Страшни грех богохулства (како страдају потомци до четвртог колена)

комсомолац – богоборац разбија црквено звоно

Овај догађај се збио у совјетским временима. Свима је познато каква је борба са Богом била у том периоду, како су рушили храмове, палили иконе, како су јаросно покушавали да из људских душа ишчупају све свето и да тамо посаде безбожност и атеизам.

Догодило се то у једном селу код Казањи. Тамо су живели прости људи, у већини верници, једни другима су помагали и живели су у великим породицама. Ако код неког сељака крава не би давала млека, онда би остали то сазнаши доносили му млеко из читавог села. Све су радили ручно, технике није било и веома пуно су радили.

У селу постоји црква посвећена Успењу Пресвете Богородице. Тамо су се налазиле велике иконе, људске висине са лепим рамовима. У цркви се налазила икона Светог мученика Аврамија Бугарског са његовим моштима. У њу је био положен кивот са делом прста овог светитеља.

Свети мученик Аврамије Бугарски

И ето те, 1937. год. која је била позната по многим ужасним догађајима који су се збивали у нашој земљи, догодио се још један трагичан догађај: у цркву су дошли комсомолци, почели су да ваде иконе из храма и да их пале. Неки Фјодор Игнатич дошао је до иконе светог Аврамија Бугарског, извадио је кивот, отворио га и упитао: „Каква је ово кокошија нога?“ – и избацио је мошти. Иконе су попалили а цркву су затворили.

Прошло је неко време. У селу су почеле да се појављују чудне справе – нови комбајни који су изазивали чуђење код простих сељака који читав живот ништа слично нису видели. И ето једном је Фјодор Игнатич пролазио поред поља и видио је комбајн који је стајао и није радио. Одлучио је да се увери о чему се ради и да посаветује младог возача комбајна. Пришао је и видео је да се нож у комбајну заглавио, грдно је опсовао све то домаћинство и кренуо је десном руком да вади стабла која су се тамо заглавила. Кад одједном, косачица проради и повуче његову руку унутра и откиде је све до рамена. Аврамије Бугарски га је подсетио о себи. Фјодор Игнатич је исто тако умро на необичан начин. Кренуо је у подрум неким послом, и пао је доле на главу и тако је и остао – глава доле а ноге увис.

Фјодор Игнатич је имао сина Ивана који је отишао у рат и у рату је изгубио десну руку до изнад лакта. Морао је да коси левом руком, везујући каиш за остатак десне руке. Иван је добио сина Васку. Десна рука Васке је била сува, кост и кожа као бич. Због тога су га се бојали. А том руком је плашио локалне мангупе. Но, и ово није крај. Василије је порастао и оженио се. Добио је сина а његовом сину је рука такође била сува. Четврто покољење у породици.

Ето тако је Господ пројавио ова чуда кроз свога угодника Аврамија Бугарског. Бог се не свети никоме већ га уразумљује. Често су ова уразумљавања веома сурова али су опет управљана Његовом љубављу ка нама. Јер боље је пострадати овде на земљи, прихватити његову родитељску казну и поправити се, него се обрести у преисподњој и задобити вечне муке. Страшно је пасти у руке Бога Живога.

Сви ови догађаји су послужили као лекција верницима из овога села јер су јасно схватили разлог због чега се ово догодило. На примеру ове породице Господ је показао људима шта значи односити се без страха Божијег ка Богу и ка светињи.

(Имена чланова горепоменуте породице су измењена јер су неки од њих још живи па не би било сасвим коректно објављивати их.)

+++

Свети мученик Аврамије Бугарски

Родом из Камске Бугарске, около Казана. Био је мухамеданске религије. Бавио се трговином, од чега је сиротима раздавао милостињу. Бог му се због тога смиловао, и он се обрати у хришћанску веру. Његови саплеменици га због исповедања и проповедања Христа убију 1. априла 1229. године, после вишедневног настојања да га поврате у мухамеданство. Руски трговци су касније пренели његове свете мошти у град Владимир у Успенски манастир, где и данас почивају.

Евсевије Петровић: Смиреномудровање о нашем поразу[1]

 

„И звијери дано би да ратује са светима[2] и да их побиједи.И дана јој би власт над сваким родом и народом и језиком и племеном.“
Откровење 13:7

„Робовање је најбоље за покајање“
Владика Николај

Зашто је звери дано да победи свете?

И зашто Откровење ни речју не говори о разлозима и узроцима тога пораза?

Када синови зла, они који су изабрали да не буду слуге и синови истине и правде, гоне Народ Божји, било огњем и мачем, било лажју и неправдом, то Бог Народ Свој подсећа на оно што је он заборавио: да треба да буде одељен од њих. А најзаборавнијима, у крви њихове деце показује истинску нарав синова зла, и колико је гнусан Сатана у слугама својим – да добро размисле о томе и изаберу да ли у вечности желе да живе скупа с њима, или у сасвим другом Свемиру. И данас, када је народ србски изгнан из већине својих исконских земаља, а незаклани остатак стада вуковима загнан у вучји обор београдског пасјалука којим симболично влада кнегиња содомска из народа гоморског, и где увелико траје даље „проређивање стада“ (50 000 годишње мање), последњи је тренутак да заборавни и богозаборавни Срби размисле о смислу онога што им се десило.+

Последња реч Старог Завета и прва реч Новог Завета – свеза старог и Новог, прва и потоња заповест људима Божјим – иста је: „Покајте се!“ (Матеј 3:2 и 4:17).

Послушање тој заповести услов је без кога не бива и не може бити испуњена Воља Божја у људима, „в человјецјех благовољеније“ (Лука 2:14): „Верујте у Јеванђеље!“ (Марко 1:15).

А у те две прве заповести Христове сазрцава се и сав циљ и сав смисао живота човечјег на земљи:

1. познати себе, и

2. познати Бога,

3. да би се тим познањем, кроз заједницу љубави у испуњењу свих заповести Христових, ступило у непрекидно и нераскидиво обштење с Богом, у Духу Светом.

Познање себе, покајање, то је јасновиђење свога стања – пада, робства и погибли у којој се сваки човек и све човечанство скупа налази. Кад се човек загледа у себе, кад истинитом мишљу протрља очи ума и кад кроз њих у душу уђе светлост Истине, светлост Духа Светог, сав ум се очишћује и мења (и та се измена ума зове мета-ноја, јелинска реч за покајање). И тада човек види себе онаквог какав јесте: погинулог и проклетог.

И тек кроз такво јасновиђење покајног ума човек може да вером види и препозна својег јединог Спаситеља, у Јеванђељу. И само кроз ту спознају може доспети до јединог места састанка са Богом – до смирења. Покајање је почетак, средина, и конац пута којим се ходи у загрљај Богу[3]. Покајање има почетак али нема крај – јер му је крај у Љубави Божјој, која нема почетак ни крај.

А Покајање бива или кроз савршену послушност Истини (код сасвим ретких изабраника Божјих), или кроз страдање. Спознаја пада и немоћи је раздируће болна – то је као пробудити се из несвести и видети себе унакаженог ранама, паралисаног и свезаног за болесничку постељу.

Зашто смо и како ми, Срби Христови, доспели ту где смо данас – до жуте куће на крај глобалног села врлог новог света, чврсто свезани за болесничку постељу, и са неколико органа народне душе мање?

И зашто је баш нама, потоњој генерацији Срба, припало да будемо и сведоци и актери коначног пада и распада хришћанске цивилизације, да доживимо и гледамо овај страшни последњи пораз славјано-сербског народа Божјег?

Наши Преци су кроз историју бивали сведоци пада и погибије делова, појединих стубова, зидова и здања наше цивилизације. А пред нама и у нама се рекапитулира свеукупна историја пада, и ми доживљавамо и гледамо њен коначни распад, кроз све фазе великог пада и пораза – од Христове Империје до христемпорије[4], од Царства Истине до конц-логора пост-истине, од светог Жртвеника до сметлишта света, од Педесетнице до анти-педесетнице потоњег „апостолског сабора“ српске цркве:

· пад западног Римског царства, којег смо ми легитимни грађани и баштиници били (најпре пад у папско-германско робство, затим и коначни пад у јерес)

· троструки пад источног, Ромејског Царства, којег сми ми, такође, и саоснивачи и грађани и баштиници били: најпре кроз разорење папским крсташима, затим кроз унутрашње разорење папским јеретицима-унијатима, и на концу пад у мухамеданско робство

·  пад Србског Царства

·  пад србске Деспотовине, и коначни пад Срба у мухамеданско робство

·  апостасија и дуги пад Срба у арапско-турску Мухамедову веру

·   апостасија и дуги пузећи пад западних Срба у латинску папску веру

·први изгон из Старе Србије под Чарнојевићем, изведен у папско-мухамеданској (аустро-турској) синергији

· пад преосталих Срба под масонско робство после лажноименог ослобођења од Турака

· распад целокупне словенске цивилизације, дејствован и руковођен из ватиканско-германских штабова и потпомогнут из стамболских харема и московских масонских ложа, започет у лужичкој Србији, настављен у западном Илирику и Пољској, данас окончан у НДУкрајини, НДМонтенегру, НДХ, Словенији, Босни и Херцеговини, и Северној Македонији

·  пад Теократије у Црној Гори и Брдима, кад су се Срби одрекли власти Сведржитељеве над собом (словенски держава, грчки кратос = власт) и предали је „држави“ (када је књаз Данило србску Црну Гору и Брда прогласио световном државом, расекао световну од духовне власти и увео масонску секуларну монархију, први међукорак ка модерној демо(но)кратији, тоталитаризму сатанистичке државе)

· с тим скопчан пад и распад племена србских – племенске заједнице, започет братоубилачком црногорском похаром Куча 1856. и анексијом србских Брда, Приморја и Источне Херцеговине Црној Гори, а окончан „пасјим гробљима“ и „колонизацијом“ 1941-1945; и са тим пад под проклетство клетве прађедовске[5]

· пад Срба у смртоносну масонску клопку Првог светског рата, где је изгубила више од половине својих мушких глава

· пад Срба у смртоносну масонску клопку „Југославије“ где су заувек изгубили своју, крвљу најбољих синова стечену, државу, а даровали је својим џелатима

·  коначни изгон остатака ромејског, сербско-јелинског народа из Мале Азије и Константинопоља, и с њим синхронизовани велики новокалендарски раскол православне цркве и тихи бескрвни геноцид србског остатка у северној Грчкој

·  пад Срба под комунистичко-усташко робство, уз милионске жртве њиховог синергистичког Покоља и одрицање од Бога, из којег се до данас није ослободило – и у том робству аутогеноцид већи и монструознији од усташког, милионска утробна чедоморства

· коначни изгон Срба из западних србских земаља (НДХ и дела БИХ), реализација ватиканског пројекта „трећину под нож, трећину под криж, трећину преко Дрине“ (запечаћеног доданашњом забраном помена закланих жртава - јер „не постоје, него су болесни националистићки и антикатолићки великосрпски мит“)

·  коначни изгон Срба са Косова из Метохије

· коначни аутоизгон и аутогеноцид Срба у Македонији

· ампутација Брда и Црне Горе у НАТО Монтенегро

·пад под тоталитарну власт сатанистичке светске државе

·распад породице и друштва, уз потпуно економско и еколошко и демографско разорење земље, потпомогнуто потапањем Србије „јужним потоком“ авганистанско-пакистанске канализације (ископаним шапама српских вучића – „за нашу децу“).

· пад србске цркве - у екуменистичку унију са Светским савезом цркава, криптоунију са папистима и монофизитима, и сергијанску унију са сатанократском државном влашћу (последња фаза ватиканско-усташког геноцида: духовно заклање незакланог остатка Срба[6])

·пад под глобалну окупацију антихристовог јахача на белом коњу (овде:), који је покорио свет (Откровење 6:2) и за којим, брзо, следе и преостала три и с њима „невоља велика каква није била од постанка света, нити ће бити“ (Матеј 24:21)

·и на концу али не последње: пад под духовну власт „светог духа“ који је за новог патријарха СПЦ изабрао Порфирија „помиритеља“ и „мостоградитеља“ (такозваног човека који је на месту србског свештеног Имања и Задруге инаугурисао и легализовао „Фарму“ и „Задругу“, а данас треба и да изгради мост са србске обале према другом, Великом Понтифексу, са централним стубом на костима Мученика у Јасеновцу).

„Ко води дружбу са непријатељима Цара Христа, тај не може бити друг Цара, него је и живота недостојан и погубљује се с непријатељима“ (Јован Златоуст).

Духовни војвода Срба салутира и потчињава се генералисимусу непријатеља Божјих, и тиме сву своју војску постројава под врховну команду папских крижара.

