О доброти - Један пример из наше стварности

 О ДОБРОТИ

ЈЕДАН ПРИМЕР ИЗ НАШЕ СТВАРНОСТИ

Десило се то недавно, у земљи Србији. Један човек је имао болесно дете. Болест је била тешка и сурова, тако да су му лекари рекли да је остало само да виде за колико дана могу да продуже живот несрећном детету. Истовремено, путем хуманитарних фондова вршено је прикупљање новца да се дете пошаље у неку инострану клинику. У међувремену, отац детета је чуо за друго дете које болује од исте болести, али у раној фази, па је и лечење имало више изгледа на успех него у случају његовог детета. Одлучио се на несвакидашњи потез.Сав до тада прикупљен новац за лечење свог детета преусмерио је на рачун другог детета како би што пре добило шансу да буде на време оперисано. Желео је да се бар један живот сачува. Само он зна са коликим болом и тежином на срцу је то учинио. Ипак, сакупио је надљудску снагу. Друго дете је послато у иностранство на лечење, а његовом детету су на првом наредном прегледу утврдили да нема никаквих трагова болести. Лекари су били запрепашћени, нису могли да вјерују шта се десило. Ето како је Бог узвратио оцу који је у себи имао доброту, веру и љубав. Господ му је и дете сачувао.

Преузето из: "Православни мисионар" 3/2019

Невероватно чудо: девојчице нашли живе после 15 дана од њихове сахране

 

Један муслиман у Египту је убио своју жену и сахранио је заједно са својим кћеркама: једна је била одојче а другој је било 8 година. Он је девојчице живе закопао!!! А затим је пријавио полицији да је девојчице убио њихов ујак.

15 дана касније умро је други њихов сродник. У Египту је обичај да се упокојени сахрањују у породичној гробници, и породица је решила да сахрани тело тог сродника у истој гробници где су се налазиле мајка и девојчице. Али, када су открили гробницу, нису могли да поверују својим очима: они су открили под земљом две девојчице ЖИВЕ!!!

Та шокантна вест муњевито се раширила по целој држави; отац деце је био ухапшен и осуђен на смртну казну. И, наравно, старију девојчицу су обасипали питањима: сви су хтели да знају како су оне преживеле у екстремним условима.

„Мене је хранио неки човек у белој, бљештећој, као сунце, одежди а на Његовим рукама су биле дубоке ране“ – одговорила је девојчица. „А још је он с времена на време будио моју мајку, да би она нахранила млађу сестрицу.

Када су девојчице интервјуисали на египатској националној телевизији, водитељка (муслиманка) је рекла: „Нема никавих сумњи у то да је то био ИСУС, зато што нико други није способан да изврши такво чудо“!

Исламисти сматрају Исуса Христа великим пророком и одричу Његово Распеће. Али те ране које је видела девојчица на Његовим рукама, још једном оповргавају њихову заблуду и показују да је Он сигурно био распет на Крсту“ Његова чудесна помоћ девојчицама, као и многа дуга безбројна чуда, јасно сведоче о томе да је Христос ваистину ЖИВ. Он је увек спреман да нам дође у помоћ и спасе нас!

Немогуће је подврћи сумњи речи девојчице зато што ни она, ни њена сестра, не би могле преживети 15 дана у гробници, ако се не би десило право чудо.

Муслимански лидери су се нашли у ћорсокаку јер не могу да посумњају у истинитост чуда или да га сакрију од јавности: задивљујуће спасење девојчица добило је широк публицитет и преноси се од уста до уста.

Поделите овај случај са другима. „Благословен човек који се узда у Господа и коме је Господ узданица“ (Јер. 17,7).

Свети мученици Јулијан и Василиса

Јулијан беше из египатског града Антиноја, од родитеља врло виђених и богатих. Од младости своје заволе девствену чистоту, и зажеле да је до краја свога живота очува. Поставивши њу као темељ другим врлинама, он живљаше у страху Божјем, марљиво се учаше и читаше књиге; изучаваше обе мудрости: јелинску и хришћанску; и тако упознаде и световну философију и цело Свето Писмо. А кад му би осамнасет година, родитељи га почеше приморавати да се жени, јер им беше јединац, а хтели су да имају потомство. Али он одлучно одбијаше. И када му поводом тога родитељи и рођаци веома досадише, овај целомудрени младић измоли од њих недељу дана на размишљање. И целу ту седмицу проведе у посту, у молитвама и сузама, и дању и ноћу молећи Бога, да му Он на који било начин сачува девственост беспрекорном. А када седмога дана наступи ноћ, и он, изнемогао телом од поста и молитве, леже и заспа, јави му се Господ у виђењу, и тешећи га и крепећи га рече му: He бој се, послушај савет својих родитеља, јер ћеш узети жену која девственост твоју неће повредити, нити ће те од мене одвојити, него ће и она тебе ради сачувати своју девственост; и тако ћу и тебе и њу, девственике, примити на небо. Осим тога, ви ћете раширити чистоту, јер ће вашим учењем многи младићи и девојке постати житељи неба. А ја ћу свагда бити с тобом, обитавајући у теби и побеђујући све телесне пожуде и искушења. И учинићу да девојка, којом се будеш оженио, пристане на твој добри предлог. И у ложници својој ви ћете угледати мене са хоровима Анђела и безбројним девственицима оба пола, које природа раздели, а вера у мене уједини. И ти ћеш бити следбеник њихов. - Говорећи то, Господ га додирну и рече: Буди храбар! и нека се не плаши срце твоје!

Утешен и охрабрен овим божанским виђењем, дивни младић се прену и рече: Благодарим Ти, Господе Боже, који испитујеш срца и душе, што ћеш удаљити од мене сласти и утехе овога света, и што ми обећаваш да ћеш бити чувар и заштитник моје чистоте, јер се чврсто срцем надам у Тебе и уздам, да ћеш ми дати оно што око не виде, ухо не чу, и у срцу човеку не дође, а што си уготовио онима који Те љубе. А пошто ме удостојаваш да ходим путем твојим, молим Те: Ти сам буди добар пут и мени и свима љубитељима чистоте. Господе, Ти знаш да од свога рођења па све до овога часа, у који си благоволео да ме позовеш, ја ништа друго не волим и не желим осим Тебе. Стога завете што излазе из мојих уста, Ти утврди и Ти у дело спроведи.

Онда изађе из своје собе, и саопшти родитељима да пристаје на њихову жељу и не одбија брак. Родитељи се веома обрадоваше, и одмах се дадоше на ревносно тражење девојке која би му одговарала пореклом и богатством. И нађоше такву девојку, по имену Василису, јединицу кћер у својих родитеља, лепу, и благородну. Њу заручише своме сину. А када после уобичајеног свадбеног весеља уведоше женика и невесту у ложницу, и оставише их, осети невеста врло јак пријатан мирис, као у башти где је много кринова, ружа и другог мирисног цвећа. И она рече женику: Господару мој, шта је ово? Сад је зима, а диван мирис цвећа осећа се као у пролеће. И овај дивни мирис толико ме усхићује и наслађује, да је у мени потпуно угасла жеља за телесном везом. - Тада јој блажени Јулијан, женик, рече: Овај дивни мирис који осећаш, не долази од годишњег доба, него по дејству самога Христа, љубитеља чистоте, који вечни живот дарује онима који девственост своју чувају неповређеном. Ако дакле хоћеш да заједно држимо заповести Христове, и да My угодимо, онда заволимо Њега свом душом и сачувајмо My нашу девственост неповређеном. Начинимо од себе Његове изабране сасуде у овом свету, да бисмо с Њим царовали у оном. И тако се ја и ти никада нећемо растати.

На ове његове речи блажена невеста Василиса одговори: Зар је ишта потребније од спасења, сачувати девственост и добити живот вечни? Верујем твојим речима, и желим да заједно с тобом живим у девствености до краја живота, како бих могла добити вечно уздарје од Христа Господа мог.

Када она то рече, блажени Јулијан врже себе на земљу, клањајући се Богу, и распрострт ничице вапијаше к Богу: Утврди, Господе, ово што се у нама збива по Твоме дејству! - А девственица Василиса, видећи женика свог на земљи где се моли, одмах и сама припаде на молитву. И гле, изненада се затресоше темељи ложнице у којој беху, и неисказана светлост засија тако, да од небеског сјаја потамнеше свеће што гораху у ложници. И би велико божанствено виђење: с једне стране виђаше се цар славе Христос са безбројним мноштвом девственика у белим хаљинама, а с друге стране - царица Владарка, Пречиста Дјева Богородица са хоровима девственица. И са обе стране појаху се неисказано миле небеске песме, какве ухо земаљско не чу. И приступише два пресветла човека, опасани златним појасима, подигоше Јулијана и Василису са земље, и показаше им на постељи једну прекрасну и врло велику књигу. А око постеље стајаху нека милолика чесна четири старца, који држаху златне чаше пуне мириса, из којих се силно изливаше неизразиво диван миомир и испуњаваше ложницу. И рече им један од тих стараца: Ево, ове чаше приказују савршенство ваше, јер благо вама што победисте привремену насладу овога света и похитасте вечној, каква у срце човеку не дође. Прочитај, Јулијане, што је написано у овој књизи живота. - И Јулијан погледа и прочита њихова имена написана. А беше златом написано ово: Јулијан који се одрекао света из љубави према мени, биће међу онима који се не оскврнавише са женама; а Василиса, права срца и непорочне девствености, уврстиће се у лик девственица, које следују истинитој Дјеви Марији, Мајци мојој пречистој. - Када ово Јулијан прочита, затвори се књига, и са обе стране сви светлоносни девственици и девственице радујући се рекоше једногласно: Амин. - И опет рече старац Јулијану и Василиси: У овој књизи коју видите, записани су људи чисти, трезвени, истинољубиви, милосрдни, смирени, кротки, који имају љубав нелицемерну, који су све непријатности и суровости поднели, и који су невоље и муке претрпели, и најзад који су толико Христа волели, да ништа нису претпоставили тој љубави: ни оца, ни мајку, ни жену, ни децу, ни имање, ни богатство, нити ишта од овога света, па још и душе своје не поштедеше него их за Христа дадоше; међу њих се и ви сада уврстисте. - А блажени Јулијан и блажена Василиса, испуњени неисказане радости, остало време ноћи проведоше у псалмима и појању.

