Иконица од папира

Иконица на страницама новина или часописа, икона на корицама бележнице или роковника, календар препун приказа икона. Све сте то већ видели, на то сте навикли и уопште вас не чуди. Али намеће се питање: колико је то заиста нормално? Има ли нечега опасног и увредљивог према светињи у читавој тој реци приказа ликова светих на лаком и кратковечном материјалу? Питање може наизглед бити чудновато, али ипак га треба поставити.  

---

Ето, узмимо за пример цитат из догмата Седмог Васељенског Сабора. Најпре је Сабор установио везу међу образом и Првообразом, а потом је устврдио: „постављати у светим Божјим црквама, на свештеним сасудима и одеждама, на зидовима и даскама, у кућама и по путевима часне и свете иконе, живописане бојама из туцаног камена и из другог томе сличног материјала.“

Хајде да пажљиво пређемо сва места која се сматрају достојним да садрже приказе светих. То су зидови цркве, свештени сасуди, одежде, даске, куће и томе слично. Материјали достојни приказа ликова светих јесу: дрво, тканина за одећу, омалтерисани камен и томе слично. И ако смо на почетку нашег разговора о савременом обиљу папирних икона, јасно ставили до знања да је материјал о коме се ради – папир – лак и недуговечан, онда су материјали који се помињу у наведеном тексту по својим одликама супротни – тврди, тешки, дугог трајања.

То нам на први поглед може изгледати као ситница, али тешко да је то тако. Можемо да пробамо да замислимо како би се наш благочестиви предак, или штавише Свети отац, повео у случају да је био принуђен да ситним словима на крају новина напише: „Новине садрже приказе ликова светих. Молимо вас да не користите дату хартију у свакодневне сврхе.“ И заиста, новине са иконама неко може да искористи као хартију за увијање, или је просто може бацити да је ветар носи под ђонове пролазника. Свети оци би се згрозили и доживели културни шок једноставно угледавши гомиле новина са иконама, наслагане у штампарији.

Раније је иконоборац имао дужност да са бесом отима икону, да је прободе копљем, спали, разбије на комаде. Данас неко пуком случајношћу може да постане иконоборац кроз неопрезност и безобзирност. Помислите само о малим календарима са ликовима светих. Година се завршила и куд ће сад календари? Да их гурнемо у џеп од новчаника? То је, узгред, честа пракса. Парохијски свештеници су присиљени да регуларно на гомили спаљују календаре којима је прошао рок, па новине и часописе, и то је истовремено тужно и упозоравајуће.

Баш из разлога да не разгневе Бога, или не увреде Богомајку, људи често исецају ликове светих из разних издања и то доводи до још једне чудне појаве. Управо се те малене, разноврсне иконе множе до апсурдних размера. Количина сакупљених икона не треба да буде бесконачна. Понекад је довољан један образ за молитву, као у келији Светог Серафима, да привлачи поглед и не дозвољава да се изгуби пажња. Може их бити и више. Али сигурно да иконе не треба да висе или леже свуда унаоколо, прилепљене или прикуцане, само скупљајући прашину. То не рађа страхопоштовање. То рађа забуну.

Не зависи ту све ни од нас. Икону данас можемо видети и као етикету на винској боци. При чему је то неретко неко обично или чак одвратно вино, које никако не приличи Литургији. И ми ћемо се исцрпети од суђења са произвођачем, ако пожелимо да станемо на крај том понашању, које је суштински богохулно. Могући су и други изузеци који од Цркве и хришћана директно не зависе. Оставимо то за неку другу прилику и вратимо се себи, ономе што од нас зависи.

Повећање квантитета увек доводи у питање квалитет. Ако живописање икона одузмемо од иконописаца, и ако претворимо само то „писање“ у масовну производњу, то јест у штампање, а тај процес фактички поверимо машинама, тада ћемо добити неку нову реалност, која је у непосредном односу са Седмим Васељенским Сабором. Зар икона претворена у штампарски производ, од лаког и краткотрајног материјала, не раскринкава нашу веру, веру савременог човека? Можда је то показатељ да наша вера постаје утилитарна (и да се може сместити у новчаник), лака и неспособна да потраје вековима? Ипак, нас фреске Андреја Рубљова гледају и дан-данас, а ето, ислужени календари са ликовима светих се сваке године спаљују јер никоме нису потребни.

