Благодат
Духа Светога и екуменистичка Српска Црква
Писмо брату
Вукману Чејовићу
Драги у Христу, и у Племену Брате Вукмане, Соју јуначки,
помаже ти Бог – Христос Се роди!
После нашег разговора размишљах, па да пробам да ти кажем
како ја лично гледам на то питање о благодати, које те понекад мучи и
поколебава.
Наш живот је пут, пут ка Богу. Ми путујемо из земље
далеке, земље греха бесконачно удаљене од Бога, Њему у сусрет. И како Му идемо
у сусрет, у мери у којој смо му са сваким следећим правим кораком ближи,
привлачна сила Његове Милости, Благодат, све је већа и већа (заправо, она је
увек иста, једнако силна, али њено дејство на нас је, као магнетизам, све јаче
уколико смо Му ближе). Благодат Божја присутна је свуд, и дејствује на нас чак
и кад смо бескрајно далеко од Бога, и погњурени у блато најгрђих греха. И тада,
сама помисао да треба да устанемо из блата и кренемо ка Богу, дејство је
Благодати Његове.
А од часа кад кренемо на тај Пут, пред нама се појављују
раскршћа, безброј раскршћа. На свим тим раскршћима само је један пут прави, а
други нас скрећу са Пута. И само на том правом Путу је Божја Благодат, и то
увек већа односно јача него што смо је осећали пре раскршћа. И Бог нам је даје
да је осетимо, јер том Милошћу он учи своју децу - као да нас нежно похвали,
помилује, и каже: «Добро је». А ми осетимо радост и мир, да смо на правом путу,
на правом месту.
А чак и кад скренемо на неки од неправих, споредних
путева – од којих нас неки воде уназад, неки далеко на страну, неки врте у
круг, неки воде у лавиринт из кога нема излаза, неки међу звери, неки у
провалију, а неки кроз трњак и гудуре можда опет излазе на праву стазу – и тамо
је Благодат, која нас, ако је искрено тражимо, враћа опет на прави Пут.
И тај наш пут ка Богу бива у етапама, обично од раскршћа
до раскршћа, или од гостионице до гостионице (збива се као процес, како се
каже, на разним стадијумима – стадијум је мера за дужину пута, ми бисмо данас
рекли «на километру том и том»). А чак ни у гостионицама, у којима нам може
бити удобно, топло, сито и радосно, не смемо да се задржавамо дуже него што је
нужно – јер чак и то је скретање са Пута, и промашај, па макар гостионица
стојала и посред правог пута.
А што даље одмичемо на Путу, пут бива све тежи,
трновитији, ужи, стрменији, опаснији. И све је мање сапутника и путника на
њему. И заправо, тек кад се нађеш у Цркви, истинитој Цркви која се данас, по
испуњеним пророчанствима, умалила «као колибица у винограду» (Исаија 1:8),
почиње прави успон ка врху. А у последњој етапи треба да останеш сам-самосам,
само са Богом.
Ја могу да ти посведочим свој лични опит. Ја, грешни,
осећао сам Благодат Божју и док сам био паганин. Осећао сам је, велику, и док
сам био у СПЦ (1992-1995.). Осећао сам је (субјективно као већу, мада је она
увек иста!), док сам био у РПЦЗ (1996-1997.). Осећао сам је, још већу, кад сам
био са Акакијем у флоринском ГОХ-у (1997-1999.); још памтим недељне дане после
причешћа, мир, радост и светлост у души. И осећао сам је, исту а већу, кад сам,
коначно сазнавши истину, главом без обзира побегао од преварених превараната
флоринаца и Акакија и коначно дошао у канонску Цркву Православну («матејевски»
Синод, 1999.).
То је благодат и дејство Божје које ти видиш на својој
ђеци, и на својој жени, кад се причесте у СПЦ. Она је истинита, није лажна, и она
јесте Бог. Али она није намењена теби, није Бог за тебе који знаш учење и
заповест Цркве, да се са епископима јеретицима не сме бити, да они нису
Хришћани него пси који раздају проклетство – и да би био проклет и остављен
Богом ако би згазио савест или помрачио ум и, оставивши их једном, окренуо се
са Пута и поново им се вратио са помишљу: «па ето, ипак и они имају благодат
Божју, благо њима». Она је намењена твојој жени, и твојој ђеци, ученицима нижих
разреда, које Сами Бог Учитељ поучава и приводи Себи дидактичким методама и
темпом које Он Сам зна.