Када дан освану, весељаху се родитељи, рођаци и све званице свадбене, сматрајући да је телесно сједињење између женика и невесте обављено, не знајући ништа о њиховом духовном супружништву. И живљаху Јулијан и Василиса међу собом у чистоти и целомудрију, чувајући цвет своје беспрекорне девствености чистим. А скриваху ову тајну од људи, да о њиховом девственом животу не би дознали ни родитељи, ни рођаци, нити ико од људи, док касније сам Господ не објави то на корист многих.

После не много времена преставише се из краткотрајног живота овог родитељи и Јулијанови и Василисини, и оставише им веома велика имања. А када добише слободу за свој духовни живот, њих обузе жеља не само да се старају о своме спасењу, него и о спасењу других. Стога подигоше два манастира, мушки и женски, па се раздвојише и постригоше, он у мушком а она у женском манастиру. И сабра он много монаха, а она много монахиња, и старешиноваху над њима. У светог Јулијана беху до десет хиљада братије који свесрдно служаху Богу. Јер му Бог даде толику благодат, да су се са свих страна стицали к њему они што желе спасења: остављали су своје домове, заручнице, родитеље, сроднике, имања, и све лепоте света, и предавали се у руке њему, да их води у царство небеско. Тако и света Василиса у своме манастиру сабра и уневести Христу чисте девојке до хиљаду, па још и мноштво жена. И цветаше анђелска чистота у оба манастира као у две рајске баште. И девственост слављаше победу над сластољубивим демоном нечистоте. Али, већ је време да испричамо кончину ових светих, како са својом у Богу сабраном децом пређоше у небеске обитељи, говорећи Христу Богу: Ево нас и деце коју си нам дао.

У то време цароваху два незнабожна цара, Диоклецијан и Максимијан. И устројише љуто гоњење хришћана на све стране. И смутња потресаше Цркву Христову. И приближаваше се гоњење границама оне покрајине, где свети Јулијан и Василиса живљаху. И многи хришћани беху у великој пометњи и страху. Тада блажени Јулијан и Василиса у посту и молитвама са сузама молише Бога да учврсти верне своје и њихове монахе и монахиње, и да их сачува, да не би ниједан од њих отпао и пропао, него да се сви удостоје небеског блаженства. И јави се Господ Христос у виђењу светој Василиси, и обавести је да ће ускоро отићи у вечни покој. Али ће најпре послати испред себе све свете девственице; и ниједна неће остати после ње, да не би, која од њих, видевши страшно гоњење Цркве, пала духом, и отпала, и лишила се свога друштва. Стога ће Василиса проживети овде још пола године, док девственице њене све до једне не пређу к Богу. А њен духовни брат Јулијан, после ње поћи ће са многима на мученички подвиг. И храбро ће истрајати; и победиће непријатеља; и у победничком слављу отићи ће из овог света да прими двоструки венац: венац девствености и венац мучеништва у радости Господа свога.

И би тако. Јер у току пола године сав лик девственица, сабран светом Василисом, пређе кроз привремену смрт у небеске дворе свог бесмртног Женика. Само остаде света Василиса сама. И њој се у сну јавише у виђењу све те деве свете, обучене царски у светлост, говорећи: Ми тебе чекамо, мајко наша, да се заједно с тобом поклонимо Господу и Цару нашем. Хајде, дођи нам, и предај нас Христу, коме си нас уневестила.

Пробудивши се преподобна Василиса се веома обрадова што је сав лик њених девица ушао у радост Господа свог, и што је и њој припремљен тамо живот вечни. И обавести о свему томе свога духовног брата, светога Јулијана. А после неколико дана, молећи се усрдно Господу, предаде дух свој у руке бесмртног Женика и Бога. Свето пак тело њено преподобни Јулијан сахрани на достојан начин.

Затим дође у те крајеве обласни намесник Маркијан, са својом женом и сином. Безумно разјарен на хришћане, он их је на страшне муке бацао, убијао и крв њихову проливао. А кад сазнаде за Јулијана да је високог порекла, а верује у Христа, и да са њим има много једноверне братије, он посла к њему угледне грађане да га усаветују да се покори царској наредби и принесе жртве идолима. У то време у обитељи тгреподобног Јулијана беше се сабрало из околних градова и крајева много свештеника, ђакона и других клирика са својим епископима, који љубљаху Господа свог и радо чекаху мученичку смрт за Њега. Сви они одговорише преко блаженог Јулијана посланицима обласног намесника да они имају једнога Цара који живи на небу, Господа Исуса Христа, и његове наредбе слушају, и клањају се Њему - јединоме истинитоме Богу, и готови су одмах да за Њега умру, али се неће поклонити идолима, и ђаволима што су у њима. - Посланици се вратише, и испричаше обласном намеснику што им би речено. И расрди се намесник, А посла војнике да доведу само Јулијана, желећи да га сам испита, а да се манастир са свима који су у њему огњем спали. Војници ухватише блаженог Јулијана, свезаше и у тамницу градску одведоше. А његова братија, њих до десет хиљада, са епископима и клирицима што се беху тамо скупили, оног часа постадоше миомирисне жртве Богу, јер са манастиром бише спаљени. И на том месту за дуго време чуле су се дивне песме, певане од мноштва певача, у оне часове када су вршене уобичајене црквене службе: у шест сати, у девет, у дванаест, у три пo подне, и увече, и у поноћи. И многи се болесници тамо исцељиваху. Јер који год би дошао, и чуо то небеско појање, исцељивао се, ма каква болест да је била на њему.

Сутрадан преподобни Јулијан би изведен пред намесника на суд. Намесник употреби много красноречивости, и ласкања, и претњи, и застрашивања, али све без успеха. Тада гвозденим штаповима душмански тукоше преподобног. При томе један се штап од силног ударања сломи, и парче удари једног службеника, који беше рођак намесников, и изби му око. To још више разјари и разбесни намесника. А свети мученик рече намеснику: Чуј ме, Маркијане: Скупи све ваше најчувеније жречеве, и нареди им да над овим ослепљеним оком призову имена својих богова и богиња, и умоле их да поврате вид поклонику њиховоме. Ако пак они то не буду могли учинити, ја ћу онда призвати име Гoспoда мог Исуса Христа, и не само повратићу му ово испало телесно око, него ћу му и очи срца просветити за познање истине.

Намесник пристаде. Сазва све жречеве и нареди им да у оближњем идолском храму умоле помоћу жртава богове и богиње и исцеле око ослепљеноме. Они отидоше и поступише по наређењу. И пошто принесоше многе жртве, чуше од својих богова ово: Идите од нас, јер смо ми предани вечном огњу, и држани у тами. Како можемо слепоме вид дати, када га и сами немамо? А Јулијанова молитва вишњем Богу толико је моћна, да од дана у који је узет на мучење, наше се муке у паклу устостручише. - Чим ово демони изрекоше у том идолском храму, одмах попадаше сви идоли, којих беше до педесет, и у прах се претворише.

А намесник повика на светог Јулијана: О мађионичару, твоје враџбине су тако силне, да су и богове наше срушиле! Али да видимо, да ли ћеш исцелити око ослепљеноме, као што си обећао.

- И нареди да мученика нага обливају мокраћом, да би, рече, отступила од њега мађијска и враџбинска сила. Али се смрад те мокраће изненада претвори у диван мирис, и замириса ваздух да су се сви чудили. Онда свети Јулијан, осенивши крсним знаком око ослепљенога, призва име Господње, и одмах се болесник исцели, и око његово прогледа, и виђаше јасно. А намесник, ослепљен злобом, приписиваше то мађијама а не сили Христовој, док исцељени громко викаше, говорећи: Ваистину је Исус Христос истинити Бог, и Њега једино треба почитовати, и Њему се клањати!

- А намесник нареди да му одсеку главу. И тако исцељени, прогледавши и телесно и духовно, крсти се у својој властитој крви, н оде да види невидљивог Бога.