Има нечег у томе што одговара нашем добу, нечег савременог и страшног.

Извор: pravoslavie.ru

Иконе је сликао зубима

Безруки и безноги сељак и иконописац Григориј Журављов је остварио свој сан – научио је да црта, иако су му ноге и руке атрофиране од рођења. Једну од његових икона чувала је чак и краљевска породица. „Патио је и бринуо да ли ће бити терет својој сиромашној породици“ Пажљив поглед интелигентних очију, традиционална за сељаке брада, усне спремне за осмех – тако се иконописац Журављов појављује на свом ретком портрету, поред брата Атанасија. Брату допире само до појаса – Гргур је рођен са рукама до лактова и ногама до колена и „претио да буде терет за своју сиромашну породицу“. Тако су писали о Журављеву у Самарским Губернским Ведомостима у јануару 1885.

Григориј Журављов је рођен 1860. године у сељачкој породици у селу Утјовка, Самарска губернија. Његово рођење представљало је велику тугу за његову мајку. Ево како се један од рођака иконописца присећа овога: „У време када се Гриша родио сиромашан, његова мајка је много плакала и хтела је од велике туге да стави руку на себе, да заједно са собом убије и Гришу. Овај план спречио је деда новорођенчета Петр Васиљевич Траикин. Обећао је да ће подићи дечака и одвести га уз своју подршку.

Захваљујући свом деди, Григориј је почео да похађа сеоску школу и научио да чита за две године. Али када му је деда умро, морао је сам да учим код куће – у томе му је помагао земски учитељ Троицки. „Тада је, упознавши се са употребом оловке, почео да учи писати и цртати, стављајући за то оловку међу зубе“, поново пише Самарски епархијски лист. Када је Григорију било 15 година, он је са братом Атанасијем отишао у провинцијски град, у Самару. Имао је сан – свакако да научи да слика иконе. Са захтевом да га научи техникама сликања, младић се обратио локалном сликару Травкину.Травкин је био толико задивљен изванредним учеником да га је чак сместио у свој стан и научио га основама иконописа. Након тога, Григориј Журављов се, опскрбивши бојама, четкама, столом са посебним уређајима, као и стрпљењем, вратио у своју родну Утјевку и почео да ради. Развијао је вештину, усавршио своју технику – и креирао невероватне иконе са четком и оловком у устима. Григорију је помогла бака, која му је чистила четке, спремала фарбе, и поседала га на посебан начин. Брат Атанасије му је правио дрвене рамове за иконе. „После пет година непрекидног рада, овај самоуки сликар почео је да слика „слике“ тако задивљујушће да је одлучио да неколико примерака својих икона поклони високим званичницима града Самаре“, пише самарска штампа из 19. века.

Високим званичницима града Самаре толико су се допале Журављеве иконе да је почео да добија наруџбине. Покрајинска земска скупштина му је чак одредила годишњу пензију од 60 рубаља – „узимајући у обзир невоље породице Журављов и његов лични рад у смислу самоусавршавања у сликарској уметности“. Тако је безруки и безноги иконописац постао хранитељ породице – уосталом, био је плаћен и за иконе: на пример, 50 рубаља по слици, што је било много, с обзиром на то да су земски учитељи и лекари примали 10-15 рубаља плате. Крајем 19. века. Григориј Николајевич се такође срео са самарским губернатором Александром Дмитријевичем Свербејевим и био је у преписци са њим.

Журављов се 1884. године обратио свом покровитељу са молбом да царевићу Николају, будућем цару Николају II, поклони икону Светог Николаја Чудотворца посебно насликану за њега. Иконописац је свој поклон пропратио следећим писмом (сачуван је његов нацрт оловком): „Ваше царско височанство! Понизно вас молим да дозволите да се ова икона пренесе на ваше Највише име, јер немам руке и ноге. И насликао сам ову икону по упозорењу Свемогућег Бога, који ме је примио у Светлост Божију. И дао ми поклон. Тада се отвори покрет мојих уста, којим управљам својом вештином по заповести Божијој. „Царевич је милостиво прихватио икону коју је насликао сељак Журављов, удостојивши се да му додели једнократну помоћ од сто рубаља од сопствене суме Његовог Царског Величанства“, писали су новинари из Самаре 1885. о успеху свог сународника. Кажу да је самоуки иконописац чак насликао и породични портрет царске породице, због чега је специјално отпутовао у Санкт Петербург. Међутим, ова чињеница није потврђена никаквим документима – можда би приповедачи ове легенде веома желели да верују да би једноставан сељачки син, без руку, без ногу, могао да стигне и до самог краља.