И тако је наступило савршено робство у којем смо данас. Србски Град је разорен, и у њему камен на камену није остао. На нама се испунила реч Господња, речена Пророком древном Израиљу: „Дође ти крај...и око Моје неће те пожалити, нити ћу ти се смиловати...све ће руке клонути и сва ће стегна бити оскврњена мокротом...и даћу Израиљ у руке туђинима да га разграбе, и зликовцима у плен...и довешћу најгоре између народа да наследе домове њихове...и оскврниће се светиње њихове...и нестаће закона у свештеника, и савета у стараца...и викаће у уши Моје гласом великим и нећу их услишити...и сами ћете себи бити мрски за сва зла своја која чинисте“ (Језекиљ 7.).

Али погибао и робство наше гори су и страшнији него што бејаху погибао и робство древног народа израиљског пред долазак Спаситеља. Срби су данас разједињенији и раскољенији него икад у својој трагичној историји, и само међу онима који себе сматрају православнима више је табора него што је било племена Израиљевих (овде:). Јер са слободом – још страшније – у безакоњима изгубили смо и љубав (Матеј 24:12). И не само да смо изгубили љубав, него смо са њом изгубили и солидарност крда – оно што имају, и никад не губе, и биволи, и дивље свиње, и мајмуни, и вукови. То је доказ да када хришћанин, или хришћански народ, пада, пада ниже од животиње – до демонског дна.

И зашто смо ми, данас, немоћни и да се успротивимо, а камоли да успоримо или зауставимо тај велики пад и распад? По чему смо ми другачији од наших Предака, да је нама запало у удео да га и окончамо и рекапитулирамо, и да до краја испијемо прегорку чашу гнева Божијег? Зашто је нама, слабоумним авај-богаљима, дато да војујемо последње битке? Зашто ми?

Наши Преци су били силни и целомудрени синови хришћанске Револуције; ми смо развраћена или ушкопљена деца пролетерске, сексуалне и информатичке револуције. Коме смо такви потребни?

Наши Преци су били Сораби – раби Божји и раби једни другима, у нераскидивој заједници; ми смо робови сатанине државе и његове охлократије, слуге странке или слуге својих страсти, и свако сам за себе, у несјединивој атомизацији. И по чему заслужујемо да се зовемо Срби - кад нам, дегенерисаним и генетски модификованим, ни гени више нису србски?

Наши Преци су били опијени Истином, изнад свега су љубили Слободу[7], и крвљу су бранили своју децу; ми смо пијани од лажи, изнад свега ценимо пуне јасле и удобну шталу, и бездетни смо јер своју децу убијамо сами. За шта, и којим срцем и којим умом, ми да ратујемо?

Наши Преци су мрзели зло и, по заповести Божјој, немилосрдно га избацивали између себе; ми смо допустили злу да нас содомизује, кротко га примамо и, по заповести сатаниној, толеришемо мулти-култ „људских права“ на зло. И чији смо ми, као са-култиватори зла, уопште?

Наши Преци су се радовали смрти тела („Срб је Христов, радује се смрти“); ми се радујемо што чизма која нам је наступила на лице, да ту остане вечно, још увек не гази да смрска него оставља простора да помало дишемо и да је љубимо у ђон. Чему нам још остаје да се надамо?

И ако сваког правог Србина, с песником, „све ране свога рода боле“ – како смо живи од толиких рана и таквога бола? Највећи Србин, Свети Сава, примио је и окусио свега пар од ових рана. Највећи Србин после Саве, Владика Николај, иако савременик многих од нас, није видео ни окусио последњих десетак страшних јазви које смо задобили, па је умро од непребола, у новом Вавилону, изгнан из разореног и поробљеног Јерусалима србског и из рода свога. Зашто је нама, немерљиво слабијим и неразумнијим од наших предака дато да их примимо (јер Антоније Велики говорио је о нама када је рекао: „Доћи ће време када ће људи оглупети“)? И како спасти безумника, када је за спасење неопходна сагласност разумне воље?

Како смо уопште живи?

Једини одговор је: нисмо живи. Јер само мртвац не осећа бол. И онај ко је анестезиран, којем је рецептор духовног бола – савест – спаљена; а и тај је духовни мртвац, јер анестезија душе не постоји и душа која не осећа бол је мртва душа.

А мртваци, као и покајници, не могу и немају права да се жале на страдања. Јер управо такви какви јесмо, ми смо сасвим прикладни за историјску улогу која нам је додељена – јер дошла је она ноћ у којој више „нико не може делати“ (Јован 9:4)[8]. Сав народ србски и сваки Србин понаособ данас је на Голготи. И сви смо распети, са рукама и ногама прикованим на крст, и више нема ни делања, ни бежања. Једни на крсту разумног разбојника који се каје и зна да по делима својим прима, и да прима мање него је заслужио. Други („другосрби/јанци/“) на крсту поред, у телу разбојника који хули, куне и руга се, и својим коначним безумљем купује себи ад. И трећи, нечујна мањина, у Телу Христовом, изранављеном и прободеном копљем римских војника цара овога света.

А зашто нас Сатана и даље напада, и све силније, иако нас је сасвим поробио и распео? Зато, јер је његов главни циљ да човеку узме и погуби други, од слободе већи дар Божји – ум. И истину у њему, која је Православље. И зато јер зна да је и на крсту могуће спасење, и да је баш на крсту оно најближе (а да он сам на крсту не може ништа да учини, јер му прићи не може). Отуда бесни „информативни“ рат – са телевизија, новина, интернета, непрестана бесомучна артиљеријска ватра скверни, лажи, спинова и полуистина, којој је стратешки циљ да разори разум распетих људи, и одвоји га од сваке истине. Отуда хемијско тровање кроз храну, ваздух, воду и лекове, којем је циљ да деградира умове и вољу људи до нивоа роба-дебила који је покоран, тих и срећан у својем луксузном „у се, на се и пода се“ робству.

Зато, наш стратешки циљ у рату који бесни око нас и у нама мора бити један једини: непокоравање. Па макар и изгубили разум – али не смемо се покорити. Јер тада ће „врагу нестати оружја на крају“ (Псалам 9:7), и преостаће му само једно: да нас изгна из свог света, као што је изгнао свете Претке наше, и све праведнике од Авеља до дана данашњег. Смрт у непокоравању је победа. А Сатанина победа, када све убије, изгна или коначно преведе на своју страну, то место, тај свет без Бога и Божјих људи, са свим „независним државама“ бивших Срба у њему - то је пакао.

И шта можемо учинити, поражени, распети и полумртви, у врлом новом поретку света у коме место за непокорне није предвиђено?

У томе је дивна Премудрост Божја: воља Његова је да нас васкрсне из наше духовне смрти – и да нас, отпад и не-ратнике последњег позива („Доведи ниште (фукару), и богаље, и хроме, и слепе!“, Лука 14:21) стави на последњу линију одбране, пред царским дверима. И да останемо до краја ту, и да ми такви – најгори и најјаднији од свих, али непокорени – победимо и посрамимо гордог врага, који је себи већ уписао победу. Јер ако га ми, најмизернији представници људског рода, поразимо, одолевши му, њему не преостаје ништа друго него да понижен заувек побегне у таму крајњу.

Испрва, у древној историји а нарочито у Старом Завету, Бог је често интервенисао јер је форматирао историју и учио Своју децу правилима ратовања, и помагао им да науче. Данас, у коначници, кад је све оформљено и сва правила формулисана и написана и прочитана и позната, Он више не интервенише – пушта да они који су Му верни сами победе Ђавола, и тако добију већу славу. А осим тога, ћутање Бога на завршном испиту човечанства апсолутни је предуслов регуларности испита (то добро зна и Сатана, и зато се једино узда у наше безумље).

Зато слава Богу и на томе – што смо живи мртваци. Да нисмо мртваци, одавно бисмо или умрли од бола, или, да нас има, јуначки душу своју положили у борби. Да смо живи и да имамо слободу и да се ми питамо, веће бисмо зло себи учинили. Јер: „Несрећа коју нам Бог попусти боља је од среће коју ми сами кујемо. Страдањем плаћамо улазницу у Живот“ (Владика Николај). И уосталом: што мање људског фактора, то више Бога.

А и све је лакше – кад знамо да су наша имена избрисана из бројног стања и да наши земни животи у ствари не постоје, не морамо више бринути за њих. И будући да више не можемо победити ни латински рак ни арапску кугу, који су нас заокружили са запада и истока (и са којима нам спремају одсудно „помирење“), да се никуд не можемо измаћи између германског наковња и англо-америчког чекића, док смо изнутра нагрижени јеретичком рђом и разједени издајничком трулежи и са широм отвореним капијама Града, преостаје нам само једно, ако хоћемо да останемо Христови Срби – да мремо за Истину, Слободу и Правду Царства Небеског. То јест, да чинимо исто што и Преци наши.

И тако, Премудрост Божја нас ипак изводи из беспутног лавиринта наших безумља, грехова и страсти у слободу воље Своје, и – хтели ми то или не хтели – нас, последње беднике, чини у суштинском подобним светим и јуначким Прецима нашим.

И зато Писмо не говори о узроцима пораза Хришћана. Јер, ако останемо у поразу верни слаткој Истини Христовој, до Његове Победе, и за њу положимо душе своје не покоривши се лажи и врагу – Он неће поменути безакоња наша.

Амин – нека тако буде!

 

Евсевије П.

О Недељи митара и фарисеја, 7529/2021.

 

---

[1] Црквено-словенска реч смиреномудрствовати не значи „мудровати“ у данашњем смислу србског језика, него значи понизно размишљати, смирено, скрушено, ниско мислити... Смирене мисли које следе родиле су се из плачевног озрачја два значајна и не случајно истовремена догађаја која су се десила последњих дана: закаснелог свесрбског созерцавања трагедије Јасеновца, и избора новог патријарха српског, човека који се хвалише како јавно води љубав са Загребом, градом за Гробом Јасеновца„ и чија је свештена мисија да незаклане Србе помири са браћом Хрватима и „светом и божанственом сестринском Римокатоличком Црквом“ (формулација претходна два српска патријарха).

[2] Под “светима“ се у Новом Завету, и раном хришћанству, подразумевају Хришћани – независно од личне светости, она се подразумевала као пребивање у заједници Духа Светог.

[3] “Три ствари су данас најпотребније: покајање и покајање и опет покајање“ (Владика Николај).

[4] Христемпорија (грчки): продаја Христа, трговина Христом, подразумева сваку издају, предају и продају, дело Јудино.

[5] Видети Аманет Марка Миљанова и главара кучких о међама из 1869.

[6] Вековна мржња паписта, бивших Срба, хрвата-усташа и осталог муслиманско-монтенегринског „усташког цвијећа” према Србима, и њихово манијакално настојање да нас преведу на своју страну, потиче отуд што они интуитивно знају да ће због Срба бити осуђени са ђаволом (и дрхте, кад нису пијани и кад их нико не види); јер, да Срба није, можда би им било опроштено. Зато се толико труде да нас „помире“ са собом и присаједине себи, и да Срба не буде – у безумној нади да тада неће бити оптужнице.

[7] Православље је истина и слобода, у љубави. Зато се до данас сачувало и још (у траговима) постоји само у народима истинољубивим и слободољубивим – славјано-сербским и сербо-јелинским.

[8] И „зима и субота“ (Матеј 24.) на које нас је упозоравао Син Човечји, и авај, авај је данас трудницама и дојиљама – онима који нису родили и отхранили душе своје за Војну Христову.

Бели коњ Антихристов – Листајући Откровење Јованово

 

„Пророштва су знак верујућима“  

(1. Коринћанима 14:22).

„И ово прво знајте: да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу.“

(2. Петрова 1:20)

У ове дане када је практично цео свет у четрдесетници (карантин значи четрдесетница, фр. quarantaine - период у којем су потенцијално заражени кугом били изоловани), и кад нико не може да се изговара да нема довољно времена, време је да се време искористи за читање. Између осталог, и изнад осталог, и за читање знакова времена.

Наша генерација се већ могла уверити у истинитост речи Апостола – да се пророчанства Светог Писма разумевају збивањем пророкованог догађаја, и да се не могу унапред потпуно разумети ниједним личним људским тумачењем, па чак ни тумачењем светитеља. Јер, ниједан светитељ Цркве није унапред разумео и објаснио пророчанство о великој звезди којој је име Пелин, која на глас треће трубе анђелске паде с неба као горећа буктиња, и паде на трећину река и на изворе вода, и трећина вода поста пелин, и многи људи помреше од вода, јер постадоше горке (Откровење 8:11). Нама, који смо својим очима видели Чернобиљску катастрофу, који знамо да се на украјинском дијалекту руског језика биљка пелин зове чернобиљ, и да је хидросистем Припјата на чијој обали је била нуклеарна електрана, на тромеђи Украјине, Русије и Белорусије и уједно преко Дњепра повезан са трећином хидросистема европских вода, и који смо својим очима видели људе оболеле и умируће од ''горких'', отровних вода, све о томе је јасно.

