Друго љубавно писмо браћи и сестрама са ,,Борбе за веру"

ДРУГО ЉУБАВНО ПИСМО БРАЋИ И СЕСТРАМА СА „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“

Ко је брат а ко је враг у Борби за веру? (други део)

„Није наш обичај да друге коримо, критикујемо и осуђујемо. Али кад се говори о истини и кад је она у питању, док се најпре отворено не осуди лаж немогуће је утврдити се у истини и оваплотити је у своме животу“ (Исак Сирин)

„По свој земљи да се затре лаж!“ (Свети Сава, Законоправило)

Наставак – први део (линк:).

Браћа и сестре су ми врло љубазно одговорили на прво љубавно писмо[1]. Љубазно, али не и са љубављу којој се моја романтична глупа душа надала – оној која је заповеђена Богом Који је Љубав („истинујте у љубави нелицемерној“ Еф.4:15, 2.Кор.6:6). И нисам био задовољан њиховим неодговорним одговорима на кључна питања. Па сам им написао ово.

ДРУГО ЉУБАВНО ПИСМО БРАЋИ И СЕСТРАМА СА „БОРБЕ ЗА ВЕРУ“

Драга у Христу браћо и сестре, благодарим вам.

БЗВ: “Пре свега, није нам баш најјаснији мотив ове преписке.“  

Није вам баш најјаснији мој мотив за ову преписку, кажете. Можда сте превидели наслов – тамо лепо пише Љубавно писмо. Дакле, мотив је љубав. Знам, није нека (ту је и жеља да се буде прихваћен „у друштву“, жудња за заједницом, и остале страсти духовног тинејџ узраста...). Али је једина којом располажем. И, знам, није вам потребна. Али заповедио ју је Бог, Који је Љубав, и Који је Мотив (Разлог, Смисао, Логос), свега у свему.

БЗВ: „Требао би се знати циљ, шта се жели постићи, а ми то овде не видимо“.

Циљ дијалога, као и сваког другог словесног делања, је знање и познање (гносис и епигносис). Циљ истинословља је познање истине, која је мудрост. Истинословље и познање истине су такође заповести Божје. Будите утврђени у истој мисли – заповест је апостолска, Божја (1.Кор.1:10). Дакле, жели се (ја желим) постићи ово – да, говорећи о истини, изговоримо истину. Да се зна. И да, тако, дођемо до заповеђеног истомислија (од кога нисмо далеко), некаквог србског православног консензуса. А договорити се око тога које је то „исто мишљење“ (то авто) у којем треба да будемо утврђени не би требало да буде тешко – то је оно што су мислили и говорили Оци у Цркви и о Цркви, сви, свуда и свагда. Па зашто то не можемо да испитујемо, и да расуђујемо, заједно? И зашто наша деца немају право, кад порасту, да чују (прочитају) и сазнају истину? Наравно, чак ни сви Оци Цркве нису имали у свему консензус, па ни ми не можемо очекивати да можемо у свему бити сагласни (а верујем да чак ни ви сви нисте међу собом савршено сагласни у свему). Принцип је: у битном сагласност, у необавезујућем слобода, у свему љубав. Другим речима, циљ је – да буде истина, која ће нас ослободити, и која је љубав, све у свему.

БЗВ: “Да ли желиш да нам докажеш да смо ми у заблуди, а да си ти у праву? Нити ми имамо илузије да ћемо те у било шта убедити својим писањем.“

