Вера је
знање Истине, истинско знање надумних ствари и надумних стварности. Изнад
свега, знање истине о истинском Богу, Оном Који Јесте. И знање Његове Жртве.
Жртвоприношење
Богу је залог покајања, материјални доказ преумљења грешног човека који моли да
се из пада и смрти врати у јединство са својим Творцем, у Живот за који је
створен. Прво жртвоприношење Каина и Авеља, као знак добре воље и жеље палих да
се умилостиви Бог, било је приношење Богу непотребних првих плодова
проклетства, плодова земље коју је Он проклео. То је био први разред
старозаветне основне школе човечанства у коме се оно учило о смислу жртве –
праве и једине Жртве којом се имало успоставити изгубљено јединство са Богом.
Како нико од људи није био способан да принесе такво Жртвоприношење, учинио га
је Бог – Он Сам је принео Себе, Сина Свог на жртву палом човеку, а Син је
савршио Жртву у име човека, као Жртва, и као Жрец и као Онај Који је прима.
После тога, наш задатак је само да ту Жртву вером разумемо, и да останемо у
заветном Јединству са Њом, са Богом отаца наших, у Телу Христовом. У том
јединству се остаје општењем у Жртви Тела Христовог, али и личним умним
општењем са Богом. Индивидуално духовно општење са Богом чини се молитвом.
Молитва је мала лична, безкрвна жртва Богу, којом Му човек приноси делић свога
земног живота односно свога времена, своје душе (која је живот), на жртву,
исповедајући да је све Његово, и да Му ми одвајајући своје од свога само Његово
од Његовога дајемо и можемо дати.
Над Србима,
древним и ревним народом Божјим, данас стоји проклетство. То могу да виде сви.
То виде чак и многи који у Бога и проклетство не верују. Понеко зна да је у
питању древни принцип Божји којим је Он поучавао Свој народ кад год Му је он
постајао неверан: „Ако не послушаш глас Господа Бога свог да држиш и твориш
све заповести Његове и уредбе Његове, доћи ће на тебе све ове клетве и гониће
те и стизаће те, док се не истребиш, јер ниси слушао глас Господа Бога својега.
И оне ће бити знак и чудо на теби и семену твојем до века“ (Поновљени
закони 28.). Али само ретки знају односно виде шта је суштински узрок данашњег
србског проклетства.
СПЦ је
далеко отишла на путу одступништва од Бога, апостасије, ходећи у сусрет ономе
који долази да се зацари над овим погинулим светом, и да седне у Храму Божјем
као Бог, представљајући се као Бог (2. Сол. 2:3-4). Тим путем србско
православно стадо су, недавно, повели и воде га његови пастири,
пастиреначалници и патријарси – најамници, слуге покорне кнезова овога света,
слепе вође слепих, а да словесне овце о томе ништа нису питали.
Под вођством
Титовог патријарха Германа СПЦ је 1965. званично ступила у јеретичку заједницу
Светског Савеза Цркава (ССЦ – духовни NАТО пакт), и тиме формално, словом и
делом, исповедила јерес екуменизма потписавши се под устав те синагоге
сатанине, као њен „органски део“. Патријарх Герман се тамо и јавно, у
име свих верних Срба, одрекао Христа кад је 1968. у молитви са јеретицима као
председавајући ССЦ изговорио ове речи: „Боже, оче, твоја љубав се пружа на
све људе, да тражимо истину коју досад не знасмо“. А Србима Герман је са
амвона проповедао: „Дух екуменизма треба да се зацари у свима нама, и у
целом свету“. Тај дух, на Германову жалост, није успео да се зацари баш у
свим Србима, али ретки појединачни гласови протеста нису утицали да караван
успори, а камоли да скрене са пута којим је кренуо.
