„Православна Црква признаје произношење имена архијереја при свештенодејству за савршено општење. У ’Изјашњењу божанствене Литургије’ Св. Германа патријарха цариградског, написано је следеће: ’Онај који служи (Литургију) произноси име архијереја, показујући тиме и своју потчињеност вишем (од њега), и општење са њим, и прејемство његове вере и свештенодејства.’” (Москва 1895)
Због тога, онај који помиње јеретика на Литургији оскврњује Свештену Трапезу и самог себе. „Општење само кроз помињање епископа – пише о јеретицима Преподобни Теодор Студит – оставља мрљу, мада би онај који га помиње био и православан”. И још: „Чувајте се подаље од душепогубне јереси, јер општење с њом отуђује од Христа.” (Св. Теодор Студит, ПГ. ХСIХ, 1275)
Колико је пак Богу мило такво општење види се из речи Св. Амфилохија Иконијског: „Бог Отац не трпи непоштовање према његовом Сину, гнуша се и не воли оне који га хуле и гневи се на оне који ступају у општење са хулницима.”
Сваки ,,патријарх" сваке ,,Помесне Православне Цркве", дужан је да на свакој Литургији помиње поглаваре свих осталих Помесних ,,Цркава". Тако дакле, васељенски патријарх дужан је да помиње јерусалимског, александријског, антиохијског, руског, српског, бугарског, румунског, финског и све остале. Исто тако, српски је дужан да помиње васељенског, александријског, антиохијског и све остале поглаваре Помесних ,,Цркава". На тај начин изражава се пуно јавно молитвено општење међу њима.
Међутим, шта бива ако поједини поглавар неке ,,Помесне Цркве" помиње рецимо архијеретика папу римског (као што то чине васељенски и српски „патријарси”)? Или као што се нпр. помиње антиохијски ,,патријарх" који има пуну унију са јеретицима монофизитима и мелкитима; или рецимо сви остали помесни „патријарси” и „архиепископи” чије ,,Цркве" улазе у органско чланство ССЦ (антихристове религије) или рецимо сергијанског „патријарха” – агента КГБ-а; или рецимо финског новопасхалца „архиепископа” Јована? Или рецимо све остале новокалендарске поглаваре Помесних ,,Цркава", као нпр. бугарског, румунског, кипарског итд.? Да ли ће Дух Свети сићи на такве „Часне Дарове”, када се зна све ово?
Често можемо да чујемо екуменисте да такође истичу како Дух дише где хоће (Јн. 3, 8), те да самим тим ,,може да освети ради верника такве тајне".
Међутим, смисао те изреке, а сагласно са црквеним учењем, је баш супротан, што значи да се ни на који начин не може украсти или отети Дух Свети, тј. ни на који начин Он се не може принудити (присилити) да дарује благодат ономе који Му се противи. Свака јерес, сваки раскол јесте противљење Духу Светом, директно одбацивање Његове воље. А и Сам Господ Исус мрзи дела јеретика (Отк. 2,6), упозоравајући да ће свака лажа, тј. јерес добити удео у језеру огњеном и сумпорном (Отк. 21, 8; 22, 15) у вечним мукама. Па и сама реч „јерес” довољно нам говори о чему се ради. Свети Амвросије Оптински нам то овако објашњава: „Јеретичка вероисповедања не сматрају обавезним да се испуњава све узакоњено на Васељенским и Помесним Саборима,него су њихови изумитељи за себе саставили вероучење по избору: што им се свиђа прихватају, а што им се не свиђа – одбацују. Из таквог одабирања произишле су различите јереси. Јерес произлази од грчког глагола ερεο = бирам…” и још: „Јерес је удаљавање од Истине Божије, А НЕ ОД МИШЉЕЊА ВЕЋИНЕ!” (из књиге „Између страха и наде” I; стр. 25. и 41.)
ЈЕРЕТИК СЕ ОДВАЈА ОД БОГА ЖИВОГ И ИСТИНИТОГ И СЈЕДИЊУЈЕ СЕ СА ЂАВОЛОМ И ЊЕГОВИМ АНЂЕЛИМА. Одсечени од Христа већ нема Бога, којега би он могао замолити за опрост грехова, а и у сваком другом погледу је већ погинуо жив. Ако се пак, јеретик обрати ка истинитој вери и васељенској Светој Цркви, тада се исти по великој благости и милосрђу Искупитеља сједињује са Истинитим Богом…” Ава Агатон
Исто то тврде и сви други Свети Оци. По Светом Кипријану Картегенском јерес није болест већ духовна смрт...
