Свети Исповедник протосинђел Кирило Цветковић, (рођен 15.09.1791. у Баошићима – упокојио се 28.09.1857. манастир Бездин, Румунија) – чланак приређен (2007г.) у спомен 150 година од кончине праведника
Православља Светог Христов борац против погане уније са Латинима
(У ова
саблазна и лакомислена времена присетимо се са каквом је ревношћу, постојаношћу и одлучношћу наш народ, у не тако давним временима, бранио
Православље своје од недремљивих нам духовних непријатеља латинских паписта
добро знајући, из Предања Светитеља наших, да му без рођеног Православља Светог
нема вечног спасења душама, ни благослова Отаџбини)
У време
владавине Млетачке Републике Боком, у селу Баошићу родио се 15.9.1791.
Кoнстантин Цветковић, будући протосинђел Кирило…
Родитељи му
беху Јован и Анђа (дев. Вукасовић). Отац му је био капетан трговачког брода , а деда
свештеник, о.Симеон, као и два рођена стрица, Марко и Никола. Брат од
стрица Марка, Алекса, такође је био свештеник, као и његов син, Кирилов
братанац.
Са непуних
14 година отишао је у манастир Савину (25.5.1805.) код
честитог игумана Никанора Богетића. У то доба измењале су се многе
власти: млетачка, француска, руска и аустро-угарска. Са доласком Руске
флоте, приспео је и Свети Петар Цетињски у манастир Савину
и одушевљеном народу одржао једно упечатљиво слово 19.2.1806. Но радост
није дуго трајала, јер су Боком већ идућег лета, 1807. завладали
Французи. Кад су Руси одлазили, један мајор га је позвао да и он иде са њима, али га
одвратише стричеви, јер му је отац још био у иностранству. Убрзо би
пострижен 20.11.1808.у својој 18. години са именом Кирило, по Светом Кирилу Философу,
коме је истински био налик по својој невероватној мудрости.
Пред Божић
1809. би
позван да дође у манастир Стањевиће да га Свети Петар Цетињски тамо
рукоположи за јерођакона, али због тренутне болести није могао отићи.
У то време,
под некаквим замршеним околностима, постаде епископом далматинским
Бенедикт Краљевић. Игуман посла Светог Кирила СветомПетру на Цетиње да
буде рукоположен. У „Аутобиографији протосинђела Кирила Цветковића и
његовог страдања за Православље“, коју је приредио и штампао
1898. у Београду
протојереј Димитрије Руварац, посебно је топло описан сусрет два светитеља
(34-36.стр.) . Свети Петар га је посаветовао да рукоположење прими од
новог Владике, који је био одређен за Далмацију и Приморје. За његовог
генерал - викара
за Боку био је постављен архимандрит Герасим Зелић, који је послао Светог
Кирила да иде у Шибеник код новог Владике да би тамо био рукоположен.
Свети Кирило
је имао велики дар за сликање, као и за писање, а изнад свега дар
мудрости, који му је много помогао да дубоко сагледа све у чему се
обрео и да на један дубоко небески, бестрасан начин пише о свима, чак и о
непријатељима. Задивљује са каквом је он мудрошћу умео да доскочи
прикривеном унијати, Марку Руђерију, који је радио у канцеларији код
Владике Бенедикта , и који је тајно организовао да владика позове
унијатске учитеље из Галиције да оснују у Даламацији унијатску школу
за србску децу. Свети Кирило је онемогућио зле планове, откривши тајна
документа и владикине преписке 1819. године у којима тражи од цара у Бечу
да му пошаље унијате.
Свети
Кирило, заједно са ђаконом Андријом Личинићем , уочи Покрова Мајке Божије
, 1819., отвори тајну фиоку испод дасака Руђеријевог стола и нађе тајни
протокол, ког су њих двојица пар ноћи преписивали. Тај протокол је онда
разаслан свим свештеницима и народу, који се сав дигао на ноге
против Владике и његових намера. Народ није хтео више Владику ни
поздрављати, ни скидати шешир кад он пролази, нити је хтео бити на Светој
Литургији кад он служи, нити је хтео звонити кад он долази, нити је хтео
од њега узимати нафору, кад је једном, умудрен Светим Кирилом, пристао да
присуствује Служби пошто је била служена у част победе аустријске војске и
Цара, па да не би испали као неодани Цару, али да не стоје у својим
седиштима као уобичајено, него да сви стану на средину, као они који нису
одавде.