«Кад бијах дијете, као дијете говорах, као дијете мишљах, као дијете разумијевах; а када сам постао човјек, одбацио сам што је дјетињско.» 1.Кор.13:11. И
ти кад си био дијете, другачије си мислио, и нијеси знао ово што сад знаш, а и
да си знао нијеси га могао носити, јер си био дијете. А сад си дужан одбацити
оно што је дјетињско – беби храну (за младенце живот, за мужа болест), незнање
добра и зла, дјечје приче о благодати, незнање ствари духовних, неразумевање
воље Божје...
А кад би се, не дај Боже вратио на дјетињско, па
пођетињио, не би ли сви рекли: «Вукман је поавета'» (многи с радошћу, не
сумњам!)? Е, тако би исто поавета' и кад би се вратио међу јеретике, у њи'ову
аветињску благодат, благодат демона. Знаш сигурно ону ђечињу игру
«топло-хладно»? - тада тамо више не би чуо и осетио «топло» као док си се у тој
етапи Пута приближавао Богу, него «млако» или «хладно», јер си се вративши се
на Путу назад удаљио од Сунца Правде. А од те благодати аветињске коју ти с
брда из Сигора видиш, а они не (као смог града кад се с горе гледа), Бог Сами
штити твоју ђецу, и Сам их милује Својом истинском благодаћу, док не порасту и
сами не схвате ђе је прави Пут, и већа Благодат. Ђе је чисти горски ваздух Духа
Светога, недотакнут смрдљивим смогом који се удише у концентрационом логору
црноградске патријаршије, званичне филијале Светског савеза цркава. Ви сте
душом скупа у простору и времену, али нисте на истој етапи Пута у духу. Ви сте
причасници исте Божје благодати, али нисте је причасници у истој мери (онај
који је ближи огњу више топлоте прима, и који више огња има у себи више се увис
диже).
Углавном, дакле, Благодат постоји на свим етапама. Али
Бог нам је не даје да бисмо сјели на Пут ђе је осјетимо, да се наслађујемо у њој
и уживамо на том мјесту, у бајковитом крајолику и милом друштву до краја
живота. Нити да се враћамо онамо ђе нам је било љепше и спокојније него данас
што је. Него нам је даје да знамо да смо на правом Путу, и да треба да крећемо
даље, до пуноће Благодати, до Самог Бога.
Дакле, са Правог Пута нема назад. И на Правом Путу, кад
си кренуо у коначни успон, из последњег Кампа, чак је и застајање опасно – ако
седнеш или легнеш, можеш лако заспати у снегу.
И зато када ми, чија је једина дободетељ труд да се подвизавамо
у истини и да бранимо Вјеру Праву кукавну сироту, кажемо: «Код јеретика
екумениста и унијата у београдској патријаршији нема Божје Благодати», зборимо
сушту истину – за нас који знамо да јеретици нису Хришћани и да међу њима нема
Христа, и за све друге који то знају (тврдо вјером, од Отаца знају), Благодати
нема (јер све што не бива по вјери, грех је, како каже Писмо).
А када они мали, који су тек ступили на стазу црквену, и
они мало већи али плотски, или душевни, људи, кажу: «Има Божје Благодати у СПЦ,
ја је видим и осјећам», и они зборе истину – за њих је има, јер они за другу,
већу не знају. Мали су, па не знају за ону о којој Дух Свети збори: «Јер Отац
већу даје Благодат" (Јак.4.2-6), "Благодат на Благодат"
(Јн.1.16). Не знају, па је ни не траже. И наша прича о томе да она постоји, и
да је ми познасмо, њима је лудост (1.Кор.2:14).
А када «велики» учитељи - учитељи циганског богословља, доктори ватиканских наука и
професори лажи у београдској патријаршији (и око ње - Артемије, Никодим), Ане и
Кајафе и остали вукови који пасу стадо, патри-јарци и тројанске коњине сатанине
у Тројичном Граду Србиновом, у хору са исоном мува им подрепних, вичу: «Него
шта него има Божје Благодати у СПЦ, Христос је међу нама!», лажу. Лажу као пси
(Марко Ефески: унијати јеретици су пси, Филипљанима 3:2; Иринеј Лионски:
јеретици нису Хришћани, Хришћани и јеретици немају истог Бога, немају истог
Христа).
Ти који не знају, биће третирани као они који не знају –
биће бијени мало (ако учине што заслужује батине - а ко не чини? - Лука 12:48).
А они који мисле да знају, и веле да знају и који су учитељи, идеолози и
апологете неправде и лажи, и лажу као пси – добиће плату за грех (Римљанима
6:23).
И у таквом разумевању Благодати (као топлоте чији је
интензитет обрнуто пропорционалан квадрату растојања до Бога), савршено се
созерцава смисао речи Господњих (Откровење 3:14): «Знам дјела твоја, да ниси ни
студен ни врућ. О, да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен
ни врућ, избљуваћу те из уста Својих».