Германов
наследник, Милошевићев патријарх Павле, нимало случајно изабран да патријархује
у време рађања Новог светског поретка и Новог светског православља у њему, и у
време разбијања србског националног корпуса, својим духовним ауторитетом убрзао
је и укрепио ход каравана у анти-пасхи кроз пустињу ка цивилизацији
пост-истине. Под Павловим вођством СПЦ је поново исповедила и потврдила своје
опредељење за екуменизам (Фанар-Никеја 2000: „Настављамо труд на поновном
успостављању јединства свих хришћана кроз екуменски покрет у коме је од почетка
учествовала и наша Православна Црква“). Под Павловим вођством СПЦ се
одрекла апостолске мисије заповеђене Христом (Фанар 1992: „Православни
апсолутно осуђују сваки облик прозелитизма, јер прозелитизам практикован у
народима који су већ хришћански трује односе међу хришћанима и уништава пут
према јединству“ - мисли се на лажне хришћане паписте и протестанте, тј.
апсолутно се осуђује прелазак из јереси у Цркву). Под Павловим вођством СПЦ се
ухватила у ново-старо јеретичко коло, раме уз раме са Антиохијском
Патријаршијом која је 1991. ступила у унију односно евхаристијско општење са
сиријском монофизитском црквом („курвала си се са синовима асирским“
Језекиљ 16:28), и уз друго раме са Александијском Патријаршијом која је ушла у
унију са коптима монофизитима („курвала си се са синовима мисирским“
Језекиљ 16:26). Под Павловим вођством СПЦ се загрлила и заиграла са својим
архи-крвницима, папском јеретичком црквом, која је 1993. Баламандском унијом
званично призната од стране православних цркава као „света Сестра Црква,
место Благодати Божје“, а све тајне папских јеретика као свете и пуноважне
(свештенство, евхаристија...). Павле је, баш као пре њега васељенски патријарх
Атинагора који је 1965. укинуо древно изопштење паписта, јавно признао да у
складу са тим званичним исповедањем СПЦ и целокупног новог светског православља
на свакој проскомидији помиње папу римског као православног првојерарха, и
узима честицу за њега. И сам Павле то је потврдио поручивши 1993. папи Јовану
Павлу Другом у име СПЦ ово: „Ваша Светости, свакога дана који нам је Богом
дарован, налазимо се, а и налазићемо се у општењу са Вама у молитви; Ми Вас
уверавамо да ћемо у време молитве у Асизију, домовини истинског слуге божјег
Фрање Асишког, „једним устима и једним срцем” узнети ка престолу нашег Господа
и Спаситеља заједно са Вашом Светошћу, са свим епископима и верујућима Ваше
Свете Цркве, пламену молитву за мир у целом свету, а пре свега за мир и
примирје у Босни и Херцеговини“ (мир и примирје у БИХ су Њихове Светости
ефектно измолили, истина тек после три године свакодневног пламеног молитвеног
труда, и тек након стотину хиљада смрти). Павле је те исте 1993, опет испред
СПЦ, поводом рушења бањалучке џамије, јавно исповедио да су мухамеданске џамије
„богомоље подигнуте у божје име“. То јест, да је Аллах Бог, и да је
Мухамед његов Пророк. То јест, да је, по његовој, Павловој вери, која је вера
СПЦ и свих Срба, бог Муја и Хаса Отац Сведржитељ Творац Неба и земље и свега
видљивог и невидљивог – и тиме тога свога и Мухамедовог бога, „који нема
сина“ (Куран), усвојио православним Србима.
Вучићев
патријарх Иринеј је без буке и мирно наставио да води СПЦ широким путем „братства
и јединства“ са непријатељима Божјим који је трасирао Герман, а асфалтирао
га Павле. Иринеј, само колико да се зна и да не буде забуне (ни оправдања
некима да „нису знали“), јавно исповеда да је екумениста. По старој
традицији, Иринеј учествује у групним молитвеним оргијама са папистима и
протестантима. По нешто новијој традицији, Иринеј демонстративно пали светлост
у храму људи који том светлошћу осветљавају пут своме цару месији, а верују и
исповедају да је Цар Славе, Месија Који је дошао, мртви син проститутке, и
осуђени криминалац. Иринеј благосиља, хвали и укрепљује окупаторску власт у
Србији, проповедајући у цркви да је главни капо конц-логора Богом благословен и
послат, да се као лав, ричући, бори за Србију. То јест, његовим, Павловим и
Германовим богом благословен, и послат.