Григорија Журављева памте у Утјевки – постоји музеј назван по њему, људи долазе овде из целе земље да сазнају о овој невероватној особи. Какав је био? „Био је лаган, мали. Сељаци би га доводили у цркву, он би седео и будно гледао у све,” – говорили су о Григорију Журављеву, Николају Федоровичу Корневу, Утјевцу који је рођен 1901. године и писао о живом иконописцу.Према Корневовим мемоарима, Журављов је састављао „свакаква писма, молбе на захтев сељана. Често је имао некога у својој колиби. Био је пријатељска особа! „Био је забаван, знао је да се шали. Сељаци, посебно певачи, радо су га водили са собом. Често су га носили и доносили у наручју… Узимајући у руке пастирски бич, махао је и пљескао њиме уз заглушујући звиждук. Умео је да се лепо мајсторски потпише, „то нису речи о инвалиду, већ о човеку који живи радосно и отворено.

Мемоаре и друге документоване податке о Григорију Журављеву већ неколико деценија прикупља самарски локални историчар, писац и доктор техничких наука Александар Малиновски. Године 2013. објавио је пето издање документарне приче о утевском иконописцу са насловом РАДОСНИ СУСРЕТ. Књига је допуњена поглављима о новим налазима Малиновског – Журављевим иконама. Још увек није познат тачан број икона које је насликао Журавлев. Сада је Александар Станиславович, неуморно прикупљајући информације о иконописцу од 1960-их, открио где се налази сто дела Григорија Николајевича. На пример, у Ермитажу се чува икона Светог Николаја Чудотворца, поклоњена будућем цару Николају II. На полеђини је натпис: „Из архиве царевића“.

Откривена је и икона светог Алексија, митрополита московског, коју је Журављов насликао за иконостас Самарског храма Христа Спаситеља (порушен тридесетих година 20. века) на захтев самарског губернатора Свербејева. Свети Алексије се сматра заштитником Самаре (одсео је у скиту који је стајао на месту града када је отишао у седиште татарског кана), па је иконописцу била велика част да наслика такву икону. .Још једна Журављева икона, испоставило се, налази се у Црквено-археолошкој канцеларији Московске богословске академије – „Свети Лав, папа римски“. У Самарском Епархијском музеју чува се пет икона – иконе Богородице „Свих жалосних“, „Млекопитатељица“, Свети Кирило и Методије, Свето равноапостолно Миро. -родитељске жене. Неки од њих су узети за привремену поставку из Регионалног завичајног музеја. У ствари, било би потребно много времена да се наброји географска дистрибуција икона Григорија Николајевича. На пример, једна од слика које је насликао откривена је 1963. године у Србији, тада део Југославије. Потписано је: „Ова икона је насликана у Самарској губернији, округу Бузулук, Утејевској волости, у истом селу, зубима сељака Григорија Журављева, без руку и без ногу, 2. јула 1885. Скоро све своје радове иконописац је потписивао на приближно исти начин.Григориј Журављов је насликао још једну необичну слику – Александар Малиновски је назива „Утевска Богородица“: „Икона малог формата приказује сељанку у белој марами са бебом у наручју. Лице је једноставно, типично Транс-Волга. Велике тамне очи. На уснама је благи осмех. Од цркве нема ни сенке. Али ипак, она се доживљава као икона.” Малиновски у овом портрету види „фузију канонизованог и једноставног” – и у томе, према Александру Станиславовичу, „положај душе која оштро осећа живот”. Последњи познати власник „Утјовске Богородице“ била је становница села Утјовка Александра Подусова. Она је рекла да је ову икону много волела, о њој се бринула као о породичној баштини. Александра Подусова се сећала како су њени рођаци наручили „Богородицу“ Григорију Журављеву – тада је имала 6 година, сећала се разговора одраслих. Сетила се и, пише Александар Малиновски у својој документарној причи, како је иконописац „забавно пио из чаше, узимајући је само зубима“. Где се и ко сада чува Утевска Богородицу, није познато.У селу Утјовка налази се храм у част Свете Тројице. Саграђен је 1892. године, требало је седам година да се гради „марљивошћу парохијана“. Али Григориј Журавлев је одиграо велику улогу у његовој изградњи – црква је осликана према његовим скицама. Кажу да је тражио да га подигну на посебној колевци са кожним каишевима испод куполе како би насликао фреске које леже у њој. А кажу да је Григориј Николајевич толико чврсто стиснуо четкицу у зубима да су му се јагодице згрчиле – могле су се отклонити само полагањем влажних топлих пешкира на њих. Журављов је умро 1916. године, 15. фебруара. Самарски владика је дао благослов да се иконописац сахрани у оквиру храма, захваљујући чијем је труду и подигнут.