Да си студен - у студени безблагодатној, сазнао би да ти
је хладно-ледно, и кренуо би за Топлотом, да се огрејеш. Да си врео - горео би
Огњем Моје Благодати, и хитао да се сјединиш са Сунцем Правде, Оним Који твори
слуге Своје пламеном огњеним (Псалам 103.4.). Али ти си млак, ни студен да
тражиш Топло, ни врућ да се као плам дижеш ка Небу. И говориш: Богат сам, ништа
ми не треба! Ту ти ни Ја, Свемогући Човекољубац, не могу више помоћи - застао
си на пола пута, тачно по средини између Добра и зла, а велиш да си на Циљу, и
да ти Ја не требам. Једино како ти још могу помоћи, то је да те испљунем из
Уста Својих, да те коначно избацим из Тела Свог, па да поново познаш шта је
студен, место где нема Мене. И да онда изнова кренеш ка Топлоти, која је Живот
вечни.
А та Црква Лаодикијска којој говори Господ, то је црква
последњег времена, она о којој сам пре 20 година говорио брату Владимиру
Димитријевићу, «трезвеном» ревнитељу млакости, а он не восхотје (не возможе?)
разумјети. Него све Србе зове и држи на окупу у пријатној млакој води у лонцу
београдске патријаршије у којем их, као жабе, на тихом огњу кува жабојед, стара
змија:
Јер знај, Владимире, ма колико мислио да
безбедно ходиш "царским", средњим путем, не скрећући ни налево у
еуфорију "модерниста", ни надесно у безумље "ревнујућих не по
разуму" - ходиш и "бориш се" у Цркви Лаодикијској. У цркви
времена "правде народне"-демократије, цркви времена ваистину
последњег. То је једина од седам Цркава, која ни најмање
похвале нема од Сведока Верног и Истинитог.
"Знам дела твоја, да ниси ни студен ни
врућ. О да си студен или врућ! Тако, пошто си млак, и ниси ни студен ни врућ,
избљуваћу те из уста Својих.
Јер говориш богат сам и обогатио сам се, и
ништа ми не треба; а не знаш да си несрећан - ниси Ме срео, и јадан - отрован
лажју, и сиромашан - без Блага Мог, и слеп
- ван Светлости Моје, и наг - без Крштења
Апостолског.
Саветујем ти да купиш од Мене злата огњем
жеженога - Благодати, истинитим Исповедањем - да се обогатиш; и беле хаљине - истинско Крштење - да се обучеш, да се не
покаже срамота голотиње твоје; и масти - Помазање Духа Светога -
да помажеш очи своје - ум, да видиш.
Ја оне које љубим карам и поправљам,
зато ревнуј и покај се.
Ко има ухо нека чује шта Дух говори
Црквама." - Откровење 3.14-22
(Из текста „Српска Црква и време
апостасије“)“
Као што планинари који се пењу на Хималаје, на пример, до
почетка коначног успона пролазе кроз више базних логора, тако и многи од нас
данас, тражећи праву стазу поред испреметаних крајпуташа и намерно обрнутих
путоказа, без водича, и ипак примичући се Истини, у мећави пролазимо кроз
неколико кампова-јурисдикција. Прешавши тај пут, до последњег кампа од којег
почиње коначни успон, верујем да могу да посведочим следеће. За нас Србе
постоји легитимни избор само између две опције: канонске истински Православне
Цркве (једина таква која је видљива у васељени данас су наши «матејевци», Грчка
Архиепископија и Кипарска Архиепископија) и антиекуменистичке струје у СПЦ. Сви
симулакруми између - „артемијевци“ и «никодимовци» као јеретици и расколници од
СПЦ, и легион „флоринаца“ и «акакијеваца» као расколници од „нас“ (историјске
канонске старокалендарске јерархије Грчке), су сатанине алтернативе, његове
маркетиншки подржане варијанте «истинског православља», специјално дизајниране
за прихват «избеглица» из екуменистичког официјелног православља.
Речено том истом аналогијом, СПЦ је комерцијални клуб за
туристе, на 4000м, где менаџери и туристички водичи гостима говоре: «Ви сте на
врху Хималаја. Слушајте налоге водича и радујте се – дубоко удишите благодатни
планински ваздух, фотографишите пределе, шетајте по логору и никуд се не
удаљавајте јер је небезбедно, читајте о подвизима планинара који су пре вас
ходили овим истим стазама, држите се заједно и уживајте у дружењу око ватре и
песми, и здравој домаћој храни са казана...».