И управо
зато јер су се архијереји, духовни вожди србског народа у пакао, одрекли
Христа, разорили Цркву и њене свештене међе преместивши их у спољну таму
јеретичких и расколничких јазбина, и учинили да се Срби поклоне ђаволу – управо
зато је Бог допустио, и тачно по тој мери, да јеретичке, расколничке и
мухамеданске разбојничке банде, „најгори између народа“ (Језекиљ 7:24),
развале зидове србског Јерусалима, откину од тела Србије Косово са Метохијом, и
Србску Македонију, и Србска Брда са Приморјем и Црном Гором и Херцеговином, и
западне србске земље, и да међе Србијице нацртају на границама црноградског
пашалука паше од Бугојна. Којим данас поносно парадира и влада гад пред
Господом. А у отетим србским земљама лжеепископи лжесрбски моле се за (NA)то
антихристољубивоје војинство, и духовно силовани народ им кротко поје амин.
О томе
истом, овако говори Господ древној цркви Својој, кћери јерусалимској, која Га
је заузврат распела: „Зато, курво, чуј реч Господњу. Овако говори Господ:
зато што си просула благо твоје, и што се у курвању твом откривала голотиња
твоја твојим љубавницима и свим гадним идолима твојим, и за крв синова твојих
које си им дала, зато, ево, Ја ћу скупити све љубавнике твоје са којима си се
спајала, и све које си љубила, и све које си мрзела, скупићу их све око тебе и
открићу им голотињу твоју, да виде сву ругобу твоју. И судићу ти како се суди
онима које чине прељубу и онима које крв проливају, и даћу те гневу и ревности
на смрт. И предаћу те у њихове руке, и разориће кућу твоју курварску и
раскопаће олтаре твоје, и свући ће ризе твоје с тебе, и узеће ти одежду славе и
оставиће те голу и грдобну. И довешће на тебе народе, и засуће те камењем, и
избошће те мачевима својим, и попалиће куће твоје огњем, и извршиће на теби суд“
(Језекиљ 16:35-41). Зар нисмо ми баш то исто видели, јуче и данас, како се
испуњава на кћери Јерусалима србског?
На бурне али
бесплодне протесте дела монаштва и верника у СПЦ против екуменизма и за
иступање из ССЦ, архијерејски Сабор СПЦ је под Павловим вођством недвосмислено
одговорио: „СПЦ нема право да сама, мимо осталих помесних цркава, донесе
одлуку о иступању, јер би то нарушило свеправославно јединство“. И тако
возић званичног светског православља, вучен истамбулском локомотивом (Васељенска
патријаршија, у којој нема путника-верника, само возовође и особље железнице) у
нераскидивом јединству наставља даље, незаустављиво захуктан на дугој
низбрдици, у загрљај богу екумениста који чека на крају тога пута. Искакање из
воза у пуној брзини технички се може сматрати самоубиством, па је разумљиво што
они који су касно схватили где се налазе ипак бирају да и даље мирно седе у
вагону и трезвено се анестезирају слатким православљем у безумној нади да ће се
неко дивно чудо догодити када воз дође до краја пруге и у свеправославном
јединству се сурва у адски амбис.
Како
рекосмо, молитва је жртва Богу. Јеретик о своме богу мисли друго него што је
истина, друго него што Истинити Бог јесте, и замишља бога другачије и
другачијим него што Православни вером знају. Зато је молитва с јеретиком
недопустива – не зато јер је канонима забрањена, него зато јер је то жртва
другом богу. А сви богови који нису Бог су демони. И отуда стара србска изрека:
видећеш ти свога бога.
