи догађај препричавају сведоци. Пеђа се труди да прећути о овоме, мада посредно и он спомиње о њему. Приближи се Страсна седмица и дође Свети и Велики Четвртак. А млади прелашћеник помисли, како има право да уживо представи «прање ногу», које учини Господ Исус Христос на Тајној вечери (Јн.13,1-15). Он, очигледно, хтеде да покаже пример «смирења», али не показа то што хтеде, већ нешто сасвим супротно, надахнут од господара прелести, и то високоумље, гордост и светогрђе. Ово пак светогрђе јасно је из онога, што беше писао почетком прошлог века архиепископ нижегородкси и арзамаски Венијамин (1739-1811) у своме изузетно цењеном раду «Нове камене плоче или тумачење о Цркви, о литургији и свим службама црквеним» поводом «поретка Божанског и Свештеног прања». «Ово прање ногу, пише он, јесте заиста прање Божанско, које је Син Божји учинио Својим Божанским рукама и предао вернима за вечно подражавање; то је Свештено прање, јер морају да га врше људи, који себе посветише служењу Богу и у свештеном храму»  (ч. 4, § 45, стр. 488-489. издање 17-е. Санкт Петербург 1908). И надаље ( § § 46-52) писац наводи, подвучено, да прање врши архијереј (§ 51). Према броју 12 апостола изабира се 12 свештенослужитеља, и том приликом сваки од њих носи име једног од дванаесторице Апостола. Све ово врши се у храму, уз ђаконово читање Јеванђеља од Јована «о прању ногу» (зачало 44) и «после прања ногу» (зачало 45). Овај чин наследила је Црква из прадавних времена, и у њему дејствује, као што већ рекосмо, архијереј. Али овога пута прелашћени тргалац за уображеном «славом» и својом умишљеном «величином» са лакоћом отпочиње чин «прања ногу» у улози «архијереја – Христа», том приликом, «свештенике», који овде представљају дванаест апостола, замењује са «женама». Оно што испада је отужна и светогрдна карикатура, али то не смућује онога, који делује по надахнућу ђавољем.

4. После несупешног самопостављења као «тајног свештеника» тврдоглави лажни старац потрудио се беше да нађе истинитог катакомбног свештеника, како би присајединио своју «паству», двадесетак жена из Ростова, па и сам, како би се исповедио и причестио. И такав свештеник нашао се у Осетији. Беше то искусни стари мисионар. Протојереј отац Константин. Самочини «старац» Пеђа позва оца Константина до скупине ростовских жена, које се већ дуже време не причешћиваху услед немања истинског свештеника, и обећа да ће му надокнадити све трошкове путовања. Тајни свештеник се сложи и допутова на наведену адресу, највероватније у Курџиново. Протојереј саслуша исповест жена и допусти им да се причесте. Последњи на исповест дође сам Пеђа. Стари протојереј и искусни проповедник га саслуша, поставим му неколицину питања и не доспусти га до причешћа, одредивши му, у складу са канонима Православне Цркве, забрану, и даде му епитимију. Какав беше повод за ово, остало је непознато: или за самочинство и самозванство као свештеник, или за светогрђе над «божанским и Свештеним прањем ногу» и покушаја да се самопостави у «архијереје», или некакав други «смртни грех», све ово остаје непознато. Истину о овоме Пеђа није рекао, већ  је све ово преврнуо, авај, као већ обичну лаж. Једино су његова «духовна чеда», ростовљанке, збуњено причале, оно што беху знале.

За Пеђу, који за себе умисли да је «старац», ова забрана, ова анатема оца мисионара дошла је као потпуно неочекивани и страшни ударац за његов престиж у скупини, којом је руководио. Али Пеђа је показао задивљујућу способност да брзо одговори на задобијени ударац, што говори о његовом несумњивом искуству у сличним преварама и у таком младим годинама, по свему судећи, још од дечачких дана и на дечијем нивоу.

Пришавши женама после исповести Пеђа рече:

-Ви се причестите, а ја не могу. Ја ћу се уздржати! Јер је у време исповести испао некакав папирић из очевог џепа. Ја га подигох и прочитах. То је била потписана потврда од патријарха Алексеја о томе, да је о. Константин – тајни свештеник «Советске Цркве». Наравно, признајем, он је старац и боји се за свој живот… али ви можете код њега да се причестите, ја не могу, ја ћу се уздржати!...