Наш мали истински православни камп, на 6000м, то је
сурово и скудно подвижничко место. Али место из којег се види и води обележена
стаза ка врху, и место кроз које су прошли сви планинари који су се икад на врх
попели. И у нашем кампу нико ти неће рећи: «На Врху си, нема даље» (а ако се и
нађе неко да ти то каже, тај не припада Кампу).
Углавном, Истинско Православље, то су „пути жестоки“
(Псалам 16:4). И, то ми је постало јасно, уопште нису за сваког. Истинско
Православље, доследно и тачно исповедање православне вере, не речима него
животом, је подвиг. И није лак. Исповедника није било много у историји Цркве –
много мање него јуродивих Христа ради, нпр. Ако неко није способан да разуме,
пожели и нађе тај уски пут, и да ходи до краја по њему, таквом је много боље да
остане у заветрини у СПЦ. Боље него да се вара у сатаниној истински
православној цркви, боље него да ломи врат следећи ђеда Артемија у експедицији
по беспућу, и много боље него да гине и убија друге у истинској Исповедничкој
Православној Цркви.
А Срби православни у СПЦ под екуменистима, остају
православни Срби под влашћу сатане – дивни народ Божји, који гледаш ових дана у
литијама по нашим Кучима и другим Брдима, Приморју, Старој Херцеговини и Црној
Гори (литијама које предводе вуци у овчјим омофорима), благодатни народ који
љубиш и који ти радује срце (а помисли колико га тек Бог воли, и милује!). И
немају сви ни моћи ни могућности да побегну испод те власти (то је оно што се
зове нејач). Ни силе да се пењу на Врх.
Ја заиста верујем да место на којем си ти сада, за тебе,
више није место Божје Благодати. Та етапа је за тебе вероватно, као и за мене
некад, била благодатни корак ближе на путу ка Богу, али сада, кад знаш оно што
знаш и осећаш оно што осећаш (осећаш да си духовно «озебао», и, донекле, знаш
да су флоринци историјски расколници...), треба да крећеш даље, да иштеш
Благодат на Благодат.
Ми, грешни, никаквих хришћанских врлина ни подвига
немамо, нити смо способни за њих. Једини благодатни садржај и смисао нашег
живота видим у том малом подвигу исповедништва - стојању за Истину, у стојању
уз истину, и одбрану истине. Па иако смо јади, то ипак није мало дјело – да,
ако Бог да, сачувамо Вјеру у себи, и да је сачувамо својој ђеци, да је Син
Човјечји нађе на земљи кад поново дође да јој суди.
И за крај, и да наша размишљања не буду препроста, мало
православног «песимизма».
Свети Нил Мироточиви у својим посмртним јављањима и
пророчанствима сведочи да ће од тренутка када се Антихрист зачне (у скрнавој
утроби назови девојке а заправо блуднице, вештачком оплодњом), из света
одступити Благодат Духа Светога. Понекад помишљам да се то, можда, већ и
десило, или ако није да ће се десити врло, врло брзо. То значи да је поноћ, и
да долази Женик. И да је више немогуће купити јелеј (поноћ је, пијаца је
затворена), и допунити светиљку, ако га ниси као мудра дјева сачувао и немаш.
Јелеј је Благодат Духа Светога (толкованије Серафима Саровског). Потребна да
светлошћу из своје душе осветлимо пут на последњој етапи, у сусрет Женику. Јер
спољне светлости Духа Светога, са Небеса, неће бити, јер је час таме.
Логично - и Црква исто понавља и прелази гетсимански и
голготски пут Христа, и она мора да доживи и преживи тренутак привидне
богоостављености (привидне, јер Христос је рекао: «Ја сам са вама у све дане до
свршетка света»). Али тај час кратке, привидне, богоостављености, представља
само тренутак у којем Господ повлачи Своју руку којом нас је придржавао све
време, и пушта нас да то неколико последњих корака до циља дотетурамо сами. И
да сами, у «зауставном времену» (Женик одоцни! – Матеј 25:5) - ми богаљи! -
победимо дракона.
И, зато, чак и у тој пророкованој безлагодатности и
богоостављености, међу нама постоји благодат Божија. Бог нам пушта руку и
препушта нас саме себи, ради ових благодјејанија:
Да би се истински верни смирили (јер, безумни, смирења
немамо, иако видимо да силе немамо).
Да бисмо до конца возненавидели зло (јер се тајно гнезди
у срцима нашим, и наша га плот љуби).
Да бисмо пројавили истинску веру, тајну добродетељ (јер,
верујемо, Господе, али помози нашем неверју).
Да би нам била мања осуда (што ионако не ползујемо и не
чувамо Божју Благодат).