Дело ђавола
космократора испуњава се тек кад најнижи у хијерархији на њега одговори:
„амин“. Србски народ је, у незнању преварен, у големој већини на речи и дела
својих пастира рекао амин. Тек сасвим мали, незнатни део није. И они су тај
мали Остатак који чува Веру и Име хришћанско, и због којих све дело ђаволово
остаје несавршено, и у суштини узалудно – амин је печат и потпис на уговору, и
без њих сва купопродаја наследникā апостола Јуде остаје безвредна.
Герман је
исповедио да у СПЦ нема истине, и да је „досад“ Срби нису знали. Где
нема истине, све је лажно – лажна је вера, лажна је нада, лажна је и љубав. Сви
који су макар једном рекли Герману амин, подписали су се под лаж, исповедили
лажну веру, и одрекли се Христа.
Павле је,
речима и делима, у име СПЦ, исповедио: муслиманског бога који није Отац,
монофизитског бога који није човек-син човечји, и папског римског бога који
није Дух Свети који само од Оца исходи. И за тог бога, у кога је веровао, којем
се молио и у име којег је све чинио, исповедио да је његов бог, и бог свих
Срба, и ту антитројицу усвојио Србима.[1] И сви који су макар једном били
заједничари у молитви патријарха Павла и на његово „господу се помолимо“
(=сатани се помолимо) рекли „господи, помилуј“, помолили су се томе Павловом
богу – несветој тројици, троглавом адском псу, древној змији, и његову
„благодат“ су призвали и примили, и на његовој „милости“ заблагодарили и
отпевали му „амин“.
Иринеј пали
свећу машијаху, стојећи на месту исповедања да је Исус Назарећанин мртви син
курве и римског војника, смирено се поклањајући „истинском“ месији, издалека
као Мојсеј земљи обећаној у коју се неће удостојити да уђе. Сви Срби којима је
Иринеј патријарх, и који су му макар једном рекли „амин“, скупа са Иринејем су
проклели Христа, проклели Пресвету Богородицу, проклели Оца и Духа Светога, и сви
су се поклонили машијаху који долази, рекавши му: „Амин, дођи, господе!“.
Герман је
привео СПЦ под власт поглавара сабора свих јереси овога света, и тамо се
одрекао Христа. Павле је исповедио антитројицу, лажног христа и лажног бога,
који је ђаво. Иринеј је проклео и Оца и Сина и Светога Духа, и поклонио се
месији који долази. А сви Срби којима су они патријарси, скупа са њима.
Дакле, зашто
су српски јеретици проклети?
Проклети су
јер су србску Цркву одвели у раскол од Цркве Христове - јединством са цркволомцима
новокалендарцима, који су проклетим папским календаром проклете римске религије
фалсификовали литургију Цркве, изменивши јој предањске координате у времену.
Проклети су
јер су србску Цркву развели од Христа – јавним одрицањем да Га „досад не знаху“.
Проклети су
јер су име србске Цркве, Мајке Србинове, уписали у светски синдикат курви.
Проклети су
јер су је, свезану, одвели у јавне куће и блудилишта да тамо, у њено име
приносе жртве својим скрнавим боговима.
Проклети су
јер су урби ет орби објавили да је муж Мајке Србинове усташки бог, и
муслимански бог аллах, који нема сина.
Проклети су
јер су стојећи у молитви са онима који проклињу Христа, проклели и целу Свету
Тројицу, и себе саме, душу своју и децу своју.
Проклети су
јер су православне Србе одвели у проклетство.
И проклети
су јер проклињу оно мало истински Православних Срба који неће да иду за њима у
проклетство.
И надасве су
проклети јер су Србе црквено венчали са вековним србским крвницима,
силоватељима и убицама душа и тела народа Божјег, папском усташком црквом.