Мој циљ није да вам докажем да сте ви у заблуди. Сви смо ми у заблуди, мањој или већој, и у незнању, мањем или већем. И свако сам треба да позна и исправи своју заблуду, јер је сам и крив за њу. Нити ми је циљ да докажем да сам ја у праву. Него ми је циљ да покажем да сам ја у Православљу. То јест, како вам рекох: „Ако је ко уверен у себе да је Христов, нека опет помисли у себи да као што је он Христов, тако смо и ми Христови“ (ДАп.10:7). Па како сам ја уверен да сам Христов, тако мислим да сте и ви Христови. А ви, не узвраћате ми истом, апостолском мером. То јест, мало сте се огрешили о мене, ако нисте приметили. Објавили сте, љубазно, мој текст (линк:), и оградили се од мене као од сумњивог аутор(итет)а - сасвим долично и разумно. Али, онда, да се „оперете“ (и дезинфикујете мозгове читалаца), објавили сте читав фељтон о расколницима, „објашњавајући“ детаљно да сам ја пали горди расколник и шта то подразумева (линк1:) (линк2:) (линк3:) (линк4:). А моју учтиву и кратку апологију на текст о.Рафаила Карелина потом нисте хтели да објавите (линк:). Логично, на вашем Тргу (форуму) ви свирате и ви наричете кад и како ви мислите да треба, а ко неће да игра и да плаче како хоровође диригују него квари представу, широк му интернет. Али, чак и у брозократији постојао је закон који је обавезивао безбожничке медије да објаве одговор онога који је прозван или етикетиран, на истом месту и у истом формату. Преступи против части других су озбиљни црквени преступи (можете видети шта о томе пише Никодим Милаш нпр, ако сте заборавили; наравно неће ту бити црквеног суда, али да ли безсуђе амнестира кривца од кривице пред правдом?). Следећи пут кад се будете исповедали да сте појели мало више колача, можда да поменете и да сте јавно опадали и вређали брата свог, и неправедно га јавно оптуживали и обешчашћивали? Мислим, не мене ради, јер сам вам ја одмах отпустио тај дуг, него душа својих ради? А ако ваша савест сматра да то није за исповест, то само показује да сам јој ја мање битан од онога што вишак колача у својој коначној бити представља.

БЗВ: „На жалост, ти ниси припадник СПЦ. То што тврдиш да јеси, само је просто тврђење и ништа више од тога. И сам кажеш да си отишао да тражиш Литургију на другом месту, што потврђује да ниси у СПЦ“.

„Ти ниси припадник СПЦ“, тврдите и понављате. И тако, мене речју одбацујете и избацујете из СПЦ. И 'ајд мене, просто вам било, али одбацујете и Реч Божју: „Који није против вас, са вама је“. Срби широм дијаспоре масовно одлазе у руске цркве (МП, РПЦЗ...), многи одлазе у храмове стамболске патријаршије јер су им “ближи“, и сви они за вас не престају бити припадници СПЦ, наравно. Ови су отишли јер им се допада појање, мјагкост и елеганција руског црквеног благољепија (сиј на кољесницах), они да уштеде време и гориво који су новац (сиј на коњех), и сви они су и даље чланови СПЦ, а ја сам отишао у друге православне храмове јер ми се допада истина и правда Царства Небеског на земљи (во Имја Господа Бога нашего), и ја нисам?

БЗВ: „Твој мотив за одлазак није канонски утемељен. У СПЦ још увек има догматски исправних епископа, који нису ни екуменисти ни новотарци, па не видимо зашто се не би одлазило код њих на Литургију.“

Што се тиче „канонског утемељења“. Правило 8. четвртог Васељенског Сабора забрањује чак и мирјанима да се одвајају од помесне власти свога епископа. А који се дрзну на то, и одбегну од епископа „подобно коњу који је збацио са себе узду“ (Зонара, толкованије), да буду одлучени од општења црквеног. То јест, анатема. Када сам се ја пре 25 година одвојио од свога законитог епископа бачког, након што је он на службу у саборном храму дошао скупа са кардиналом Францом Кенигом и када су нас, паству, они скупа „благословили“, ја нисам имао канонски основ да се одвојим од свог епископа. Да сам се, по својој вољи, одвојио од њега и прешао у неку другу епархију, то би био канонски преступ, који подлеже одлучењу. По вашем сентиментално-патриотском канонском мишљењу, да сам тад прешао у неку другу епархију СПЦ (у коју исти тај Иринеј долази и саслужује), то би био акт исповедништва. Канон Васељенског сабора бисте, властију себје даноју, по благоразумној икономији великодушно суспендовали мачку о реп и он би се пуј-пике не важио. А то што сам прешао код епископа у дијаспори који нема општење са папистима, протестантима, монофизитима, екуменистима и расколницима, који су сви скупа учинили и чине многовековни телесни и духовни геноцид над Србима – то је издаја свог народа, своје Цркве, самоанатема и духовна смрт?