Нечестиви Маркијан нареди да светог Јулијана вежу веригама по целом телу, и да га тако, исмевања ради, воде по целом граду, мучећи га по свима улицама на разне начине. Док тако вођаху светога, и исмеваху, и мучаху, око њега се разлегаше граја: Ово заслужују они који се не клањају боговима и презиру царске наредбе. А када са светим дођоше до школе у којој се намесников син Келсије учио, - он беше јединац у својих родитеља, - Келсије дечак погледа на светога, и рече својим вршњацима: Дивну ствар видим! - А кад га питаху шта види, он рече: Ено, оног осуђеног хришћанина, кога војници везаног веригама воде, видим окружена мноштвом светлих младића, од којих му једни служе, а други му мећу на главу венац тако светао, да сјај његов превазилази сунчеву светлост. И сматрам да треба веровати у таквог Бога и служити My, који своје служитеље тако чува и толиком славом обасипа. Верујте ми, браћо, и ја хоћу да будем такав, ако Бог његов буде хтео да буде Богом мојим. - Рекавши то, он баци књиге и дивно одело, светско остављајући свету, и потрча за светитељем. Када га стиже, он паде мученику пред ноге, вапијући и говорећи: Желим тебе да имам за оца свог другог рођења, а свог телесног безбожног родитеља Маркијана, мрзитеља и мучитеља праведних, одричем се, и презирем. Теби се приљубљујем, и желим да данас као и ти страдам за Христа Господа и Спаситеља мог, кога досада не знађах.

Када то видеше војници мучитељи, беху као избезумљени од страшног изненађења. И стече се сав град на такав призор, и чуђаху се гледајући како се намесников син прилепио уз мученика, и целива му ране. И рече дечко народу: Знајте, ја сам намесников син. Досада сам са својим незнабожним оцем гонио невине свете људе. To сам чинио у незнању. Сада пак, када сам познао Бога, и Бог мене познао, ја се одричем лажних богова, a одричем се и оца и мајке, и на огромна богатства пљујем! Исповедам Христа, и верујем у Њега, и објављујем да сам следбеник блаженог Јулијана. Зашто оклевате, ви слуге и војници? Идите и известите моје родитеље, да сам познао истинитог Бога и приљубих се његовом верном служитељу.

О томе брзо известише оца и мајку. Као восак од огња, тако се њихово срце растапаше од бола. И одмах послаше да дечка узму од Јулијана и да га доведу дома. Али Бог који чува децу, учини то да га се нико није могао коснути. Јер сваки који га се коснуо, осећао је силан бол у руци и у рамену свом, и због тога се ниједан не усуди да га ухвати и одвоји од мученика. Обавештен о томе, намесник нареди да обојицу доведу к њему. И погледавши на блаженог Јулијана рече: Плод наде моје хоћеш да ми мађијском вештином својом на силу отмеш, и недоличним речима обмањујеш младо срце да се одрекне родитељске љубави. - Док ово намесник говораше, дотрча мајка Келсијева са многим рођацима, косе чупајући, груди раздирући, дојке обнажујући и до неба кукајући. Када то намесник виде, раздра хаљине своје, и лице своје изгреба, и рече мученику: Свирепи Јулијане, погледај бол оца и мајке, и осврни се на кукњаву толиких рођака, и ослободи невиног дечка твојих мађија. Врати нам сина јединца; врати нам наследника и господара дома, да се и ја за тебе заузмем код цара, да ти опрости кривицу и отпусти здрава.

Свети Јулијан одговори: Помоћ ми твоја не треба, нити тражим да ме цар пусти. Једно молим Господа мог Исуса Христа: да ме заједно са овим јагњетом, које је рођено из вучје утробе, и са свима који буду хтели веровати, после претрпљеног мучеништва уврсти међу спаљене од њих. А ето, пред тобом стоји онај који је од тебе телесно рођен, а сада са мном верујући у Христа, духовно је одрођен од тебе. Он је одрастао, нека ти сам одговори, нека се сам обазре на мајчине сузе, и нека се сам сажали на груди које су га одојиле.

На то чесни и благоразумни дечко рече: Од трња се ружа рађа, али не губи мирис свој зато што је рођена од трња, нити трње које је родило ружу губи оштре бодље своје. Ви дакле, родитељи моји, као што навикосте, насилништвом својим као трњем бодите невине, а мене оставите да као ружа лијем из себе мирис верујућима. Вама нека се повињавају они који су готови да пропадну, а мени нека следују они који се труде да пређу из таме у светлост. Ја се ради Господа мог Исуса Христа одричем вас, својих родитеља; а ви, ради поштовања богова својих, ставите на муке сина свог, јер привременом смрћу тражим вечни живот. He могу да будем вама добар, а себи рђав; нити ћу љубав вашу претпоставити вечним радостима. Што оклеваш, оче, као неверујући и каменог срца родитељ, а не као прави Авраам? Узми мач и принеси на жртву Христу мене, сина твог? А ако те природна родитељска љубав савлађује, па не можеш да то урадиш, онда ме пошаљи најсвирепијим кнежевима и мучитељима, да и ја за Господа мог Исуса Христа пострадам. Узалуд су ваше сузе и ваше кукање, јер ме од вере моје не могу одвојити.

Када намесник то чу, нареди да обојицу одведу у смрдљиву и врло мрачну тамницу. А кад они ступише у њу, тама се претвори у светлост, и смрад у мирис. To видеше двадесет војника, и у Христа повероваше. Али пошто блажени Јулијан не беше презвитер, и немаше ко да крсти ове што повероваше, беше због тога жалостан. Али Бог који чини по вољи онима који Га се боје, посла им презвитера на овај начин:

У граду том беше један човек, најчеститији и најугледнији у грађанству, кога цареви Диоклецијан и Максимијан много уважаваху и вољаху, јер беше од рода ранијег цара римског Карина. Тај човек беше хришћанин са женом својом и децом. А кад он и жена његова преминуше у хришћанској вери, остадоше иза њих седам синова, млади по годинама али стари по разуму. Због родитеља њихових цареви их веома вољаху, и наредише им да остану у својој вери и да без бојазни јавно славе Христа свога. A ова деца имађаху код себе презвитера, по имену Антонија, који им вршаше свете тајне. И би им откривење од Бога, да са презвитером својим иду и посете у тамници Јулијана и Келсија. А кад пођоше ноћу, пред њима иђаше анђео, који додирну тамничка врата, и она се одмах отворише. И уђоше, и целиваше свете сужње, и молише се заједно Богу. И крсти презвитер блаженог дечака Келсија, сина намесникова, и двадесет војника. А седморица браће, разговарајући са блаженим Јулијаном и Келсијем, распалише се ревношћу да за Христа заједно с њима страдају, и не хтедоше изићи из тамнице и вратити се дома.

Обавештен о томе, намесник се силно зачуди што они, којима су цареви допустили да слободно исповедају хришћанску веру, добровољно желе окове и муке. И дозва их к себи, и много их саветоваше да се врате своме дому, и да Христа свог поштују како хоће, јер ту милост имају од царева. Али они жељаху окове и тамницу више него слободу. И рекоше: Злато није достојно царске круне, ако најпре не буде у топионици прекаљено и очишћено. Тако и ми: нисмо достојни Христа нашег, ако наша вера у Њега не буде као злато прекаљена. Некорисно је дрво које се лишћем кити, а не доноси рода. Тако и ми: нећемо бити по вољи Христу нашем, ако My не поднесемо дивне плодове вере наше. - И намесник им остави на вољу док о томе извести цара. И вратише се од намесника ови блажени дечаци не дому свом него у тамницу светоме Јулијану и Келсију и двадесеторици војника. Са њима беше и презвитер њихов Антоније.

И намесник посла царевима подробан извештај о Јулијану, о сину свом Келсију, о војницима, и о овој седморици браће. И убрзо доби одговор: да сви, ако остану непокорни, буду спаљени огњем; а ако им због њихових враџбина огањ не нашкоди, онда да их намесник умори каквим хоће мукама.

Пошто намесник од царева доби такву заповест, он нареди да се усред града спреми судиште. И севши пред народом, изведоше преда њ светог Јулијана са свом дружином његовом: са Келсијем и седморицом браће, са њиховим презвитером, и са двадесеторицом војника. И стаде их убеђивати речима да се поклоне идолима, казујући им да је царска наредба да их све погуби, ако се не покају. А они смело противречаху, и говораху да је Цар Небески припремио вечну погибао идолопоклоницима, ако се не покају. У току те дуге препирке наиђе крај судишта пратња; ношаху мртваца да сахране. Угледавши пратњу намесник нареди да мртваца донесу преда њ и ставе на средину. Посматрајући то, народ беше у недоумици шта то намесник намерава са мртвацем. И рече намесник светом Јулијану: Кажу за вашег учитеља Христа, да је пре свога распећа васкрсавао мртве. Ево дакле прилике да јавно покажете да ли је Он заиста Бог: васкрсните овог мртваца, као и учитељ ваш. - Одговори свети Јулијан: Шта користи говорити слепоме да се сунце рађа? - Намесник одврати: Остави сада своје скаске, него ако си моћан ти, или Бог твој, васкрсни овог мртваца, као што предложих.

Ha то свети Јулијан рече: Иако неверје ваше не заслужује такво чудо, ипак, пошто је време да се покаже божанска сила Његова, и да не мислите да је то немогуће Богу, одмах ћете видети. Јер се надам у Господа мог, да ће ми дати све што са вером молим од Њега, и да ме неће осрамотити пред вама. - Рекавши то, свети Јулијан подиже к небу очи и срце, и мољаше се гласно да сви чују, и лице његово засија у молитви. А молећи се говораше: Господе Исусе Христе, истинити Сине Божји, који си пре векова рођен од Оца а при крају света примио без семена тело од Пречисте Дјеве, погледај сада са небеских висина, да се постиде непријатељи Твоји а охрабре они што верују у Тебе: услиши ме у овај час са светог неба Твог, и васкрсни овог мртваца да, видећи превелику и свемоћну силу Твоју, не би умрли душом оништо живе у телу, и да би оживели они што имају мртву душу.