Да бисмо у свему били подражаватељи Христа (Који је био,
условно речено, богоостављен у Гетсиманији и на Крсту).
Да бисмо добили већу плату на небесима (Максим
Исповедник) – као «самостални» победници онога који је победио нас, и који
скрнави сву свету Творевину Божју.
И на концу, Бог тим Својим повлачењем, даје свој Својој
деци – једнако и хладним, и млаким и врућим! - још једну, равноправну шансу, да
између антихриста и Христа, зла и Добра, смрти и Живота, само малим коначним
опредељењем воље, под истим условима, без Његовог утицаја, учине последњи,
слободни, вечни избор.
Мало ли је добра које нам Бог даје, чак и у
богоостављености? Слава Милости и Премудрости Његовој!
Здрав ми буди у Господу, и радостан, драги Брате, и уз
Брдо брз!
Евсевије П.
ПС. Додајем ти овде и део моје полемике са Максимом
«хорорепископом» Артемијевим (из трећег дела трилогије «Три писма из прелести
Христове – владики Артемију»), у којем њему, залуду, објашњавам на исту тему (о
благодати и Благодати). Па можда теби, или неком другом пошто ти о томе знаш,
ваљадне.
У суштини сва наша расправа о Благодати је расправа о
јелеју између глупих и мудрих девојака: ми им љубазно зборимо, као својим
сестрицама, да га немају (довољно) у својим напрслим светиљкама, и да га купе,
док је време, јер им ми не можемо дати од својега (и сами га имамо једва
довољно); а оне нам одговарају да смо ми курве проклете које им псујемо на
девственост, и хулећи на њино ђевојачко поштење хулимо на Божанство. Женик ће
показати ко је био ко. И једнима од нас ће рећи: «Заиста вам кажем, не познајем
вас».
+
τ. Што
се тиче „приче о благодати“ (и о томе „зашто се водица не квари?“ [1]).
Као што сам покушао да Вам покажем – диспут
о Благодати нисмо започели ми. Њега су први започели виновници сваког зла,
расколнички новокалендарски епископи, кад су 1926. завишћу каиновском
експлицитно прогласили следбенике Предања, односно отачког, никејског календара
као „лишене благодати Духа Светога“ и „причаснике вечне муке“.
Црква је почела да отворено говори о томе
тек када јој је Хризостом Флорински подметнуо змијско јаје исповедања из којег
се излегла змија отровница јереси „кипријанизма“ (да поновимо, док не научимо:
теорију како папокалендарци и екуменисти нису дејствено, реално расколници и
јеретици, него само потенцијално, теоретски, све дондеже неки критски
свеправославни сабор сам себе не осуди, и зато до тад имају све благодатне
тајне). Па и тада, исповедање Цркве о Благодати, превасходно је представљало
практично објашњење за народ, да би се разумела канонска акривија, зашто је
нужно да они који долазе Цркви из новокалендарске схизме (деца миропомазана
после раскола) примају миропомазање.
А што се мене лично тиче, ја исповедам – са
Вама – да и у СПЦ, као и код новокалендараца, постоји благодат. Такозвана
„призивајућа“ благодат Онога Који од Педесетнице „в соједињеније всја призва“.
Исповедам да она постоји и у древним јеретичким задругама, монофизитским,
папистичким, унијатским, протестантским – јер, Христос Се скрива и открива у
Јеванђељу (Св.Петар Дамаскин), и они Га, делом, имају у Писму али Га немају у
Тајнама. Јер, Отац Својим Сунцем Правде обасјава и лукаве и добре (а прво
лукаве! – Мт.5.45). Штавише, ја верујем и исповедам да благодат Духа Светог
Сведржитеља присуствује и код пагана-незнабожаца, атеиста, па чак и сатаниста,
јер и они, као иконе Божје, имају животворног Духа Који све испуњава и свему
живот даје. И дапаче, ја верујем и исповедам да чак и нека људождерска племена
имају благодат; они, наиме, кажњавају смрћу само највеће злочинце и углавном
само из свога рода, који нарушавају древне законе-табуе, и тада практично цело
племе мора да учествује у казни и злочинца поједе; јер „у срцима њиховим
написано је оно што је по закону“ (Рим 3.15) – „избаците злога између вас
самих“ (1.Кор.5.13) – они знају да је канибализам нешто лоше, али знају и да је
зло страшно и да се тиче свих, и кад се не спречи на време (васпитањем,
исправљањем или силом), скрнави и уништава све. И тако, људождери практично
знају о злу више и боље од већине данашњих (бивших) срба, за које моралних
табуа више нема, а зло је само оно што је противно њиховој вољи. И вероватно
већу благодат имају, јер „боље је врлинасто незнабоштво него несавршено
правоверје“.
