Акакије Содомско загранични и секта СИПЦ - 3 део

Акакије Содомско загранични и секта СИПЦ - 3 део

КОНАЧНА АНАЛИЗА ДУХОВНЕ ДНК АКАКИЈА, И ЊЕГОВИХ АНТИ-НЕМАЊИЋА

Иако је у претходном нашем тексту изричито наглашено да није намењен мувама из канализационо-катакомбне „цркве“ СИПЦ (:овде) („јужни поток“ руско-украјинске канализационе РИПЦ), апологете содома Поликакијe Станковић и његови црни клирици ипак су нашли за потребно да га читају и одговоре на њега (:овде).

У покушају да одбране оно што (они мисле да) се одбранити може, одговорили су на мање од пола поенти од 25 наведених примера њиховог лИПЦемерја. И то лажљиво. Пажљивом и савесном читаоцу дали су прилику да се још поузданије увери у њихово истински лицемерно православље.

Аутора су неправедно оптужили за „скупидофилију“, јер су његова намера и настројење дијаметрално супротни – текст је написан управо у племенитој бризи за духовну екологију и хигијену српског дома. А екологију и хигијену драматично нарушава баш СИПЦ секта, токсични духовни отпад(ак) недавно самоодсечен од содомо-гоморске укро-руске „сестринске цркве“, расејан данас по земљи Србији. Ауторова жеља и труд је, кад већ ефикаснијих опција нема, да се тај отпад огради, обележи и да се православни народ упозори на опасности од контаминације.

Дакле - то није наше, него њихово ђубре. И они – немањићи анти-Немањићи (деца Немање Станковића) – они су ти који су га најпре донели у Земљу Немањића, изазвали еколошку катастрофу, а сад и запалили, покушавајући да се сакрију и утекну иза те смрдљиве димне завесе. Па кад су већ изашли из рупа, да их гонимо до краја.

Пошто је полемика са њима бесмислена и узалудна, јер, као што рекосмо и видимо они су своју судбину изабрали, обраћамо се ипак још једном православној јавности, да, пчелица ради које могу залутати на путу до кошнице, најважније поенте поновимо и резимирамо. И мада ово нажалост није цветник за пчелице, него је нужно аналогни мувљи каталог, другачије не може да буде – практична екологија је прљав посао, а наша обука на земљи за Царство Небеско подразумева и познање зла. Пчеле се насмрт боре с нечистом мувом кад им уђе у кошницу, док је не истерају, или не залију воском.

+

Одговарајући, Немањини сведоци су поново потпуно промашили тему. Тема је, ми знамо, њихова духовна ДНК. А њихова духовна ДНК је, без обзира на хипнотички понављане мантре о „апостолском прејемству, духовном наслеђу и канонском епископату“, јасно видљива, свакоме ко хоће да је види. Да је дефинитивно изанализирамо још једном. И да понављајући кључне, необориве чињенице о информацијама записаним у њиховим духовним генима, утврдимо градиво.

 

1. Акакије и његови анти-Немањићи су секта лицемера,  а њихово „истинско православље“ је религија лицемерја. На личном, канонском, и догматском нивоу (видети претходну детаљну анализу њиховог липцемерја - :овде).

 

2. Њихова СИПЦ је, прејемством, „gay-friendly” црква. Ма колико данас лицемерно ревновали у хомофобији да их људи виде, и освештавали улице Београда после ЛГБТ параде (видети први текст о томе - :овде).

„Не буди као лицемери, који радо на раскршћу улица стоје и моле се да их виде људи“ Матеј 6:5 

 

3. Четири кључна епископа у њиховој историји су осведочени, иако неосуђени, содомити. Са условним изузетком Варнаве Прокофјева који је најмање од свих био содомит, али је ипак црквено осуђен због содомског „грађанског брака“ у којем му је супруг био хомосексуалац – још једна потврда да се не исплати у брак ступати „из рачуна“, а без љубави.

То што акакијевци понављају како је „клеветничку кампању против њихових епископа-исповедника иницирала КГБ-МП“, показује се савршено бесмислено у светлу необоривог сведочења Татјане Орлове, америчке православне Рускиње, диригенткиње црквеног хора, пореклом из древног аристократског рода, која је у својој соби у содомитском акту затекла Лазара и Венијамина. Она никада никакву везу није имала ни са КГБ, ни са МП. Можемо да великодушно учинимо снисхођење, и да не примимо сведочанство Орлове (у страху и ужасу су велике очи), али, минимално, признање самог актера епископа Венијамина да је то што је она видела била „традиционална масажа руских монаха“, морамо уважити.