Олтару ватиканског бога Срби су 1000 година привођени огњем и мачем, проклетим
папским сребром и србосјеком, и нису му били приведени док Герман, Павле и
Иринеј то дело нису довршили – речју. Данас Срби гацају по светој крви својих покланих
предака, принетој на жртву ватиканском демону, предака који нису попут Павла
знали ко је канонски епископ римски па су радије приклањали своје главе под
србосјек него под папски криж. И Крв Христова, несливено и нераздељиво смешана
са крвљу милион Срба покланих од јеретичке крижарске армије и принета на жртву
папском богу папкару и његовом намеснику на земљи, на свим је србима који су
макар и само једном, и макар у незнању изговорили амин на молитву својих
патријараха јеретика. Јер том су молитвом принели жртву истом богу којем су
крваво жртвоприношење учиниле усташе, Павловом богу и богу бивших срба Фра
Сотоне, Макса Лубурића и свехрватског и светског рекордера у брзинском клању
Фра Петра Брзице[2] - богу са две главе ватиканске и једном мухамеданском,
који из два начала источава свој скрнави спиритус, дух Јасеновца, богу који
једном руком благосиља кољаче а другом заклане. Сви који су икад изговорили
„амин“ Павлу, и сви иже с Павлом, и иже од Павла, саучесници су у крви србске
деце-мученика – јер су постали саучесници у духу Павловог усташког бога, духу
Јадовна, крвавом и скрнавом духу сатанином. И очи су им умрљане крвљу, док
крвљу ослепљени кличу: свет, свет, свет (свјатјејши патријарх Герман,
свјатјејши патријарх Павле, свјатјејши патријарх Иринеј), свете су Њихове
Светости, а проклети они који их хуле. Њима, који су ослепљени крвљу и
заглупљени проклетством примили силу обмане да верују лажи (2. Солуњанима 2:11)
да је бог јеретика Бог и да Православље може бити општење са јеретицима, свима
њима као и сваком просечном усташи, истина и Дух Истине мрзост су и лудост,
коју ће гонити сваком силом док још кратко могу, а затим ће од ње бежати до
таме крајње, вечно. И та крв, Крв Христова и Христових мученика, биће на њима,
док се не покају. Грех учињен у незнању опрашта се. Али опрашта се тек кад се
грешник покаје за њега.
Овај текст
није суд над трагично грешним патријарсима српским, јер Господ ће учинити суд
над старешинама народа Свог (Исаија 3:14). Овај текст је њихово обличење,
скидање образине и показивање Србима заблуделим у проклетство лица „гадних
богова отаца“ њихових (Језекиљ 20:4; 22:4). И позив на покајање за
жртвоприношење гадовима. И јавна оптужница онима који за то неће да се кају –
оптужница пред Христом, и пред Небеском и земаљском Србијом.
А ти који се
не кају, говорећи „нисам се оскврнио и за ваалом не ходих“ (Јеремија
2:23) или тешећи се у лажној вери лажном надом да ће им Бог опростити „ако“ су
били у заблуди, морају знати – жртва је принета у њихово име, и заједница са
лажју, отпадницима и непријатељима Божјим на овом свету залог је заједнице са
њима у вечном огњу. Јер овај свет је свеучилиште добра и зла, и место избора
између та два, а онај свет је место вечне потврде тога избора. Место и време за
покајање, и за одвајање од непријатеља Божјих, је овде и сада. Баш као врата
вагона СПЦ у композицији свеправославног возића који јури у ад, и врата ада
биће затворена изнутра.
Евсевије П. (О Успенију 7527/2019.)
[1] Српски
патријарх Павле папску веру у свога бога посисао је са млеком од мајке хрватице
римокатолкиње, па је лако разумети зашто је веровао у њега, и зашто га је
усвојио Србима (отуда заповест Божја древном Израиљу: „Не узимај кћер
иноплеменика за сина својега, јер ће одвратити сина твојег од Мене и послужиће
боговима другим“ 5. Мојсијева 7:3-4). Али је нешто теже разумети србе
којима је Павле инобожац безусловно свет, и који су спремни да, баш као за
другог хрвата недавно, Јосипа Броза, за његову светост зубима закољу сваког
Србина који се усуди да оспори те највеће и најсветије синове „свих наших
народа и народности“.
[2] Који су само знак Србима шта бива са србима који се
поклоне папском богу.
