Јеромонах Дамаскин Светогорац: Псалтир у време поста и Исусова молитва

Неки се прилично скептично односе према Псалтиру, тврдећи да Нови Завет - то је разумљиво, а Псалтир - то није нешто важно, то није нешто чему треба посветити посебну пажњу. Али да ли је то заиста тако? Зар се сада, у току Великог поста, Псалтир не чита сада посебно појачано? Ако Псалтир не би био књига нарочито важна, тада не би можда читали њега усиљено у посту, и тим више у Великом посту. Значи, то је посебно душекорисно.

И то није само обично читање молитава, него овде је теже разумети и то је подвиг! Молитвени подвиг. Ако човек не схвата много, шта је то молитвено дело и какав је то труд, онда несхватљива бива и потреба Псалтира, значај свега тога. Сама Црква је установила посебно читање Псалтира управо у Великом Посту. Али то уопште не значи, да ову књигу не треба читати и ван поста. Зна се, у Великом Посту Псалтир се прочитава два пута недељно (најчешће се то чува у манастирима), док у храмовима, где је свакодневно богослужење, у обично време - једном недељно.

Отуда можемо пратити одређену закономерност - Псалтир се чита и у посту и ван поста. Само у посту више усиљено, поготово у Великом посту. То се односи не само на богослужење, него и на домаћу праксу (домаће правило). Сама Црква је нама узор (образац) уређења нашег духовног живота. Псалтир - то је усиљено молитвено дело. У исто време, неки мисле да је довољна Исусова молитва и да се без Псалтира може проћи. Наравно, на некој етапи може, али уопштено, ако настојимо даље усрдније да се боримо за спасење своје душе, онда је веома пожељно да се наоружамо псалмима. Зна се, то је веома силно оружје!

 

Преподобни Амвросије Оптински:

-На самом искуству видећеш како је велика сила богонадахнутих псаламских речи, које опаљују и прогоне мислене непријатеље као пламен. И молитва је увек силнија псаламским речима, него нашим сопственим (речима).

 

Преподобни Јефрем Сирин:

 

-Најоштрији мач на ђавола то је псалам у устима монаха. Псалам да буде непрестано у устима твојим.

 

Преподобни Нил Синајски:

 

-Молитвени псалам да буде у устима твојим, јер изговарање Божијег имена обраћа у бекство демоне. Посебан интерес за псалме обично долази са временом.

 

Свети Игњатије Брјанчањинов:

 

-На почетнике веома корисно делује читање акатиста сладчајшему Исусу и Божијој Матери, а на напредне, који су већ осетили неко просветљење ума, – читање Псалтира.

И Исусова молитва никако не противречи читању Псалтира, и обрнуто, ако буде не само слаба расејана молитва, него кад се освети наш ум и срце, ето тада почиње да се јавља посебна љубав према свему лепом (прекрасном), што се дешава благодарећи Божанском просвећењу.

Преподобни Варсонуфије Оптински:

-Продор у Свето Писмо уводи човека у дубину Богопознања и дарује му такво блаженство, са којим не може да се упореди ниједна земаљска радост.

Пише ми један смућени интелектуалац: „Веома ми је тешко. Споља је све успешно и добро, и дела иду добро, породица велика, жена је добра, али невоља је у томе, што немам коме да откријем душу своју. То, о чему ја тугујем, не разуме жена, а деца су сада још мала. Шта да радим? Како да се избавим од туге и скорби (жалости)“?

Ја сам му посаветовао да чита Псалтир. Тамо је у 93-ћем псалму: „По мноштву болова мојих у срцу мојем, утехе Твоје развеселише душу моју“ (Пс. 93, 19).

„Ухватите се тај стих“, – писао сам ја њему, – „и узмите да читате Псалтир. Мислим, да ће вас Бог утешити“. Пролази неко време; добијам писмо: „Послушао сам вас, почео да читам Псалтир, и ништа тамо не разумем“. Одговарам: „Ти не разумеш, али зато беси (демони) разумеју и беже далеко. Читај засад иако не разумеш, па ћеш некад почети и да разумеш“. Не знам шта ће бити даље са њим. И понављам: читајте Псалтир свакодневно, иако по мало (не много), и Господ вас неће оставити Својом милошћу, биће вам увек Помоћник и Утешитељ.