Акакијева тврдња да је Валентин у „клевету уметнут к'о Понтије Пилат у Вјерују, без икакве суштинске, важне, нити чак посредне везе са линијом апостолског прејемства обновљеном епископату Српске Цркве“, је не само врло глупа, него и хулна. И јарко показује да Духом убоги зилоти не знају нити смисао Јеванђеља, нити у шта вјерују. Јер баш као што је Понтије Пилат у Симболу Вере потврда историјске реалности страдања Сина Божјег, тако је и Валентин, Лазарев викар и брат, и во парњак у јарму који је узорао содомску њиву на којој је израстао Акакије, потврда историјске истинитости црквеног содома о којем говоримо.

Јеромонах Валентина Русанцов, настојатељ Успенске цркве у Махачкали. Акакијев духовни стрико, носилац исте духовне ДНК хаплогрупе 

Један содомит је аномалија (Лазар). Два су коинциденција (Венијамин). Три су правило (Валентин). Четири су систем (Варнава).

А пети – оправдавање, и глорификација содомског зла, пород, венценосац и апотеозоф содома, то је Акакије. Гад пред Господом („Ко оправдава кривога, гад је у Господа“ Приче Соломонове 17:15).

Пет крака содомског РИПЦ-СИПЦ пентаграма

 

4. Акакије и његови следбеници су ту своју содомску јерархију бирали, и са предумишљајем изабрали, према свом духовном афинитету. И зато је до смрти (своје духовне) бране. Акакије, троструки блудни син, у својој каријери је своје сенилне духовне очеве три пута напуштао и одлазио од њих (због њихових „канонских или догматских неправилности“, или, о лицемерја, „промене курса“). Када је после романсе са РИПЦ проститутком покушао да се једноме оцу врати „у покајању“, већ са митром и рачунајући и на теле угојено, тај, сенилни (грчки расколник, који мало зна о Јеванђељу), није га примио. Па се уместо тога Акакије вратио сам себи, аутокефалном. И од блудног сина постао целомудрени многодетни отац (истина, не тајном покајања као јеванђељска блудна деца Цркве, него) - тајном првосвештенства. За којом је, у ствари, незадрживо грабио из једне у другу јурисдикцију. И коју је, по Божјем промислу, и свом благовољењу, нашао у древној и славној митрополији содомској.

5. У содомском блуду рођени, Акакије и СИПЦ су духовна заразна болест, смртно опасна по околину. Они су духовни еквивалент ХИВ вируса - као што се вирус ХИВ-а појавио и проширио у хомосексуалним оргијама у Сан Франциску и Њујорку почетком осамдесетих, исто тако и тачно у исто време је и РИПЦ/СИПЦ вирус настао у оргијама парацрквеног содома у СССР. Као што инфицирани вирусом ХИВ-а може изгледати потпуно здрав, тако и акакијевци обучени у одежде Православља изгледају целомудрено. Као што вирус ХИВ-а на концу одузима разум оболелом (такозвана ХИВ деменција), тако и вирус СИПЦ-а одузима разум инфицираном.

Акакијевци данас своју духовну венеричну заразу, смртоносни вирус који се шири содомским духовним блудом, шире по Србији. И у исто време се представљају као „чисто и канонско истинско православље“. Чисто и легално, као елитна пословна пратња. Са лекарским уверењем, из иностранства.

 

6. Акакије је на свом дугом путу кроз зилотску пустињу почео да губи разум (показује симптоме деменције; за његове слепе следбенике се, пак, то не може поуздано тврдити, јер они много разума очито нису ни имали, чим су му се придружили). У исцрпљујућем триатлону за митром Акакије не само да се са својим сенилним оцима „догматски“ и „канонски“ није могао усагласити, већ више не успева да се усагласи ни сам са собом. А нарочито сад, кад је коначно ушао у земљу обећану (земљу бога митре и богиње панагије).

На почетку своје мисије, 1997. Акакије овако проповеда Србима (његов „самиздат“ мисионарски часопис „Ревнитељ“): „Црква ГОХ-а (истински православни хришћани Грчке) једина је законита, једина верна предању и једина се не налази у опасности да се нађе у јереси и погибији.“

У „Ревнитељу“ из 1998. пише овако (болдовано): „Данас у Русији ми не налазимо ниједног истинског архијереја“.