Јасно нам је да је седми печат Књиге, тајанствене књиге последње историје људске коју је једино Јагње достојно да узме и отпечати печате њене – већ увелико отворен (Откровење глава 5 - 9.).

Јасно нам је да је и четврти анђео већ одсвирао својим гласом трубним (8:12): ''И ударена би трећина сунца и трећина месеца и трећина звезда, тако да се помрачи трећина њихова, и да трећина дана не светли, такође и ноћи''. Време које нам се у последње време скратило толико да то свако од нас осећа, скратило нам се дакле за трећину – сунце, месец и звезде су мера људског времена: сунце је мера дана (дана и ноћи), луна је мера месеца (лунарни месец), звезде су мера године (Никејски календар је сидерални, оријентисан према звезданој години, и њиме се мере све астрономске хронологије). У оригиналу ''да трећина не светли'', стоји ми фани, што буквално значи: не види се, не јавља се, не очитује... Наши дани, наши месеци и наше године су краћи за трећину (генерације нас рођених пре треће трубе то знају, ''миленијалци'' вероватно не, па им ово звучи као безумље). Сунце, месец и звезде се једнако крећу како их је Бог створио, и дан је дан, месец је месец, а година година, али за нашу перцепцију једна трећина њихове мере је помрачена, потамњена, и ми је не видимо, не осећамо - немамо.

И јасно нам је да се савршено на нас односи оно што у пророштву следи одмах после четврте трубе, јер то осећамо и на својој кожи, и у души: ''И видех и чух једнога орла где лети посред неба и говори снажним гласом: Авај, авај, авај онима који живе на земљи од осталих гласова трубних оне тројице анђела који ће тек затрубити!'' (8:13).

Можемо чак бити у искушењу да помислимо да већ гледамо и видимо испуњење пророчанства о авај-догађајима после трубе петог анђела (9:1-11) - свако од нас је последњих година могао да види, ако је хтео, небо и сунце као димом помрачено облацима формираним из репова авиона, гвоздених скакаваца који не брсте траву, и чији је шум као бука многих коњских кола када јуре у бој, и којима се од анђела бездана даде моћ коју имају шкорпије на земљи, моћ да отровом жаока из репова својих муче људе пет месеци (пет месеци је просечно преживљавање од агресивних форми малигних болести, које су данас епидемија)...

Већ назиремо и испуњење пророчанства о томе како ће лик звери који говори чинити да буду побијени они који се не поклоне лику звери (13:15). Технологија је ту - 5Г ''бежична комуникациона мрежа'', војна технологија за коју се одавно зна да има капацитет да усмереним дејством микроталаса спали срце или скува мозак у човеку, увелико се инсталира по целом свету, а дошла је и у Србију (за оне које интересује, овде се може чути мишљење војних експерата који су радили на развоју тога оружја, и њихова сведочанства о томе како оно функционише: https://www.youtube.com/watch?v=ol3tAxnNccY). Када постане потпуно функционална, она ће непогрешиво идентификовати сваког човека у четвородимензионалној мрежи ''интернета свега'', не само човека са регистрованим дигиталним идентитетом него и онога који га нема, ''уљеза''. И сваког ''нелегалног'' или ''неподобног'' моћи ће да елиминише. Елегантно и еколошки, без крви и без трагова злочина – људи ће падати на нос на улицама, као што смо их видели да падају последњих месеци у Кини и другде, и као што птичице падају са неба у зонама где су тестиране 5Г мреже. Узрок: изненадна смрт, престанак рада срца, или масивни инзулт (а ако се дешава у време ''пандемије'', онда је узрок смртоносни респираторни вирус).

А ево, у ове дане пред нашим очима испуњава се још једно пророчанство Откровења.

''И видех да Јагње отвори један од седам печата. И видех, и гле, коњ бели, и онај што сеђаше на њему имаше лук и стрелу; и даде му се венац, и наступи побеђујући, и да победи'' (6:1-2).

Први од четири јахача апокалипсе, којима су се људски умови заокупљали кроз целу хришћанску историју, ујахао је у овај свет. И покорио га.

Четири јахача апокалипсе традиционално су се толковали, редом, као куга, рат, глад и смрт. И мада је свака генерација људи у последњим временима – а последња времена су времена од оваплоћења Сина Божјег до Његовог Другог доласка – имала прилику да види ова четири зла и да буде бичевана њима, пророчанство се у пуноћи и коначно испунило и открило тек сада, пред нама, последњим генерацијама последњих људи последњих времена.

Четири јахача апокалипсе су четири зловесника доласка Антихриста, четири антијеванђелиста. Код сатане, патетичног имитатора Творца Неба и земље, ''мајмуна Бога'' (који се созерцава у својој справи, огледалу), све је наопако, па није необично што код њега четири антијеванђелиста претходе зацарењу његовог сина, ''спаситеља човечанства'' (а не последују и зато јер после његовог зацарења времена више неће бити). И као што су четири Христова Јеванђелиста свету јављали Благу вест Љубави Божје – исцељење пале природе људске, мир, благобитије и живот људима, тако четворица антихристових коњаника доносе од Христа отпалом човечанству злу вест наступајуће љубави сатанине – болест, рат, глад и смрт.

Коњ је традиционални симбол снаге, земаљске моћи, брзине и плотске силе која је већа од плотске силе човека. Као такав, он је и симбол рата – ратна машина. Јахач који седи на њему је човек који је укротио и узјахао анималну силу већу од себе, покорио је својој вољи и управља је својим путевима ка својим циљевима. Он је симбол ума људског који контролише безсловесну, алогосну силу, и у конкретном случају, персонификација свесног интелигентног зла које човек чини човеку, служећи сатани. Бели коњ на којем први антихристов зловесник јаше, и којег данас видимо како је покорио цео свет, јесте савремена медицина – бело је боја лекара и фармацеута, као асоцијативни и дистинктивни еснафски симбол чистоће и здравља. Фармако-медицински комплекс савременог света је, скупа са војно-индустријским комплексом и глобалистичком токсичном пољопривредно-прехрамбеном индустријом, једна од три ноге троношца технократског новог светског поретка на којем са Јудином краватом око врата, чији је крај чврсто у руци сатаниној, стоји избезумљени самоубица – човечанство отпало од Христа.

Јахач на томе бесловесном белом коњу у којем нема разума (Псалам 32:9) – нема Логоса – у својој руци држи лук и стрелу. Грчка реч у оригиналу је токсон (τόξον), и означава управо лук и стрелу, цео борбени комплет (не само стрелу како стоји у синодском и вуковском преводу Писма, нити само лук како стоји у црквено-словенском преводу, него и једно и друго). Од те речи, токсон, изведена је и реч токсин, отров – по отрову којим су се у старини премазивале стреле.

И јахачу дана би corona (у латинској вулгати, преводу који је за полуписмене римске пагане учинио наш земљак, Јероним Стридонски) – да наступи освајајући и да освоји (ἐξῆλθε νικῶν καὶ ἵνα νικήσῃ). Одакле му је дата corona не знамо поуздано, иако можемо да претпоставимо да 400 америчких војних биолабораторија које су распоређене по целом свету (па и у Кини...) ипак раде нешто кад су у њих већ инвестиране десетине и вероватно стотине милијарди долара. Али оно што јасно видимо јесте да је тај коме је дата корона освојио и покорио цео свет. И да је цео свет данас у затвору у својим домовима, из којих људи не могу да изађу ни до храма и Литургије (које неће бити на Васкрс по први пут за 2000 година). У удобним ћелијама у којима је сваки дисциплиновани затвореник сам себи и ревносни затворски чувар. На улицама су маскирани војници са прстом на обарачима пушака, као јавни симбол окупације и поробљења, а цео електронски затвор се надзире вештачком интелигенцијом и контролише „природном интелигенцијом“ капоа – „елита“ из влада и струке.

Токсон који јахач на белој коњини демонстративно носи пред целим човечанством, лук и стрела, то је спаситељна вакцина коју нам најављује професионални човекољубац Billy the Gates of Hades – шприц је токсон-лук који испаљује токсон-стрелицу, иглицу, импрегнирану токсином. А токсин је „паметна“ вакцина нове генерације, прва вакцина базирана на РНК технологији и још непримењена на људима (вирус, латинско име за грчку реч токсин, синоним за отров, управо представља страну, патогену РНК). И вакцина ће доћи скупа са „паметним“ дигиталним сертификатом о имунизацији – онај ко га нема и не жели да постане „паметни“ дигитални човек са дигиталним идентитетом у врлом новом дигиталном свету, после „пандемије“ корона вируса више неће моћи ни да се запосли, ни да путује. А брзо затим ни да купује, ни да продаје.

Али запослење и путовање је мање битно у односу на оно што следи (6:3-8). А следи јахач на риђем коњу – рат, за њим јахач на црном коњу – глад, и за њима јахач на пепељасто-сивом коњу и са њим ад – смрт, смрт четвртине човечанства.

А за њима нешто још страшније од тога – мир и благостање у сатанином царству.

Талмудистичко јеврејско предање говори како је потребно да већи део човечанства суботствује бар једну суботу, да би машијах, цар и спаситељ, могао да дође. Али, изгледа да је за долазак машијаха нужно и да на бар један хришћански Празник над Празницима, Васкрс, не буде Литургије (а литургија без присуства народа није Литургија, јер је она по дефиницији опште, заједничко, јавно дело, а не дело самих свештенослужитеља). Свако ко нам говори да то треба да са смирењем и кротко прихватимо, по угледу на покајнике пустињаке и као епитимију за своје грехе, такође је пророк и претеча машијаха који долази, на крилу гнусобе опустоштења (Матеј 24:15; Данило 9:27 и 12:11).

Ко се спрема на страдање, неће погрешити. Ако страдања буде, лакше ће га поднети. Ако страдања не буде, духовно вежбање је свеједно корисно (1. Тимотеју 4:7-8) - сећање на смрт је почетак мудрости. А Мудрост, Која је и Милост, нека нам је свима у помоћ.

Дођи нам, Господе!

 

Евсевије П.

 ____________________

[1] И јахачу дана би corona (венац):

У оригиналу је стефанос, венац - што значи и круна (корона). Ипак, корона-венац, различит је од царске круне, која се у Писму назива дијадема (Откровење 19:12). Венац-круна је оно што добија победник у борби (нпр. мученици, или хришћански брачници који су сачували чедност до брака у тајни венчања добијају круне-венце као победници над плотију). То што је јахач на белом коњу добио корону/круну пре завршетка подвига, односно пре краја освајања, додатно указује да је рат режиран и да је победник унапред одређен.

Псовке – језик демона

 

Знате ли да су псовке – језик демона (бесова)? У медицинској пракси позната је оваква појава: при парализи, при потпуном губитку говора, када човек не може изговорити ни „да“ ни „не“,он може, ипак, савршено слободно да изговара целе изразе, који се састоје искључиво од псовки.

Ова појава је на први поглед веома чудна, али она говори о многоме.

Испада да псовање пролази по потпуно другим нервним путевима (у мозгу) него сав остали нормални говор. Који су то нервни путеви? Шта (или ко) стоји иза њих? Ко на тај начин демонстрира своју власт над парализованим телом?

„Псовке су језик општења с демонским силама. Није случајно да се та појава именује инферналном лексиком (пакленим речником, latinski "infernal" - пакао, преисподња). Инфернални значи адски, из преисподње“. Псовке су, очигледно, биле добро познате Словенима.

Вулгарно именовање жене слободног понашања (лаког морала) среће се још у брезовим новгородским записима (писма и записи на кори од брезе - споменици писмености Древне Русије од XI do XV века. Укупно пронађено око 1200 записа у Русији, Белорусији и Украјини. У обитељи Св. Сергија Радоњешког су, такође, писали књиге на брезовим листовима а не на хартији. Извор: Wikipedija). Само што је оно (вулгарно именовање жена у древним паганским записима) тамо имало потпуно други смисао.

То је име демона с којим су општили древни вешци. У његову "обавезу" је спадало кажњавање окривљених жена оним, што се у савременој медицини назива "нимфоманијом". И остале руске речи псовки имају, такође, демонско порекло.

У последње време наука је показала да од употребе псовки страда не само морал него и здравље човека. У буквалном, какво год да је, значењу речи. Један од првих научника, који је обратио пажњу на ову тачку гледишта, био је Иван Бељавски. По његовом мишљењу, свака изречена или реч који је човек чуо носи у себи одређену енергију који делује на човека.