Има много уметничких дела, и од свих њих прво место заузима Псалтир. Само многи њега не разумеју и, читајући дела било каквих световних писаца, уопште не читају Псалтир. Писац Гогољ се, путујући по Италији, упознао са једним чувеним италијанским уметником. Једном је дошао код њега Гогољ и затекао уметника како чита Псалтир.

„Зашто ти читаш Псалтир“? - зачудио се Гогољ.

„А ти читаш световне писце“?

–„Наравно, читање таквих уметничких речи као што су Шекспир, Данте и других, увек ми доноси естетско уживање, задовољство и наслађивање“.

„Ето видиш, рекао је Италијан, ти се одушевљаваш световним писцима, а Псалтир је навише уметничко дело, које је икада чуло човечанство. То није производ људи, него Духа Светога. Разумети њега у потпуности нашим слабим умом није могуће, то је недоступно чак и анђелима“.

Може се и више рећи: чак и у будућем веку, кад буду само два света, свет добрих и свет злих духова, опет нешто у Псалтиру биће недостижно. Треба читати њега на црквенословенском језику, пошто он јаче делује на душу. У садашње време веома мало људи чита Псалтир, а други мисле, да њега могу читати само људи заостали, необразовани. Да би се наслађивали одушевљавали Псалтиром, треба имати високу душу, осетљиву према свему лепом.

Наш познати уметник Иванов, од чијих слика је посебно значајна слика, која се налази у Румјанцевском музеју „Јављање Христа народу“, увек је читао Псалтир и говорио, да из њега црпи снагу (силу) за уметничко стваралаштво.

Неки псалми су претворени у музику. Озбиљна музика, као Моцарта, Бетовена и других делује благородно (племенито) на душу, често под њеним утицајем ја хоћу да плачем и да се молим. Кад сам ја ступио у Скит, старац ми је био игуман отац Анатолиј. У свету ја сам волео музику и свирао сам на клавиру (хармонијуму). Једном се мени јавила јака жеља да запишем себи мелодију за клавир. Код нас у Скиту уопште ни на каквим инструментима не свирају. Долазим код оца Анатолија и тражим благослов на то.

„Веома бих волео, Батјушка, у слободно време да одсвирам Херувимску песму, Канон, итд.

„Бог да благослови“, радосно је рекао оца Анатолиј.

Али сутрадан је уследило потпуно разочарење. „И шта, могу ли да запишем мелодију за клавир“? – питам.

„Мелодија ваља да буде“, одговорио је Батјушка, а затим додао: „Кад је у срцу Псалтир, онда је увек могуће на њему свирати. Отац Амвросије је имао тај Псалтир, и када је хтео, могао је на њему свирати“.

Умео је отац Макарије се свира на (том) Псалтиру. И батјушка отац Амвросије је свирао на њему. Та музика душе задобија се Исусовом молитвом.

Старац схиигуман Сава је сматрао, да је читање Псалтира неопходно за Исусову молитву, да су псалми и Исусова молитва жива вода из једног извора. Псалтир подржава Исусову молитву, као зидови храма – његов кров.

У стара времена Псалтир је био музички инструмент са 10 струна (жица), које одговарају 5 спољним и 5 унутрашњим чулима. И наше срце треба наштимовати као Псалтир, и тада ће оно увек прослављати Бога и том музиком вас наслађивати.

„А за колико времена се може научити да се свира на клавиру (хармонијуму)“? – питао је отац Анатолиј.

„Па, у различито време, у зависности од старости и способности. Млади брже науче, пошто је код њих више гипкости у рукама. Способни и обдарени човек ће брже научити, него необдарени, тако да је рок тешко одредити“.

„Па, ипак, за колико времена“?

„Годину, две, три...“

Отац Анатолиј је био у праву. Он је умео да свира на Псалтиру, а ево ја сада већ се 20 година учим, а све некако не иде, тешка наука. Батјушка отац Анатолиј дубоко је разумео псалме и, слушајући њих, осећао је духовну радост.