Све жене се уплашише и одбише да се причесте… А требало је сести и поразмислити: нису ли речи Пеђине клевета и лаж против истинитог пастира Катакомбне Цркве?! Али оне вероваше Пеђи, а не познаваше о. Константина. Користећи се овим, Пеђа се уопште није либио, да користи клевету и лаж… Шта он говораше? Па зар би чак и лажни патријарх Алексеј стављао свој потпис на потврду, која се даје неком тамо свештенику?! Чак ни епархијски владика не потписује сличне потврде, за ово постоје секретари. Али жене ово не знају и преварант се управо овим користио. Или, како он рече: «паде папирић из џепа», он га подиже и прочита… Па зар је ово истина?! У време исповести нема времена да се подиже и чита «папирић» па ни могућности за то, јер је свештеник поред и разговара са оним који се исповеда. Све ово је страшна лаж и злочиначка превара безазлених простих жена. Клеветник беше постигао свој циљ, беше заплашио и сам нестаде. И какв даде савет женама? Да се причесте, и код кога – код «неистинитог свештеника»? Овиме сам Пеђа показа, да он није «пастир добри», већ «најамник» и «вук», што их гура у провалију, ако му је веровати.

И јадни старац свештеник горко, горко, плакаше,не стога што Пеђа нестаде и свештеник остаде без новца за карту до Осетије, него због спознаје, да је овај верник - катакомбни хришћанин исти онакав безбожник, као и неверници, или тачније да кажемо, нешто много горе од њих. После савршења хришћанске тајне, и баш поводом те тајне «верник» га безбожно оклевета!

5. У својој позамашној причи о Катакомбној Цркви, Пеђа је не једном помињао име «архиепископа Антонија Галинског» (у свету Тихон Иванович). Он говораше о њему са највећим похвалама, како је овај «несумњиво, истинити, православни јерарх», како он «од треће године живљаше са својим оцем у манастиру». – Али где, у каквом манастиру? – Па о овоме није говорио… - Владика је говорио, да је он «академик». – А какву је Академију завршио? – Па о томе нисмо питали. Ми чак нисмо ни знали да их има много. «таквих није  пуно, укупно четири Духовне Академије, а много је и других Академија. – Оо, он има «ум злата вредан», «он зна осам језика». Наравно, то јесте много. А да ли вам је рекао какве језике зна? И ниво знања може бити различит. Ако је учио Духовну Академију, онда треба да познаје старојеврејски и старогрчки и друге језике… - Он беше најближи патријарху Тихону и због тога му је патријарх предао сав свој народ. – Оо, ето како?! – Да, да, он је чувар престола. – Али због чега се његово име не спомиње нигде заједно са првим јерарсима Цркве у Русији? Јесте ли га макар питали ако не директно, а оно посредно? – Оо, он није могао да смисли овакво питање, а кад ти одбруси, немаш жеље ни да га питаш… Он је веома паметан и брз, али је ватрен…

Тако би у беседама у различито време говорио Пеђа о своме «архиепископу». Али како било, у овај опис се није сасвим уклапала Пеђина изјава о томе, да је овај «истинити и православни јерарх», како се касније открило, називао себе «имеславцем» и био «њихов» поглавар. Уз то, у зависности од тога ко га је слушао, мењао је своје «исповедање». Када поред њега стајаху имеславци, он православне називаше «имеборцима», а када га слушаху православни, он називаше «имебожце» (то јест имеславце) «јеретицима». И, испада, и сам Пеђа тако чини, јер он превезе своју «паству» (жене из Ростова) у Курџиново, а себе сматраше «петом» врстом «имеславаца», називајући целу скупину «фјодоровцима».

Ово је једна црта, која противречи «православљу» како самог «АЕА» (како се у писмима потписиваше архиепископ Антоније), већ и Пеђина. Али у поређењу са последњим, ово и није толико важна особина. Говорећи о «АЕА», Пеђа је с времена на време у своју причу уносио црте, како је то већ горе било речи, сасвим супротно од онога што се уклапало у Пеђин похвалан опис «истинитог, православног јерарха». И слушалац је био принуђен да Пеђи поставља питања о њему. А Пеђа једном рече:

Да!... И тужилац на суђењу (Пеђа седеше одмах поред АЕА, као оптуженог за исту ову ствар «Архиепископа»), у својој речи, обраћајући се њему, рече:

«Ви сте на тако високој дужности у нашој партији и држави. Ви нисте радили тамо негде, него у Кремљу. Ви сте били најближи сарадник друга Лењина. А сада сте тако ниско пали, да не само да сте постали верник и «хришћанин», него чак и њихов «епископ»!