У то, да су псовке - језик сатане и бесова, може се лако убедити за време читања молитви заклињања у православним храмовима. Да напоменемо да су молитве заклињања чин изгоњења ђавола (демона) из човека. Такве људе и називају ђавоиманим (који имају ђавола у себи, демона, опседнутим ђаволом итд.). У време читања ових молитви са многима од њих дешава се нешто ужасно.

Људи почињу да лају, кукуричу, младе девојке почињу да вичу грубим мушким басом .При додиру крста они почињу да се криве и одвраћају од њега (оваквом случају преводилац овог текста је лично присуствовао 2003.г. у једном нашем манастиру, крај моштију једног нашег свеца). А главно је да се скоро сви они страшно псују. Псовкама вређају свештеника, Цркву. Али свешетнослужитељи који обављају овај обред знају: не виче сам човек него демон који вришти (мучећи се) из њега. И то псовкма. Нимало благим већ најгорим могућим - бесовским.

Ако псујете онда се немојте чудити што имате непријатности у животу. Псовка - то је проклетство које ви шаљете на људе а у првом реду на себе.

Света преподобна Марија

Беше у Витинији неки човек по имену Евгеније. Он имађаше жену веома честиту и богобојажљиву. Она му роди кћер јединицу, и надену јој име Марија. Али Евгенију умре жена, и он васпита кћер своју у cтpaxу Божјем. И када девојчица одрасте, рече јој отац: Мила кћери, ево целокупно имање своје предајем у руке твоје, јер ја идем у манастир да спасем душу своју. Чувши то од оца свог, девојка му рече: Оче, ти хоћеш само себе да спасеш, а мене да погубиш. Зар не знаш да Господ у Еванђаљу каже: Пастир добри душу своју полаже за овце. Ко спасе нечију душу, он је као творац њен.

Чувши то, Евгеније се веома обрадова њеним речима, јер изговарајући их она плакаше и ридаше. И рече јој отац: Мила кћери, не знам шта да чиним с тобом. Ти си женско чељаде, a ја хоћу да идем у мушки манастир, и како ти можеш у њему живети са мном? Јер ђаво преко женског пола изазива саблазан код слугу Божјих. А девојка на то рече: Господине оче, нећу ја ући у мушки манастир како ти кажеш, него ћу острићи косу, обући мушко одело, па тако с тобом ступити у монаштво. И нико неће знати да сам женско.

Чувши овакве речи од своје кћери, блажени се Евгеније веома обрадова духом, раздаде целокупно имање своје ништима и убогима, сиротама и удовицама, остриже кћер своју и обуче је у мушко одело, наденувши јој име Марин место Марија. И рече јој: Пази, кћери, добро чувај и скривај своју природу, јер знаш да жене у манастир не улазе. А ти ћеш међу мушкарцима живети као усред огња. Сачувај дакле себе Христу беспрекорном, да бисмо се, када испунимо што обећавамо, удостојили царства небеског.

Рекавши то и помоливши се Богу, Евгеније узе своју кћер као мушкарца, и одоше у манастирско општежиће. Живећи међу иноцима, напредоваше девојка у врлини из дана у дан, у послушању и смирењу, и у упражњавању великих подвига. И пошто проведе у манастиру неколико година, монаси мишљаху да је она евнух, јер јој ни брада ни бркови не растијаху. А и глас беше у ње танак, те неки држаху да то долази код ње од великог подвига и поста. Јер је јела сваки други дан, и то другог дана узимала по мало хране. А после извесног времена преподобни Евгеније престави се Богу у монашком чину. И блажена Марија, тобожњи младић Марин, остаде сироче. И увећаваше своје подвиге, умртвљујући своје тело многим трудовима и уздржањем. И благодаћу Божјом толико успе, да и власт над ђаволима доби. Јер је она на довођене к њој болеснике од нечистих духова полагала руке своје, и молећи се, изгонила из њих нечисте духове, и оздрављивала их.

У том манастиру беше четрдесеторо братије, украшених сваком врлином и духовном мудрошћу. Од њих су сваког месеца по четворица ишли на манастирско имање ради обрађивања. To имање је било далеко од манастира. На средини пута између манастира и имања беше једна гостионица, у коју су монаси, путујући на имање или враћајући се са имања, свраћали на одмор и преноћиште. УСТО, И гостионичар је веома волео братију, и давао им засебну одају за одмор. А мрзитељ добра ђаво, видећи толико добродетељан живот младе девојке у мушком оделу, и велику љубав њену према Богу, и огромну ревност њену у монашким подвизима и трудовима, и непобедиву истрајност њену у трпљењу, устаде на њу својим замкама, са намером да је омете на њеном добром путу ка небу, и уцвели, и осрамоти. И својим вештим лукавством он удеси ово: Једнога дана игуман манастира тог дозва к себи младог инока Марина, и рече му: Брате Марине, знам да си по животу савршен у свему, а нарочито у послушању. Стога не одреци да идеш на манастирски посао. Братија се жале на тебе што не одлазиш из манастира на имање, да би тамо радио за манастир. Иди дакле, чедо, да велику награду добијеш од преблагог Бога, јер се и Господ наш није либио да послужи својим ученицима. - Чувши то од игумана, Марин се врже пред ноге његове, говорећи: Благослови, чесни оче, и ја ћу поћи куда наређујеш.

И отпутова Марин са три друга инока на манастирско послушање. Успут свратише у ону гостионицу на починак, и ту преноћише. А гостионичар имађаше ћерку, одраслу девојку, коју војник неки, свративши на преноћиште у гостионицу, обешчасти, и она затрудне. И рече јој војник: Ако се за ово дозна, и родитељи те упитају откуда ти то, ти им реци: Онај лепи млади инок спава са мном, и ја затруднех од њега.

После извесног времена примети се да је девојка трудна. Родитељи је питаху од кога затрудне. Она одговори: Онај млади лепи инок из манастира, коме је име Марин, спава са мном, и ја затруднех од њега. - Гостионичар, отац њен се веома ожалости. И уставши, хитно оде у манастир, вичући јаросно: Где је онај лукави и лажни хришћанин, за кога кажете да је инок? Преда њ изиђе манастирски намесник, и рече му: Добро си дошао, брате! Што си тако утучен, и зашто тако љутито вичеш? Молим те, смири се мало. А гостионичар му одговори: Проклет био час у који се упознах с монасима! Авај мени, шта ми се догодило! Просто не знам шта да радим. - Обавештен о томе, игуман дозва к себи гостионичара, и упита га: Шта желиш, брате? Зашто си тужан? Гостионичар одговори: Шта желим? Желим да у будуће никада не видим ни једног монаха, нити разговарам с њим. А кад га игуман упита због чега тако говори, он одговори: Имам кћер јединицу; сву сам наду положио у њу, да ће ме у старости надгледати. А гле, шта учини Марин, за кога кажете да је побожан хришћанин и добар монах: од њега затрудне моја кћер. - Чувши то, игуман се веома зачуди, и рече му: Шта могу да ти радим, када Марин није овде? Још се није вратио са послушања. Чим буде дошао, ништа ми друго не остаје, отераћу га из манастира.

Када потом Марин дође са остала три монаха са манастирског имања, игуман га призва к себи, и рече му: Брате, такав ли је твој живот и подвиг? Док си преноћио у гостионици, ти си обешчастио гостионичареву кћер, и она је од тебе остала трудна? Њен отац је долазио овде, и све нас страшно изружио због тебе. Чувши то, Марин паде ничице на земљу, говорећи игуману: Прости мени грешном, оче, прости Господа ради! јер сагреших као човек. - Тада се игуман страшно разгневи, и отера Марина из манастира са срамотом.

Изишавши из манастира, Марин борављаше пред капијом без крова над главом, трпећи зиму и жегу. О они што су улазили и излазили питаху га: Зашто тако седиш, аво, патећи се без крова? А он им одговораше: Сагреших, и зато сам истеран из манастира.

А када дође време гостионичаревој кћери да роди, она роди мушко дете. Гостионичар га узе и оде у манастир. И нашавши Марина где седи пред вратима, остави му дете, и одмах се удаљи. А Марин узе дете у руке, и ридајући говораше: Тешко мени кукавноме и одбаченоме! Што сам ја кукавни и гадни делима својим заиста заслужио, то и примам. Али зашто да ово јадно дете умре поред мене? - Стога стаде тражити млека од чобана, и као прави отац хранити дете. Није доста било невином Марину свакодневних страдања зими и лети, од мраза и од оскудице, него му је још и дете задавало не малу тугу и муку плачући, поганећи се и прљајући му одело. И проведе три године у таквим патњама, трпећи, и благодарећи Бога.

Пошто прођоше три године, сажалише се братија на Марина, па сви скупа одоше игуману, и рекоше му: Чесни оче, доста је брату Марину покајања које показа. Стога те молимо, прими га опет у манастир, нарочито зато што је пред свима исповедио свој пад. - Но игуман не хте да их послуша, и не пристаде да прими Марина у манастир. Монаси опет стадоше говорити игуману: Оче, ако брата Марина не примиш поново у манастир, онда ћемо и ми сви отићи. Јер како можемо молити Бога да нам опрости грехе наше, када ми не опраштамо брату своме који се ево три године пати пред вратима без крова над главом? - Чувши такве речи од инока, игуман им рече: Због греха који је учинио, Марин зацело не заслужује да уђе овамо, али ћу га због љубави ваше и молби ваших примити.

И дозвавши Марина, игуман му рече пред свима: Брате, ниси достојан да стојиш на своме ранијем месту међу братијом због греха који си учинио. Али због љубави братије који су ме молили за тебе, ја те примам на последње место, да будеш од свих најпоследњи. А Марин са сузама стаде говорити игуману: И то је много за мене, свечесни оче, што ми допушташ да уђем у манастир, да бих се удостојио служити светим оцима мојим.

Примивши тако Марина опет, игуман му наређиваше да обавља најгоре и најпоследње послове манастирске. А он их све обављаше са великом ревношћу и страхом, срцем скрушеним и духом смиреним И имађаше Марин са собом дете, које идући за њим викаше: тата, тата! и тражаше себи потребну храну. Иако толиким невољама и патњама притешњен, Марин се веома стараше око васпитања детета. И кад касније одрасте, и постаде пунолетно, оно показа велики успех у смирењу и послушању, молитвама свога тобожног оца. И сви га вољаху због врлине његoве. И удостоји се монашког чина. А све то би по престављењу блаженог Марина, чија блажена кончина би на овај начин:

После такве напасти и толиких патњи и мука виде Господ Христос веру и трпљење своје невесте и, желећи да је после невоља утеши и после трудова одмори, Он је узе у вечна насеља рајска и у дворац свој небески. Узе је тако да нико није знао. Јер се она престави у својој келији, и нико није знао о томе. А игуман, видећи да брат Марин већ три дана не долази ни у цркву на богослужење нити на манастирско послушање, упита братију: Где је отац Марин? Ево прође три дана откако га нисам видео. Увек је први долазио пре почетка богослужења, а сада га не видим. Идите у његову келију и видите да се није разболео.

Братија одоше, и нађоше Марина преминулог у Господу и дете где седи поред њега и плаче. Братија брзо известише игумана, говорећи: Брат Марин усну. Чувши то, игуман се зачуди И рече: Како изиђе душа из њега? И ко ће дати одговор за његов грех? - И нареди да се тело његово по обичају спреми за сахрану. Почевши да му спремају тело, братија се запрепастише када видеше да је женско, и стадоше једногласно вапити: Господе, помилуј! Чувши вапијање братије, игуман зачуђен упита: Шта је то? А они му запрепашћени одговорише: Брат наш Марин је женско. - Игуман дотрча и, поражен неочекиваним открићем, баци се на земљу пред светитељкине ноге, и плакаше вапијући: Опрости ми, Господе Исусе Христе, јер у незнању сагреших наневши тако страшну увреду светој и чистој невести Твојој! - И опет павши ничице крај светих моштију њених, он кукаше: Нека умрем крај чесних ногу твојих, о светитељко, док не добијем опроштај грехова које учиних према теби! - И док он тако плакаше и ридаше дуго, дође глас с неба говорећи: Да си то учинио у знању, не би ти било опроштено. Али пошто си не знајући сагрешио, опраштају ти се греси твоји.