Тако се мољаше око једног сата. Затим се обрати Мртвацу речима: Теби говорим, земљо сува, у име онога који васкрсе четверодневног Лазара, устани, и стани на ноге своје! - Како то светитељ рече, одмах се подиже мртвац и стаде, тако да се сав народ страшно запрепасти. А васкрсли повика громким гласом говорећи: О, благопријатних молитава слуге Божјег! О, непорочне девствености његове, шта све може! Јер куда бејах одведен, и откуда сам враћен?

Све то пажљиво посматраше намесник Маркијан, и дивљаше се веома, али силу Христову не познаде, јер га ђаво беше заслепио. И он говораше да је то сила мађионичарске вештине. Онда, као потсмевајући се, упита васкрслога: Откуда си се вратио? - А овај стаде причати подробно, говорећи: Вођаху ме неки црни ђаволи, огромни као дивови, страшног ичгледа, очи им као усијана пећ, зуби као у лава, нокти као у орла; у њих не беше нимало милости; с радошћу ме вуцијаху у пакао, и када бејах на самој ивици понора, ђаволи стадоше, не бацајући ме, и чекаху док се тело моје не преда земљи, од које је узето. И гле, одједном се пакао ускомеша, и чу се глас одозго са престола Божјег: Због Јулијана мог љубљеног нека се та душа врати у тело своје! - И одмах дођоше два белоризца, и узеше ме из руку нечастивих и у свет вратише, да помоћу овога који ме васкрсе, после смрти познам Бога оног кога сам раније као жив одбацивао.

Чувши то, намесник се помете, и не знађаше шта да ради. И да не би у народу било буне и распре, он нареди да и њега са светим Јулијаном и осталим светима одведу у тамницу: и да тамничка врата његовим печатом запечате. У тамници нареди свети Јулијан блаженом Антонију призвитеру да крсти васкрслога. И доби на светом крштењу име Анастасије, које значи Васкрсли.

Сутрадан нареди намесник Маркијан да се спреме тридесет и једно буре, према броју светих мученика, и да се до половине напуне смолом и сумпором, и да се наложи много дрва ради спаљења светих. И када све то би готово, доведоше свете из тамнице, сваког посебно везаног. А Јулијан и Келсије беху свезани једним веригама. И плакаху многи жалећи што тако млади дивни дечаци умиру невини. А свети Јулијан им говораше: не браните злату да прође кроз огањ, да би постало још блиставије. - Намесник пак не хтеде да гледа спаљивање свога сина, срце му се кидаше, већ одреди себи заменика који ће извршити царско наређење, а сам се удаљи тужан. И све свете, сваког посебно, ставише у спремљену бурад, оградише бурад дрвима, и потпалише. И дизаше се пламен у висину на дванаестак метара, а свети усред огња певаху и хваљаху Бога. Пошто изгореше дрва, и сав гориви материјал, угледаше све свете живе и читаве, и нимало неповређене, весела лица, што све страховито запрепасти. О томе известише намесника, и он одмах хитно дође да види да ли је истина. И кад виде, не знађаше шта да ради. Стога нареди да свете опет одведу у тамницу.

Жена намесникова, мајка Келсијева, када дознаде да јој се син сачувао од огња жив и читав, отиде у тамницу да га види. И видевши га, поверова у Христа; и би крштена у тамници од презвитера Антонија. Зваше се Марионила. А кад намесник убрзо сазнаде да је и његова жена примила хришћанско крштење, одмах и њу баци у тамницу. Затим изведе на суд, и донесе пресуду да се мачем посеку светих двадесет војника и седморо браће дечака. А Јулијана са Келсијем, презвитером Антонијем и Анастасијем, и жену своју Марионилу, остави да им касније суди, и држаше их у оковима.

После неког времена изведоше свете на суд. И они се направише као да желе да се покоре царској вољи и намесниковом савету: да се поклоне идолима. Због тога их са великом радошћу поведоше у идолски храм. И када се приближише храму, свети Јулијан се помоли Богу, и храм се сруши, и затрпа све који у њему беху: жречеве, и до хиљаду других људи. И раседе се земља на том месту, и букну пламен из понора који прогута незнабошце који му се приближише.

И опет одведоше свете у тамницу. И кад се идуће ноћи мољаху, јави им се мноштво светих мученика, који су раније пострадали, у великој светлости, обучени у беле хаљине, и певаху небеске песме. Међу њима беху и двадесет војника и седморо браће, недавно посечени. А дође и света Василиса са целим ликом својих светих девојака, и обавести Јулијана да ће ускоро са својим дружином завршити подвиг, окончати борбу, и са слављем прећи у небеска насеља. Она рече: Теби се отвори царство небеско, и Господ наш Исус Христос узеће к себи тебе и оне што су са тобом. A y сусрет ће вам са славом изаћи Патријарси, Пророци, Апостоли и Мученици, и бићете уврштени међу њих занавек. - Рекавши то, она постаде невидљива, и сви свети што се беху јавили отидоше, оставивши сужњима Христовим неисказану радост и весеље духовно.

Затим опет мучитељ изведе на суд свете. И мучаше их на разне начине. Најпре нареди да кудељу оквасе уљем, да им њоме омотају прсте на рукама и ногама, па да је потпале. И учинише тако. Али кудеља на рукама и ногама изгоре, а свети нимало не бише повређени. Онда светом Јулијану и светом Келсију одра кожу са главе; блаженом презвитеру и Анастасију очи кукицама извади, и ослепи их; а када свету Марионилу хтедоше да муче, руке се мучитељима укочише, и они се је не коснуше. Затим их све бацише зверовима да их поједу, али божанска сила затвори уста зверовима, и они остадоше читави. Најзад нареди намесник да се из свих тамница и затвора доведу сви који су осуђени на смрт, те да са њима заједно буду убијени и свети мученици. И када доведоше све осуђенике, он нареди да се посеку сви, и мученици с њима, не штедећи ни сина свог, ни супругу. И тако свети скончаше, мачем посечени међу безаконицима издахнуше. А кад их посекоше, одмах се земља затресе, и из темеља се сруши трећина града, и не остаде у граду ниједно место читаво на коме у то време беше неки идол. А бише и муње и громови, и град, и погибе не мало незнабожног света. Намесник пак Маркијан једва остаде жив од страха; и разболе се, и после неколико дана, изеден од црва, издахну.

Идуће ноћи, по посечењу светих, дођоше свештеници са благочестивим људима да скупе тела мученика. Али пошто беху међу многобројним лешевима, не могаху их распознати. Стога, преклонивши колена, стадоше се молити. И гле, јавише им се душе светих у облику девојака, свака крај свога тела. И тако познавши њихова чесна тела, скупише их и сахранише у цркви под олтаром. А Бог који прославља своје светитеље учини те се појави извор воде живе и целебне на оном месту где тела светих мученика беху сахрањена. И исцељиваху се од свих болести том водом и молитвама светих, а благодаћу Господа нашег Исуса Христа, коме слава вавек, амин.

Свети преподобни Григорије Печерски чудотворац

Григоријем чудотворцем хвали се не само Неокесарија, Него се због преподобног истога имена слави и света велика чудотворна Лавра Печерска. Када се Бог показа диван у светима својим: Антонију и Теодосију Печерском, у исто време и преподобног Григорија изабра за чудотворство, и призва га у своју свету Печерску Лавру. Пошто је преподобни Антоније самоћовао у пећини, овај блажени дође преподобном Теодосију који је управљао манастиром, и од њега прими монашки лик. Научи се сиромаштву, чистоти, смирењу са послушањем, и осталим врлинама. Нарочито пак ревноваше у молитви. И због многих подвига пре него ли због дуготрајног подвизивања он се удостоји дара чудотворства. Пре свију он доби од Бога победу над ђаволима. И кад би га издалека видели, они су викали: "О Григорије, ти нас изгониш молитвом својом!" Јер Григорије имађаше обичај да после сваког појања твори запретне молитве. А побеђени враг, не подносећи прогоњење које му се дешава од светога, размишљаше како да му напакости у врлинском животу његовом. И пошто сам никако не могаше, он потстаче рђаве људе да покраду њега који није имао ништа осим књига за молитве и читање.

И једне ноћи привукоше се лопови Григоријевој ћелији, и кришом мотраху када ће старац отићи у цркву на јутрење, да би тада ушли и покрали га. А блажени осети када они дођоше, јер по сву ноћ не спаваше, него стојећи усред ћелије мољаше се Богу непрестано. Тада се помоли Богу и за њих, говорећи: Боже, дај сан слугама твојим, који се узалуд заморише испуњујући врагу вољу. - И услиша га Бог: лопови заспаше, и спаваху пет дана и пет ноћи, све док их блажени у присуству многе братије не пробуди, говорећи: Докле ћете кришом мотрити, да бисте ме покрали? Време је да идете кућама својим. - И они устадоше, али не могаху да иду, јер толико време не беху јели. А блажени им постави трпезу, и пошто их нахрани, отпусти их.