- Али, наравно, није то лаж, истина је. Међутим сам Лењин тада још беше верник.

- Верник? Ма шта то причате?! Кад је то Лењин био «верник», када се не истински отац, него тачније, његов очух Уљанов жалио, да су «деца» (Владимир и његов старији брат), «хладна према вери», потпуни атеисти!

- Али Владика је нама и свима често причао о овоме!

- Хм!... «Владика», «Владика»…

За Фјодора – Теодосија, овај «АЕА» био је «монах од детињства», «са академским богословским образовањем», за њега он је «истинити православни јерарх», а у исто време, он је «секретар Лењина», организатора и вође богомрзитељске, противхришћанске револуције. Али Господ нам објави истинско његово лице.

6.  Године 1957, на већ такозваној «слободи», добисмо од једне веома блиске особе с «АЕА», скоро рођаке, мноштво података о његовом животу. А она га се бојаше и није радо говорила о њему.

-Ви га не познајете, али ја га знам, као и његов световну младост. Он с човеком може да учини било шта. И због ога се о њему не може говорити без опреза... Не можете ни да замислите на шта је све спреман…

-Па ко је дакле он у прошлости, овај «архиепископ Антоније»?! Ако њен опширан одговор сажмемо све до одбијања, ево како ће изгледати њена прича. Он је житељ Брјанска. Као и он, тако су и сви његови рођаци неправославни. Сви они су «јеванђељски хришћани» или «баптисти». А његове речи о томе, како је он «од трогодишњег узраста живео и био васпитаван у манастиру» - лажи су и превара.

Био је ожењен, имао четворо деце, син му умро у детињству, и остале три ћерке, жена се упокојила због туберкулозе…

Никакву Духовну Академију он није похађао и стране језике он не зна. Његово образовање је «Раднички факултет». По завршетку учења он поста учитељ у гимназији и представљаше се као «инспектор». За време рата, `15-е године, позван је у дејствујућу армију, прошавши официрски курс, постао је официр, добио постављење на Турски фронт. `18-е године рањен је у ногу и дошао на лечење у Москву. А чињенице да је био потајни бољшевик и уз то, високо котиран у нелегално постојећој партији, као и свој подривачки посао, успео је да сакрије од свих.

Ако он каже, да је био најближи јерарх патријарху Тихону и пријатељ, он је само једанпут видео Патријарха и то овлаш, када је Његова Светост посетио војну болницу, у којој се Галински налазио и пролазио беше кроз собу. Остали официри приђоше по благослов, он међутим не. Ето целокупне његове «блискости» са патријархом.

По оздрављењу он је наједанпут дошао у службу у Кремљ, као секретар Лењина, а «вожд револуције» уведе га у Централни Комитет Партије бољшевика Трећег Сазива. Касније он се хвалио: «Могао сам да напредујем и «изнад Лењина», али реших да све предам вери…»

По искуству прве три године револуције (1918-1920 г.) Лењин је схватио, да се Црква не може уништити искључиво масовним уништавањем епископа и свештенства.

Ова тактика даје опасне резултате: многомилионска паства утврђује се у вери. И он одлучује, да на чело Цркве мора да постави свог човека. Избор је пао на Галинског. Темељ поседује: од детињства познаје јеванђељско учење. По убеђењу, он је атеиста. Ако му се да могућност да изучи православље, и уз нашу подршку, ето нам човека на челу Цркве. «Планови Наполеона, памет Јове пастира – како би то рекао неки древни мудрац народни.

Секретар, спроводитељ Лељинових планова, напушта партију бољшевика `21-е године и током те године остварује муњевиту каријеру и као «баптиста» и као «православни». Другим речима, он се те године «ослобађа». Али је потпуно невероватно, да у јеку револуције «секретар Лењина» напушта «мирно» своју одговорну дужност и истог часа постаје баптистички проповедник и «пастор». Користи громку славу и успех на јавним трибинама, у том тренутку допуштених, иступајући против атеиста, и непоражено побеђује сваког. Жене су га одушевљене обасипале са цвећем. А када власти почеше да се «занимају» за њега, он би им подносио докуменат, и они на власти одступаше. У документу је стајало:

ПОТВРДА

Свима властима у локалу Молим да пружате помоћ у свему показивачу овога ГАЛИНСКОМ ТИХОНУ ИВАНОВИЧУ.

