Најопаснији неправилни образ молитве (начин молитве) јесте, кад молитвеник
силом уобразиље своје ствара маштарије или слике, позајмљујући их, на изглед из
Светог Писма, а у суштини из свог сопственог стања, из свог пада, из своје
греховности, из своје само-обмане, – и тим сликама ласка свом само-мњењу
(умишљености), својој празној слави, свом високоумљу, својој гордости, и обмањује
себе.
Очигледно
је, да све то, стварано маштом наше пале природе, изопачене падом природе, не
постоји у стварности, и јесте измишљотина и лаж, толико својствени
(карактеристични), толико вољени палом анђелу (ђаволу). Сањар (маштач), од
првог корака на путу молитве, излази из области истине, ступа у област лажи, у
област сатане, и потчињава се добровољно утицају сатане.
Свети
Симеон, Нови Богослов, описује молитву сањара и плодове њене овако: „он подиже
к небу руке, очи и ум, и уображава у свом уму… Божанске савете (разговоре),
небеска добра, чинове светих Анђела, насеља Светих, укратко – сакупља у
уобразиљи својој све што је чуо у Божанском Писму, разматра то у време молитве,
гледа на небо, свим овим побуђује своју душу ка Божанској жељи и љубави, понекад
пролива сузе и плаче. На тај начин, мало-помало узноси се срце његово (размеће
се), не схватајући то умом; он умишља да то, што свршава, јесте плод Божанске
благодати на његову утеху, и моли Бога да га удостоји увек да пребива у тој
делању. То је знак прелести. Такав човек, ако и буде безмолствовао (тиховао)
савршеним безмолвијем (тиховањем), не може избећи иступљење ума и сумасшествије
(лудило). Али ако се то и не догоди њему, ипак он никад не може достићи духовни
разум и врлину или бестрасност.
На тај начин
су се преластили они, који су видели светлост и сијање овим телесним очима, и
који су омирисали миомирис својим мирисањем (њухом), и који су чули гласове
својим ушима. Једни од њих су полудели и повређени умом прелазили су са места
на место; други су примили демона, преображеног у Анђела светлог, и преластили
се и остали неисправљени све до краја, не примајући савет ни од кога од браће;
а неки од њих, учени ђаволом, убили су сами себе (извршили су самоубиство):
неки су се бацили у провалију, неки су се обесили. И ко може набројати
различите прелести ђавола, којима он прелашћује и које су не-исповедиве
(неизрециве прелести)?
Међутим, из
овога што смо рекли, сваки разуман човек може се научити, каква повреда (штета)
долази од тог образа молитве (начина). Ипак, ако се неко од (људи,) који га
употребљавају (тај начин молитве), и не подвргне ни једној од напред наведених
беда због са-житија са браћом, пошто се таквим бедама подвргавају највише
пустињаци, који живе усамљени, али такав (човек) проводи цео свој живот без
успеха (неуспешно).
Аскетски огледи. Том 1. О Исусовој молитви. Део 2. О прелести.