Тада устаде игуман од чесних моштију њених, и одмах посла по гостионичара, поручивши му: Дођи брзо к нама, јер имам да ти кажем нешто. А кад гостионичар дође у манастир, игуман му рече: Брат Марин умре. Гостионичар на то рече: Бог нека му опрости грех који учини према мојој кћери! Игуман му рече: Покај се, брате, јер си сагрешио пред Богом; а и мене си завео својим речима, те сагреших и ја због тебе. Јер Марин је жена. - Чувши то, гостионичар би поражен, и ћуташе као нем. А игуман га узе за руку и одведе тамо где лежаше свето тело блажене Марије, чесно спремљено, и показа му да је женско, и да је невино била нападнута за обешчашћење његове кћери. Тада гостионичар, видевши ово неочекивано чудо, стаде плакати и кукати што је оклеветао невино створење. А игуман са монасима извршивши опело, чесно сахрани на нарочитом месту у манастиру чисто девичанско тело беспрекорне невесте Христове. To би 508 године.

Дође уто и гостионичарева кћер, мучена демоном, и пред свима каза сву истину: ко ју је преварио, од кога је затруднела, и ко ју је наговорио да оклевета младог инока, свету девојку, коју су сви сматрали за мушко. А када луду бесомучницу приведоше на гроб свете Марине, одмах изиђе из ње бес, и би исцељена тог часа.

Видевши то чудо, сви прославише свемилостивог Бога због чудесне благодати његове, и због трпљења свете слушкиње његове Марије, која до смрти своје никоме не откри тајну да је жена, него царства ради небеског претрпе напаст и многе муке Стога и ми, љубљена браћо, угледајмо се на њено јунаштво, постојанство и трпљење, да би смо у оном животу обрели милосрђе и благодат у великог Бога и Спаситеља нашег Исуса Христа, коме слава и моћ, заједно са Оцем и Светим Духом, сада и увек и кроза све векове, амин.

Свети Мелетије,архиепископ антиохијски

 

Свети Мелетије беше најпре епископ севастијски у Јерменији, затим би премештен за епископа у Верији сиријској. Потом би постављен за архиерхиепископа антиохијског на овај начин: Када би збачен с престола злочестиви јеретик Македоније, лажни пастир цариградске цркве, тада антиохијски архиепископ Евдоксије, такође јеретик аријанац, зажеле цариградски престо због богатства. Јер у време цара Констанција, сина Константина Великог, цариградска црква беше много богатија од антиохијске и других цркава. Због тога Евдоксије, ниподаштавајући престо антиохијски, стаде тражити цариградски. Сазнавши за то, Антиохијани се веома наљутише на свог архиепископа Евдоксија што ниподаштава њихову цркву, и отераше га. А он оде и доби престо цариградски. У Антиохији би сазван сабор (360 г.) и на њему се већало кога би место Евдоксија довели на престо. А тада међу њима беше много чувених аријанаца, који могаху много; православни беху у мањини, и њих ниподаштаваху. Једне православне називаху евстатијанима, по светом Евстатију, ранијем архиепископу антиохијском, који и прогонство претрпе за благочестиву веру. На том дакле сабору у Антиохији име светог Мелетија беше свима на устима; и жељаху сви, нарочито аријанци, да им он буде архиепископ. Јер аријанци мишљаху да је он њихов једномишљеник; и надаху се да ће на њихову страну превести и евстатијане, и сву Антиохију научити аријанским догматима. У Антиохији и би изабран свети Мелетије, па тај избор потврдише и Антиохијани својеручним потписима, и то уручише светом Јевсевију, епископу самосатском, човеку правоверном, који је био на том сабору. И пошто добише царев пристанак, они послаше молбу светом Мелетију. И доведоше га за епископа у Антиохију, и примише га сви веома свечано. Тај дочек описује епископ Теодорит овако: Када се велики Мелетије, позван од цара, приближи Аитиохији, изиђоше му у сусрет сви: свештенство, црквени службеници и огромне масе грађана. Међу њима беху и Јевреји и незнабошци, желећи да виде знаменитог Мелетија. И, после једне његове проповеди о вери, би устоличен свети Мелетије на архиепископски престо антиохијски као човек достојан, мудар и свет. О њему свети Епифаније, који је живео у то време, величајући га, пише ово: Код нас је у великом поштовању онај муж (свети Мелетије), и његова слава бруји на све стране. Јер је живот његов постојан, честан, узвишен. И он је веома омиљен у народу због свог беспрекорног живота. И сви га неизмерно хвале због тога. Народ га толико воли, да сваки грађанин чезне да му он дође у кућу и освети је својим доласком.

Пошто прими антиохијски престо, свети Мелетије најпре учаше људе врлинском животу, благим наравима, исправљајући криви пут у њиховом срцу ка правоверју. Јер се светитељ надао да, пошто исправи њихове рђаве нарави, тојест почупа трње и чкаљ са њиве срца њихова, лакше посеје у њима семе православља. Он знађаше и светог Василија Великог, који беше дошао у Антиохију, и беше с њим у великом пријатељству. А свети Јован Златоуст у то време беше још мало дете; ишао је у школу и учио се читању и писању. Као такав, он је са вршњацима својим учествовао у свенародном дочеку светог Мелетија. И њега свети Мелетије и крсти. Касније он и написа о светом Мелетију у својој похвалној речи, да је он, на тридесет дана после доласка на антиохијски престо, био отеран из цркве од стране јеретика, тих непријатеља истине. Јер, пошто су сви људи желели да тачно сазнају каквог је вероисповедања њихов нови архиепископ, и тиме га узнемиравали, свети Мелетије одржа у цркви проповед народу. У њој он величаше православну веру, утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји, исповедајући да је Син савечан Оцу, и саприродан, и раван, и нестворен, и да је Творац целокупне творевине. Док је светитељ тако учио народ громким гласом, архиђакон антиохијски, заражен јересју, приђе своме архиепископу и руком му затвори уста, да не би поучавао народ правоверју. Тада светитељ, не могући беседити језиком, диже руку своју у вис, громкије исповедајући Свету Тројицу прстима своје руке него гласом свога језика. Јер најпре показа три прста, изображавајући три Лица Божанска; затим склопи руку и показа народу само један прст, изображавајући на тај начин једно Божанство у три Лица. Видевши то, архиђакон скиде руку са светитељевих уста и дохвати му руку, да би спречио такву проповед о Светој Тројици. А светитељ онда опет стаде говорити о Светој Тројици у Јединици, и о Јединици у Тројици, и саветоваше народ да се чврсто држи вероисповедања Никејског Сабора. И говораше народу да је у тешкој заблуди сваки који одбацује догмате Никејског Сабора. И то се тако дуго понављаше: архиђакон или уста светитељу затвараше, спречавајући га да говори, или му руку држаше, не допуштајући му да прстима изображава Свету Тројицу. А светитељ, час устима час прстима, показиваше народу своје православно вероисповедање. Тада се правоверни обрадоваше неисказаном радошћу, видећи на апостолском престолу тако побожног архијереја, и од радости клицаху, помажући свога пастира у православном вероисповедању. А аријанци, веома огорчени, отераше из цркве архијереја Божјег, и почеше га на све стране грдити, називајући га јеретиком савелијанцем.

После тога јеретици наговорише цара Констанција, да осуди Мелетија на заточење у његову постојбину Јерменију. И светитељ би ноћу изведен из Антиохије и послат у Јерменију, а на његово место у Антиохији изабраше неког Евзоија, заштитника Аријевих догмата, који још беше у ђаконском чину.

Свети Јевсевије, епископ самосатски, видећи неред који јеретици стварају у антиохијској цркви и злостављају новог архиепископа, невиног светог Мелетија, ожалости се веома, и не говорећи никоме отпутова из Антиохије у свој град. А аријанци се сетише да се код светог Јевсевија налази саборска одлука о избору светог Мелетија за архиепископа антиохијског, са њиховим својеручним потписима. И бојећи се да их некада помоћу те одлуке не изобличе на сабору што су одмах протерали архиепископа кога су сами сложно изабрали, они умолише цара који се тада бавио у Антиохији да пошаље код Јевсевија и узме ту одлуку. Цар одмах најбржим путем посла свог изасланика за светим Јевсевијем. Када изасланик сустиже епископа Јевсевија и саопшти царево наређење, епископ одговори: Саборску одлуку, поверену ми на чување, нећу дати док се сви који су ми је поверили поново не саберу на сабор. - Изасланик се онда врати цару празан. Цар се силно разљути, и по други пут посла изасланика са писмом, у коме је строго наређивао епископу да преда одлуку. А не буде ли то учинио, да му се отсече десна рука. Ово пак написа да би заплашио епископа, а изасланику нареди да тако не поступи. Када изасланик царев поново сустиже на путу светог Јсвесвија, предаде му претеће писмо царево. Свети Јевсевијс прочита писмо, и одмах пружи обе руке да му их отсеку, говорећи: Нe само десну руку него ми и леву отсеците, a ja вам нећу дати одлуку саборску која тако јасно обелодањује аријанску поквареност и безакоње. - И опет се царев изасланик врати празан. Када цар чу светитељев одговор, веома се удиви његовој неустрашивој храбрости и чврстој одлучности. И касније га је због тога хвалио пред многима.

После изгнанства светог Мелетија са престола, неки православци, који се беху потпуно издвојили од аријанаца, нађоше себи цркву ван градских зидина у месту званом Палеа (Стара), и тамо држаху своја богослужења. Свештеник им беше Павлин. Неколико година затим умре цар Констанције, и зацари се Јулијан Отступник. Он се у почетку свога царовања претворно показиваше побожан, јер свима прогнаним епископима даде слободу и нареди им да се врате на своје престоле. Тада се и свети Мелетије врати из заточења у Антиохију. Али нађе православне подвојене у две групе: једна група, пре повратка његова, изабра себи за епископа поменутог свештеника Павлина, и одвоји се од друге групе која је чекала повратак Мелетијев. И прве називаху павлијани, а ове друге мелетијани. Нарочито павлијани не примаху у своје општење оне аријанце које је свети Мелетије својим учењем обратио у Православље. И то са ова два разлога: прво, што су били крштени од аријанаца, и друго, што је свети Мелетије био изабран од аријанаца за архиепископа антиохијског. Но обе ове групе, по истинском правоверју, беху православне. Свети Мелетије рађаше на црквеном помирењу, како би раздељено стадо опет ујединио. Кротак и смирен срцем, он не одбациваше ни Павлиново епископство, него поштоваше. А сам пасаше ново стадо, од аријанства обраћено у Православље, које павлијани не примаху у то време у своју заједницу.

А кад се безакони Јулијан учврсти на престолу царском, он се јавно одрече Христа и поклони идолима. Тада свети Мелетије би опет прогнан из Антиохије, јер настаде гоњење на хришћане по целом свету, нарочито у Антиохији. Овај безакони цар, идући са својом војском на Персију, дође у Антиохију. И ту приношаше многе жртве идолу Аполона, који се налазио у предграђу Антиохије Дафни, где су биле и мошти светог мученика Вавиле и трију младенаца. И питаше цар свога поганог бога Аполона, који је понекад тобож давао одговоре људима, да ли ће победити Персијанце. И идол му не даваше никаквог одговора. Јер откако беху донесене на то место мошти светог Вавиле, побеже демон одатле, и умуче идол који је раније многе ствари говорио, пошто је демон у њему прорицао. И ожалости се цар због ћутања бога свог. Но сазнавши од тамошњих жречева да је Аполон онемео од Вавилиних моштију, цар одмах нареди галилејанима, - тако називаше хришћане, - да узму одатле те мошти. А кад хришћани однеше мошти, огањ паде с неба на храм Аполонов, и спали идолиште с идолом. Посрамљени и ожалошћени тиме, нечастиви жреци свалише кривицу на хришћане, говорећи цару да су галилејани из мржње запалили ноћу храм Аполонов. Разјарен, цар нареди да злостављају хришћане. И свети Мелетије би прогнан из града. А други сами избегоше, и кријаху се. Тада пострадаше и света два свештеника антиохијска, Евгеније и Макарије, и војвода свети Артемије.

А када с хуком погибе богомрски цар Јулијан, зацари се благочестиви и христољубиви Јовијан. И Антиохија опет доби учитеља Православља и пастира, светог Мелетија. Њега поштоваше и вољаше много цар Јовијан, због чега се аријанци веома бојаху светитеља. И неки од њихових епископа, мада лицемерно, приступише православном вероисповедању. A то, само да би се додворили цару и антиохијском архиепископу Мелетију.