Печат и потпис

Лењин / Уљанов Вл.Ил. Председник СОВНАРКОМА

Москва, Кремљ. …… 1921 г.

Исте те `21-е године овај баптиста победоиносац Галински Т.И. «схвата» погрешност баптизма и за једину праву веру «признаје» Православље.

И као знак да је ово истина одриче се «баптизма» и прима крштење у Православној Цркви, преводи своју жену из баптизма у Православље. Сасвим разумљиво, да је Црква с радошћу прихватила познатог пастора бапизма, ни не смуњајући, да је управо он био секретар страшног вође антихришћанства Лењина, и лаког срца подиже га у чин јереја. А он, примећује приповедачица, у души својој нити верује у «баптизам», нити у «Православље».

Дакле, делујући  по плану Лењина, њега је бринуло како да што пре себе обелодани не само као јереја, него и као «јеромонаха». Не познавајући ову сферу, он пише о својој жељи да прими монаштво у Оптини Пустињи. Оптински старац му објашњава да се монаштво, док је жена жива не може примати. А када жена умре, онда је то друга ствар. Почетком 30-их година жена његова умире и он са сведочанством о њеној смрти одлази у Оптину. Дошавши овде као «отац Тихон», он се враћа као «отац јеромонах Антоније». Али старац што га беше постригао, упозори га:

- Гледај да никог не постризаваш! Отац Антоније је обећао старцу да сам неће постризавати. А кад је дошао кући, следећег дана он постриже ону исту жену, што беше пазила његову децу.

7.`35 године њега хапсе и он одлази у прогонство у Архангелску област, где су многе владике одлежавале своје казне за «контрареволуционарно деловање». После овог прогонства «отац Антоније» поче да се назива, али «у тајности», «епископ Антоније». Беше га рукоположио, како сам говораше:

«Архиепископ Агатангел и Архиепископ Јувеналије». Али архиепископ Агатангел је `17 године добио звање «митрополита» од патријарха Тихона (новембар 1917 г.). и како то може бити да «јеромонах Антоније» назива «архиепископом» овог митрополита, који га, према његовим речима, «беше рукоположио» у чин епископа 1935 године, када се митрополит Агатангел упокоји 1928 3/16 октобра?!» (овде о.Епифаније меша митрополита Агатангела Преображенског са архиепископом Агатангелом Садковским,кога су «даниловци» поставили на Јекатеринодарску катедру 1923 године, а који је био стрељан 1932 г. Како било, јасно је да године 1935-е, ни један ни други Агатангел нису могли извршити ово рукополагање – прим. изд.). У Прогонству у Архангелској области поново су му судили, одредили нову казну и послали на још један боравак у логор. Кроз неколико година он је ослобођен из логора и беше дошао у Брјанск, пролазећи после логора наредно прогонство. Код првог сусрета са том монахињом он рече, да је «архиепископ». И оштро јој забранио да запиткује о детаљима: «ко, где и када» га беше рукоположио у чин «епископа», и ко га подиже у звање «архиепископа». И пошто је прво, што је важније, очигледна лаж, онда је и друго, по обрасцу, слично првоме. Уколико је прва «тајна хиротоније» извршена, наводно од «архиепископа» Агатангела у прогонству, једанаест година после његове смрти (?!), онда је такође и друго, без сведока, иста таква лаж.

Све ово је из биографије «АЕА» наводимо овде стога једино, како бисмо проценили податак Фјодора - Теодосија, који признаје бившег Лењиновог секретара за «несумњивог и православног јерарха» Православне Цркве. Током случаја Тихона Ивановича Галинског («архиепископа Антонија») Фјодор, «у монаштву Теодосије», ухашшен је отприлике 1952 године и доспео је чак у затворске логоре. Али је у логору испао «душевно болестан» и послат у посебну самицу затворског ти

па, са врло чудном «дијагнозом», како се касније испоставило, за једног будућег «епископа»: ШИЗОФРЕНИЈА ПАРАНОИДАЛНОГ ТИПА СА СЕКСУАЛНИМ ЗАСТРАЊЕЊЕМ (ПЕДЕРАСТИЈА).