Данас, као што знамо, Акакије благовести сасвим другачије јеванђеље. „Проповед благочестивог је увек премудрост, а безумник се мења као месец“ (Премудрости Исуса Сина Сираховог 27:11). Једино што је наизглед тешко закључити је: када је лагао? Одговор је, с дужним поштовањем: лагао је пре, лаже и сада, а лаже чак и кад истину говори, јер у њему, као ни у оцу његовом, истине нема.

 

7. Акакије и његови зомби зилоти су цинични, доказани лажови, који са страшћу лажу „Христа ради“. Ко то зна, слободно може да прескочи овај наредни подужи пасус, у којем се показује десетак њихових лажи само из последњег одговора.

• Лажу да „злонамерна инсинуација да је владика Лазар предао Акакију, а он Србима, духовно наслеђе не од РПЦЗ, већ од МП, преко Венјамина Новицког, представља бесмислицу“. Како смо показали, Лазар је свештенички чин добио у МП, и то у јеку интеркомуније са римокатолицима. Свештенички чин је духовно наслеђе. То и сами лажови, нехотице, признају када на крају свога памфлета лицемерно патетишу: „СИПЦ је једна од малобројних која је сачувала Залог правоверја. Залог, кога прима и предаје јерархија епископима и свештенству за време божанствене литургије, на дан њиховог рукоположења – да би кроз епископе и свештенике био сачуван и предан на обожење и просвећење верних.“ Управо то смо и ми рекли: СИПЦ је једна од ретких зилотских „цркава“ која је примила и сачувала залог правоверја од МП, уз залог интеркомуније са папистима, и то је вечни део њеног ДНК, њено духовно наслеђе које данас предаје на обожење и просвећење својих верних. Не залог од „цркве пре бољшевика“, како нас упорно лажу унучићи лажи.

Лажу како је „повезивање Поликарпа Сикорског са прејемством СИПЦ јако болесно“. Укро-Мираш Поликарп је свој духовни залог (и ДНК), примљен из совјетске цркве, са благословом патријарха Сергија, предао Венијамину Новицком, а овај Лазару, и то је духовно наслеђе (ДНК) о коме све време говоримо, а о коме нас зилоти паки и паки агресивно лажу како потиче из цркве Царске Русије. А духовно наслеђе је здраво веће од простог плотског додира руке (у механичкој предаји апостолског прејемства) - онолико колико је душа већа од тела.

Архиепископ Венијамин Новицки, духовни родитељ Лазара Журбенка и Леонтија Филиповича. Свака сличност са Папом Бенедиктом је случајна

 