„Катизме, то је музика, говорио је, када на Свеноћном Бдењу почињу да читајући њих, ја не могу да се наслушам. Свака реч је прожета дубоким смислом (значењем), и увек ми је жао, када чтец затвара књигу: тако бих слушао и слушао без краја“.

„А мени је тако досадно на катизмама“, рекао сам њему, „ја увек гледам да изађем из Цркве и да се вратим, кад су њих већ окончали“.

„То је разумљиво“, одговорио је батјушка, „и ја сам раније тако исто чинио. Ишао сам са друговима у цркву у Академији, иако тамо није таква служба као у Оптини, али је ипак прилично дуго, много ишчитавају. Ето бивало је, седимо на катизмама, и ја осећам ударац у слабине (у бок). Ја већ схватам условни знак, ми са њим излазимо и почињемо да ходамо по ходницима; ходамо, ходамо, док на крају не кажу: Идите брзо, сада ће запевати Хвалите име Господње, – и тада журимо у Цркву. А онда понекад одеш из Цркве, па нађеш се и кући и пијеш чајеве. Али сам убрзо схватио, да се тако не сме живети“.

... Тако вама, значи, предстоји да свирате у души, по речима: „Певам Богу мојему док год јесам (постојим)“ (Пс. 145, 2). Та чудна хармонија види се нарочито код пророка и псалмопојца Давида у његовим псалмима... То певање је достојно монаштва...

После Христовог васкрсења Апостоли су указивали Јеврејима на пророчанства, која су се испунила на Исусу Христу, доказујући им истину из њихових сопствених књига. Тада су се Јевреји усудили да избришу и измене она места, која су се односила на Христа и Његово васкрсење. На тај начин они су оштетили све књиге. Али Господу је било угодно да сачува текст књига непромењеним за све наредне вернике. За неколико стотина година пре Рођења Христовог цар Птоломеј је пожелео да преведе Библију Јевреја на грчки језик, као опште употребљавани језик у то време. То је, наравно, било по промислу Божијем. Ради тога циља, он је позвао најученије људе, који су добро знали оба језика: и грчки и јеврејски, и наложио им да преводе Библију. Они су преводили сваки појединачно, а потом су све сравнили (упоредили). Тако је настао превод 70 тумача (преводилаца) на грчком језику, и у њему ми имамо прави текст Библије.

Сада Јевреји и за руске Јевреје штампају и продају управо искривљени текст (искажени), такође и Псалтир. Шире се сада те књиге и зато је могуће, тако рећи, налетети на такву историју (на јеврејски искривљени текст), што, наравно, није пожељно

Један човек говори:

„Читам ја, читам Псалтир, али ништа не разумем, тако ја претпостављам, да ми је много боље да оставим ту књигу на полицу“.

А старац му одговара: „Не, не треба тако“.

„А зашто? Ето, ја ништа не разумем“.

„Зато беси (демони) разумеју. Они разумеју да се тамо о њима говори, не могу да издрже и беже“.

Према томе, читањем Псалтира ми прогонимо од себе бесове (демоне)...

+++

Псалтир Светог цара Давида

Псалтир Светог Јефрема Сирина

Протојереј Живан Маринковић: Свето Причешће исцељује од болести

Један пример из моје парохијске службе

За време мога службовања  на парохији у Лапову, 1924. године, разболи се тешко од туберкулозе плућа јединица кћер мога  парохијана Миладина Прешића. Иако није био богат, већ средњег имовног стања, отац није жалио средства, само да спасе своју јединицу, тек удату.