Овакав је медицински коментар. И, на највећу жалост, то је портрет овога човека, о коме је реч, међутим, како бисмо овај заједнички портрет оживели, морамо да изнесемо неке црте из живота болесника. Без обзира на сопствену противречност са стварношћу, лекарима болесник изјављује, како он себе осећа не као «човека», већ као «жену». И појашњавајући ово стање, додаје, да било која жена у њему уопште не побуђује никаква полна осећања и привлачност. Све то он у себи осећа, само према мушкарцима још од детињства, када су га «покварили» други и од тада он не може да се суздржи. Да је то заиста овако у стварности, у то не може бити никакве сумње.

Он се често понаша као «жена». Облачио се у женску одећу, као «девојка», путовао возовима с таквим изгледом и отпочињао разговоре са младим мушкарцима с циљем, да им се допадне. И из тих разлога дешавали су се «скандали», као што је он то и сам помињао. Управо са оваквим циљем он је знао и да се смеје и да вришти и скичи као лакомислена особа. И многи га видеше са завијеном косом у другој половини 50-их година. У то време не беше у њега нити браде, ни бркова, па је у женској одећи био баш попут «девојке». На први поглед као да је промакла некаква грешка у медицинској дијагнози. Он у сопственом уму, као и да није одавао утисак умно поремећене особе.

Да, тако је. Међутим, у томе и јесте његова «болест», јер је да би се ствари разумеле, за то је потребно руководити се не површним утисцима, већ дуготрајним пажљивим истраживањем. Ово кажемо о времену приближно тридесет година од његовог рођења. Како пишу стручни доктори, случај обично иде овако: старији другови кратким наговарањима чине од дечака «жену», и он у таквом стању проводи своје детињство «весело». Али када дође у младалачке године, поставшпи мало паметнији,он почиње да схвата недопустивост свога понашања и покушава да се спасе од своје прошлости. Али како? Тиме, да уместо дубоког и смиреног покајања, себи једноставно присваја «звучна» и «строга» имена и улоге: «свештеника», «монаха», «старца», «архијереја» и представља се «светим», обдареним мноштвом дарова Божје благодати. Али то је «прелест»!

«Ова разноразна осећања потичу од осећаја врло танане сујете и сладострашћа: од овога крв добија греховне, заносне покрете, који се одсликавају у благодатној наслади. Сујета и сладострашће побуђују се високоумљем, овим неодвојним сапутником «мњења».

Одвратна гордост, налик гордости демона, јесте преовладавајућа особина оних који прихвате и ову и ону прелест. Преварене првом прелешћу гордост води у стање видљивог умног лудила, док је са прелешћу друге врсте, која такође наноси повреду уму, у Писму именовано као изопачење ума (2.Тим.3,8), она мање приметна, обучена је у рухо смирења, побожности, мудрости, а препознаје се по својим горким плодовима. Заражени с „мњењем“ су поводом својих врлина, а посебно, о својој светости, спремни и готови на све трикове, на било које лицемерје, лукавство и преваре, на сва злодела.

Они дишу непомирљивим непријатељством на све служитеље истине, са помахниталом мржњом насрћу на ове, и када не признају да су у стању прелести, које им се приписује и износи на увид (призор) свом свету заслепљеном „мњењем“ (еп. Игњатије Брјанчанинов. Аскетски огледи. Том 1.  О прелести, стр.146-147, Џорданвил 1957).

Али без обзира на све, чак и да се млади Фјодор - Теодосије беше прикрио громогласним именима и чиновима, „жена“ наставља да живи и делује у њему. Лажна и пуста звања га не спасавају. С времена на време он се са овом огромном загриженошћу и жаром враћа порочној пракси, пошто нема дубоку свест о греху, а отуда ни истинско покајање.

8. У исто време ја, - пише неки сведок, - веровах Пеђи, иако сам приметио, да је много у његовом казивању на крају испадало самохвалисање. Међутим, када сам после одлежане казне, добио „привремено боравиште“ у оним местима, где он беше живео, међу људима, који су га познавали од детињства, сва се неистина, разоткрила сама по себи. Он наиме није могао да претпостави од раније, да ћу ја бивати у његовим завичајима, и због тога је био могао да препричава хвалисаве будалаштине о себи, знајући да сам ја странац. Али Господ учини да дођем међу људе, који га добро познаваху (по свему судећи сведок је сам о. Епифаније – прим.изд.).

У први дан мог изласка из логора 1955 г.. сусретох прогнане катакомбне хришћане, који познаваху П. још од раније. И овде сазнах прво катастрофално оповргавање онога, што би незнатно пре тога причао сам П.