За то сазнаде управник града, и нареди да лопове подвргну мукама. Чу Григорије, и веома се ожалости што они због њега допадоше мука. И отиде управнику града, поклони му неке своје књиге, а лопове ослободи. Продаде и остале своје књиге, и новац раздаде сиромасима, говорећи себи: "Да не би још неко допао беде, желећи да ме покраде. Јер и Господ рече: Продајите што имате, и дајите милостињу; начините себи торбе које неће овештати, ризницу на небесима која се не празни, где се лупеж не прикучује, нити мољац једе (Лк. 12, 33)". А лопови, доживевши таква чудеса, не вратише се више на пређашња дела своја, него с покајањем дођоше у исти Печерски манастир, радећи у њему за братију.

Али ђаво не напусти своју злу замисао, јер овај блажени Григорије имађаше још малу баштицу, у којој гајаше поврће и неговаше воћке. И једнога дана исти враг потстаче друге лопове, и они се увукоше у ту башту, напунише поврћем своје торбе, бацише их на раме, и кад хтедоше да пођу, гле, не могоше се помаћи с места, него тако натоварени стајаху непомични два дана и две ноћи. - Онда почеше запомагати: Свети оче Григорије, пусти нас, кајемо се за грех свој, и више нећемо чинити овако што.

- To запомагање чуше црнорисци, и дођоше, али не могаху лопове помаћи са тога места. Онда их упиташе: Кад сте дошли овде?

- Лопови одговорише: Ево два дана и две ноћи својимо овде.

- Рекоше им црнорисци: Па ми непрестано овде навраћамо, а вас не видесмо. - Лопови рекоше: И ми да смо вас видели, молили би вас са сузама да се заузмете код старца за нас, али пошто изнемогосмо, почесмо запомагати. Молимо вас, дакле, молите светог чудотворца да нас пусти. - А Григорије дође и рече им: Пошто сте цео свој живот провели као беспосличари, крадући туђ труд, a сами нисте хтели да радите, то ће те од сада ту стајати без посла све до краја свога живота. - А они са сузама мољаху старца да их пусти, обећавајући му да више неће чинити такве грехове.

- Старац се сажали на њих, и рече: Пустићу вас, ако ћете рукама својим радити, и од труда свог друге хранити. - А лопови заклињући се рекоше: Послушаћемо те на сваки начин. - И рече им Григорије: Благословен Бог који вас крепи! одсада ћете радити за свету братију, и од свога труда доносићете им што им треба.

- И тако их отпусти. А лопови, за зло дело што учинише у малој баштици, чињаху добро радећи до краја свога живота на имању Печерског манастира.

И по трећи пут покуша лукави кушач да преко лопова на овакав начин саблазни блаженога: Једном дођоше Григорију нека три човека не као потајни лопови, него као људи којима је потребна помоћ. Жеља им беше да га обману. И двојица од њих молише светога, лажући о трећем, говорећи: Оче, овај наш пријатељ осуђен је на смрт. Молимо те, потруди се да га спасеш; дај му нешто, да откупи себе од смрти. - А блажени, провидећи Духом да ће се ова њихова лаж уствари обистинити, заплака од жалости, и рече: Тешко овоме човеку, јер дође дан његове погибије. - Они пак рекоше: Ако ти, оче, даш нешто, онда он неће умрети. А ово рекоше, желећи да што добију од њега и разделе међу собом. Чудотворац пак, будуђи прозорљив, рече: Ако и дам, он ће умрети. Но реците ми, на какву је смрт осуђен? - Они одговорише: Биће на дрво обешен. - И рече им прозорљивац: Тачно рекосте; то ће се сутра збити. - Рекавши то, сиђе у пећину, где се обично склањао од земаљске сујете и творио молитве, и изнесе отуда и последње књиге, даде их њима, говорећи: Узмите их, и ако вам не буду од користи, вратите ми их. - Они узеше књиге и изађоше, и почеше се потсмевати, говорећи: Да их продамо и новац поделимо. - А када још у башти светитељевој опазише воћке са зрелим родом, рекоше између себе: Да ноћас дођемо, и оберемо ово воће.

Када наступи ноћ, ова три лопова дођоше. Григорије се у то време мољаше у пећини, а лопови затворише споља врата на пећини у којој беше старац. И онај од њих, за кога би речено да ће бити обешен, попе се на јабуку и поче брати јабуке И гле, грана за коју се држаше, одломи се, и он паде, а она друга двојица се уплашише и побегоше. Но онај први, у паду закачи се за другу грану, и остаде на њој висећи, и како не беше никога да му помогне, издахну. А Григорије, затворен, није могао бити с братијом на јутрењу у цркви. Кад братија изађоше из цркве, отидоше да виде шта је спречило старца, који никада није изостајао, да дође у цркву. И гле, видеше где на дрвету виси мртав човек, и запрепастише ce. A кад потражише Григорија, нађоше га затворена у пећини. Чим он изађе, нареди да скину мртваца с дрвета. Тада међу другима који беху дошли да уреде мртваца угледа и она два пријатеља покојникова, и рече им: Погледајте, како се ваша несрећна лаж обистини, јер се Бог неда ружити (Гл. 6, 7). Да ме нисте затворили, ја бих дошао и помогао му да се спасе. Али пошто вас је ђаво навео на сујету и лаж, вас је и милост напустила. - А кад исмевачи видеше да су се речи блаженог обистиниле, падоше пред ноге његове молећи опроштај. Григорије им одреди да раде Печереком манастиру, да одсада у зноју лица свог зарађују себи хлеб свој, и да од свога труда и друге хране и помажу. И тако и они окончаше живот свој, радећи са синовима својим у Печерском манастиру слугама Пресвете Богородице и ученицима преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија.

Треба већ да испричамо страдалачку смрт овог светитеља. Догоди се једном да у један манастирски суд упаде нечиста животиња, и оскврнави га. Да би га очистио, блажени сиђе на Дњепар да захвати воде. Утом наиђе књаз Ростислав Всеволодович, желећи у Печерски манастир ради молитве и благослова, јер са братом својим Владимиром Мономахом иђаше у рат противу Половаца. А када Ростислављеви војници угледаше овога старца, нахушкани нечастивим, стадоше му се ругати и срамне речи говорити. А старац, предвидевши пророчким Духом да им блиска смрт грози, рече им: О децо! требало би да сте много скрушени и да од свију просите молитве, а ви напротив чините зла која нису Богу по вољи. Боље да плачете због своје погибије и да се кајете за своје грехе, како бисте бар на дан Страшнога суда добили олакшање. Јер, одлука је већ пала: сви ћете ce y води подавити са кнезом вашим.

А кад кнез Ростислав то чу, не придаде никакву важност речима преподобнога и, сматрајући то као старчеву грдњу а не као пророштво, наљути се страшно, и рече: Зар мени причаш о дављењу, мени који умем да пливам? Сам ћеш то искусити. - И немајући страха Божјег, одмах нареди да се старцу вежу и руке и ноге, и да му се веже о врат камен, па да га баце у воду. И тако би старац удављен. А братија га искаше два дана, и не нађоше га. Онда трећега дана дођоше у келију његову, желећи да покупе потребне ствари, ако их је остало, иза светога и гле: у келији лежаше преподобни мртав, везаних руку и ногу, са каменом око врата, ризе му беху још мокре, лице светло, а све тело као живо. И зачудише се веома, ко га је и на који начин унео, пошто је келија била закључана. Онда узнесоше хвалу Богу који чини дивна чудеса у светитељу свом, па чесно изнеше чудотворне мошти те, и положише их у пештери, где и сада почивају нетљене.

Ростислав пак, не сматрајући за грех то што учини са старцем, него и јарошћу дишући, у манастир и не уђе, као што се беше зарекао. He хтеде ни благослов, већ се удаљи од манастира. Само брат његов, Владимир Мономах, посети манастир, и испроси молитве и благослов. А када беху код Трипола, и пређоше реку Стугну, са војскама својим ступише у борбу са Половцима, и могоше их победити, него кнезови руски побегоше испред противника својих. Тада Владимир бежећи пређе реку Стугну ради молитава и благослова печерских светих, а Ростислав се са целокупном војском својом удави у њој. И тако се и пророштво светога зби; и злом убици одмери се истом мером којом је мерио. А незлобиви чудотворац Григорије обрете Извор живота, и наслађујући се потоком вечне сладости крај вода што су изнад небеса, хвали име Господње, коме приличи слава и хвала, сада и увек и у бесконачне векове, амин.

Евсевије Петровић: Под епитрахиљем православних језуита (или: православни сатанизам)

Евсевије Петровић: Под епитрахиљем православних језуита (или: православни сатанизам)

Када се народно јединство постави као приоритетније од истине, јединство ће завршити у лажи. А тада неће бити ни народа, ни јединства, ни истине. И управо то се Србима десило.

Под епитрахиљем православних језуита (или: православни сатанизам)

„Кваритељ, то је дух обмане и самообмане, онај који варајући вара и себе“
(Раде Јанковић)

„Праведник се печали због оних који су по незнању примили на себе неподношљиву казну отпадања од истине“ (Максим Исповедник) 

Бог Вам помогао, драги господине брате Раде, и свако Вам добро дао!

Хвала Вам што сте се потрудили да ме удостојите одговора (овде:). И опростите ако сам Вас својим текстом (овде:) узнемирио и утрудио. Заиста ми није била намера да Вас увредим, не љутите се на ме. Зашто на нашу братску полемикицу (не полемос међу нама, него против православних језуита) просто не погледате као на додатну, згодну и бесплатну рекламу на Ваше инспиративне књиге?