И би у то време 363 год. од светог Мелетија и Јевсевија самосатског сазван у Антиохији помесни сабор, на коме и неки аријанци исповедише једносушност Сина са Оцем, и веру утврђену на Првом Васељенском Сабору у Никеји. Али они то учинише лицемерно. Јер када убрзо умре цар Јовијан, а зацари се Валент, јеретици се опет вратише своме зловерју. Па и цара придобише за аријанство преко његове супруге Домникије. И опет настаде гоњење на Цркву православну. И пастири њени беху прогоњени. Јер злочестиви цар Валент, бавећи се дуже времена у Антиохији и подржавајући јерес аријанску, наговорен од аријанаца, протера пресветог архиепископа Мелетија. И беше светитељ у изгнанству све до смрти Валентове, 378 године.

После Валента постаде цар благочестиви Грацијан, који узе себи за савладара благочестивог Теодосија, свог војсковођу, и њему предаде источни део царства. И по царевом наређењу опет православни архијереји бише пуштени из заточења, и несметано се вратише на своје престоле. Тада се и свети Мелетије већ по трећи пут поврати из изгнанства у Антиохију на свој престо. Али међу вернима још делимично трајаше раздор, због двојице архијереја, Павлина и Мелетија. Једни се држаху једнога, а други - другога, и туђаху се међусобно. И свети Мелетије улагаше велики труд да их потпуно измири. У то време благочестиви и христољубиви цар Теодосије издаде своју царску наредбу, да се широм царства одузму цркве од аријанаца и врате правовернима.

С таквом наредбом царском допутова у Антиохију неки кнез Сапор. И пред њим свети Мелетије рече епископу Павлину: Пошто је Господ и мени поверио старање о овим овцама, и ти си један део њих одвојио себи, а саме овце се ни најмање не разликују међу собом по вери, хајде онда да ујединимо стадо, пријатељу, и одбацимо свађу око првенства, и заједно пасемо словесне овце, промишљајући заједнички о њима. Ако пак престо који је између нас изазива распру, ја ћу се постарати да ту распру уклоним. Ево, метнућу Свето Еванђеље на престо, и ја ћу сести с једне стране Еванђеља, а ти с друге: и ако ја први будем окончао овај привремени живот, онда ћеш ти, пријатељу, сам пасти стадо; ако пак ти будеш први скончао, онда ћу ја према својим моћима узети на себе старање о овцама.

Ово свети Мелетије, најкроткији човек, с љубављу предложи, али Павлин не пристаде. Кнез Сапор извести о томе цара. И добивши од њега одговор, он одузе од аријанаца саборну цркву и остале, и предаде их пресветом Мелетију, а Павлин остаде пастир оним овцама које је од почетка себи одвојио.

Свети Мелетије, примивши свој престо, на који је у почетку једногласним избором био уздигнут, добро руковођаше своју паству у миру и тишини све до блажене кончине своје. А аријанци се више не могоше подићи и гонити Цркву Христову, и њене добре пастире, нарочито светог Мелетија, који правоверјем и светим животом својим сијаше као сунце, обасјавајући цркву а прогонећи таму јереси. Под његовим руководством, учењем и примером беспрекорног живота многи Антиохијани показаше велики успех у врлинама и у православној вери, и постадоше савршена светла Цркве. Такав беше: Флавијан, који после њега заузе престо његов, и Акакије, касније епископ веријски, и Диодор тарсијски, и Елпидије епископ лаодикијски, а нарочито свети Јован, касније назван Златоуст, кога он зађакони, и друг и вршњак Златоустов Василије, који је са светим Златоустом одрастао. Ови и многи, многи други, васпитани светим Мелетијем, беху потом украс Цркве Христове, и светљаху, сваки у свом месту и на свом положају, као свеће на светњаку.

У дане светог Мелетија, у Сирији, у којој је и Антиохија, отпоче свој подвиг свети Симеон, који касније узиђе на стуб. A најпре је у једној високој планини био приковао себе гвозденим ланцима, као што о томе пише у његовом житију. Чувши за њега, блажени Мелетије оде к њему. И видевши га прикована, рече му: Може човек и без окова владати собом; и привезати себе заједно место не гвожђем већ вољом и разумом. - Чувши то, преподобни Симеон извуче поуку за себе: скинувши окове, он везиваше себе својом слободном вољом, да би био добровољни сужањ Исуса Христа.

На неколико година пред блажену кончину светог Мелетија зацари се, као што рекосмо, благочестиви Теодосије (који пре тога беше у цара Грацијана знаменит и угледан војвода, јер је много пута славно победио непријатељске војске). Пре но што ће постати цар, Теодосије виде једном у сну архиепископа антиохијског, светог Мелетија, кога на јави никада није био видео, само је слушао о њему. Виде светог Мелетија где стоји поред њега, и ставља на њега царски плашт и царску круну. Тргнувши се од сна, он исприча то виђење једноме од својих укућана, и чуђаше се шта то треба да значи. Неколико дана после тога ово се виђење оствари. Јер цар Грацијан, видећи да не може сам управљати и Истоком и Западом због огромног пространства и због многих непријатељских најезда, изабра себи за сацара доброг, храброг и правоверног мужа, војводу Теодосија, предаде му сав Исток, којим је раније владао цар Валент, а сам оде на Запад. Добивши источно царство, Теодосије победи Готе који беху навалили на Тракију, и дође у Цариград. И жељаше да види светог Мелетија, који га у сну зацари.

У то време, по сагласности светих великих отаца, православних архијереја са Истока, и по вољи благочестивих царева Грацијана и Теодосија, поче се сабирати у Цариграду 381 године Други Васељенски Сабор. И царским писмима позиваху се на Сабор епископи са свих страна света. Стога дође и пресвети архиепископ антиохијски Мелетије. И нареди цар велможама и дворјанима, да му нико не показује светог Мелетија, јер жељаше да га сам распозна према виђењу, у коме виде његово лице, и да тачно дозна да ли је то заиста Мелетије, или неки други архијереј, који га у сну зацари. А када многи архијереји улажаху на Сабор у царску палату, посматрајући их, цар одмах угледа и познаде светог Мелетија. И минувши све друге, он хитно приђе и припаде к њему као мили син који одавно жели да види оца. И стаде му целивати руке, груди, очи, уста, главу, и пред свима исприча како га виде у виђењу где на њега меће царску круну и царски плашт. И одаваше цар светоме веће поштовање него осталим архијерејима.

На том Сабору свети Мелетије, који беше председатељ Сабора, удиви све овим чудесним знамењем: Када аријанци неправославно мудроваху о Светој Тројици, и благочестиву веру унакажаваху својим злочестивим учењем, устаде овај божанствени човск, на захтев осталих, показа три прста у знак трију Лица Свете Тројице, затим саставивши два прста и један повивши, он благослови људе. И изиђе од њега огањ као муња, и славни отац изговори ове речи: Три дакле Ипостаси разумемо, a o једној суштини говоримо.

Удививши на тај начин све, он јеретике посрами а правоверне утврди у вери православној. На том Сабору свети Мелетије утврди поново светог Григорија Богослова на патријаршиском престолу цариградском, на који га је он већ раније био послао из Назијанза. И после неколико дана, за време трајања Сабора на који још не беху стигли сви епископи, он се мало разболе, и усну у Господу. Много суза пролише за њим и цар и архијереји и сав православни народ. И би сахрањен свечано. Затим би пренет у Антиохију, и положен поред свештеномученика Вавиле, на заштиту града, a У славу Христа Бога нашег, са Оцем и Светим Духом слављеног вавек.

+++

Тропар Мелетију, глас 4. Истина ствари објави те стаду твоме као правило вере, образац кротости и учитеља уздржања. Због тога си смирењем стекао високе почасти, а сиромаштвом богатства: Оче Мелетије, моли Христа Бога да спасе душе наше.

Кондак Мелетију, глас 6. Уплашивши се твоје духовне храбрости преступник је побегао у Македонију, а ми, слуге твоје духовне, који смо ти са љубављу дошли, молитвену службу вршимо, сабеседниче Анђела, Свети Мелетије, огњени мачу Христа Бога нашега, којим све безбожнике сечеш: Зато те песмама славимо као светиљку која све просвећује.

Изабран нови патријарх Београдске патријаршије - анаксиос(недостојан)!!!

 

Десна рука епископа бачког Иринеја Буловића, екумениста, новотарац, коронаверац, ходочасник Лас Вегаса, кроатофил, паписта, унијата, кваритељ светосавља и свега што је српском народу свето и честито, изабран је за патријарха Београдске патријаршије. Но, као што сваки истинити православни хришћанин зна – кога код да изаберу, неће бити наш,будући да се Београдска патријаршија, заједно са осталим помесним црквама ваља у блату јереси и раскола скоро читав век!

Избор Порфирија је велика казна Божија обезбоженим Србима.

То је страшно знамење и најава зла које нам предстоји.

Адске силе су одавно заселе на трон Светог Саве, а доласком Порфирија на тај исти трон, та иста Београдска патријаршија ће само бити још више уништена,
било кроз предају свих њених епархија у иностранству Константинопољској патријаршији,било кроз стварање нових раскола унутар ње,на територији Србије и оснивање „аутокефалних помесних црква“ уз помоћ Фанара,по узору на оно што учинише са Украјинским расколницима.О јачању свејереси екуменизма,
још јачем инсистирању на увођење богослужбених новотарија да и не говоримо.

Молимо се Богу да се земља не отвори и не прогута нас као - у време оно - Датана и Авирона (4. Мој. 16) и за наш обезбожени и јересима и расколом затровани србски народ, да прекине молитвено општење са својим лажним пастирима и истински препозна да ту одавно нема Цркве Христове,јер то нису истински пастири,него вукови у овчијим кожама, који наше свете храмове претворише у пећине разбојничке!

Овим се Порфирије препоручио за избор:

Пожар хануке новоизабраног патријарха Порфирија

 Достојан Луциферов архијеретик у успостављању једне светске религије и припрему за дочек Јудејског Машијаха

Патријарх Порфирије ритуално пали јеврејску Хануку

Господ Исус Христос као Првосвештеник, Васељенски Архијереј, није служио у јеврејском Храму, својим ученицима и следбеницима заповедао је „оставите их“ (Матеј 15:14), а затим недвосмислено посведочио да је религија Храма и сва њена јерархија скупа са народом безблагодатна (Лука 13:35: „Ево, оставља вам се дом ваш пуст; и као печат потврде да Јевреји немају Бога: реч Духа Светог у Богослужењу: „Шта Ти учини безблагодатна синагога јудејска!“

Порфирије, ком си се богу поклонио и прнео на жртву, ритуално палећи јевреску Хануку у безблагодатној синагоги сатаниној?!

Има ли народ разума да види ко му је патријарх? Исти као претходници Иринеј, Павле итд...

Није ово случајно и Јевреји добро знају шта раде: Најпре се председник као политички вођа једног народа у име државе одриче Христа, затим новоизабрани патријарх Порфирије као епископ у име СПЦ одриче Христа и тим чином исповеда веру која пева песме Луциферу молећи за што бржи долазак Машијаха, па настављају римокатолици, муслимани и министар свих вера. И ето их, сви уједињени у једну религију Новог Светског Поретка из које ће доћи Машијах Јеврејски. Та уједињеност додуше још увек није отворена и јавна да би народ схватио о каквој се издаји ради али је остварена.

Ханука је талмудски празник који се вештачки натура свим традиционално хришћанским народима и земљама као пандам Божићу. Ханука слави борбену победу јевреја и масакр својих непријатеља, а Божић слави Рождество Бога, мир на земљи и међу људима добру вољу. Ханука свећњаке натурају свима следбеници екстремне интернационалне месијанске ционистичке организације "Хабад Лубович" где су хришћани принуђени да се понижавају јавно палећи јеврејски свећњак - симбол антихришћанског Талмуда.

Јудејци су убили Сина твога Владике, А ТИ СИ СЕ УСУДИО ДА СЕ САСТАЈЕШ СА ЊИМА на једном заједничком месту? Умртвљени (Исус Христос), те је почаствовао тако да те је учинио својим братом и санаследником, а ти га толико унижаваш, уважавајући Његове убице и распињаче, те им угађаш учешћем у ЊИХОВИМ ПРАЗНИЦИМА, одлазиш на СКВЕРНА МЕСТА њихових сабрања, улазиш у њихова нечиста предворја и учествујеш у ДЕМОНСКОЈ ТРПЕЗИ (...) Међутим, рећи ће неко да је тешко и непријатно објављивати о кривцима, тј. о делима чивутствујућих ЈЕРЕТИКА. Не, тешко је и непријатно ћутати о томе (...) Ћутањем ти ћеш и Бога наоружати (подбунити) против себе, и брата ћеш повредити, док ћеш објављивањем и откривањем - и Бога умилостивити према себи, и брату ћеш бити на корист, и постаћеш његов најватренији друг, када он на опиту упозна твоје благочешће. (Свети Јован Златоусти, патријарх Новога Рима)

Порфиријево ,,вјерују“ у односу на јевреје је дијаметрално супротно(читај – јеретичко!) у односу на исповедање вере Светих Отаца о јеврејском питању.