У совјетско време, 1934. године, црква Свете Тројице је затворена. То је била житница. Зграда цркве је враћена 1989. године. Сада овде има 9 икона Журављева. По речима ректора "протојереја" Анатолија Копача, многе од њих доносе рођаци тих људи, који су цео живот чували слике и тако их спасли од уништења након затварања и пропасти цркве.

Сачувано је само неколико фресака, а парохија тражи средства да их спасе. Утјевски "свештеник" прима писма из различитих градова и земаља – људи желе да знају више о животу Григорија Журављева. "Отац" Анатолије о томе овако каже: „Људи црпе наду од њега. Упркос болести, Гриша је показао највећи пример живота – да не треба клонути духом.“

Чудотворна икона Мајке Божије ,,Курскаја"

                                            Чудотворна икона Мајке Божије „Курскаја“

Чудотворна икона Мајке Божије „Курскаја“ потиче из једног манастира из околине града Курска у Русији. Предање које је од руских монаха до данас остало присутно међу житељима манастира и народом, говори да је приликом немира током октобарске револуције један манастир у околини Курска до темеља спаљен. Монаси који су пошли ка Србији, у његовим рушевинама су пронашли нетакнуту икону Мајке Божије.Понели су је са собом и као велику светињу донели су је у Миљков Манастир где је боравила све до 1936. године.

Када је Миљковско братство премештено у манастир Тумане 1936. године, са собом су донели и чудотворну икону Богородице, сместивши је у капели Покрова Пресвете Богородице у новом тзв. „Руском конаку“.

Од тада до данас ова света икона прослављена је многим чудесима и небројеним исцељењима која су се пред њом збила. Од посебног је значаја споменути случај, када је 60 их година XX века она украдена, у намери да као реликвија и старина буде продата на западу. Вагон у који је била смештена се из непознатих разлога запалио и у њему је све изгорело, па чак и један од двојице људи, који су икону украли. Запрепашћен догађајем, други саучесник вратио је неоштећену икону у манастир. Касније је и сам завшио живот под мистериозним околностима. Други забелеђен случај, догодио се пред почетак и у току рата у Босни и Хрватској. тада је више пута од стране свештеника, монахиња и вернога народа било примећено, да је Мајка Божија померала руку на икони и спуштала је испод сребрног окова, а потом након извесног времена враћала на своје место.

У манастир Туман је након бомбардовања Србије 1999. године дошао млад официр и изнео им следећи потресни догађај: У ноћи у којој је бомбардован торањ на Авали он се са групом војника, по задатку налазио близу тог места. Изненадно, и готово ниоткуда, пред њим се појавио седи старац, чудно одевен и упозорио га на опасност која је претила. Збуњени официр је заблагодарио старцу, питајући га ко је и одакле је. Старац му је рекао да је он Зосим из Тумана и да за њега пита када дође у Голубац, јер га тамо сви знају. Благодатном помоћу старчевом млади човек је остао жив и након завршетка бомбардовања пошао трагом свога доброчинитеља. Распитавши се за манастир Туман, упутио се тамо. Када је стигао у град питао је за Зосима Туманског, мислећи да се ради о живом монаху. Сви су рекли да знају ко је Зосим и да је он у манастиру Туману. Када је дошао у манастир затражио је Зосима и сестре су га одвеле код кивота са моштима преподобног и показале му његову икону. Млади официр, видно уплашен и потресен, дуго је плакао над кивотом, благодарећи светитељу на избављењу.