Призивајућа благодат призива сваког човека
(„благодат да вам се умножи познањем истине“, 2.Пет.1.2), да из заблуде, мање
или веће, крене путем добра и правде ка истини, Христу, пуноћи добра и истине,
и обожујућој пуноћи Благодати Духа Светог која присуствује и савршенствује само
у Православној Цркви. Али тим путем, чак и у Православној Цркви, до краја иду
сасвим ретки, иако смо позвани сви – по речи Отаца, један од десет хиљада стиже
до Јордана, а тек један у неколико покољења га прелази.
Зато, освештање водице, и пророковања и
изгоњења демона и разна друга чудеса многа која бивају у СПЦ именом Христовим
(Мт.7.22), а којима се Ви хвалите (разумљиво, јер као што рекосмо, „чуда су за
неверне“), представљају благодатна дејства Божјег промисла, тајинства икономије
Благодати, којима Се Он открива, поучава и привлачи Себи умове Своје деце – од
малих истина ка већим, и ка јединој Истини, Себи, у Цркви. Од Галилеје
незнабожачке, земље Гадаринске и Самарије – до Јерусалима; од места поред мора
– до Тавора; од брака у Кани и велике гозбе код Левија – до Тајне Вечере у
Сионској горници; од пет хиљада који једоше хлеб – до дванаесторице који једоше
Хлеб Истинити; од све Јудеје и све Сирије где се исцељиваху сви – до Голготе
где је са Учитељем остао само један ученик. А тим многима који су Именом
Његовим та чудеса многа творили, а највеће Чудо Истине у Цркви нису видели,
Христос ће рећи: „Никад вас нисам знао; идите од мене сви ви који чинисте
безакоње“ (Мт.7.23).
А да сте некад с духовним разумом прочитали Писмо,
Ви учитељ Израиљев (Јн.3.10), знали бисте то и сами – не бисте мене питали да
Вам објасним, нити бих ја морао да Вас поучавам. Јер, ето Вас сада, где се као
новокрштени Симон Маг, који је баш као и Ви високо ценио чудеса, дивите врло,
„гледајући знаке и чуда велика где се збивају“ у Србији-Самарији која се
крстила и примила Реч Божју, и не можете да разумете како и зашто и којом силом
то бива, када „Дух Свети још ни на једнога од њих не беше сишао, него само
бијаху крштени у Име Господа Исуса“ (Д.Ап.8.12-17).
Не знам да ли знате ону древну повест, о
муслиманки која је, будући смртно болесна, дошла у православни манастир да
тражи свету воду из целебног источника; како беше велика киша и ноћ кад су
дошли, вратару је било мрско да иде по воду на извор, захватио је воду из баре
пред капијом и дао им је; следећег дана агарјанкин муж је дошао у манастир и
донео вола. Ви, и сви други с Вама, који наводите слична чуда као доказ
благодатности расколничких и јеретичких псеудоправославних задруга, управо као
тај зли и лењи вратар, кербер на Дверима Царства који сам не улази и друге не
пушта, дајете не само онима који траже Живу Воду Православља, него и свим
православнима, да пију воду из баре, јер је, доказано, света.
Ни коптима-монофизитима се не квари вода. Ни
старообредцима (па чак ни атеистима – њихова је светиња стерилно флаширана и
продаје се у њиховим храмовима-супермаркетима, углавном значајно јефтиније него
аналогни реномирани СПЦ бренд, Водица®, који попе без ПДВ-а продају „туне“ по
кућама). И они имају своје нетрулежне светитеље чудотворце (папа Шенуда Трећи
је документовано највећи чудотворац 20. века). Код паписта древни светитељи не
престају да чудотворе. Јер, Господ зна – ако не вид(ит)е знаке и чудеса,
неће(те) поверовати (Јн.4.48). Али сва та чуда су само проповед бесомучног
гадаринца у Декапољу, шта му учини Исус (Марко 5). Проповед којој се сви
декаполити, незнаБожци диве, а и Ви са њима, иако би требало да сте одавно у
Јерусалиму, пред лицем Христовим.
Али, нигде изван Христове Православне Цркве
човек не може да прими савршену пуноћу благодати Духа Светога – нигде ван Цркве
човек не може да постане бог по благодати. То је оно што је Серафим зорно
показао Мотовилову. Е, о тој Благодати говоримо, кад „ограничавамо“ дејство
Духа Светога – благодат дејствује, и спасоносна је свим људима (Титу 2.11), али
не спасава и не боготвори смртника ван Цркве.