Сваки поједини члан Православне Цркве својом присутношћу на божанственој Литургији сваког свештеника Православне Цркве у било којој парохији на земљи, изражава на тај начин своју заједницу са дотичним свештеником, а преко њега и са епископом којега дотични помиње, и то не само на проскомидији, већ и јавно, јер свештеник после освећивања Дарова каже: Као прво, помени Господе слугу твог архиепископа нашег … (име) да право управља речју Твоје Истине (2 Тим. 2, 15) А народ одговара „Господи помилуј” и „све и сва”. На тај начин они изражавају своју пуну заједницу са дотичним епископом. Ако дакле, неки свештеник у епархији Бачкој помиње свог „епископа” Иринеја,тиме изражава своју пуну литургијско-молитвену заједницу са њим (што је очигледно), а Иринеј помиње „патријарха” српског Иринеја,док Иринеј, осим свих помесних „патријараха” – јеретика,који такође помињу и архијеретика папу римског(пошто са Ватиканом све помесне ,,цркве" од 1965. године имају унију!), тако да на тај начин све то представља један непрекинути ланац… Сваки дакле ,,верник" је једна карика у том ланцу, и макар он био и последња карика у том ланцу, ипак је везан…
Ако дакле, Дух Свети не силази на такве предложене дарове и не освећује их, да ли онда силази и у моменту вршења других „Тајинстава”? Да ли јеретички патријарх и даље поседује ту благодат Духа Светог ако је похулио на оно што је Он узаконио на Саборима? И не заборавимо – сваки епископ се на својој хиротонији три пута заклиње у неодступно чување свих догмата (непроменљивих истина) и канона (правила Православне Цркве). Зашто? Управо зато што су ти догмати и канони ЈЕДИНА свеза Небеске – Торжествујуће и Земаљске – Војинствујуће Цркве. Погази ли их, дотични САМОГ СЕБЕ одсеца од Цркве, јер је САМ пресекао једину свезу која га је за Њу везивала…
Ако се дакле при рукоположењу заклиње на неодступно чување тих правила, може ли и даље бити православним ако их гази?!? Или можда епископи и свештеници уопште не могу постати јеретици? Но, ми из историје Цркве веома добро знамо да је то и те како могуће, те да су управо они у већини случајева производили расколе и уводили јеретичка учења у Цркву, због чега су од исте – а ради очувања словесног стада, тј. малих у Христу (Мт. 18, 6–7, 10, 14) простих верника – били и избацивани („одсецани” – анатемисани), као што се ради живота целог организма, мада и са болом и жалошћу, одсеца затровани уд. Тако нам је и Сам Господ заповедио (Мт. 18, 15–18), а и Апостоли утврдили рекавши: Ако вам и ми или анђео са неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде! Као што смо већ рекли, и сада опет велим: ако вам неко проповеда Јеванђеље друкчије него што примисте, анатема да буде! (Гал. 1, 8–9)
Међутим, ако нема никога да их свргне, могу ли се такви преступници и даље сматрати православним? Наравно да не могу, јер чим погазиш заповест Божију (а канони и догме су заповести Духа Светога), преступник си. Узмимо буквалан пример. Бог је заповедио Адаму да не једе само са дрвета познања добра и зла (Постања 2,17), јер „у који дан поједете са њега, смрћу ћете умрети”. Они нису послушали и преступили су заповест и „смрт је” – по речима Св. Игњатија Брјанчанинова – „одмах поразила човекову душу и неисцељиво заразила његово тело… душа пак, којој живот даје Дух Свети, у тај моменат (тотчась) када је пала, раздвојила се од Светог Духа, Који је одступио од ње, као од оскврњене и затроване грехом, оставивиши је самој себи. Са таквом мртвом душом и са живим телом, животом подобним животињама, низвргнут је први човек на земљу на неко време, као и остали људи. По истеку тог времена које се назива земаљски живот, дефинитивно се поражава смрћу и тело…”
Оно пак што сам хтео рећи овим Адамовим примером јесте да сваки преступник У МОМЕНТУ ПРЕСТУПА бива ВЕЋ осуђен од стране Бога,јер Богу „ништа није милије од Истине… Заиста је неопходно да сви чувамо све, а пре свега оно што се односи на ствари вере, у којима и мало одступање представља смртни грех.” (Св. Фотије Велики)
„Избегавајте те зле паразитске изданке (јеретике) који рађају смртоносни плод, којега чим неко окуси одмах умире.”, поручује нам Св. Игњатије Богоносац (Тралијцима 11). „Према томе, епископима уопште није дана власт да преступају било које правило већ само да следују оним ранијим наредбама и да се тога придржавају (…) Није дозвољено ни нашој Цркви ни другој да чини било шта против успостављених правила и закона; јер ако би то било дозвољено онда је узалудно и Јеванђеље, узалудна су и правила; и сваки ће у време свог епископства, ако би му то било дозвољено тако поступати са њима, тј. као што је њему угодно, те ће тада свако бити нови јеванђелист, други апостол и други законодавац (…) Ако ли пак не буде тако, онда ће нам бити боље у тамницама и без крова над главом скитати се по свету са сваком жалошћу и тескобом.” (Св. Теодор Студит, писмо Теоктисту магистру)
Ако дакле, такав ,,патријарх" самог себе одсече од Торжествујуће Цркве на небесима да ли ће онда онај епископ кога дотични „патријарх” рукополаже бити истинити епископ? Наравно да неће! А ако такав „рукоположени” „епископ” „рукоположи” некога у свештеника да ли ће тај свештеник бити истинити или лажни свештеник? Па наравно, биће лажни. А да ли такав „свештеник” онда има благодат Духа Светог да врши Свете Тајне? Очигледно је да нема. А ако нема, причешћују ли се верници онда истинитим Телом и Крвљу Христовим?Наравно да се не причешћују.
Према томе, драги брате и сестро, не заваравај себе мислима да ти можеш да имаш неку своју засебну веру, те да се вера твог предстојника може разликовати од твоје, јер у том случају то би био чист протестантизам. Протестанти кажу: „Нека верује како ко хоће, а ја ћу да верујем како ја хоћу!” То у Православљу није могуће! Куда иде стадо, тамо иде и пастир. Заблуди ли епископ, погинуће и сва његова паства!