Много пута
је Свети Кирило помогао свештенству и народу небески - мудрим саветима. Он је био десна рука
свима, а имао је тад тек 28 година. Невероватно је како је он спојио
монашку послушност и оданост као син – оцу - Владици, са трезвеним и правоверним
сагледавањем целе ситуације и Владичиних греха и не попуштајући ни у чему
злу, на један бестрасан начин разоткривао је целу ту демонску сплетку,
остајући при том са дубоким смирењем и поштовањем, искрен, целом душом
ревносно бранећи Православље.
Маја 1821. по наговору унијате, Владика премести
Светог Кирила из Шибеника у манастир Крку, на опште негодовање свих
верника. Народ је толико био огорчен на Владику због свега да су неки од
њих планирали да га убију. Свети Кирило је једва одвратио три жене да не убију Владику
каменовањем.
Кад је народ
видео да ће Владика лакше да оствари своје намере уклонивши Светог Кирила
из Шибеника, они се договоре да убију Владику. На Духове 1821. засуше
плотунима Владичину кочију, и убише унијатског каноника и
градског заповедника. Владика се није био тад возио. Чим је чуо шта се
десило напустио је град и отишао у Задар, а одатле у Италију, где је живео
до смрти 1862.
Светог Кирила
су одмах ,заједно са многим Србима, стрпали у тамницу. Држали су га 4
године и 3 месеца у Љуљевци код Шибеника а онда у Задру, да би га затим
осудили невиног на 20 година робије у Градишци. 12.2.1846. изађе на слободу, али га аустријске
власти нису пуштале у Далмацију, него му одредише да буде у Банатским
манастиру Бездину (сада се налази у Румунији), где је старешина
био архимандрит Самуило Маширевић. Епископ Далматински, г.Јеротеј
Мутибарић, покушавао је 1848. да помогне да се Свети врати у свој манастир, Савину,
али је од државних власти био одбијен.
Патријарх
Јосиф Рајачић одликовао га је 1851.ношењем црвеног појаса. Последње
писмо које је написао 27.3.1857. упућено је његовом синовцу, свештенику Николи, у
Баошиће. Уједно му шаље и своје књиге од којих три поклања цркви у Баошићу
(„Служебник“, „Србљак“ и „Требник“).
Свети Кирило
се представио 28.9 1857.у ман. Бездину. Уз цркву постоји сада пет гробова,
од којих се не зна који је његов. Један старац верник сведочи да се
сваке године на исти дан појављује необична светлост над гробом и да се
види у светлости као кокошка са пилићима. Он говори да је то Св.Кирило са
братијом. „Архимандрит“ Доситеј из манастира Гргетег сведочи да је
пронашао на ћошку од тавана собу где су под присмотром држали
Светог. Њему није било дозвољено слободно да се креће ни у
манастиру, него је био под стражом.
Господе
,молитвама Светог Исповедника Кирила Баошићког и Далматинског, помилуј
нас!
Приредила
„монахиња“ Стефанида 2007 г.
Тропар, глас
8.
Свети
исповедниче Христов Кирило, пострижниче савински и протосинђеле далматински, за име Господње и веру Православну, тамницу и окове тешке претрпео јеси, подвигом својим и Христоликом жртвом, утврђујеш у истини све оне који те
поштују, славећи
заједно с тобом Пресвету Тројицу.
Кондак, глас
7.
Од младости
своје испуњен Христовом љубављу, ангелолико служење Богу одабрао јеси, и Крст Господњи на себе си примио, од обитељи Савинске преко тамнице
Градишке, одважно га
до Бездина носио, и тамо вечни покој задобио,
у недрима од Дјеве рођенога, Христа Бога нашега.