После  дужег лечења у санаториумума, отпуштена је као неизлечива. Отац је и код куће позивао лекаре, из места и околине: Раче, Свилајнца, Крагујевца, али све је било узалуд. Једног дана нашла су се поред болеснице четири лекара и заједнички констатовала да је свака нада на оздрављење изгубљена, да ће смрт наступити најдаље за  24 часа. Они више ништа не могу да учине. Родитељима друго не преостаје него да спремају што им треба за сахрану. Болесница је лежала као мртвац. Кад су лекари отишли, она је по цртама лица својих родитеља приметила губитак наде и њихово очајање. Једва чујним гласом позвала је оца и саопштила му жељу да се исповеди и причести. То јој је последња нада, пошто су је лекари напустили. Отац је похитао да јој испуни предсмртну жељу, не верујући да причешће може помоћи онде где лекари нису могли. Ја сам успут до куће уверавао да Бог може, ако је Његова воља, и мртвога да васкрсне, а камоли да исцели болесника. Треба веровати, молити се и надати у милост Његову. Јер Бог најчешће интервенише онде где је нада у људску помоћ изгубљена. Али сва моја уверавања остала су без утицаја: он се држао онога што су лекари закључили. У томе смо стигли његовој кући, која није била далеко од цркве. Пошто се болесница исповедила и причестила, ја сам остао још неколико минута поред њене постеље. Она је убрзо заспала, што је мени био знак да ће Господ пројавити милост своју. Њени родитељи и ја повукли смо се у другу собу, да јој својим разговором не реметимо сан. Ја сам поседео још читав сат и за то време им уливао наду на исцељење. При растанку од родитеља, замолио сам оца болеснице да ме сутрадан обавести како јој је. ''Кад би она сутрашњи дан дочекала, ја не знам шта бих дао Богу'', рече отац, гушећи се у сузама.

Господ је пројавио своју милост. Она је сутрашњи дан дочекала не само жива него и здрава! То ми је њен отац кроз сузе радоснице сутрадан саопштио.

После мог одласка, отац и мати ушли су нечујно у собу болеснице и стали поред њеног кревета. Она је спавала мирно и дубоко. За то време њено мртвачко лице почело је да оживљава и добија румену, животну боју. Обадвоје су нетремице гледали како се живот полако враћа у полумртво тело. Кад се болесница, после два сата спавања разбудила, дубоко је уздахнула и рекла родитељима да је ништа не боли и да би могла устати са постеље. Задивљени родитељи били су пресрећни. Низ њихова лица потекли су потоци суза захвалница Богу на Његовој чудесној милости. Болесница је сутрадан устала са постеље и за кратко време потпуно се опоравила. Да је у њеном случају Бог натприродно интервенисао, то ми је касније признао и месни лекар који ју је највише лечио и био у броју оне четворице који су заједнички изјавили да болесница сутрашњи дан неће дочекати, јер је смрт увелико почела да наступа. ''Није то једини случај Божје интервенције у мојој лекарској пракси, рече ми он. Било ух је више. И обично се то догађа онде где ми лекари дамо категоричну дијагнозу да болеснику нема шивота. Нека виша сила изненеда умеша се и као да нам довикне: ''Бришите ви то! Ја сам ту!'' И наше дијагнозе уступају пред том вишом силом, која је Бог. Зато ја дубоко верујем у Бога, јер Га осећам свуда око себе. Због оваквих случајева ја избегавам тако категоричке дијагнозе, и где ја и медицина не можемо да помогнемо, ја упућујем болесника да тражи помоћ од Бога'' – рече ми месни лекар, сада покојни, Антон Длабач, Чех по народности.

Преузето из књиге: Најбољи васпитач, збирка васпитних примера од Протојереја Живана Маринковића (ректора Призренске богословије), Београд, 1968. г. стр. 256-258.

Свети Јован Кронштатски: Реч о римокатолицима

Истините речи нашег Спаситеља Исуса Христа гласе: „Који није са мном, против мене је“ (Мт 12,30)

Католици, лутерани и протестанти су отпали од Цркве христове – они нису уз нас, нису у једноумљу са нама, у завади су са нама, терају нас у смрт, малтретирају нас и сваком погледу због вере наше, исмејавају и њу и нас и чине нам свакојаке пакости, нарочито у њиховим центрима; јавно наступају против Христа и Цркве Његове, не поштују Животворни Крст, иконе, свете мошти, не уважавају постове и свете догме спасоносне вере. Они нису уз нас, него су против нас и против Христа. Обрати их Господе ка истинској Цркви Твојој и спаси их.