+++

Упоредио Степинца са Светим Савом

Порфирије је, по речима хрватског бискупа Кошића, изјавио да је схватио снагу повезаности Хрвата и Алојзија Степинца, упоредивши га том приликом са Светим Савом.

Јеретичка,римокатоличка црква је поздравила ту Порфиријеву, најблаже речено, срамну изјаву и изразила наду „да ће са Порфиријем, као новим патријархом, доћи и до промене става СПЦ о Степинцу и усташким злочинима, који оптерећује односе између две цркве“.

Венчао Ану Брнабић?

Порфирије важи и као врло либерална особа када је реч о сексуалности, и као такав је миљеник либералних кругова, западних медија, невладиних организација и ЛГБТ популације, који су у суштини прикривени владари Србије. Порфирије користи сваку прилику да се фотографише са са српском премијерком Аном Брнабић која је икона српске ЛГБТ популације. Њихово пријатељство је започело на једном пријему, док Брнабић још није постала председница Владе, кад јој је по писању листа “Ало!”  Порфирије пришао, ухватио је за обе руке и дословно јој рекао: „Ево и уживо да вам кажем, имате моју и пуну подршку Цркве да будете премијер, о вама мислимо све најбоље. Нико се томе не противи, заиста. Молим вас, немојте да верујете свакојаким гласинама.“

Од извора из СПЦ сазнајемо, да је недавно Порфирије лично обавио „црквено венчање“ Ане Брнабић и њене партнерке у порти храма Светог Саве. Чекала се смрт „митрополита“ Амфилохија који је успешно спречавао Порфиријеве антицрквене излете. Чин венчања је обављен уз саслужење „владике“ Стефана Шарића. „Црквено венчање“ није било из изненадног напада верских побуда србске премијерке, већ је то био чист хир једне размашене београдске богаташице, која је тиме хтела да покаже своју моћ и успут обрадује партнерку неочекиваном журком. Да ли је информација о овом венчању тачна или је то још једна од дезинформација које доконе владике пуштају један о другоме, вероватно ћемо некад и сазнати.

„Ево и уживо да вам кажем, имате моју и пуну подршку Цркве да будете премијер, о вама мислимо све најбоље. Нико се томе не противи, заиста. Молим вас, немојте да верујете свакојаким гласинама.“ Фото: Ало!

Београдска патријаршија: Желимо да Ана наследи Вучића

+++

Порфирије предозначен за патријарха пре девет година

Сатана свој план – као што рекосмо – не прави дан за даном. Његов план иде вековима и деценијама унапред. У којој мери се испуњава? Управо у оној мери у којој му Бог допусти. А Бог му допушта према жељи народа.

На следећем видео запису видећете пример како је текла завера. Управо завера око избора српског патријарха.

На снимку су, у првом плану, приказана двојица клирика СПЦ. Тадашњи патријарх Иринеј и Порфирије. Претходни и садашњи патријарх. Случајно?! Порфирију девојчица у руке предаје панагију (на 1:32), владичанско обележје. Случајно? Вара се онај ко тако мисли. Завереници су нам још тада све показали. И гле „чуда“! На галерији видимо још једног битног актера протеклог избора, новотарца и коронаверца Јована Шумадијског, администратора митрополије београдско-карловачке.

Сатана је врло измислио дискредитацију сваке истине кроз кованицу „теорија завере“. Али, као што неко рече – дајте ми неку теорију завере, пошто су се све које сам чуо до сада испуниле. Порфирија су за место патријарха припремали и довели језуитски вешти паписти, као прва експозитура сатане на Земљи. А они су „играчи“ на дуге стазе.

Хрватска Порфирију друга мајка

Екумениста и новотарац Порфирије, у приступној беседи, неоусташку Хрватску назива својом другом мајком, и никоме истинољубивом не делује да тако нешто беседи неко ко на себи носи благодат Духа Светога. Који дух дејствује у њему, треба питати Степинца (мада ником не препоручујемо да силази на оне дубине на којима је Степинац, кога нови патријарх србски, по сведочењу хрватског бискупа, назива хрватским „Светим Савом“).          

Али, оставићемо „порфиријевце“ мало по страни и пажњу усмерити на протекли избор патријарха Београдске патријаршије.

Божија позорница и глумци

Сви осврти на тај догађај – више или мање – усмерени су на утицај световних власти на избор. Међутим, да ли је то пресудно? Од памтивека власти су се мешале и утицале на избор патријараха. То није ништа ново. Власти раде свој посао, и они су само глумци на великој позорници коју Бог поставља.

А шта је ново? Ново је то што је у овом избору – више него икада – пројављена та истина – да ништа не бива без Божијег промисла и допуштења. Актери овог догађаја су, само као пиуни на шаховској табли, одиграли своје улоге. Оно што су власти и „саборски оци“ до сада тајно радили у згради патријаршије, сада су одиграли јавно. Просто, Бог их је извео на чистац. Разлог? Да би се коначно и слепци уверили да  патријарх није изабран благоволењем Духа Светога, већ благоволењем Богу и србском народу противних сила,као што је то чињено у протеклих скоро читав век,што ни сада није изузетак!

Завера

Надасве је истинита и мудра реченица: „Ако кажете да не постоји завера, онда постоје само две могућности: или сте незналица, или сте део завере.“

Први завереник је бивиши архангео Деница. Односно Сатана. Он се побунио против Бога, повео револуцију на небу, скупа са трећином себи послушних анђела. Ево како тај догађај описује Свети и Велики Пророк Божији Исаија:

„Како паде с неба, звијездо данице, кћери зорина? како се обори на земљу који си газио народе? А говорио си у срцу свом: изаћи ћу на небо, више звијезда Божијих подигнућу пријесто свој, и сјешћу на гори зборној на страни сјеверној; Изаћи ћу у висине над облаке, изједначићу се с вишњим. А ти се у пакао сврже, у дубину гробну” (Ис. 14,13-15)-

Побуна му је угушена. Победио га је Архистратиг Михаил са Богу послушним ангелима. Сатана је збачен са неба. Шта се даље догађало? Да ли је његова жеља да буде бог потом нестала? Да ли је он одустао од своје исконске намере? Свакако да није. Он је свој паклени план - будући да самом Богу не може ништа – наставио уништавајући Божију творевину. Првенствено човека, као круну Божијег стварања.

И тако је почела завера на Земљи. Деница, као херувим, биће које је некада било крај самог Престола Божијег, од своје некадашње моћи и интелигенције није изгубио нимало. И каже се: када би му Бог допустио, он би могао једним прстом Земљу да преврне. Толика је његова сила. С обзиром да је он духовно биће, и нема нити може узети на себе тело, он за сараднике има себи послушне људе.

Истински Православна Црква – једина препрека завери

Једина препрека на сатанином путу на уништењу људског рода и Земље јесте Истински Православна Црква. Јер, у Истински Православној Цркви, у њеним благодатним Светим Тајнама, Бог реално обитава. У Њој обитава онај „који сад задржава“ (2. Сол. 2, 7) да се не јави „тајна безакоња“. Дух Свети је тај „који сад задржава“ да се зло, у лику сина сатане -  Антихрист, не зацари на Земљи.

Завера против Српске Православне Цркве

Српска Православна Црква је на жалост обезблагодаћена и у блату раскола и јереси скоро читав век, а скоро три деценије(ако не и више од тога!) се ради на њеном додатном уништавању.У то време почела је новотарска револуција у СПЦ, односно инсталирање богослужбених новотарија. Њихов циљ је био – Свету Литургију, ионако безблагодатну и без силе, будући да јеретици и расколници немају благодат, додатно наруже и обесмисле,
у чему су у великој мери успели.

Од деведесетих година па наовамо, завера је предано радила на додатном разарању Српске Православне Цркве. У директној сразмери са све већим отпадањем Срба од вере својих отаца, завера је јачала. Тај пад може се посматрати и кроз ликове патријараха од периода пада СПЦ у раскол и јерес пре скоро читав век и садашњег "патријарха".

+++

Анализа видљивих последица Порфиријеве досадашње делатности говори све о њему и његовој подобности. На „пастирском“ плану, његови резултати су ништавни или неоспорно штетни. Да наведемо само два примера.

Од како је 2008. године био постављен да председава Саветом Републичке радиодифузне агенције (државним телом за надгледање садржаја радио и телевизијских емисија) количина душегубног смећа коме је становништво Србије непрекидно изложено вишеструко се увећала, а отров којим је тај отпад прожет постао је још малигнији. Порфиријев самооправдавајући изговор, да је био тек један од више чланова те агенције и да зато није могао да постигне много, за једног доктора теологије делује крајње неозбиљно. Он је увек могао да учини исто што би на том месту урадила свака часна особа, а то је да поднесе оставку у ситуацији где му није било могуће достојно представљати Српску Православну Цркву, уместо да је својим чином и присуством додатно компромитује.

А када је 2014. године био послат да преузме митрополију  Загребачко-љубљанску, на свом устоличењу одржао је поражавајућу и  бљутаву беседу, заогрнуту псеудохришћанским фразама, у погубном антисрбском стилу додворивања и незамерања непријатељима који су га тамо окруживали. Од екуменизма, апотеозе лажног братства, „помирења“ и „суживота“ са јеретицима и непокајаним душманима, па надаље, он у својој приступној речи није пропустио да озвучи ниједну крупнију политички коректну баналност. Како је тада говорио, тако је на својој загребачкој катедри потом и радио. Тако ће засигурно и наставити да ради, само сада са спољашњим изгледом патријаршијског ауторитета и у неупоредиво ширем и штетнијем обиму.

Порфирије је у крипти храма Светог Саве 18. фебруара изабран муњевито за патријарха Београдске патријаршије, у рекордно кратком року,без чак и про форме привида саборног промишљања.Таква процедура неодољиво сугерише  сценарио који је унапред био познат свима и коме су се сви добровољно потчинили. У кварној  „симфонији“ какву је тим чином Србија добила, Порфирије ће, као „црквена компонента“, одиграти улогу одговарајућег и ефикасног садејственика своме подједнако несретном колеги из политичке сфере.

Главни задатак обојице јасно је зацртан. То је предаја и аминовање предаје Косова. И један и други су доведени и постављени, имајући у виду посебне склоности и карактерне мане свакога од њих, да би се уклопили у обављање тог примордијалног, нечасног задатка. Порфирије је зналачки изабран (не од колега „епископа“ наравно, а свакако још мање од Светога Духа) да би том скандалу дао једну вишу форму и ноту. Али не на вулгаран начин – јавно га благосиљајући(*благослов јеретика је проклетство! – п.п.), што би се вратило као бумеранг, него суптилније, тако што ће — демобилисањем Београдске патријаршије да скандал не анатемише и да му се не супротстави — скандал цинично прећутати да би га  затим језуитском казуистиком покварено изгладио.

Осамнаести фебруар је тужан дан у повести „србске цркве“ и србске државности, до неба хваљене од стране отпадника на лицемерној комеморацији од пре само неколико дана. Коцкице се склапају и долазе на своје место за коначно и приближно истовремено дириговано уништење и разарање Државе и „Цркве“(или бар оног што је од те исте ,,цркве“-данашње Београдске патријаршије остало!). Попут две куле у Њујорку, обе древне грађевине одавно су миниране од врха до дна и све што се сада чека је притисак дугмета на даљинском управљачу.

+++

О Порфиријевом раскошном животу, манастирском бизнису и начину на који је стицао новац већ су писали ретки слободни медији, те нема потребе да се на то подсећа. Његово чланство у РЕМ-у (регулаторно тело за електронске медије) и ћутање о злочиначком утицају на морал у србском друштву разних ријалити програма као што су Парови, Задруга и друге бљувотина на телевизијама са националном фрекфенцијом, јасно нам говори којим путем ће ићи Београдска патријаршија са Порфиријем на челу.

Мада покушава, преко медија са понографским садржајем и националном фрекфенцијом, да се представи као проруски човек, сваком мало упућенијем човеку је јасно да су Порфирију екуменизам, римокатоличанство, Ватикан и Загреб неупоредиво дражи и ближи од Москве. Или му је као и његовом духовном учитељу Иринеју Буловићу много ближа екуменска улога Васељенске патријаршије?

Не тако давно, Буловић је изјавио да је рођен као Србин, а да ће умрети као Грк, што јасно осликава Буловићеву превртљивост. По узору на свога духовног учитеља, не треба нас изненадити ако из Порфиријевих уста Синод чује уцену везану за питање стварања "хрватске православне цркве" и ако се осим "хрватске православне цркве" оснује и добије аутокефалност од стране Фанара уз њихово признање од стране Београдске патријаршије и тзв. "македонска православна црква" и "црногорска православна црква".