Ови људи, муж са женом, Василије Иванович и Марија Ивановна, беху духовна чеда надалеко познате прозорљивице схиигуманије Серафиме „Мичуринске“, по надимку – „Слепица“, јер беше потпуно слепа. У логору пак, причајући о њеним задивљујућим духовним прозрењима, П. помену, како се она са великом похвалом изјашњавала о њему, и узгред, наведе Василија Ивановича, као присутног том приликом. У оном тренутку пак, бејах гост у њиховом дому.

Желећи да се уверим, препричах им, В.И. и М.И., оно што ми саопшти П.

-Када сам ушао код мати Серафиме, - говораше Пеђа, код ње беше Василије Иванович. Слепа мати на моју појаву одједном радосно ускликну:

-Ево га преподобни Теодосије Печерски дође нам заједно са Антонијем Печерским (П. Појасни том приликом, да је мати мислила на архиепископа Антонија Галинског)...

На ово Василије Иванович рече:

-Ма шта прича?! То је толика дрска неистина, и како га није страх од Бога?!... Ја ћу, ево, да вам испричам, како се то све беше догодило... Уђох код мати, она пак седи на кревету, а Пеђа већ беше код ње. Седео је „смирено“ на поду код ногу мати. Поздравих се с мати Серафимом и с Пеђом. И, обраћајући се мати, покајах се за свој грех:

-О, драга, мати, Бога ради, молите се за мене, великог грешника. Толики грех, и никако да се избавим од њега: пушим и не могу да оставим!

А шта је то?! – одговори она. – Ма све су то ситнице у поређењу са овим. Ово је ужас! (и тада она трже ногу у правцу Пеђе!)... Е тако стоје ствари! Ето шта рече мати Серафима „Слепица“!.. А Пеђа вам причао своје безбожне измишљотине, а не оно што се уистину догодило пред Богом!

Бејах запрепашћен овим речима Василија Ивановича. Јадни, несрећни Пеђа, у каквом се само тешком и безизлазном стању налази! Чак се не боји да овако изврће свету истину как оби се показао „свет“ и „преподобан“. Ове лажи он приписује прозорљивој схиигуманији Серафими, иако она каза сасвим супротно. Све ово упућује на дубоку задртост у прелести. Наравно, ова отворена прелест душе, прелест је „мњења“, које машта о сопственим духовним  висинама. „Поседнути овом прелешћу, - пише блажени владика Игњатије, - умишља о себи, направио је «мишљење» о себи, како он поседује мноштво добродетељи и врлина, чак да изобилује даровима Светог Духа. Мњење (Мишљење – прим.прев.) се образује на темељу лажних схватања и лажних осећања: и у том светлу он у потпуности припада области оца и представника лажи – ђавола» (Исто, стр. 143-144).

Код првог познанства са Пеђом у самици, он себе назва у монашком постригу «Теодосије», и појасни, како и сам благодатни и прозорљиви Старац, што га постриже, схиигуман отац Теодосије Минводски, «даде му своје име». Осећало се, како у овим речима о своме имену он види пророчанство о себи. То пророчанство прозорљивог старца наговештавало му је велику духовну срећу, да ће он бити исто такав суд благодати Божје, као и Старац. У том смислу Пеђа и схваташе себе. И говораше многима о томе, како га је «благодатни и прозорљиви Старац Теодосије» назвао по своме сопственом имену. И ником другом он  не даде ово име.

Конкретно, ова свест дубоко се уцртала у дуготрајне спорове са мати Варваром, која себе сматраше за „Старицу“, постригнуту од оца Теодосија. Спор се усуштини сводио на следеће: ко је после смрти Старца Теодосија постао његов наследник? Другим речима: коме је он предао своју паству? Везана за постељу у старачкој немоћи Мати Варвара сматраше себе, као постриженица Старца, за његову наследницу. Услед тога и назва своју келију „Патмос“. Пошто старац Теодосије беше, по њиховом мишљењу, „сам Јован Богослов“, онда је њој допало, оно што је он имао. Због тога је њена келија „Патмос“... Али Теодосије млађи доказиваше обрнуто. Пошто благодатни Старац својим именом не назва њу, већ једино њега, иако он узрастом беше млад, што није битно, онда је све што се тиче старца Теодосија прешло са његовим именом њему. И због тога је једино он „Старац“, а не „Варвара“.