Света икона чувана је у капели манастира Тумана све до 2010. године, када је пренета у манастирску цркву и смештена у трон. Пред њом гори неугасиво кандило и народ јој са великим усрђем притиче, молећи благослов Богомајке.

Икона је урађена у руско-византијском стилу, припада типу владимирске иконе и предпоставља се да потиче са краја XVIII или почетком XIX века. Лик Богородице и Богомладенца изузетну су лепо осликана, као и оков необичне лепоте. На њој су до данас видна оштећења, настала током векова и услед многих прогона и ратних догађања.

Молитвама Пресвете, Пречисте, Преблагословене, славне владичице наше Богородице и приснодјеве Марије, Господе Исусе Христе, помилуј нас!

Молитва Пресветој Богородици у част Њене иконе Курскаја

Царице наша Преблага, надо наша, Богородице, Чуварко сиротих и странствсника Заступнице, жалосних Радости, понижених Покровитељко. Ти видиш невољу нашу, видиш и бол наш; помози нам, јер смо немоћни, буди нам уточиште, јер дома немамо, од сваке нас увреде и понижења, као свагда, ослободи, избави отаџбину нашу, страдалну земљу Руску (Србску), од љутих безбожника, спаси и сачувај слуге Твоје (имена) и све нас који Ти овде припадамо и молимо се, и заштити нас од свакога зла часним Твојим Покровом, јер друге помоћи до Тебе немамо, ни друге Заступнице и благе Утешитељке до Тебе. Богомати, - сачувај нас и закрили у све векове. Амин.

Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара

Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара

На Кипру мироточи икона Светог великомученика Георгија

Мироточење се догидило на празник Светог великомученика Георгија по Јулијанском календару, иако се Кипарска Православна Црква придржава папског – Григоријанског календара

У храму Светог Георгија Победоносца у општини Камбија – Фармакас на Кипру, 23. априла / 6. маја замироточила је икона покровитеља храма, известила је „Седмица.ру“.

За време Свете Литургије парохијани су приметили да из иконе овог Светитеља истиче густа миомирисна течност.

О догађају је обавештен надлежни епархијски архијереј – митрополит Тамасоски и Оринијски Исаија, који је одмах дошао у храм заједно са позваним експертима. Они су потврдили одсуство природних узрока мироточења.

Икона Великомученика Георгија живописана је у XV веку а рестаурирана пре 12 година. Парохијани су запазили још једну необичну појаву: икона је постала много тежа. За време литије морала су је носити шесторица људи, што се раније никада није догодило.

Интересантно је што се мироточење десило на дан Светог Георгија, али по Јулијанском календару, а не по Григоријанском, кога се придржава Кипарска Црква.

По материјалу са „Седмица.ру“

+++

На Кипру мироточи још једна икона светог Георгија

Још једна икона светог Георгија је промироточила на Кипру, овај пут у граду Ларнака. Како преноси информативна агенција Ромфеа, фреска светог великомученика Георгија из 1853-4. у саборном храму Манастира светог Георгија надомак града, је почела да точи миро.

Ово чудо је открио Митрополит Китиона Хризостом, који је у недељу 12. маја, након обнове манастира, служио поводом празника светог Георгија, који је пренесен на овај датум.

Његово Високопреосвештенство је испричао да се осјетио снажан мирис у цркви који је био толико интензиван, да су били приморани да отворе прозоре. Затим је, након испитивања, примјећено да мирис долази из фреске и да се виде три тачке из којих тече миро.

Како је раније саопштено, у цркви светог Георгија у општини Камбија-Фармакас на Кипру 6. маја је замиротичила икона светог покровитеља храма из 15. вијека. По свједочанству очевидаца, икона је током литије толико отежала, да је морало носити шест људи.

Извор: Радио Светигора

+++

Житије и чудеса Светог великомученика Георгија
Свети великомученик Георгије
Пренос моштију Светог великомученика Георгија - Ђурђиц
Чудеса Светог великомученика Георгија
Чуда Светог великомученика Георгија од времена 7. до 8. века
О пропалом покушају турака да манастир Дечане претворе у џамију
Чудо на Кипру: још једна потврда исправности Јулијанског календара
Заборављено древно место чуда