+++

Насловна страна хрватског "Јутарњег листа":

+++

Нови патријарх Србски г. Порфирије - Недостојан(3х)!!!

+++

По питању избора патријарха,све је јасно као дан (везано за раније предлоге да „епископ“ Јоаникије буде изабран) : "Не варајте се малени,да ће се „владике“ СПЦ обратити вери отаца коју тако безочно продаше,јер треба да дође отпад и дошао је!И треба да се прогласи син погибли за архијереја свих религија...Прво што се тиче јереси јер СПЦ је лишена благодати Духа Светог скоро читав век...Да се искорени јереси којих се СПЦ није одрекла до дана данашњег и која се налази по страшним анатемама Светих Васељенских Сабора, да се излази из унија, да пљуну на све шта су урадили, на сво безакоње у прошлости али тешка посла од свега тога...Буде ли он ЈОАНИКИЈЕ започео тај посао , остали епископи устаће против њега , чак га могу и погубити...наводно биће да је од короне... Али тај ЈОАНИКИЈЕ има веома добро мишљење о "папи" то не треба заборавите, иако га је екумениста Павле назвао замеником јер су у истом колу чије душе одводе у пакао...

Његов задатак је изузетно значајан, велики , прво што мора да заседа синод око анатемисање јеретичких заблуда, да се епископи очисте од заблуда својих који исповедају другачије у односу на Мајку Цркву...Да се покају за свако злодело,да анатемишу сваку јерес коју исповедаше, да исповедају Православље, да приме чин епископа, да рукополажу свештенике, јеромонахе, монахе итд...Овако како је СПЦ у пуном литургијском општењу са расколницима новокалендарцима од 1924. године, са финском Црквом која је такође у расколу и слави Васкрс по новом папском календару,онда са јеретицима сергијанцима(РПЦ МП)...Дакле 1924. до сада је читав век.... Сви који су примили прејемство од расколника немају Апостолско Прејемство нити су епископи ,нити свештеници, нити монаси...

Да се епископство обнови рукополагањем ,треба на себе примити живот ревнитељски, јер стид због исповедништва вере православне, је уствари стид од страха јудејског,којим данас шибају лажиепископи стадо мало-ревнитеља.Но, не бојте се ви њих љубљени, него знајте да сe боје они вас. Јер су они људи, и они то знају, али им омиле слава људска. Зато су и обиграли белосведске метрополе студирајући код јеретика. А ви љубазни подигните главе, јер се приближи час избављења вашег. Ево у Последњи Велики Дан стоји Црква Истинитих Православних Хришћана Грчке под Архиепископа Стефана који виче; ко је жедан нека дође к Мени и пије.Амин!

Црква Истинитих Православних Хришћана Грчке , црква која је Богом утврђена на камену вере која је сачувала све од времена Апостола и Светих Отаца, јер Господ је потврдио где је његова Црква у време 19. века када је дошло до општег хаоса и раскола у Црквама,један мали број се одвојио са пар свештеника и монаштвом, Господ је својим Восздвижењем Часног Крста на ноћном бдењу у Атини пред 2000 верника, на Крстовдан 1925. године објавио где је Његова Црква и народ који стоји у Истини, да је Црква мало стадо које стоји у Истини, да је Црква тамо где је православно исповедање вере, а не тамо где је ,,већина“.

Зашто СПЦ није остала у одбрану вере и старог календара када је званично уведен у Цариграду 1924. године, након чега многе помесне Цркве прихватају нови календар и падају под анатеме 5,6. и 7. Васељенског Сабора? Зашто су остали неми јер је канон правило донешен Духом Светим... Након чега су остали у општењу са онима који су начинили раскол.

1927. Финска Црква прелази на нови папски ГРЕГОРИЈАНСКИ КАЛЕНДАР,а СПЦ је до дана данашњег остала у пуном литургијском општењу са њом!!!! Финска Црква је читав век у расколу, а СПЦ је у општењу са њом , јел и СПЦ није у истом рангу, у РАСКОЛУ, јер по учењу Светих Отаца, ко са расколницима општи, сам постаје расколник, зар не?

Шта каже канон:

Антиохијски Помесни Сабор 341. године

,,Сви који се дрзну да наруше наредбу светог и великог Сабора одржаног у Никеји, у присуству благочестивог и богољубљеног Цара Константина, о светом празнику спасоносне Пасхе, ДА БУДУ ОДЛУЧЕНИ ОД ОПШТЕЊА И ИСКЉУЧЕНИ ИЗ ЦРКВЕ ако свађалачки продуже да устају против доброг решења. И ово је речено о мирјанима (лаицима). Ако се пак неко од предстојатеља Цркве, епископ, или презвитер, или ђакон, после ове наредбе дрзне, на развраћење људи и узмућење Цркава, засебно и са Јудејцима празновати Пасху, таквога Св. Сабор ВЕЋ ОД САДА осуђује да буде одељен од Цркве, учинивши се не само узрочником греха за самога себе, већ и узрочником растројства и развраћања многих. И не само да такве Сабор ЛИШАВА СВЕШТЕНОСЛУЖЕЊА, ВЕЋ И СВЕ ОНЕ КОЈИ СЕ ДРЗНУ ДА БУДУ У ОПШТЕЊУ СА ЊИМА, до њиховог свргавања из Светог чина. Свргнути се лишавају и спољашње части, причасници које су били по светом правилу и Божијем свештенству."

Правило 1. Књига Правила.

Да ли сте знали да је СПЦ у вишедеценијском пуном литургијском јединству са Финском Православном Црквом која празнује Пасху (Васкрс) по римокатоличком календару? Шта мислите је ли СПЦ по овој одлуци помесног Сабора има благодат Светог Духа у Тајнама или се налази под страшним анатемама и ван Цркве Христове?

1958. у Београду лукави латин ТИТО кршећи Апостолске каноне поставио ПОПА (Германа за патријарха). Такав не може бити архиепископ, нити му важе тајне ни рукоположења .Амин!

1950. СПЦ улази у свејеретички,екуменистички Светски Савет Цркава? 1948. је оснивана та свејеретичка организација , а промена календара је само увод и реформа Екуменизма.

Нека се свако од вас запита КОЈИХ ЦРКАВА...По Јустину Ћелијском СПЦ је у унији са 312 јереси и секти!?! 1965 године Цариград скида анатему са римокатолика од 1054 године и успоставља унију са јеретицима римокатолицима, што је ретко коме познато међу данашњим Србима.
Такође, уводи се у диптихе Цариградске Патријаршије да сваки патријарх помесне Цркве мора да помиње име архијеретика папе на проскомидији (тајно) што је патријарх Павле сам објавио Руској Агенцији ЕНИ,признавши да на сваког литургији вади честицу за здравље архијеретика папе Јована Павла II!

Питање за све:

Да ли Црква као мистично тело Христово може да постане ОРГАНСКИ ЧЛАН НЕКОГ ДРУГОГ ТЕЛА као што је Српска Православна Црква органски члан свејеретичког ССЦ и као што је у унији са јеретицима римокатолицима,уз све друге помесне цркве???

1977. Патријарх Герман је био председник ССЦ (црвени патријарх) који је од стране комуниста постављен на чело СПЦ. ДА ЛИ ЈЕ ТО ИЗБОР ЕПИСКОПА по Православном учењу???

Онда је ту улазак у следеће уније:

Унија са монофизитима 1990. године
Унија са Римокатолицима 1965. године и разни јеретички документи које су потписивали псеудоправославни пастири СПЦ и других помесних цркава, а којима је јачана та иста унија!
Асизи 1986. Глобална религија
Кенбера 1991. ССЦ
Чикаго 1993. други парламент ССЦ
Асизи 1994.

Нека никога не преваре игре речима као: „Присуствовали су“

Није ли то исто као и ишли су на миси.Та не усташе ли АМФИЛОХИЈЕ и ИРИНЕЈ када и остали усташе? Не седоше ли када и остали седоше'?

Не сагоше ли главу када и остали јеретици сагоше,док је у вис дизана ХОСТИЈА? Није ли и на њих сишао,,благослов" док БИСКУП закрштава скуп катедрал?

Није ли у име присутних хор говорио - амин?

Не варајте се љубљени да се то само њима десило, јер кроз њих и ви сте били тамо. Са њима сте ЈЕДНО ТЕЛО док год су вам они ,,ОЦИ, епископи, духовници"!Са њима изиђосте из Христа, и изгубисте удео у васкрсењу спасених. Ето, не знамо ли за случајеве одрицања од Господа Исуса клањањем према ЏАМИЈИ или пред ђаволом или пред ђаволом преображеним у анђела?

И нису ли такви често постајали ђавоимани'? А може ли се изаћи пред ПАПУ,а да му се не (клања за благослов)?

Нису ли правила латинска још шездесетих, научиле садашње главе СПЦ школовавши се на западу? Но у тим главицама је:,,кога је молити - није га љутити".Гробови окречени! Не наљутисте ли Христа који је умро и за Србе, које ви одведосте у дубине јереси?

Евин породе! Немој залуд мислити:,,Па ако је тако - нећемо умрети , нису ти канони дати за разорење цркве, већ на изградњу".

Рођени од истине; Канони су реч Духа Бога који нас је упозорио да ће се увући вуци у јагњећим кожусима. И ако је Бог рекао ,,анатема таквим" не варајте се опет под дрветом у рају.

Свака реч апостола и св.Васељенских сабора је објава истине од Духа Истине, стога је написан канон о канонима тј. да прими анатему ко их ниподништава и врши". Али пишем ли ја хришћанима римског царства, или Србији Цара Лазара? Ко ће ли дакле изаћи на косово равно? Ко ће исповедати православље данас?

2007. СПЦ на челу са Патријархом Павла потписује ПРИМАТ ПАПЕ????

Да ли знте да је Руски Цар обесио Руског митрополита у сред Москве?

Дал си знате да је Србски Ђурађ Бранковић последњи бранилац вере у 15. веку после Светог Марка Ефеског који је запретио Србском Патријарху да ће га обесити ако буде потписао примат "папе"...

Ваш Павле је у књизи „Будимо људи“ 1992 објавио да „муслимани,римокатолици и ми славимо истог Бога“... Да ли је то православно исповедање вере,да ли је то учење Цркве?!?

И сам Павле то је потврдио поручивши 1993. папи Јовану Павлу Другом у име СПЦ ово: „Ваша Светости, свакога дана који нам је Богом дарован, налазимо се, а и налазићемо се у општењу са Вама у молитви; Ми Вас уверавамо да ћемо у време молитве у Асизију, домовини истинског слуге божјег Фрање Асишког, „једним устима и једним срцем” узнети ка престолу нашег Господа и Спаситеља заједно са Вашом Светошћу, са свим епископима и верујућима Ваше Свете Цркве, пламену молитву за мир у целом свету, а пре свега за мир и примирје у Босни и Херцеговини“ (мир и примирје у БИХ су Њихове Светости ефектно измолили, истина тек после три године свакодневног пламеног молитвеног труда, и тек након стотину хиљада смрти). Павле је те исте 1993, опет испред СПЦ, поводом рушења Бањалучке џамије, јавно исповедио да су мухамеданске џамије „богомоље подигнуте у божје име“. То јест, ,,да је Алах Бог, и да је Мухамед његов Пророк“. То јест, да је, по његовој, Павловој вери, која је вера СПЦ и свих Срба, ,,бог Муја и Хаса Отац Сведржитељ Творац Неба и земље и свега видљивог и невидљивог“ – и тиме тога свога и Мухамедовог бога, „који нема сина“ (Куран), усвојио православним Србима.

На џамију у Јерусалиму пише "алах" нема сина! Јел тако?...Како онда „ми и муслимани имамо истог Бога“ по Павловом „расуђивању“!?!

Веро права,кукавна Србска,докле ћеш спавати? Шта чекате браћо Срби - трубу Арханђела са неба? Хоћете да вам неко пружи на тањиру анатему са натписом: „Опрез:ЈЕРЕС“

Нека све вас драга браћо и сестре драги Бог доведе у позање Истине и помогне вам да се присаједините Једној,Светој,Саборној и Апостолској Цркви и нека вам још више помогне у томе да спасите своје душе,а то једино можете учинити,ако сте у Цркви Христовој и ако се налазите што даље од горенаведених вукова у овчијој кожи, који себе пред свима вама лажно издају за ,,истинске пастире“.
Нека драги Бог сачува и нашу многонапаћену Србију и овај народ и од вукова у световној власти и оних којима они ревносно служе,а који би волели да нас нема. Амин.Боже дај!