И наравно, нико од нас не мисли и не
исповеда да поседује ту благодат на такав начин, да смо спасени или богови по
благодати само зато што смо православни. Наше православно исповедање вере је
само апостолски темељ, коме је крајеугаони камен Христос, и на том темељу ми
зидамо дом душе – како ко, од блата, сена, сламе, дрвета, камена, сребра или
злата (1.Кор.3.12), и све ће се то Огњем небеским испитати какво би. Али, ко
зида ван тог темеља, зида на песку (а у томе је суштина нашег спора – ја Вама
све време причам о темељу и грунту, а Ви упорно инсистирате на финесама кровне
конструкције и естетици фасадних украса, као човек неимар из Христове речи –
Мт.7.26). Наше шансе (нас истински православних хришћана) да се спасемо само
због православног исповедања вере и формалне припадности Цркви, статистички су
једнаке шанси коју је имао просечни неписмени Србин, нпр. у 19. веку.
Половичне, дакле (100% од Господа, 0% од нас - у синергији 50%).
Ако човек хришћанин у СПЦ може да постане
бог по благодати – зашто би онда прилазио вама?
Ако новокалендарац може да постане бог по
благодати – зашто би требало да одбаци нови календар и врати се на стари (када
се ново вино сипа у мехове нове)?
Ако хришћанин у екуменистичкој Васељенској
Патријаршији, где се помиње папа римски, може да постане бог по благодати –
зашто би требало да осуди екуменизам као заблуду, свргне Вартоломеја, и да
поново анатемише сестринску римокатоличку цркву?
Ако хришћанин Рус у Московској Патријаршији,
где Патријарх Кирил данас јавно исповеда и проповеда да хришћани и муслимани
имају једног истог бога творца коме се моле, може да постане бог по благодати –
зашто би онда напуштао цркву отаца својих и прилазио вашој филијали ЕРП у
Русији?
А ако не може?
Ако не може – онда је у питању вера у
обећање лажног обожења (сећате се тог древног обећања из Раја). Екуменизам је,
и опет долазимо на исто, институционализована и догматизована вера у сатанино
обећање лажног обожења – бићете као богови (спасени јесте, бесмртни јесте,
богови јесте). Црквена химнологија то зове прелест равнобожја. Моји преци из
србске Лаконије су прецизно и лаконично ту веру – вјеру у обећање старог пса –
звали пасја вјера. А ви, на жалост, исповедајући могућност обожења у
схизматојеретичким псеудоправославним задругама, и ви сте какангелисти,
апостоли и сведоци-мученици те „благе вести“.
+
υ. На
грани дрвета одломљеној у позно лето, или у рану јесен, може да дозри плод.
Одломљена грана није заједничар корена (Христа), али делом јесте заједничар
сока који још неко време заостаје у грани (Духа животодавца) (Рим.11.17).
Ви сте гранчица свеже одломљена од велике
гране београдске патријаршије, која се одавно, још пре пола века, откинула од
Маслине Христове и прицепила на ватикански трн и драчу ССЦ. И ако не останете у
свом накарадном исповедању, неверју којим се одломила грана СПЦ, него
поверујете и исповедите православно, бићете прицепљени и опет заједничари
Корена (Рим.11.23).
У кандилу у коме је понестало уља фитиљ може
да гори још неко време, и тај жижак тињајући Христос неће угасити (Мт.12.20).
Али, ако се не долије уље, угасиће се сам, са смрадом. И сад, кад се са адским
смрадом гасе лампаде београдске патријаршије, а уместо њих је у храму упаљена заслепљујућа
антихристова електрика, глупе деве моронке (Мт.25.2) слатко спавају. Не брину
се за сутра, јака им је вјера, јер сутра ће се бринути за себе, нити шта ће
јести и пити, јер док има кротких оваца биће и тука и вуне, а онај који покуша
да им каже да је понестало уља и да им изгледа капље из напуклог кандила вређа
њихову свештену девственост што блиста благодатним огњем у Новом Јерусалиму.
Ја вас боцкам у ребра, да се пробудите, и да
одете на тржницу док је још кратко отворена, и од продаваца-Отаца купите јелеј
– у Грчкој га још увек има на продају, девичанског уља двехиљадегодишње
Маслине, онога јелеја што „трошило се хиљаде година, трошило се и остало цело“,
оног девичанског уља којим су пуне светиљке мудрих дева, а оне, љубоморно
(ревњиво), неће да га дају ником. Јесте скупо, али продајте све (заблуде) што
(их) имате, па га купите, омијте светиљку, напуните је јелејем, ставите нови
фитиљ и запалите светлост. Па онда мирно спавајте.