• Лажу како је катакомбни свештеник Никита Лехан „добио свештенство од МП“. То јест, или лажу они или лаже њихов професор лажи Акакије који је још давне 1998. у свом „мисионарском“ листу објавио житије Никите Лехана и тамо написао да је он рукоположен 1923.
• Лажу да „ником није било јасно зашто је Гуриј Павлов у тако позним годинама, превалио толики пут као кандидат за епископа, јер је за све епископе РПЦЗ била очигледна бесмисао хиротонисања тако старе и болесне особе“. Било је јасно првојерарху РПЦЗ Виталију који га је лично позвао да дође у Њујорк, произвео у архимандрита и званично нарекао као епископског кандидата (Акакијев часопис „Ревнитељ“, В.Мос...). У званичној биографији Гурија пише како је за време његовог боравка у Америци Лазар написао писмо Виталију у којем је тражио да Гурије не буде хиротонисан, јер се бојао да ће тада сви катакомбници прићи њему. То је Виталије уважио, и послао Гурија за Русију да буде хиротонисан тамо. Када је Гурије видео да треба да прими хиротонију од Лазара, он је то одбио. А што се „бесмисла“ тиче – Гурије је живео и крепко служио после хиротоније код грчких расколника још шест година, да би се на концу трагично разочаран у све одвојио и од њих.
• Лажу како је „ноторна лаж да је на седници Синода РЗЦ митрополит Филарет са још пет епископа тобоже одбацио кандидатуру владике Лазара, у корист свештеника Михаила Рождественског“. Документ одлуке Синода није објављен, односно не појављује се ван архива, али то је веродостојни податак из неколико историјата РПЦЗ, и сведочанство неколико живих епископа. Антоније Бартошевич који је Лазара „заочно“ произвео у архимандрита, испословао је његову тајну хиротонију (руком Варнаве Прокофјева, којег је тајно са Марком Арнтом хиротонисао), а накнадно и њену формалну канонску потврду. Лично, када морам да бирам између веровања речи доказаних лажова, и оних који нису хватани у лажи, знам коме нећу веровати.
• Лажу како је „лаж да Лазара нису прихватали катакомбници“. Истакнути Лазарев свештеник, настојатељ московске парохије, у интервјуу за званични часопис РПЦЗ 1991. изјавио је: „Све гране катакомбне цркве сматрају Лазара КГБ агентом“.
• Лажу о саобраћајној несрећи Венијамина: да је „стајао, чекајући да се на семафору упали зелено светло“. У званичној објави Синода РИПЦ каже се да се несрећа догодила у вожњи, када је на аутомобилу који је неприлагођеном брзином долазио у сусрет у кривини пукла предња лева гума, после чега је он прешао на леву страну и бочно ударио у аутомобил који је возио Венијамин (иако је имао возаче, хтео је да вози он – много људи сведочи да је стално „лудачки“ возио). Венијамин заиста технички није био крив, али то духовну суштину догађаја не мења. Канонско образложење одлуке Синода којом је Венијамин ослобођен гласило је: „Ако неко налети на зграду и погине, нису криви станари“. А ако с(а)танар у подруму зграде служи црну мису сатани? Содомит и лажни епископ привлачи на себе зло и казну Божју, и демонским присуством и енергијом угрожава све који су око њега. Чак и кад само седи у згради - Јован Богослов је бежао из бање у којој је био јеретик Керинт, да се зграда не сруши и да он сам, апостол и љубљени ученик Исусов, не погине у гневу Божјем. А кад содомски епископ седне да вози аутомобил, па још из шоферске страсти (јер „воли“), постаје покретна општа опасност, крстарећа бомба, у конвоју демона.
• Лажу за Гермогена да се „по узору на хаџијска самопогружења у реци Јордан погрузио у крштењској води“. Никакво „хаџијско самопогружење“ нигде се није помињало, већ је сам он на синодском суду признао: „Павши у прелест, савршио сам над собом допуну 'материјалне-водене стране' крштења“. Интересантно је да се суд над њим због тога збио три године након (до)крштења, што значи да је и Акакију којега је у међувремену, пре суда, (са)хиротонисао, предао своју, како Руси кажу, прелестну ДНК.

Лазар Журбенко је документовани лажов. У званичном писму првојерарху РПЦЗ Виталију изјавио је: „Ја никад нисам био сергијанац“.

Тихон (данашњи првојерарх РИПЦ) је лажов. Иако су многи парохијани који су га знали из времена кад је био мирјанин сведочили да он није крио да је пре крштења био члан КП СССР, кад је постао епископ почео је да одриче да је икад био комуниста, јер је знао да је предање катакомбника да се бивши комунисти не могу примати у клир.

Закономерно, њихов син и унук Акакије, носећи њихов дух (и духовну ДНК – не расту на чичку смокве), тешко може бити друго него што јесте - лажов. И све ово о чему говоримо је Акакијева лаж.

Ревнитељи Оца Истине, и зилоти оца лажи, познају се по истини, или по лажи.

„А који је главни признак по којем можемо разликовати истинску Цркву, од у наше дане постојећих многих лаже-цркава? Црква Христова, која предаје вернима благодат Светога Духа, је та која чува, исповеда и проповеда Истину. А тамо где се уместо Истине произноси лаж, било у догматском учењу, било у моралном, или у смислу било какве неистине уопште, тамо наравно нема истинске Цркве, тамо нема ни благодати Божје, него само пука спољашњост, богохулна обмана.“ Архиепископ Аверкије Џорданвилски

„Црква је општество чистих савести, а где је свесна безсавесност и лаж, тамо нема свете Цркве.“ Епископ Катакомбне цркве Андреј Ухтомски

И то је аутентично православно духовно наслеђе РПЦЗ и Катакомбне цркве, рекли бисмо. Где је ту СИПЦ, и верни народ њен? „Људи као људи: неком ум помрачен од лажи, неком срце окамењено од страсти, отровом лицемерства умртвљени“ (Владика Николај).