Жалац католичке гордости и лажљивости је у догматима, у управљању и моралу – поглаварству папе, непостојећем и неправилном схватању речи Спаситеља: „Ти си Петар и на овоме камену сазидаћу цркву своју, и врата паклена неће је надвладати“ (Мт 16,18). Сви Свети Оци првих и последњих векова признају, па чак и Православне папе, да се под каменом темељцем подразумева сам Господ Исус Христос: „а стијена бјеше Христос“ (1 Кор 10,4). Као најбољи и најочигледнији доказ, позовимо се на речи са сличним садржајем, из Јеванђеља по Јовану: „развалите цркву ову“ (Јн 2,19), где се под Црквом подразумева нерукотворени храм Тела Господњег (Јн 2,21), а не јерусалимски храм, како би се могло разумети по редоследу речи. Под црквом је Господ подразумевао само пречисто Тело Своје, па се и под каменом темељцем мора подразумевати сам Христос, а не Апостол Петар, или његов наследник. То је очигледно. А папе су у својим главама уобразиле да су глава Цркве и њен камен темељац, па чак и да су намесници Христови, што је апсурдно и неосновано. Отуда потичу све самохвале римских папа и дуготрајне претензије на поглаварство и самовољно управљање целом васељенском Црквом. Створили су у својој папској цркви разне трикове и лажне догмате, који воде ка погрешној вери и животу. То је у потпуности јеретичка црква.Где је та јабука, тј. језгро раздора и мржње католичке цркве према Православној?Оно је у преувеличном мишљењу папе о себи, у наводном преимућству над епископима и источним Православним јерарсима, у великој гордости, у погрешном тумачењу речи Господњих, изречених Апостолу Петру: „Ти си Петар и на овоме камену..“ (Мт 16,18). Камен је Христос а не Петар који Га се три пута одрекао, па макар и исправивши то одбацивање апостолства својим покајничким сузама.Мисао која се залегла у главама папа и католика, да је Господ на Петру саздао Цркву а не на самом Себи, и тумачење да је папа наследник Петра, глава Цркве и намесник Христов, поставила је све наопачке у католичкој цркви. Они су, по њиховом мишљењу, намесници Христови са неограниченом влашћу и превлашћу над целом Црквом Христовом, судије свим епископима, зачетници и тумачи догми, са правом да мењају у Цркви и саме Свете Тајне по властитом нахођењу, да канонизују светитеље којих немају, да [на Причешћу] ускраћују народу Крв Христову, да прскањем крштавају младенце не погружавајући их у воду, итд. Општење католичке цркве са Небеском Црквом је за жаљење, хладно, кратко, беживотно, другачије од оног у Православној Цркви, у коме је оно живо, мудро, одише пуноћом, искрено, смерно. Свуда и свуда је папа и папа, њему се одају све почасти а не Светима, који су умањени, сакривени, склоњени у мрак осим можда за повремено показивање вернима или туристима. Отпусти на богослужењу у католичкој цркви су немарни, хладни – „ita missa est“, што значи „идите, миса је завршена“. А код нас у Православној Цркви, како су само смерни, скромни, пуни наде у Христа возгласи: „Христос, истинити Бог наш, молитвама Пречисте Своје Матере… и свих Светих да нас помилује и спасе, као благ и човекољубив“. Папа [тврди да] располаже судбом небеске и земаљске Цркве, располаже заслугама светих по властитој вољи: уводи и изводи из чистилишта, дели индулгенције својим верним. Било би смешно, да није крајње несретно и погубно. И како то не примећују саме папе, кардинали, јерарси, свештеници и језуити? Јер је по свом карактеру, католичка вера плитка. Све је продано, све је под своју власт узео папа, сво спасење католика. Због тога у католика данас нема Православних светих, а има само фабрикација, сачињених по папској вољи. А Православна Црква, као врт едемски, постављена је на светима. Шта мислите, у Апокалипси Св. Јована Богослова, за коју Цркву се каже: „избљуваћу те из уста својијех“ (Отк 3,16)? Ја мислим за католичку и протестантску. Погледајте шта су папе урадиле од вере Христове Православне. Какве глупости. Ко је папа? Идол, не Христос, као што су му јавно говорили служитељи: „ти си намесник Христа“.