БЗВ: „Ми знамо за ону вашу беживотну јуридику - овај помиње оног, онај оног, а онај папу, па смо, према томе, сви у јереси. Ту је ваш камен спотицања. А то у Цркви тако не бива.“

То знање је Танасијево знање, и истинито је колико је и он истинит. Авај, за вас је „беживотна јуридика“ древно православно правило Светих Отаца, још из времена аријанске смутње: који општи са оним са којим се не сме општити, сам постаје онај са којим се не сме општити (у рогобатном србском преводу; словенски – обшчајајсја с необшчимими, сам необшчим бивајет - "τοῖς ἀκοινωνήτοις κοινωνῶν, καὶ τοῦτο ἀκοινώνητον εἶναι" - 2. канон Антиохијског сабора). Дакле, не „сви су у јереси“ како карикирате, него сви који су у општењу са онима  који су изван општења, сами бивају и јесу они са којима се не сме општити. Тако то у Цркви бива и јесте, браћо, само ако хоћете да видите, и то је ваш камен спотицања. Ко ту расуђује по своме, „људском, исувише људском расуђивању“[2]? Ако су свештени канони Цркве за вас „беживотна јуридика“, чиме се разликујете од модерниста и екумениста? И на основу чега и због чега бисте ви данас желели да од народа сакријете или измените тај принцип?

БЗВ: „Одрицати благодатност једној Цркви, њеним догматски и канонски исправним епископима и хиљадама мирјана, шта је друго до хула на Духа Светога?“

Ја („ми“) не одричем(о) благодатност СП Цркви, па чак ни њеним епископима, а најмање верном народу. Да, има гласних манијака „код нас“, међу мирјанима и монасима, који горљиво исповедају како је СПЦ 1924. кад је уведен нови календар у грчке цркве кратким спојем и аутоматским искључењем прекидача благодати на бандери постала „јеретичка“ и „безблагодатна“, да јасеновачки Мученици нису мученици него заклано јеретичко месо које је примило плату своју... Али они то говоре искључиво из свог ума, који не види више од бандере и даље од трафо-станице, и то, наравно, нико међу епископима (и духовницима), а они дефинишу веру и исповедање Цркве, не исповеда и не мисли. Ја само, вером, знам да та благодат коју имају и раздају епископи јеретици није и никад не може бити свеосвећујућа пуноћа Благодати Истине. И да са таквим епископима, ако хоћу да будем и останем православан, не смем имати заједницу. Јер бих преко њих имао заједницу са оцем лажи. Они који опште са њима и сами постају они са којима се не сме општити, чак и ако су „догматски исправни“. И само се о томе ради. А то како Бог призива сваког човека, па и незнаБожца и јеретика, да из заблуде, мање или веће, крене путем правде ка истини („благодат да вам се умножи познањем истине“, 2.Пет.1.2), ка Христу, пуноћи правде и истине, и обожујућој пуноћи Благодати која присутствује и савршенствује само у Православној Цркви, ја не знам и не могу знати, јер је то Тајна недоумна – Тајна бића Духа Светог. Знам и верујем да чак и некрштени незнаБожци могу примити Духа Светога, и то само слушањем речи Јеванђеља, у пуноћи, као Апостоли (ДАп.11:44-48). Та благодат, призивајућа благодат, такође је Дух Свети. Али Пуноћа Благодати, постоји и може постојати само где је Пуноћа Истине, у Цркви Православној. И човек само тамо може постати бог.

То јест, кад кажем(о) да јеретици и расколници немају Благодати, говорим(о) о Благодати о којој говори Сама Благодат: „Бог већу даје Благодат" (Јак.4.6), "Благодат на Благодат" (Јн.1.16). О Благодати пуноће Истине, плироме Духа Светога у Цркви – "истинитој Благодати Божјој" о којој сведочи Петар (1.Пет.5.12), "Благодати Божјој у истини" о којој говори Павле (Кол.1.16). Говоримо о Благодати о којој је Син Божји говорио, нас ради, да се замислимо о њој, кад Се упитао: Син Човјечији када дође хоће ли наћи причаснике њене на земљи? (Лк.18.8).

Оци нису говорили о „благодатности“ јеретика, она се подразумевала – ко није православан, тај је изван општења са Црквом, јер је изван општења са Богом. Нису говорили ни о благодатности расколника, јер се и то подразумевало – ко је изван Цркве, тај је изван Тела Христовог. Они су само говорили (оно што ви игноришете): православни не смеју имати никакво општење са јеретицима и расколницима, а они који општење са њима имају и сами постају заједничари духа не-Божјег, и ни са њима се не може имати општење. И ја само о томе говорим.

Тако да ја, не дај Боже, не хулим на Духа Светога. Духа Светога хуле они који тврде и уче да су јеретици и расколници разделитељи Духа Светога и обожујуће Благодати[3]. Онај који говори да човек може постати бог тамо где нема Пуноће Благодати, тај је змија кроз коју шапуће онај исти који синовима Адамовим понавља исто што је у Едему рекао Адаму: бићете као Богови. И не хулите ли ви сами кад исповеднике православне који су први кренули у борбу против јереси екуменизма и иаже ко антихристу отпадије, без основа и без покрића, називате расколницима?