 

8. Акакије је добио „апостолско прејемство“ од, по сопственој категоризацији, јеретика, и сам Акакије је криптојеретик. Од свог настанка 2002. РИПЦ под Лазаром а затим и Тихоном више пута се обраћала Синоду Кипријана са молбом да уђу у општење, признавајући његово учење православним, називајући га „братом у Христу“, а његову јурисдикцију „црквом-сестром“. Након што су кипријановци ипак ступили у општење са трећом шармантнијом руском „сестром“ на зилотској журци, љубоморни Синод РИПЦ је 2016. исповедио да је РПЦЗ пала још 1994. када је официјелно примила „јерес кипријанизма“, а „да је РИПЦ закаснила у осуди кипријанизма“ („признајемо да смо према томе имали релативно либералну позицију, до 2008.“).

Акакије данас, и одавно, званично осуђује „кипријанизам“ као „префињенију верзију јереси екуменизма“. Са једне стране.

Са друге стране, вијугави Акакије, виртуоз лицемерја, наводно се одвојио од РИПЦ баш због ове оштре осуде „кипријанизма“ и практично РПЦЗ, коју су конзервативни кругови секте, међу њима манастир Лесна у Француској, видели као „напуштање и издају традиционалног пута РПЦЗ“. У писму којим „прима под омофор“ Лесну, Акакије пише: „Имајући у виду нови курс РИПЦ, у којем више не препознајемо ону РИПЦ од које смо примили братску помоћ у виду хиротоније епископа 2011...блабла“. Рачвастим језиком у-бедивши монахиње Лестне, које захтевају ревидирање осуда кипријанизма као јереси, да је он једини тај који држи „традиционални пут РПЦЗ“ са све благочестивим кипријанизмом (само за западноевропско тржиште, док за српску зилотињу и даље важи строги антикипријанизам!), Акакије је успео да отме за себе и тај лукративни посед, и још неколико руских западноевропских парохија приде. Па, поред Стјеника, данас „једе две куће удовичке“ (са две Ефросиније на челу, о коинциденције благоумља!). И хомољске и француске сиреве, најбоље од оба света. Али, што вик'о Исаија, на нос ће му изаћи: „Тешко онима који пишу неправду, да одбију од суда убоге, и да отимају правду сиромасима народа Мог, да би им плен биле удовице и сироте грабеж!“ (Исаија 10:2).

 

9. Акакије је из себе једног, до сада (2019.), излегао 6 нових зилотских раскола.  Три у Србији, и по један у руској западно-европској јурисдикцији, Украјини и Русији. То је већ резултат далеко изнад просека за једног зилотског псеудоепископа (два као јуниор - јеромонах!) - аплаузи из ада и ветар у једра, тек је почео да умножава таланте господара свога, права каријера и уносни трансфери су тек пред њим.

 

10. Акакије и његови липцемери се непрестано позивају на „духовно наслеђе од РПЦЗ“. Али га не држе, игноришу га или отворено одбацују. Баш то, бирање из предања онога што лицемеру „одговара“, што му је утилитарно, или што он сам мимо заједнице сматра за правду, по дефиницији представља јерес (еретизо, ересис – бирати, избор).

РПЦЗ је во времја интеркомунизма МП са римокатолицима званично исповедала да је „МП ушавши у општење са римокатолицима сама постала судеоник њихове јереси и не може се више сматрати за православну“, а да је она, РПЦЗ, једно у општењу са исповедничком Катакомбном црквом. Акакије данас исповеда и Србима проповеда да је канонско свештенство у Катакомбној цркви једини имао Лазар, као свештеник из „неправославне“ МП.

Акакијевци брбљају: „За нас Србе је значајно да је Лазар епископску благодат примио од РПЦЗ, а касније посредно предао и Акакију, па се она сматра апсолутно канонски валидном“. „Вољени митрополит Виталије, последњи законито изабрани Првојерарх РПЦЗ“, како га они зову, у званичном документу написаном својеручно и пред сведоцима оставио је као коначно канонско наслеђе, аманет и последњу реч своје РПЦЗ, да су сви епископи РИПЦ које је рукоположио Лазар неканонични, и изван општења. Тј. да за РПЦЗ не постоје (копија документа у претходном тексту, липцемерје 22. – :овде).