Али ето чудне ствари: због чега се касније, на свом рукополагању у Московској Патријаршији, и од ова два имена, Теодор и Теодосије, наводи једино световно име „Теодор“ и потпуно не спомиње монашко име „Теодосије“?! Због чега се Теодор „скрива“ да га постриже Старац Теодосије и да му „даде своје име“?! Не стога ли што је све то лаж?! Ако Старац беше умро 1948-е године, и те године се овај постриг није десио, ако је пак годину дана раније, онда то значи, да га Старац Теодосије беше постригао када му је било 15 година или испод тога. Међутим, то је сасвим невероватно. Њему на рукоположењу указиваху на ту неподударност. Због тога он и прећуткује, да га старац Теодосије „постриже“ и „даде своје име“. Тако, рамишљаше он, безуспешна лаж умре. Али у сећању људском ова лаж живи. Теодор не очајава и брзо налази „јеромонаха Тимотеја“, који се два пута одрицао вере у Христа преко новина (Ташкентске новине) и прима постриг од њега и име „Лазар“. О овоме зна целокупна катакомбна грана схиепископа Петра (бивши архиепископ Питирим (Ладигин), који се упокојио 1956. године). А овај готово стогодишњи старац са сузама говораше о Тимотеју:

-А Тимотеј какав је био издајник, такав ће и остати!

И овај Тимотеј постриже и даде Теодору име „Лазар“!

Ту се спомиње се и друга прича „оца Теодосија“, у којој старац Теодосије предвиђа славни прелазак монаха Теодосија“ из привременог живота у вечни. Где му је старац Теодосије наводно рекао:

-„... И ти ћеш одлепршати Богу на небеса!...“

Тада Старац удари дланом о длан и погледа на небо. Шта је ово онда – „истина“ или горда машта смртоносне прелести „мњења“? Нема никакве сумње, да је ово последње!

Пеђа је, као што је и познато, намислио да буде „свој“ како у Катакомбној Цркви, тако и у званичној „Советској сергијанској лажној цркви“. Иако су, по речи свештеномучника епископа серпуховског Максима: „советска и катакомбна црква неспојиве!“

Пеђа је отпочео свој духовни живот у „Советској Цркви“, прислужујући у олтару. А ово значи, по Светим Оцима, да је „прве боје“ на његову душу исцртала лажна црква. Он онда прелази у Катакомбну, али спајајући опет „неспојиво“ ипак: самозванца „АЕА“ (Галинског, Лењиновог секретара) са старцем Теодосијем, који је одбацивао Антонија. После логора Пеђа као да се исправио и постао чисти „катакомбник“. Али ово само наизглед. Он вођаше двоструку игру, тајно од Катакомбне Цркве беше ступио у односе са Советском. Па крајем 50-их година већ потпуно општи преко „причешћа“ са Советско-сергијанском Црквом, а 60-их година прима „хиротонију“ у чин „ђакона“ и „јереја“, али не као монах „Теодосије“, већ као световњак Теодор. Због чега?  Па зато што ће то онда значити да га је старац Теодосије постригао као „младића у узрасту 14/15 година“, што није тачно. Стога П. није могао да се позива на „пророчанство“ старца Теодосија о себи: „... и ти ћеш одлепршати Богу на небо...“ Па он мирно прерађује те речи, представљајући старца безлично, светогрдно и ружећи га, као поремећеног:

-„... И ти ћеш одлепршати – „туп!“ – на небо...“

Ово су нам преносили „курџиновци“ почетком 70-их година, са ужасом:

-Шта се то десило са Пеђом? Не може човек да га препозна, сишао је с ума. Дошао нам и поче да се хвали: „Ми, прича он, трагасмо за пустињацима и отшелницима у забитима Кавказа, а сада таквих више тамо нема...“ Страшно је и помислити, са киме је он вршио овај посао...

Очигледно су то они, што управљају Московском патријаршијом, који дадоше П. такву епитимију, као цену да се поврати „Мајци Цркви“ и за будуће рукоположење у свештенички чин. Он узе тридесет сребрника, и за њих учини, оно што се од њега тражило. Тако, дакле постаде ђакон, а затим јереј, а потом и епископ „советско-сергијанске отпадничке лажне цркве“. Јер једино се овако може схватити његова поука: „Ако ко умире и у близини нема нашег свештеника, у том случају могуће је причестити се и код свештеника званичне цркве“ (советско-сергијанске).