Моја намера је (била), а чини ми се да то нисте најбоље схватили: да заједно, а у идеалном случају и саборно, покушамо да (ре)дефинишемо ко су главни агресори на Православље данас, ко је пета колона у нашем Граду трој(ич)анском, како она дела и наступа и како је препознати, шта је данас данајски коњ (оно што се погрешно зове „тројански коњ“) и ко су његови чувари. Ви сте тај посао похвално и веома добро започели, али по мом мишљењу нисте га добро савршили. Ваша икона је остала нејасна и конфузна. А читалац/гледалац који се удуби у созерцање остаје у злу против којег пишете – у двомисли, а несвестан ње.

То што сам ја, можда прегрубо, оголио скривену, отровну двомисао у Вашим ставовима и примерима, само постављајући „тешка“ питања у суштини је само мајеутички метод - асистенција у порађању истине. Слично као када би бабица покушала да запиткујући и брбљајући дискретно (у)каже доктору да је плодова вода замућена, да беба у порођајном каналу не напредује како би требало, да се бебини откуцаји срца успоравају, а лабораторијски параметри деградирају. То јест, да је порођај, изгледа, кренуо по злу. У питању је, дакле, најбоља жеља старе бабице да се роди живо и здраво дете - истина.

Отуда добронамерни позив за ревизију. То није „комунистичко ревидирање става“, како сте брзоплето погрешно разумели. То је оно што сте Ви сами описали у свом есеју: „Повремено се удаљимо од слике, зачкиљимо очима да одбацимо детаље и боље уочимо целину“. То је ревизија као поновни поглед, са дистанце од три године, из мало другачијег угла, и под мало различитим светлом.

А то што се „јављам три године након што је чланак објављен“ значи само једно – прочитао сам га тек пре неколико дана, и баш после објављивања лепе рецензије Ваше нове књиге (Владимир Димитријевић, на „Борби за веру“: http://borbazaveru.info/content/view/13509/1/ ). Пожелео сам да прочитам ту Вашу књигу, прогуглао Ваше цењено име и најпре прочитао текст о коме полемишемо. Са великим задовољством, као што рекох. А то што је текст објављен када је објављен (Ви кажете „31. октобра у 17 часова, кад почиње демонска светковина 'Ноћ Вештица'“; нама, православним, то је 18. октобар, празник Светог Јеванђелисте Луке, небеског покровитеља иконописаца)? Да ли је то пука коинциденција или и у томе има неког симболизма, ја не могу да тврдим, у сваком случају нисам утицао на то.

Жао ми је што мислите да сам „недобронамеран“. Нисам Вас „сврстао међу полицијске цртаче фото-робота“; ако прочитате пажљивије, видећете да је у питању алегорија, поређење. Зар нисте Ви, како год да читамо Ваш есеј, ипак написали малу оптужницу против православних језуита? И нисам ли ја само дописао да оптужница, илустрована фото-роботом, није сасвим прецизна, као ни фото-робот сам? И да је то баш штета?

А то што је бабица сакрила лице иза маске такође има и оправдање и смисао. Професори и доценти, огромном већином, не воле да помоћно особље излази из свога ранга и учи их памети. И онда умеју да реагују виком. Нешто као Ви сада, на мене: „бауљање у тами незнања“, „демонско скривање иза образине“, учење памети („трљање носа“) малициозно темпирано у ноћи вештица, „криптокомунистичка подлост“, уз закључак за крај - „нема ревидирања процедуре!“. Бабица иза маске жели да се уважени професор фокусира искључиво на њене речи, на чињенице, а не на њену личност и репутацију (стара, чангризава бабица, одавно позната по непоштовању ауторитета, са сумњивом лиценцом...). А када се порођај, ако Бог да успешно заврши, изаћи ћемо из сале и скинути и маске и рукавице, наравно.

Чуди ме да Ви, правник, нисте ни желели ни могли да разумете ни друго, кључно објашњење моје (иницијалне) анонимности. Ја сам Вам нагласио да сам истраумирана жртва језуитског силовања. А такве жртве имају право на анонимност. Како се тачно принцип тог јуридичког имунитета зове Ви знате боље од мене – али у суштини, практично, своди се на две ствари. Једно је право на заштиту од инфамије, јавне срамоте, хроничне душевне и духовне трауме. А друго је оно што ми се дешава одавно, више од 25 година после првог силовања (да, било их је више). Да бисте ме боље разумели илустроваћу Вам то јарким примером из недавног црквеног живота.

Верујем да знате за случајеве силовања на богословском факултету у Београду, о којима су се пре неколико месеци појавила сведочења жртви. Најмање 4 студенткиње БФ оптужиле су за силовање професора (који се по безбројним сведочанствима уклапа у архетипску слику „православног језуите“ – даље у тексту ПЈ). Једна од силованих, уништених девојака, после „8 година душевне агоније, попут клиничке смрти“, смогла је снаге да јавно изађе са својим сведочанством: најпре у исповести, коју је посведочио угледни свештеник, затим у исповести Патријарху (ПЈ), епископу (ПЈ) који језди у кочији од 120.000 евра, ректору и Савету БУ, и на крају у исповести СМИ, јавности; на концу, уследило је и адвокатско обраћање истражним органима, и кривична пријава. Свјатјејши Патријарх је ауторитативно констатовао да је девојка „психички болесна“ и да је тај „случај затворен и нема разлога за испитивање“. Мудри епископ, професор пастирског богословља, објаснио је девојци да се никако не обраћа психотерапеутима. А полиција и тужилаштво нису реаговали. Иако, познато је, данас реагују на сваки „сексуални напад“ и „породично насиље“ тако што истог тренутка маскирани специјалци пред камерама хапсе голословно оптуженог мушкарца, објављује му се име и фотографија, а тек затим предузима истрага. Тачку на случај ставио је још један истакнути ПЈ, свештеник СПЦ у Риму, који је објаснио да је у питању клеветнички напад на Синод СПЦ, у „злочиначком удруживању“, основан на „бесмисленој оптужби“ и „болесној фантазији“ (еротској, подразумева се). И да девојка, по канонима, треба да буде одлучена од Христа („због лажне оптужбе коју не може да докаже“). А када механизми црквеног правосуђа из неког разлога не делују, тада у дејство ступа Небеска правда. Хоће ли ова душа, тако трагично отпала од Христа, смоћи снаге да се покаје и врати у загрљај свога духовника (кога је лажно и дијаболично оптужила за силовање), и под крило свога најсветијег Патријарха?

Фото: You Tube

Е, видите – та девојка сам ја (у духовном смислу, да ме опет не бисте погрешно разумели). Имате ли емпатије за моју судбину, бар за мрвицу више од кохорте поменутих ПЈ-а? Или се слажете с њима да сам „сам крив“ и да сам само „добио оно што сам желео и тражио“?

И тако, да уредници православних сајтова и Ви не бисте затворили мој случај пре него што га отворим, и добијем прилику да изрекнем своје узнемирујуће сведочанство, морао сам да применим тактичко „лукавство“. А када сведочанство изрекнем и запишем га у тврдим дисковима и умовима понеких Срба који још нису сасвим изгубили чуло за истину и правду („Ако нађеш једног истомишљеника на путу Спасења, радуј се!“ – Игнатије Брјанчанинов), могу да откријем своје име – и да Вам дам прилику да Ви полемику и случај закључите (констатацијом да је у питању клевета „психички болесне особе“ која износи „бесмислене оптужбе“ на бази „болесне фантазије фобичног и еротског садржаја“...).

Моје име је Евсевије (Евсевије Петровић, не верујем да Вам моје име ишта значи, али ако Вас интересује ко сам објасниће Вам ВД). Ја сам православни философ и апологета православне истине чије контроверзне текстове на црквене теме безмало сви патриотско-православни сајтови одбијају да објаве (нпр. Борба за веру – тако ни мој одговор Вама нису хтели да објаве, односно рекли су да би га радо објавили, али цензурисаног, скраћеног за једну трећину...не цензурисао их Христос на Суду Свом да Бог да). У квалификацији православних језуита ја сам „ревнитељ не по разуму“ и „расколник“, „слуга ђаволов“. Верујем да сте и Ви у томе сагласни са њима. И толико о формалним аспектима Ваше критике моје „Ен-Ен“ ипостаси. А сада о суштини, поново.

+++

Дакле, да Вас из бујних недоумица око мог безначајног лика и дела вратим на тему: тема су православни језуити, како их идентификовати, и како их раскринкати. И, ја бих је сада проширио: како нам се треба поставити у односу на њих.

1. Честитате ми на томе што сам „једини који је у „крокију“ православног језуите као иконе звери препознао патријарха Павла“. Хвала, али то заиста није било тешко (ако су Вас баш сви остали Ваши читаоци читали површније него ја, је ли Вам то комплимент?). Као што рекох, истина је у оку посматрача. Зато је центар перспективе православне иконе са ове њене стране, у оку созерцатеља. А центар перспективе иконе звери у дубини слике, у бес-коначности таме спољне. И канон звери, из таме спољне, одређује пропорције лика. Зашто Оци забрањују гледање онога што они зову „демонске слике“? Зато јер човек гледајући их не може а да не буде увучен у њихову перспективу, демонску тачку виђења. Не може а да не буде омађијан, преварен, прелешћен, оскврњен. Ја сам Вашу слику гледао из перспективе истине. Из тачке у којој се увек трудим да стојим.