Лазар је „епископску благодат“ примио од Антонија Бартошевича и Немца Марка Арнта, посредством Варнаве Прокофјева. Марко Берлински и Антоније Женевски (којег део историчара назива вођом „либерално-масонског крила РПЦЗ“) били су иницијатори одлуке Синода РПЦЗ по којој се свештенство МП примало „у постојећем чину“, а све свештенство катакомбне цркве (осим Лазара, који је де факто једини канонски катакомбник будући из МП), рукополагањем, као „неканонично“ и „самосвето“. И то је духовно наслеђе које је Акакије примио од РПЦЗ - о којем данас говори истину кад Србима проповеда да је канонско свештенство у катакомбној цркви једини имао Лазар као свештеник МП из времена интеркомунизма са римокатолицима, и у исто време лаже када поново рукополаже (хиротетоши) клирике СПЦ и МП/РПЦЗ који се унесреће да му приђу.

И још, предање РПЦЗ, и конкретно епископа чију духовну ДНК је сам Акакије примио (Антонија и Марка), представља саслуживање са епископима СПЦ. Поред тога, Антоније Женевски је саслуживао са новокалендарцима, служио литургије на новокалендарске празнике, и причешћивао се са њима. А исто је чинио и митрополит Филарет. Којег Акакије данас лицемерно слави као светитеља, док у исто време анатемише новокалендарце као јеретике (налазе се у списку јереси, у званичном исповедању СИПЦ!).

Али Акакије то примљено духовно наслеђе не предаје вернима, него је одбегао и друге позива да беже (к њему) са литургија СПЦ. И у том махнитом трку за влашћу и славом (и бесплатним француским сиром у сатаниној мишоловци) спотакао се и под своју анатему и на свој мач је пао, а да, махнит, ни не примећује да крвари. Али примећују пси, и трче за њим, и лижу крв његову.

 

11. Акакије и његови су одбацили епископе и икономију СПЦ, и уместо њих примили „канонско и духовно наслеђе“ од туђина који су чинили исто или горе, па сада њима делају „икономију“ (па су, између осталог, и по томе анти-Немањићи). Акакију лично је епископ РПЦЗ Варнава Прокофјев, на чије се духовно очинство и наслеђе сада позива, када је 2002. ишао да од њега тражи духовни савет, рекао: „Зашто си овде дошао, зашто не идеш код Патријарха Павла?“.

Сви епископи РПЦЗ од којих је Акакије добио „апостолско прејемство“, саслуживали су са епископима СПЦ. А сви епископи из СССР, наводни прејемници катакомбне цркве, били су содомити, или/и са свештенством и духовним наслеђем из интеркомунистичке МП (Лазар, Венијамин, Валентин; за ту њихову катакомбну цркву су сами епископи РПЦЗ на концу констатовали да је цела „блеф“).

Акакије „по акривији“ одбацује свештенство екуменистичке СПЦ, а „по икономији“ прима свештенство ком-унијатске МП (које се причешћивало из једне чаше са римокатолицима). „По акривији“ одбацује епископе СПЦ као јеретике, а „по икономији“ као канонске прима епископе РПЦЗ који су сво време били, а и данас су, у литургијском јединству сa тим јеретицима (и још, уз то, у „јереси новог календара“).

И консеквентно, следећи његову сопствену логику: то што су му дали епископи РПЦЗ/РИПЦ које је примио „по икономији“, а што данас носи на глави је - по икономији, митра. A по акривији – нокшир. Којег је једино и достојан епископ истински канализационе православне цркве. Аксиос!

 

12. Акакије и његова СИПЦ (содомска истински православна црквотина) данас воде специјални пропагандно-информативни рат против православног српског народа. Они се православним Србима, својом лажљивом и глупом пропагандом, ругају са бахатим цинизмом западних крсташа, нескривено показујући да сматрају да смо ми дебили, и нижи формат живота. И поручују да нам је свима потребно потчињавање под њихову високу духовну власт, ако намеравамо да се спасимо.

 

13. А у исто време, сад кад им је узвраћено огњем и мачем истине, са дозом дамске хистерије вриште како против њих удружено ратују КГБ, ФСБ, и тајне Службе Србије (које погрдно зову „удбаши“). Не треба да цвиле, нека бар мало буду мушкарци - каквим судом суде, и ми им судимо. Српској Православној Цркви, и свима другима, они суде судом строге акривије. Док на себи великодушно „примењују“ икономију. Ако не могу да поднесу о себи (не) суд наш грешни људски (него само оптужницу), како ће поднети Суд Божји?