А што се тиче тога да „исувише високо мислим о свом мишљењу“[4], без лажног смиренословија и монашког смиреномудрија, у томе има истине. Сваки дан читам оно: „Паче всјех учашчих мја разумјех, јако свидјенија Твоја поученије моје јест, паче старец разумјех, јако заповједи Твоја взисках“, па поверовао. Мада ипак, то је више зато јер ја своје мишљење образујем и саображавам према мишљењу Светих Отаца и саборном разуму Цркве, и мишљење усвајам и сматрам га исправним и „својим“ тек онда кад за њега имам оправдање у Писму и Предању (то је право-мишљење; зар не кажете и ви сви за себе да сте право-мислени, орто-доксни, и зар не мислите сви ви високо о своме православљу?). То се назива с-мишљење („научи се где је смишљење“, Варух 3:14). Да сам се одрицао свога мишљења, скупа са својом вољом, како начелно налажу монашки учбеници (писани као Правила службе за касарну, у време мира), ја бих данас био најревноснији експонент владике бачког и владике загроббачког (Загроб: град који се налази за Гробом Јасеновца, и у којем су за гроб спремни, и који јавно води љубав са владиком својим). Наше мишљење, у синергији са вољом, је Богомдарована сила којом крећемо у сусрет Истини (разум-расуђивање, тежња на основу расуђивања, и природна воља, у синоду-спутешествију, постају гномичка воља). Бог не презире и не одбацује наше мишљење (наш мали логос), ни нашу разумну слободну вољу (којом смо такође Боголики), него их управо прима као најдрагоценији дар Своје словесне творевине и сједињује их са Собом у Своме Логосу. И то се зове разумна, словесна служба, логики латриа. И како кажу Оци: само томе радује се Бог, и само то тражи од нас, служитеља својих.

Схватам да ви моје мишљење презирете, али ако га Бог не презире него мој логос упорно и нежно исправља и уподобљује и привлачи Својем, зашто бих ја ниско мислио о њему, све док вером знам да је право и славно? Јер знам, док исповедам: то је Вера отачка, то је Вера апостолска, то је Вера Православна, та Вера васељену утврди. И моју душу с њом.

БЗВ: „Јерес је ту, јеретици су ту, многи олтари су пуни магараца. Али има још и пуно оних испуњених благодати и истине.“

Заједничар Благодати може бити само онај ко је заједничар истине. Они који мисле да им свјатитељ (православни епископ) није битан, односно да није битно како епископ мисли и кога и када слави јер ће „он дати одговор Богу за то, битно је да сам ја православан“, нека се сете три тисуће верника који су са првосвештеником Ароном јели, пили, играли и певали пред златним телетом – Арон, који је излио златно теле (символизација закона да архијереј дефинише веру цркве) дао је одговор Богу (и то глуп: „народ је крив, брз је на зло, ја нисам ништа крив – они ми дадоше злато, ја га бацих у ватру, и изађе то теле“). И остао жив, и постао свет. А народ који је само певао, јео и пио у послушању свом богоизабраном првосвештенику, погинуо је. У чему је смисао тог парадокса божанствене правде? Ако не у томе да покаже ђацима истине - да ће архијереј дати одговор за слово истине којим управља, а да ће свака словесна овца из стада понаособ дати одговор за поклоњење лажи које је учинила скупа са својим архијерејем? И да је то питање живота и смрти?

Како може бити догматски и канонски исправан епископ који је члан парацрквене сатанистичке организације која притом себе представља као Христову цркву? Ко је од „исправних“ епископа икада, за пола века, јавно исповедио, нпр: „Ја нисам члан Светског савеза цркава, и моја епархија и нико од мојег свештенства и верника не припада тој безбожној унији“? Зар нису сви до једнога уместо тога потписали исповедање: „СПЦ нема право да сама, мимо осталих помесних цркава, донесе одлуку о иступању, јер би то нарушило свеправославно јединство“? Златно теле екуменизма које је излио патријарх Герман - рекавши: „Ово је твој Бог, Израиљу српски, ово је Истина коју досад не знасмо, ово је Бог који ће те извести из земље таме, хамовског незнања, у којој си досад пребивао! Тај Бог нека царује у свима нама!“[5] - још увек на сва четири папка стамено стоји у олтару свих храмова СПЦ. И сујетна је сва ваша убојна вика у околу (борба за веру), док год неки првосвештеник не викне: К мени, ко је Господњи!, и речју својом (исповедањем, јер речју, исповедањем је и изливено), не преврне то теле и расточи га у прах. И не заборавите - оно је изливено од Злата (духовног) синова ваших и кћери ваших, браћо (2. Мојсејева 32.).