Кажете да „просто није истина“ да сте Ви „сврстали патријарха Павла међу православне језуите“. Могао бих да се сложим са Вашом констатацијом, условно. Он се у православне језуите сврстао сам. Али, Ви сте ипак њега описали у својем „крокију“, иако ме оптужујете да ми се то само „привиђа“ и да Вас клевећем. Прочитајмо поново: „ПЈ начелно верује у једну, свету, саборну и апостолску Цркву, али истовремено званично исповеда да постоје „две хришћанске Цркве“ које су равноправне (видети цитат из обраћања Патријарха Павла папи Јовану Павлу Другом, који сам навео у претходном тексту); он никада јавно не побија 45. и 65. апостолско правило али, истовремено, јавно се моли са папистима на њиховим мисама“. Ако сада желите да сузите властиту дефиницију само на гео-локацију („Дубровник, Херцеговина“) или на догматику („филокве“) или на синагогу („менора“), није ли управо то ревидирање? А Ваша узбуђена констатација да „не постоје фотографије“ – то јест да „нема доказа“ (као што говоре високи покровитељи поменутог силовања) – или је веома наивна, или је дубоко језуитска.

Патријарх Павле, до смрти веран учењу Цркве и Светом Предању

Или можда желите да ту акценат ставите само на реч „јавно“ (се моли на мисама)? Па зато што ове фотографисане смолитве за већину православних Срба нису биле јавни чин, Патријарх Павле не потпада под дефиницију ПЈ? Али зар и то неће онда бити оно о чему сте сами писали: „Кад православног језуиту ухвате са прстима у пекмезу, он истури какав згодан софизам“?

А ако се само тајно молио на мисама (само „молитвено присуствовао“, како кажу језуити), тада у томе нема ничега језуитског, претпостављам. И може се спокојно веровати нашој браћи са „Борбе за веру“ (који себе рекламирају као једини информациони портал на коме се може чути православна истина, уз џингл „тако је било, тако јесте и тако ће бити“) када кажу: „Патријарх Павле је до смрти остао веран учењу Цркве и Светом Предању (за разлику од Митрополита Амфилохија којег је његов народ такође доживљавао као живога светитеља)“. А ко је толико горд да не верује Великој Браћи православној него својим очима, тај мора пасти и већ је пао. Или у раскол, или у когнитивну дисонанцију. Наравно, језуитска двомисао (когнитивна дисонанција) је много боља и благодатнија опција - њу бар крв мученичка може опрати.

Дакле, ипак и паки: Патријарх Павле је према Вашој дефиницији био православни језуита. Ако Ви то не желите да признате пред овим доказима, онда сте, авај, православни језуита и Ви.

И он се у српском православном народу већ сматра и слави као Свети (канонизација је само формалност и питање дана).

Ја сам ту само сабрао 2+2 = православни језуит, кад је успешан у православљу, постаје светитељ. А да ли је за то заслужан он сам или (њу ејџ) православље, нисам коментарисао.

2. Када сам говорио о „генеричкој језуитској провенијенцији“ имао сам на уму следеће. Римски католици верују у бога којем је име Jesus Christus. Тај бог се родио и сваке године изнова се рађа 25. децембра по григоријанском календару. Тај римски бог уникалан је по томе да из себе исходи духа, којег паписти зову spiritus sanctus, а којег су Срби опитно упознали – у Јасеновцу и Јадовну. Ако можете да ме разумете: тај њихов бог очито има сасвим други идентитет од нашег Бога, Исуса Христа, Који је Син Јединац Бога Оца, Творца Неба и земље. Сви поклоници и следбеници бога Језуса, стога, могу се звати језуитима. И то са много више основа него што Ви православне језуите сврставате у језуите, јер ни ПЈ-и, у већини, немају формално чланство у том монашком реду. Дакле, да - многи, многи се рађају у том космосу и управо рођењем постају слуге језивог бога Језуса.

3. О Стаљину и патријаршији коју је он основао нека свако закључује сам. Ја Вас само могу подсетити да је Стаљинов успешни грађевински подухват рушења храма Христа Спаса представљао радост и успех Цркве (без икакве двомисли - по декларацији првојерарха руске цркве Митрополита Сергија). И да су сви „катакомбници“ на које се позивате били одступници одлучени од Цркве (сви њихови епископи и свештеници лишени чина, њихове тајне непостојеће, и нису се смели сахранити са опелом). Да ли Ви то, глорификујући „катакомбнике“, афирмишете раскол? Или само, као језуита из Вашег властитог описа, “заборављате оно што треба заборавити – пре свега, да постоји нешто такво као одступништво“? Или се опет мени грешном и слабовидом само привиђа двомисао?

4. Владимира Димитријевића сам поменуо јер сам готово сигуран да он не би одобрио преоштру критику православних језуита, која би могла да породи у некоме идеју да је раскол од њих оправдан. Брат Владимир је познат као бескомпромисни борац за јединство СПЦ, који се залаже да се борба за православље води с расуђивањем и мером. Кроз доследну и разумну критику језуитског свештеноначалија, али парламентарно, у повиновању њиховој благодатној власти. Онако како се с успехом водила у последњих стотину година откад је у Цркву с језуитима угмизала јерес екуменизма.

А кад смо већ у теми („Како упокојити вампира“), додао бих и ово. Свештени принцип који се брани, „канонско јединство“ СПЦ, тај грандиозни језуитски коњ од чамовине, склепан је вредним рукама Брозових комуниста. У време српског Јозефа, баш као и у време његовог сверуског имењака и сабрата, епископом није могао постати нико ко није имао њихов благослов (ни данас није другачије, само су господари невидљиви). Педантнији руски Јозеф, истина, направио је мало строжу селекцију: од неколико стотина руских епископа, код њега су се у трци од 1925-1941. квалификовала само четворица – „много је званих али мало изабраних“, само 4 места за изабранике, симболично, по једно на сваком краку жабе из бездана, 4 антијеванђелиста антихристова (зар не препознајете у томе финесу богословског ума? – Броз је то урадио шлосерски).

Борци за веру у благодатно канонско јединство СПЦ, за јединство са епископима хиротонисаним из УДБ-е (и јединство у њима), борци су за јединство са Брозовим војницима, духовним кољачима. Они, борци, су такође духовна деца тог мртваца, настављачи његовог бесмртног благослова и дела, и у њима живи тај вампир о којем, претпостављам, пишете у својој новој књизи и разматрате како га упокојити (нисам је прочитао - да ли сте писали о њима у књизи?). Тог проклетог језуитског идола, коњину која им доноси смрт православни Срби ватрено бране као свештени, божанствени артефакт, коњину украшавају, под копита му бацају ружине латице, и светкују пред њим. Јер су поверовали у отровну Одисејеву реч: да ће отпасти од милости Божје и да ће их Бог разорити ако презру и оскрнаве и одбаце тај сакрални артефакт.

Илустрација: Честь и вѣрность

Они који чувају Јозефовог коња, са његовим елитним кољачима у трбуху, они су криптокомунисти – ревнитељи тајне комуније са смрћу, јединства у лажи и обмани, јединства у сатани. Не ја, како ме неправедно оптужисте. Па можда да размислите и о томе и да нам кажете – како њих упокојити? А можда и Владимир има неки добар савет?

Када се народно јединство постави као приоритетније од истине, јединство ће завршити у лажи. А тада неће бити ни народа, ни јединства, ни истине. И управо то се Србима десило.

А ја колико лаичким оком (лаокоонски) могу да видим, војници из утробе коња већ су обавили свој посао. Само нису још увек сви пијани православни Тројанци приметили да су заклани.

5. Хвала Вам на увођењу у дискусију архимандрита Рафаила Карелина, још једног православног криптојезуите високо уваженог у православном свету. Мој детаљнији љубазни одговор њему управо на тему његовог „двомишљења“ можете видети на овом линку ( - ово „Борба за веру“ такође није хтела да објави, објашњавајући речима: „о.Рафаил Карелин је неоспорни богословски ауторитет блабла...“). Ако се удубите у његове речи које сте ми цитирали („модернисти пре свега захтевају реформу...календара...“) видећете управо оно о чему сам Вам ја говорио у свом првом писму: модернисти су нешто јаако лоше, они нападају и разарају Цркву; али у исто време, када модернисти успешно реализују своје зле намере, нпр. уведу нови календар, они и даље остају Црква светородна, и задобијају обожење – и ту кварења нема никаквога. А они који њих и њихово дело не прихватају, они су одступници од Бога. Или ћете видети то, или језуитску двомисао. У зависности од оптике Ваше истинољубиве православне душе.

6. Ваша метафора са мрачном собом и слоном у њој није баш успешна. У православној традицији и свести укорењена је друга метафора, која се односи на суштински духовни смисао – метафора ноћне битке. У тој ноћној бици Црква је одавно, још од Василија Великог и Григорија Богослова који су први говорили о њој, али ми живимо у време када је та битка кулминирала и налазимо се у одсудном моменту рата – од којег зависи „Син човјечји кад дође хоће ли наћи Вјеру на земљи?“. И питање свих питања, изнад и пре било каквог дефинисања стратегије и тактике, јесте: ко је брат а ко је враг у нашој ноћној бици? (о томе, ако Вас интересује, писао сам детаљније овде:  и овде:).

Дакле, ја у нашој тами нисам хватао никаквог слона, ни за сурлу ни за реп - ја сам Вâс нежно дотакао по рамену, ословио као брата и упитао за лозинку, надајући се да сте брат. А ако Ви заиста мислите да нам православни језуит може бити брат и саборац у тој бици, или, још горе, командир и командант, онда, нажалост, нисмо на истој страни.