А што се тиче кукања да су службеници служби оклеветали и „светог исповедника“ Лазара, и Валентина, а данас клевећу и гоне и „исповедника“ Акакија и мученичку СИПЦ:

• Парадоксално, сам Акакије у свом мисионарском часопису „Ревнитељ“, 1998. објављује: „Као један од првих из МП у крило РПЦЗ примљен је јеромонах Валентин Русанцов, чију припадност КГБ-у је могао да не примети само слепац“.
• Парадоксално, еминентни црквени историчар, верник и идеолог СИПЦ/РИПЦ В.Мос (у свом „капиталном делу“ за које се издавач Акакије нада „да ће бити на корист свакој истинољубивој души“, Летопис велике битке) директно инсинуира да је епископ преко којег је дошла главна линија Акакијевог прејемства од РПЦЗ, Немац Марко Арнт, заврбовани КГБ агент.
• Парадоксално, Лазарев свештеник, настојатељ московске парохије, 1991. у интервјуу за званични часопис РПЦЗ Православна Рус изјавио је како „све гране катакомбне цркве сматрају Лазара КГБ агентом“.
• Парадоксално, многи Руси, међу њима верници који су били са Лазаром у РПЦЗ и РИПЦ, целу слику дела Лазара, Валентина и три кључна епископа РПЦЗ (Марка Арнта, Антонија Бартошевича и Варнаве Прокофјева), виде као епску, савршено синхронизовану операцију КГБ-а којом су елегантно неутралисани сви аутентични катакомбни клирици са духовним прејемством руске цркве пре бољшевика, уместо њих на главне позиције постављени типично профилирани сарадници службе са спуштеним прљавим гаћама, који су најпре око себе прикупили тужне остатке обезглављене катакомбне пастве, затим их све привели на солило у тор РПЦЗ, а на концу и РПЦЗ тихо вратили у МП. Типична „теорија завере“, кажу акакијевци. Али, ако већ морамо да верујемо на реч, јер доказа нема, зашто бисмо више веровали верзији Акакија, осведоченог преваранта који се у процесу обогатио не само митром и панагијом, него верзији пострадалих људи у чијем се похараном дому догађај десио?

Дакле, ипак лепо видимо да су они „оклеветали“ сами себе. И да гоне сами себе, сопственим безумљем.

 

14. Акакије и његова екипа су духовни шибицари. Кад је започео своју мисију у Србији, 1996, Акакије је зилотској публици показао три кутијице: СПЦ, РПЦЗ и грчку ИПЦ, и куглицу, многоцени јеванђељски бисер, од станиола, како се блиста у кутијици број 3. Они који су се кладили на грке, продали све што су имали и душу своју ставили као улог, били су тада срећни добитници.

Петнаестак година касније, 2011, Акакије је новој, проширеној зилотској публици на српском тргу показао нове три кутијице: РПЦЗ, грчку ИПЦ, и РИПЦ; грчка ИПЦ-Есфигмен кутијица показала се празна, а бисерчић од станиола тада је заблистао у кутијици РИПЦ. Они који су душу своју положили да купе тај (анти)јеванђељски Акакијев бисер, тада, на РИПЦ, били су срећни добитници.

После неколико година Акакије је опет промешао кутијице. Неки срећни добитници из претходних кругова игре схватили су закономерност и правилно проценили где се налази куглица. Други нису били те среће, па су се погрешно кладили више верујући својим очима него фер-плеју честитог шибицара, и изгубили. Како то већ бива у тој динамичној уличној игри кад се улози умноже, мађионичарским триком хитрих прстију куглица је нестала и из оне кутијице у којој је наизглед била. И ено је где се данас блиста – као бисер у митри на аутокефалној глави Архишибицара СИПЦ.

И наравно, да представа буде потпуна, ту су и пратеће улоге – сарадници шибицара који се грозничаво кладе, добијају, подижу улоге и човекољубиво позивају друге на лако богаћење. И они, по периферији круга, који су ту да гурну лакат, или нешто оштрије, у ребра пролазника који наивнима вичу: „То је превара, бежите од њих!“.

 

15. Акакије и липцемери су „православни“ пандан протестантског екуменистичког покрета. Они, „тамни двојник“ Цркве, у исто време су „светли двојник“ екуменизма. И штавише, напреднија, делатна верзија екуменистичког покрета. Јер, у екуменизму општење бива само молитвено док свако држи своје свештенство. У подземној зилотској оргији (под маскама „истинског православља“, широм затворених очију) из које су се они родили, у тајнама је био свако са сваким. Тамо је било, „по икономији“, све благословено: мало са „сергијанцима“, мало са „катакомбницима“, мало са укро-аутокефалистима, мало са римокатолицима, мало са грчким старокалендарцима, мало са новокалендарцима, мало са кипријановцима, мало са званичним православним црквама... И гле, из тог вертепа разбојничког, родило се чисто и благодатно православно чедо – Акакије. Син, и дадесја нам! – грешним Србима, још један претеча антихристов.