БЗВ: „Ви у борби не постојите. Вас и на вас нико не рачуна. Ни борци за веру, нити непријатељи вере. Ви сте отишли кад сте били најпотребнији у те туђе „шаторе“ некаквих „кумова рода нашега“. Какви год да су туђи шатори, из свог се шатора, нападнутог, не бежи у туђе шаторе, ма они и кумовски били.“

Превиђате ово. Табор (Тавор - Окол) је један, заједнички, и то нису „туђи“ шатори, шатори туђина, него сенице ваше браће и кумова, истоверних и истородних. Кад је Камп нападнут, пре стотину година, прво је била запаљена та сеница – сеница Кумова наших. И осим неколицине усамљених праведника (Ава Јустин, Владика Николај), на то нико из СПЦ није реаговао. Нико није прискочио у помоћ, нико није стао у одбрану, него су безмало сви стали у строј са паликућама и окупаторима Дома Божјег („признали Косово“, по данашњој лакше разумљивој аналогији). И није ни чудо што ви, воспитаници у духу њиховом, данас говорите са презиром и нељубављу о браћи својој као о „некаквим кумовима рода нашег“, који „не постоје“ и на које „нико не рачуна“. Јер ви само „реално“ созерцавате „реално стање на терену“ (чије овце, тога и планина). Зато, не чудите се како су и одакле ушли вукови у овчјим кожусима у светињу Сенице сербске и завладичили њом, и кољу вас данас – примили су их и припустили и одомаћили оци ваши.

Кућа која гори не гаси се изнутра (а нарочито шатор). То је говорио, и делом тврдио и Владика Николај, Слава му и Милост. Да он није „изнутра“ гасио пожар у нападнутој кумовској сеници, доказ је то што није хтео да саслужује са паликућама-новокалендарцима (нпр. 1930. на „Предсабору“ на Светој Гори). Да је он мало другачије од вас гледао на браћу нашу православне Грке, доказ је то што је прогнаницима из запаљене скиније тајно, и „антиканонски“, слао свето миро.

Али чудесни су путеви Правде Небеске. Зато што је владика Артемије Ра(егенсбур)шко-Призренски, скупа са Патријарсима Пећким и скоро свим српским архијерејима, сарађивао са окупаторима Православне Цркве Грчке, и признао њихову окупацију, зато је његову и њихову Цркву – Косово и Метохију, Стару Србију – окупирао непријатељ, и изагнао православне Србе одатле. У дом брата владика српских, у исповедничку православну Архиепископију Грчке Цркве, упао је странац, истерао из куће господара-владику, и жену му - Цркву, и у дом довео проститутку. Владика Артемије је презрео брата свог, и његову закониту супругу, ушао у општење са странцем, новокалендарском расколничком јерархијом, и блудницом, лжецрквом папокалендарском, и свезао се с њима. Зато је Господ допустио да у дом владике Артемија упадне син његов, епископ Теодосије - „Богом дати“ на посрамљење, једнако и Артемију и београдској патријаршији - изагна га из куће, и учини блуд и прељубодјејаније са мајком својом, женом владикином. Ово је била интервенција библијске правде, старозаветног стила, намењена необлагодаћеном уму, али ни њу, тако очиту, премудру и бруталну, владика Артемије „не восхотје разумјети“. А ни ви с њим, изгледа.

БЗВ: „Наш одговор на твоје питање из тачке 6: Ситуација у којој ће сви епископи и јеромонаси почети да служе по новом календару је чиста хипотетика. То се у СПЦ никада неће догодити. Тако да не можемо ни говорити о нечему чега неће бити.“

Знате, верујем, да се на свим војним академијама детаљно изучавају и анализирају историјске битке. И тамо ниједан војник никад неће рећи: „не можемо говорити о ономе што се никад неће поновити“ - јер ће, док се други уче о војничкој слави и части, достојно чистити тоалет. Ако се та болест десила православним Грцима, ако се десила православним Румунима, ако се десила православним Бугарима, на основу чега мислите да су Срби имуни на њу? На основу тога што „Боже, хвала ти што ми Срби нисмо као остали људи, или ови цариници грци“? Може се, и те како се може говорити о томе шта се десило, само ако вас занима да се препозна и изговори шта је била Воља Божја и где је била правда људска (правомислије и праводјејаније) у бујици 20. века која је потопила и разорила наш Табор.