9. „Прелест је оштећење људске природе лажју. Прелест је стање свих људи без изузетка, које потиче од пада наших праотаца Адама и Еве. Сви смо ми у прелести. Сви смо преварени, сви смо опчињени, сви се налазимо у лажном стању, потребно нам је ослобођење истином. Истина је Господ наш Исус Христос (Јн.8,32-14,6)“. – Овим речима почиње писаније „О прелести“ блаженог епископа Игњатија, који изложи учење Светих Отаца Цркве (Том I, Аскетски огледи, стр.129). С којим правом ми говоримо о прелести, када смо „сви у прелести?“ Неће ли ово испасти клевета, то о чему говори св. Василије Велики:

„Постоје два случаја, када је дозовљено говорити о некоме лоше, управо: када постоји потреба да се човек посаветује са другима, искуснима поводом тога, како да исправи онога што греши, и још: када постоји потреба да се упозоре други, који из незнања могу да се нађу у друштву са лошим човеком, сматрајући га за доброг; тада Апостол наређује да „се не мешамо“ са таквима (1.Кор.5,11), да не бисмо некако наложили окове на своју душу. Тако је поступао и сам Апостол, као што видимо из написаног Тимотеју: „Александар ковач многа ми зла учини… њега се и ти чувај; јер се веома противио нашим речима. “ (2.Тим.4,14-15). А ко без потребе говори о другоме, са намером да разгласи или оцрни, тај је клеветник, макар и истину говорио“ (Дела.Том II. Кратко представљена правила у облику питања и одговора. Питање 25. Шта је клевета?, стр.400. Санкт Петербург, 1911).

Ми не желимо да о њему разглашавамо нити шта порочно, нити с циљем да га оцрнимо. И ми ћутасмо читавих четрдесетак година. Он нас сам принуди на ово, да откријемо сакривено од свих. У овом случају чак – искључиво због тога, што је постао „владика“, објављујући себе за „владику Руске Катакомбне Цркве“, на незаконит начин, уз превару и насиље.

Не можемо никако дозволити, да се у свима јурисдикцијама, у којима он беше деловао, знајући његову прошлост, он сматра за достојног чина владике. Једино скривајући своју прошлост он је могао да постане оно, што јесте сад. Из ових разлога принуђени смо да откријемо оно недобро, што је укратко већ било речено... верујте Христа ради, да писац ових редова према њему не осећа никакву нетрпељивост, већ једино жаљење.

Он је шизофреничар, он је параноик, он је преварени преварант. Међутим у стварности, он је у дубокој несрећи, у духовној прелести, у „мњењу“. Како год, он то не осећа, не схвата и радује се своме „успеху“. У оваквом лажном стању, он беше превари хиљаде и хиљаде људи. У успеху сопствене преваре, он види несумњиви дар „Божје благодати“. Међутим то није Божји дар, већ дуготрпљење, „попуштење Божје“, ако већ не и „остављеност“. У своме заносу њему се причињава, што је могуће да се деси, да ће он бити „патријарх Московски“. Па и „сам сатана претвара у Анђела светлости“ (2.Кор.11,14-15).

Уз садејство „оца лажи и човекоубице“ (Јн.8,44) он превари не само поједине „владике“, него и „синоде“ и „јурисдикције“. Али он је шизофреничар, параноидалног облика, сексуалног застрањења и остало томе слично. Али, још да кажемо, према законима Свете Цркве он не може бити ни епископ, ни презвитер, ни ђакон. И због тога, његовог покајања и спасења ради, пре свега потребно је испунити, оно што одређује црквени закон:

1. Васељенског Сабора, правило 9: „Ако су неки без провере произведени у презвитере, или су макар на исповести исповедили своје грехе, али се после њиховог исповедања против правила подигну људи, и ставе руке на њих: такве правило (Апост. 25) не допушта до свештенослужења. Јер Католичанска Црква свакако, захтева непорочност (1.Тим.3,2)“.

1. Васељенског Сабора правило 10: «Ако неко од палих буде произведен у клир, из незнања, или са знањем оних, који извршише произвођење: то не укида снагу Црквеног правила. Јер се такви, после провере, искључују из свештеничког чина».`

ГОСПОДЕ, КОЈИ РУКОВОДИШ ЊИХОВИМ СУДБИНАМА, СПАСИ СТРАДАЛНОГ РАБА ТВОГА И НАС ГРЕШНЕ ПОМИЛУЈ.