А на тој њиховој малоумној вери у дејственост и спаситељност скрнавих разбојничких зилотских тајни сатана је изградио зилотску цркву своју.

 

Резиме, коначна дијагноза ДНК мутација: Немања Поликакије и његови немањићи анти-Немањићи духовно прејемство имају из култа лажи, лицемерја, и клерикалног содомског блуда. И из тога је саткана њихова духовна ДНК.

Па иако досадно брбљају да „духовно наслеђе и апостолско прејемство“ имају из Катакомбне цркве и РПЦЗ, а преко њих од предреволуционарне руске цркве, Акакије и његови духовну ДНК имају из парацрквене содомске оргије зилотског екуменизма. У којој су учешће имали („низбрдо“, ДНК родословом прејемства):

• профи-масер и шофер-аматер „епископ“ РИПЦ Венијамин
• самокрштени „епископ“ РИПЦ Гермоген
• ситни лажов, „архиепископ“ РИПЦ Тихон
• љубитељ благодатне монашке масаже, лажов и гробар катакомби, целибатни свештеник МП, потоњи „архиепископ“ РИПЦ, Лазар – данас Светитељ, који „серафимском љубављу гори, и херувимском чистотом блиста“ и моли се за све Акакијеве српчиће да и они буду тамо где је он (из Акатиста)
• Лазарев викар и сабрат, содомит и педофил, свештеномонах МП, Валентин, потоњи епископ РПЦЗ
• брачник содомског брака, супруг декларисаног хомосексуалца, епископ РПЦЗ Варнава Прокофјев
• „екумениста“ РПЦЗ епископ Немац Марк Арнт
• „екумениста“ РПЦЗ епископ Антоније Бартошевич
• „сергијански“ клирик и епископ, одметник од Сабора РПЦЗ, отац грчких расколника и самолитвеник са папистима, епископ Леонтије Филипович
• „сергијански“ клирик и МП епископ Венијамин Новицки
• украјински аутокефалиста и мрзитељ „москаљске“ Мајке Божје, митрополит УАПЦ Поликарп Сикорски
• и на дну ове шарене ДНК спирале, шарени реп старе змије.

На врху, свих њих чедо и плод, најмодернији и најсофистициранији производ ада намењен православним на тржишту данас – Акакије, благочестиви зилот бога митре. 

Дванаест апостола. И шарена змија.

Модел духовне ДНК Акакија, СИПЦ и РИПЦ. „Посадите рђаво дрво, и плод његов биће рђав. Нема дрвета рђавог које рађа добар плод.“ Матеј 12:33, Лука 6:43 

 

И за крај, позив:

Православни Срби! Стигматизујмо акакијевце, поругајмо их, изопштимо ту гадост из српског соја, говоримо свима о њиховој злости и мрзости, нека наша деца знају, нека их свуда и свагда прати презир и срам, нека буду „прича међу народима“! Нека се овај текст чита (све три лекције трилогије), кажимо и покажимо свима да су то помно окречени и украшени гробови, пуни мртвачких костију и сваке нечистоте! И да се свако ко их дотакне ритуално скрнави! И ако је неко, у незнању, имао некакво поштовање према њиховој назови ревности за православље и спољашњем притворном благочешћу, нека заувек зна њихову гнусност и безумље и лаж, и нека се сам постиди својег доброг мишљења о њима! Само тако, јединодушним подвигом у јединомислију о њима, тај тамни двојник Цркве може се прогнати из земље Србије.

Или, бар, залити воском. Зато, ко може, за почетак нека запали једну воштаницу за све њих. ·

 

П.С. Лицемери су се ових дана усиљено молили (а ми их омели у томе, кажу), по богослужбеном поретку Цркве: „Господе, од лицемерја фарисејскога избави ме!“. Па, ево, Господ им даје прилику за избављење. Чекамо њихово покајање, барем оних којима није савест спаљена, и молимо се Богу за њега. А онај коме Бог да да изађе из тога содома, нека трчи, и, сећајући се жене Лотове, нека не гледа назад.