БЗВ: „Наша одлука је једноставна и лака: ми бисмо били и бићемо са онима који наставе да служе по православном календару. Ми смо више пута до сада у својим саопштењима и написали да су новокалендарци под проклеством источних патријараха, што значи Цркве. Они су, самим тим, и расколници. Тако да ту нема никаквих нејасноћа.

Само је проблем што ми не верујемо у добар исход наших разговора (а добар исход би једино био да се вратиш у своју Српску Цркву).“

Ех, маловерни. Иштите ви само правду Царства Божјег, па и у нашем разговору, па ћу вам се и ја додати.

А мени, лаковерном, се чини да се већ нешто добро десило. Почетну и завршну тачку смо дефинисали - завршну: новокалендарци су проклети расколници; и почетну: и ви сами били бисте међу онима који су пре 95 година у Грчкој наставили да Богу служе православно, по никејском календару. Та ви сте први глас у СПЦ који је ту истину и правду Православља признао и исповедио, после 100 година црквоборства – честитам вам!  Не стидите се, реците гласно, нека тај ваш глас чују и Небеса и всја земља!

Остаје још да повежемо тачкице између, ако благоизволите.

Дакле, ако су новокалендарци учинили раскол, и пали под проклетство, где је остала Црква у Грчкој (и на Кипру) од које су они отпали?

У љубави и истини Христовој, ваш брат и доброжелатељ, Е.

 

ПС. Можда сам вас мало прегрубо искритиковао, опростите (за мањак жеље за знањем истине, за мањак љубави, за мало тираније према ближњем...а незнање, нељубав и тиранија су три главна порока, и родитељи свих других, како каже Максим Исповедник). Али, просто се можете оправдати и доказати да нисам у праву. Рецимо овако: да направите тематски одељак на порталу и назовите га нпр. „Самарјански ров“ (фронта Борбе за Веру), па уз доличну ограду од аутора и његових ставова, допустите да се тамо понекад пише оно што постоји?

+++

 

Ово моје друго љубавно писмо, и питање на крају, на моју жалост, остало је без одговора. Ништа чудно - онако како ја узвраћам љубав Богу, тако је и људи узвраћају мени.

Али, ако пажљиво погледамо у суштину иза непромишљених, грубих и хладних речи браће са Борбе за веру, који теже братољубљу али се отимају из братског загрљаја (брат им мало смрди, разумљиво, њихови префињени генерал-штабски носићи нису свикли на стандарде хајдучке хигијене), видећемо следећу слику:

+        Браћа са Борбе за веру исповедили су да СПЦ као институција више не постоји.

+        Исповедили су да је патријарх српски, скупа са својим синодом, и (безмало) комплетним сабором – јеретик, разбојник и одступник.

+        Исповедили су да Срби који хоће да буду православни треба да се одвоје од њих, и прекину литургијско општење (јер ко општи са јеретицима и расколницима сам постаје неопштив – и православној браћи и Богу).

+        Исповедили су да су сви новокалендарци расколници и под проклетством Цркве – тријумфално су одбацили лаж којом Артемије, стари новокалендарац, своје држи у лажи и проклетству (да су новокалендарци благодатна Црква Христова, а да су они који друкчије говоре хулитељи Духа Истине и јеретици).

+        Исповедили су да је патријарх московски одступник и разбојник.

+        Исповедили су да су сви екуменисти јеретици, непријатељи Божји.

+        Исповедили су, са светим Теодорим Студитом, да „хлеб јеретички није Тело Христово“.

+        Исповедили су да помесну светосавску србску Цркву чине сви православни Срби (па и ја грешни – јер су и мени коначно признали: „ти си православни Србин“, мада додавши „на тебе нико не рачуна“ – све истинито, јесам православан али јесам и непотребан)

+        И као бонус, што из претходног смислено происходи, као православан им се мора примити још један битан увид и признање - да се ми нисмо одвојили од Цркве, него од апостасије.

Остало им је још врло мало до пуноће православног исповедања (до десетке!): да нам представе епископа или бар свештеника који ће јавно исповедити да је прекинуо литургијско општење са одступницима и јеретицима, патријархом и његовим разбојницима и свим одступницима из официјелних цркава светског православља, који ће јавно исповедити да није члан ССЦ и анатемисати ту синагогу сатанину, који ће одбацити и анатемисати истамбулско-баламандску унију са папистима и антиохијско-александријску унију са монофизитима, и потпуно прекинути сваку интеркомунију са свима њима.