+
ψ. Где нема
истине, нема Духа Истине. Ко нема Духа Истине, није Христов; где одступи Дух, с
Њим одступа и Син. А Дух Свети је Пуноћа Очевих дарова (блага). Ризница
Божанствених блага је Црква, пуноћа Цркве – пуноћа Истине, пуноћа Благодати.
Ми, Црква, имамо пуноћу Истине, зато што
имамо пуноћу исповедања Истине, пуноћу Вере и пуну верност Предању.
Расколници и јеретици, који разбише и
расточише Пуноћу дарова-блага-имања Очевог, Цркве, краду дарове Духа као мрвице
са стола пси, и хвале се да су причасници Трпезе Божје. Краду Славу Божју да
себе прославе, краду Силу Имена Божјег да себе овласте, и краду име, богатство
и благољепије, и сав ауторитет Цркве да преваре људе – украдене мрвице огласише
за пуноћу, а Пуноћу прогласише за лаж.
А ви, ви не знате истину, јер је немате. А "немате,
јер не иштете" – не иштете Пуноћу Истине; "иштете и не примате, јер
погрешно иштете" – иштете мрвице (и капљице Водице®, која је некварљива скоро као и она флаширана
супермаркетска), задовољни сте њима као они гладни (и жедни) пси, који не знају
ситости (Иса.56.11). И чак ни сад кад вас је Свети Архикерејски Кинод изуједао
и одагнао од свога стола, који је „пун
бљувотине и нечистоће, нема места чиста“
(Иса.28.8), не дижете ум ка Истини и Оцу, него и даље "не негирате" Архикерећем Чопору
да су причасници и разделитељи дарова Духа Светога.[2]
А Отац, једном рекавши све о томе, чека и "са
суревњивошћу чезне за Духом којег усели у нас. Јер већу даје Благодат"
(Јак.4.2-6). А шта је та "већа Благодат"? И шта значи „да другу
Благодат имате" (1.Кор.1.15)? И шта је "Благодат на Благодат" (Јн.1.16)?
То је Благодат пуноће Истине, плироме Духа Светога у
Цркви – "истинита Благодат Божја" о којој
сведочи Петар (1.Пет.5.12), "Благодат
Божја у истини" о којој говори Павле (Кол.1.16).
То је Благодат за којом Отац чезне, чезне да буде наша и
ми њени, јер Он нам ју је већ дао, не на меру, него по мери "дара
Истине" (Еф.4.7), мери безконачној.
То је Благодат о којој је Син говорио кад Се
упитао: „Син Човјечији када дође хоће ли наћи причаснике њене на земљи?“
(Лк.18.8).
То је Благодат коју ви игноришете, окрећете
лице своје од ње, и хулите је. Иако је Она и ваша, узалуд је примате
(2.Кор.6.1), и немате је, и не знате је, јер нећете да знате за њу.
Имао бих и више да Вам кажем на Ваш
књижевничко-фарисејско-пилатовски упит о Благодати, али уморан сам и од овога,
јер како рече Владика Николај: "Нема тежег посла него објашњавати ствари
духовне људима који само телесно мисле и суде". И не осећам се добро, јер
натерасте ме "да чиним забрањено, да прелазим врхове и говорим о
неизрецивом", а једини тачни одговор на питање: 'Шта је истина?’,
јесте молчаније.
Основано верујем да Вам ни после овога неће бити јасно
шта Вам ја говорим, али даље морате сами. Као што рече Теодор Студит: "У Јеванђељу – Откривењу о Царству Божјем на земљи – о многом се
говори прикривено, да би љубитељи истине могли да се вежбају у њеном тражењу". Ако заиста желите више, пробајте за почетак да разумете
ово:
„Што је тајно, оно је Господа Бога нашега
(=Тајнодејство Благодати), а што је јавно, наше је и синова наших довека, да
извршавамо све речи овога Закона (=Предања Цркве)“ (Пон.Зак.29.29).
[1] Максим Новаковић: „Схватите, када ми светоотачки
утемељено објасните зашто се света водица освештана од клирика Српске
православне цркве не квари и даље, Ваше „радиолошко недетектовање“ благодати
код свих, осим код вас самих, ће имати смисла, уједно ћете објаснити и Вашем
сину зашто вас сматрају расколницима? Но Ви немате одговор на то питање. Ето
износимо једноставну чињеницу, дајте одговор на то? Признаћете да
сте преузели на себе веома незахвалну улогу, да одређујете границе деловања
Духа Светога, то је суштинска грешка на коју Вам указујем (...)“.
[2] Максим: „Наш став је да ми не негирамо
благодат Српској цркви.“