7. И „кихотизам“ који препоручујете Србима као подвиг у рату против православне декаденције није из нашег етоса и наше традиције. Он можда јесте згодан да се опише Ваш јуриш на неколико рогобатних језуитских ветрењача, и истовремена Ваша одлучна витешка заштита њихових лепо окречених ветрењача које мељу отровно брашно за народ. Али у нашем духу и традицији ипак је други подвиг – хајдучија. Православна хајдучија, мој лични избор (па сам, читајући Ваш текст, помислио: „С оваквијем добријем јунаком, не би страха било четовати“ - то јест, имати га на истој страни, у србској православној антијезуитској герили).

Видите, мени су православни језуити и њихови господари разорили Дом; спалили су и распарчали и отели земљу Отаца мојих, разорили су ми Племе, разбратили су ми Братство, узели су ми данак у крви и духу из Фамилије, а мене силовали. На застиђе пред Прецима. А моја православна браћа, која се пред православним језуитима ниско клањају, љубе им руке и умиљено певају многаја љета, мене, православног хајдука који сам отишао у Гору да не бих имао мир нити ишта с њима, прогласили су непријатељем народа. Највећом претњом народу, штавише. Тако да ни јатака немам.

Ипак, морам признати: иако сам огрубео за ове многе године проведене у хајдучији, сваки пут кад чујем ту „братску“ реч („расколници старокалендарци су највећа препрека борби против православног језуитизма, екуменизма и модернизма у СПЦ“, први аутор мисли Владимир Димитријевић) осећам мучнину и нагон на повраћање. То је апсолутно исто као наратив који нон-стоп слушамо данас: „Највећи проблем у борби против корона-вируса и других заразних болести, и у суштини највећа претња целокупном здрављу нације и човечанства, су „антимаскери“ и „антиваксери“ (предвођени др Јованом Стојковић...)! Највећа препрека изградњи здравог и стабилног модерног друштва (инклузивног и мултикултуралног) су „ксенофоби-антимигранти“ и „хомофоби“!...“. Као што ово, из разумљивих разлога, понављају добро плаћени специјалисти из владиних и невладиних организација и мање добро плаћени ботови из странака на власти, мантру Владимира Димитријевића и свих православних патријараха понављају језуитски православни ботови. Разлика између њих само је у овоме – они први добили су плату своју и сендвич свој; овима другима плата за труд је у есхатону, од Бога Правде.

8. Тачно сте констатовали: језуитски вирус двомишљења створен је вештачки, у лабораторијама које се баве технологијама промене људске свести; (пре)носилац вируса („асимптоматски“ или болесни) може и да не зна да вирус носи, али суштина је у томе да верује да је здрав. Али нисте отишли до краја логичког пута, до релевантне практичне духовне консеквенце.

СПЦ је органски члан Светског савеза цркава, екуменистичког сабора јеретика. Парафразирајући Вашу реч: Православни језуит зна да се чланством у ССЦ изневерава православље, али уз помоћ двомисли он се уверава да његово православље тиме није компромитовано. Како Ви, у коме „нема никаквог двомишљења“ (како за себе кажете), објашњавате да сте члан јеретичког сабора али у исто време и православни Хришћанин? Онај ко Вас је уверио да је то („чудовишно повезивање противречности“ како рекосте) могуће, тај је технолог промене свести који је веома успешно обавио свој посао. Јер то је, отприлике, као када би неко рекао:. „Да, ја сам члан геј-клуба (тамо ме је учланио мој духовник), али ја сам „стрејт“ и све је у реду са мојим полним здрављем и моралом“.

Али, у томе је само пола јада. Друга половина је у томе што технолози и технологизовани инсистирају да сви скупа са њима буду чланови геј-клуба, а оне који то нису јер не желе да буду проглашавају „непријатељима друштва“ („коме геј-клуб није мајка, тај цепа ризу Христову“). И највећом препреком у борби за здрави морал.

9. Да ли онај који прима православног језуиту као православног чини тиме нешто што је „супротно православном Предању“ (из Ваше дефиниције ПЈ)? Ако да, зар и он сам тиме не постаје православни језуита (по дефиницији)?

Ако православни језуити могу да доведу своје стадо до Царства Небеског шта је суштински лоше у њима? Ако заиста могу, наше је да се смирено и кротко повинујемо њиховом вођству јер послушање је благословено и „веће од молитве и поста“. А ако не могу, него стадо воде негде друго?

Ако православни језуити постају свети, онда ништа није суштински лоше у њима. А ако јесте  нешто суштински зло у њима, како онда постају свети?

То јест, како православни језуит може у исто време бити и икона звери и икона Христова? И ко их као свете канонизује себи – отац лажи, или Дух Истине? Можда у њему оба делују у симфонији, скупа, као зли демијург и добри Бог, јин и јанг, тама и светлост у савршеном складу супротности?

Е, управо то је њу-ејџ православље, православље врлог новог света о коме покушавам да Вам кажем. Православни сатанизам, сажето речено.

10.

Happy Halloween carved pumpkin, Image: 304479440, License: Rights-managed, Restrictions: , Model Release: no, Credit line: Profimedia, Alamy

Моје поређење са биотом је врло адекватно, иако Ви кажете да „не ваља“ јер је „сувише плотско“ и да „не важе исти закони у природном и духовном свету“. Тварни природни свет је управо икона ствари невидљивих, материјално свеучилиште првообразаца духовних. Црква, Тело Христово, двоприродна је. Искључујући природу плоти падате у јерес монофизитизма. А да је поређење било мајеутички функционално показује то што сте кроз ту аргументацију сами дошли до резолутног закључка: „Језуитска инфекција јесте болест на смрт, ако се на време не препозна и не лечи!“ (подсетићу Вас, на почетку свог текста сте рекли: „Видимо га као израслину...која може бити само бенигни митесер али и злоћудни тумор...али ја немам од Бога послање да израслину дијагностикујем и третирам“).

Али ако Вам се то поређење не допада, предлажем Вам друго – поређење са ћелијама рака. У људском телу свакога дана и свакога часа одређени број ћелија мутира, под штетним утицајем спољних фактора измени своју ДНК, структуру и функцију. Одбрамбени систем организма те ћелије препознаје и уништава, искључује их из ткива („изопштава“) и елиминише. Рак настаје када ћелије одбрамбеног система не препознају малигне ћелије као стране, инородне. А не препознају их јер се оне рецепторски маскирају, споља и даље личе на нормалне ћелије тела (као језуити у православним одеждама). Не препознавши их, имуни систем их не убија, тело наставља да општи са њима, да их храни, и малигне ћелије када се умноже убијају њега. Када малигне ћелије инфилтришу нпр. командне центре у мозгу (као православни језуити патријаршијске и епископске тронове), оне узрокују епилептичке нападе. И то веродостојно објашњава слику коју сви видимо: зашто је народ српски данас епилептичар који је пао у блато и жалосно се грчи у конвулзијама.

Здрави, Богом дани имуни систем непогрешиво препознаје све малигне ћелије. Тек када изгуби ту способност препознавања (дијакризе) и реакције против њих, настаје рак. За настанак рака, дакле, нису „криве“ злоћудне ћелије – за настанак рака су криве ћелије тела чији је задатак одбрана. Аналогно, за бујање рака у телу Србиновом криви су они православни тићи, титићи и језуитићи који вичу: „Да, патријарх и епископи су екуменисти, јеретици, али они су и даље проводници Божје благодати“ (Владимир Димитријевић је један од тих /језуи/Т-лимфоцита). И њихова тврдња није нетачна - импулс епилептичког напада у којем се Србин данас грчи јесте „благодат“-енергија бога православних језуита. Али представљање те сатанине „благодати“ као Благодати Божје, и православних језуита као сасуда Благодати, јесте, опет и опет – православни сатанизам.

А закључак свих закључака јесте: јеретици су малигнитет, али за метастазирани рак у телу Србиновом крив је малигнитет имуног система – његово слепило и његова анергија. И у томе се истом опет и опет види стара истина: без издаје изнутра не може да падне тврди град.

+++

Да резимирамо најбитније, оно у чему смо сагласни, до сада:

1. Православље је нападнуто, ми морамо да га бранимо.
2. Агресори-православни језуити су опасна смртоносна болест, канцер у телу Цркве.
3. Од православних језуита већа опасност и веће зло су само дисфункционалне ћелије одбрамбеног система, које ћелије језуитског канцера прихватају као своје и остају у општењу са њима (или чувари језуитског данајског коња).

И за крај, поновићу кључна питања из мог првог писма, која су остала без одговора:

„Робови релативизма (лажи смешане с истином), када се пробуде за Истину, где ће је наћи?“ (Ава Јустин)

Чиме се разликује икона Христа (Јагњета) од иконе Антихриста (Звери)? (Евсевије)

+++

Надам се да Вам је сад јасно у чему се састојала моја добра намера. Да протрљамо очи. И онда, за почетак, скинемо гаће, заједно, са православних језуита. И да њиховим гаћама наложимо ватру испод Јозефовог чамовог коња. Ако Ви то из неког разлога ипак не желите, ја Вас, на огромну моју жалост, морам посматрати као њиховог саучесника.

У нади да тако неће бити, остајем Ваш доброжелатељ.

У Христу,
Евсевије