И могу да се загрле и целивају са браћом својом (ако треба нарушићемо типик, истушираћемо се и дезодорисати пре тога; за буве, вашке и „корону“, авај, не можемо гарантовати).

Најтежи део пута и најтежу препреку су прешли – срушили су идола у души својој којег су им тамо поставили учитељи лажи, изашли су из таме у сенци тога истукана, и сада већ могу да виде. Само да им се очи духовне још мало привикну на заслепљујућу светлост истине, од које очи свикле на таму боле. Па ће видети у светлости Духа Светога и ко је враг и ко је брат у нашем ноћном боју.

Схватили су најтеже, оно што је плотском уму квазиправославних хришћана немогуће схватити, ову тврду истину Православља: „Противзаконита, скверна и смртне казне достојна је наклоност одлажења у храмове нечестивих јеретика и одржавање општења с њима“ (Кирил Александријски).

Схватили су и да су их лажни и лажљиви богословско-епископски ауторитети, Атанасије и Артемије (с ишчадијима...), лагали кад су Србе учили и научили да су новокалендарци Црква Божја а грчки старокалендарци расколници (па, благодарећи њима, сад благочестиви Срби имају условни рефлекс да повраћају или беже кад само чују реч зилот или старокалендарац; и ту више никаква објашњења, чак ни чињенице да, о парадокса, Сам њихов Бог јесте Зилот и да је у домостроју оваплоћења био „расколник“ старокалендарац (линк:), не помажу).

И схватили су кључно - да су једини гарант свога православља они сами, милошћу Божјом, не лажни и лажљиви ауторитети у блиставим скупим одеждама и са царским крунама на главама[6]. Односно да њихово православље зависи само од њих самих и од православља оних оних са којима заједничаре у молитви.

А ми ћемо им све опростити[7]. И то што су, скупа са свима другима, и екуменистима и лажно православнима, криви – криви за грех против саборности, и нама и Богу:

Криви што су, на преумножено безакоње дуго реагујући млако или никако, учинили да охладни љубав наша.[8]

Криви што наша деца немају православну Литургију у земљи Србији, што у целом свом детињству нису имала Хлеба Небескога него су гладовали и гладују поред Јагњета закланог за живот света, за њих.

Криви што су у умовима православних Срба расејали, однеговали и укрепили Атанасијеву и Артемијеву лаж о „зилотима старокалендарцима“ као расколницима, јеретицима и будалама, и што су нас скупа са њима дуго, предуго гонили инфамијом, поругама и клеветама, и лажним оптужбама (ненавидјенијем неправедним возненавидјеша мја, Псалам 24.19).

Криви што многе истине нису говорили гласно и јавно (иако су их знали, па су тако бивали цензори истине – а без правог знања истине, нема ни правог расуђивања, па ни правде ни суда, које Бог тражи од људи).

Криви што многе истине нису ни желели да знају.[9]

И криви што су исповедничко место истине уступили, у лажноименој немужевној борби без борбе, непријатељима и окупаторима истине, и тиме допринели да они расточе србске ревнитеље на буљуке:

«  Акакију, Данилу и Серафиму, црној тројци избеглица са Свете Горе, апостолима грчких зилотских лажи (nomen est omen – АДиС, на грчком ад);

«  Артемију регенсбуршко-призренском и његовим монасима избеглицама из Рашке у Шумадију и Војводину;

«  руском Акакију верзија 2.0 епископу КГБ-содомском и утешитељу западноеуропском;

«  Никодиму лажно-богослављевићу;

«  Харам-лампију новом исповеднику;...

и што нису на време заузели тај Акропољ србски, тврђаву исповедања Истине, него су га кукавички предали овој седмочисленој петој колони. А они су дошли јер место свето не бива пусто, и када светиња остане празна седам горих долазе (Матеј 12:45), и потоње зло бива горе од првог - сад су благочестиви Срби ревнитељи трагично разједињени, пета колона себе хипнотички представља као легитимне првоборце за веру, и сигурно ће задуго остати да обмањују народ лажном заставом истинског православља[10]. Само репови лажи који им вире испод мантија одају њихов стварни идентитет, онима који имају очи да виде.

А света дужност наша, и дужност браће са Борбе за веру, и дужност свих истинољубаца јесте – да свима покажемо све репове лажи који се само назиру и понекад провире испод блиставих фелона и сакоса. И да развалимо врата свих њихових празних дућана под фирмом Истине, тог њиховог микро-ада у којем држе многе душе заточене - онако како је Велики Победитељ развалио врата великога ада и ослободио све.

Владика Николај је пред Богом и пред светом, знајући шта говори, изрекао велику и обавезујућу реч: „Срби су најистинољубивији народ на свету“. Хоћемо ли и њега и све наше свете Претке који су кроз векове чували и сачували истину у својој љубави, ми потоњи србски синови, угнати у лаж? Или ћемо у последњој, одсудној борби за Истину својим животима доказати да јесмо синови најистинољубивијег народа Божјег на свету, и да та реч најумнијег Србина после Светог Саве јесте истина?

Сада, после толико пропуштеног времена и толике предате територије и изгубљених стратешких тачака, то је тешка борба - борба за сваку кућу, за сваку душу. Али Борба за веру је једина која има логистику и средства везе да кроз непробојне непријатељске обруче лажи допре до сваког дома србског, и каже и покаже истину. А истина ће сама учинити остало, у срцима јуначким оних који је љубе, и ујединити и ослободити нас све. Нека тако буде, и да Бог да и срећа јуначка, нека буде што бити не може, нека буде Борба непрестана – до Победе и Царства Истине!

Исус Христос побједи, победићемо и ми с Њим! Амин!

Евсевије

На дан Сабора просветитеља србских, последњи дан старе године 7528/2020, кад нам је Апостол заповедио баш оно о чему говоримо: изађите к Њему изван града, поругу Његову носећи, и мислећи на заједништво јер се таквом жртвом угађа Богу (зачало 334.); а Господ нам опет и опет рекао причу о Свадби Царевог Сина, о разореном и изгорелом граду првих званица, трговаца крвника, и о другим званицама које ангели сабирају из побочних улица поред главнога пута (диексодус тон одон), десних и левих, у свадбену дворану Цркве (Матеј зачало 89.) – да их у новом лету Милости Господње послушамо, и саберемо се изван палога града, у обштењу на месту истине, да Бог да.

---

[1] Одговор почиње овако: „Поштовани у Христу брате Јевсевије, Одговарамо ти, јер си наш брат, Србин си и православан, без обзира на тај пут који си изабрао, са којим се ми не слажемо. Али си нам хиљаду пута ближи од оних са којима домаћи екуменисти покушавају да сбратиме Србе православне.“

[2] „У Цркви се ствари не решавају преко колена. Наше људско, исувише људско расуђивање и наша нестрпљивост побуђују нас да узмемо ствари у своје руке и преломимо све преко колена.“

[3] Владика Артемије, Никодим Богосављевић, између осталих (линкови 1, 2 ,3 , 4).

[4] “Кажеш како СПЦ, по теби, више нема догматски и канонски легитимитет. „По мени“, кажеш. Исувише високо мислиш о свом мишљењу, брате.“

[5] 1968, на ССЦ: „Боже, оче, твоја љубав се пружа на све људе, да тражимо истину коју досад не знасмо“. И по повратку одатле, са амвона у храму у Бања Луци: „Дух екуменизма треба да се зацари у свима нама, и у целом свету“.

[6] Данашње епископске митре, у савременој форми, у ствари су круне ромејских царева, које су помпољубиви и тштеславни епископи преузели као свој атрибут (као и сакос, орлец, титулу „деспота“, клицање „ис пола ети“...) – али не пре него што је Ромејско царство пало и царева нестало, па су могли безбедно да глуме цареве земаљске.

[7] Ја лично, као знак добре воље, опростићу им и то што сам их тукао (истина не њих него њихове неправде и заблуде, али свеједно, нек им је просто).

[8] Можда је ту један од узрока проблема с којим се данас суочавају браћа са Борбе за веру – финансијске тешкоће због којих не могу да одржавају сајт као некад; можда су људи који имају финансијску моћ за помоћ и намеру да спонзоришу борбу за веру сада отишли некуд друго (да монасима нестјажатељима подижу нове манастире нпр.)? Пословни људи желе да виде конкретне ефекте, а у ставовима Борбе за веру је често било одређених неодређености и недостајала су прагматична дејства.

[9] По дефиницији, фанатизам је радикални облик непознавања, неразумевања и непризнавања других. То је пут у нељубав, који креће из погрешног знања, незнања истине.

[10] „Тешко је благородној целомудреној жени (Црква) да се такмичи с блудницом (лжецрква); ова је искусна у злу и обмани, вична завођењу, вешто се украшава, шминка и прерушава, и никог се и ничег не стиди“ (Паладије)