3. јануара 1950. године, при обнављању манастира Неа Макри на Атици, монахиња Макарија је пронашла мошти Светог Јефрема Неамакријског. Од тада је овај манастир место сталног ходочашћа. Свети Јефрем је велики чудотворац и исцелитељ, поготово болесне деце и адолесцената који имају проблем са свим врстама зависности – наркоманије, алкохолизма, коцкања, зависности од интернета…
Године 1950. донесена је одлука о обнављању древног манастира Неа Макри на Атици, који је вековима чамио запуштен, заборављен и у рушевинама. Обнова манастира била је поверена монахињи Макарији Деспири. Радећи на рашчишћавању манастирских рушевина, а да би се могло приступити обнови, монахиња Макарија је шетајући манастирском земљом размишљала о древним монасима који су се на том месту у претходним вековима подвизавали. Пошто је манастир био пострадао од Турака размишљала је о непознатим мученицима чија је крв залила ово свештено место за време турских прогона. Проникнувши у светињу тога места, молила је Бога да јој открије мошти неких од отаца који су ту живели и пролили своју крв за православну веру.
Дана 3. јануара 1950 године, радећи
са једним радником на рашчишћавању древних остатака, чула је у себи унутрашњи
глас који јој је поручивао да почне да копа на одређеном месту. Она је замолила
радника који је био ангажован ради поправки на манастиру да почне да откопава
на месту које јој је било указано, но он није био вољан да то учини. Сматрао је
да је погодније копати на неком другом месту. Пошто је био непопустив, монахиња Макарија га је оставила да ради по својој жељи, но истовремено се молила Богу
да се Он сам побрине и пројави тајну коју је желео указати нашем времену.
Радник је, на месту на коме је
копао, убрзо ударио у стену. Покушао је да копа на неколико места, али су
резултати били исти. Земља је била плитка и одмах би дошао до стеновитог тла.
Напокон, пристао је да проба да копа на месту које је монахињи било указано. Са
рушевина старе монашке келије уклонио је шљунак и почео да копа љутито, већ
уморан и незадовољан. Игуманија Макарија му је рекла да успори јер је слутила
да ће открити неко тело, а прибојавала се да би га радник у журби и бесу могао
случајно оштетити. Но, он се подсмевао њеном уверењу да ће пронаћи мошти неког
светитеља. Међутим, када је ископао рупу од око 2 метра дубине, указала се људска
лобања. Истог трена предиван миомирис испунио је ваздух. Радник је пребледео
као крпа, почео је дрхтати и од узбуђења пред чудом није могао говорити.
Мати Макарија му рече да је остави
саму крај гроба непознатог угодника Божјег. Клекла је и са побожношћу целивала
благоухане мошти непознатог светитеља. Почела је сама, брижљиво одстрањивати
земљу са тела непознатог светитеља. Тада је угледала и рукаве светитељеве
мантије која се не беше распала. Тканина је била густог ткања, као из давних
времена. Но чије су то биле мошти? Ко је био тај непознати Божји угодник?
Већ се беше смрачило тог 3.
јануара, а мохиња Макарија још увек беше крај светитељевог гроба. Ту је почела
читати вечерње молитве. Но тада се још једном испунише речи пророка Јоила
казане у старини, и на нашем нараштају: „И после ћу излити дух свој на свако
тело, и прорицаће синови ваши и кћери ваше, старци ће ваши сањати сне, младићи
ће ваши виђати утваре.“ (Јоил 2:28)
Док је читала молитве, изненада је
прекиде звук корака који се чуо из дворишта цркве. Кораци су били снажни и
постојани, као у робусног мушкарца. Монахиња се беше веома уплашила те се
плашила и да се окрене да види ко се креће манастирским двориштем. Тада зачу
мушки глас који јој рече: „До када ћеш ме држати овде?“ Окрете се и угледа
високог монаха са малим округлим очима и брадом која му је допирала до прса. У
левој руци држао је пламен а десном је благослови. Тада ишчезе страх код
монахиње Макарије и испуни је неизрецива сладост и радост те рече:“Опрости ми,
сутра ћу се побринути, чим ми Бог обзнани зору.“ Светитељ тада нестаде, а
монахиња настави са молитвом.
Зором, после јутрења, Макарија
отиде до гроба, извади свештене мошти, очисити их од земље и смести их у
олтарском делу цркве, пред њима упаливши свећу. Те ноћи у сну поново јој дође
непознати светитељ, захвали јој се на труду и бризи за његове мошти и тихо јој
рече: „Зовем се Јефрем.“ Тада јој исприча о свом животу.
Открио јој је да је рођен 14.
септембра 1384. године у Грчкој. Још док беше дете упокоји му се отац те је
његова благочестива, побожна мајка морала сама бринути о седморо деце. Кад
наврши четрнаест година, Јефрем, желећи живот испоснички и рањен Христовим
еросом упути се на планину Амомон, поред Неа Макрија, у области Атике. Манастир
је био посвећен Благовестима Љубљене и Светој Параскеви. Овде је дошао
слушајући речи Љубљеног: „Ако неко хоће за мном, нека се одрекне себе и узме
крст свој и крене за мном“. Тако је отпочео његов крстоносни пут, његово хитање
на Христову Голготу.
Шта рећи о његовим подвизима?
Двадесет и седам година на том је свештеном месту преподобни опонашао подвиге
древних отаца, заволевши најсавршенији монашки живот. Његов плач, његово дуго
остајање на молитви, његову веру, његов пост – ко ће исказати? Очистивши себе
од страсти плотских, презревши свет и његове чари и лажи, жудећи једино за
временом које ће доћи, за Христом, Царом и Богом нашим, постао је обиталиште
Светог Духа и узор монасима, те се удостоји примити свештени чин и у својим
рукама држати тело Јагњета Божјег које узима на себе грехе света.
Но, Богу беше угодно да овог Светог
монаха прослави и венцем мученика. А то се зби овако.
Дана 14. септембра 1425. године
Турци кренуше у инвазију преко мора, палећи хришћанска места и свештене
манастире, наносећи неописив зулум монасима и хришћанима. Многи пострадаше за
православну веру у то доба. Тог дана опљачкаше и уништише манастир на Амомону,
пљачкајући и палећи околне области. Жртва њиховог зверства би и овај Свети
Јефрем. Многи монаси бејаху мучени и посечени, но Свети Јефрем све то гледаше
мирно и без страха сећајући се Онога који је рекао: „Не бојте се оних који
убијају тело, а душу не могу убити.“
Његово смирење разбесни ђавоимане
турке, па су га затворили и мучили не би ли га како натерали да се одрекне
Христа Бога. Затворили су га у малу ћелију држећи га данима без хлеба и воде.
Свакодневно су га сурово тукли, надајући се да ће га натерати да се одрекне
Христа као Бога и постане муслиман. Неколико месеци је силом Божјом подносио
нечовечна мучења и иживљавања. Тада крвници уморни од толиког мучења одлучише
да га убију.
Но за његову смрт смислише посебно
зверство. Био је уторак, 5. маја 1426. године, када је Свети Јефрем поднео
мучеништво за Христа. Извели су га из његове ћелије, окренули наглавачке и
везали за дрво дуда, затим га тукли и исмевали. У безумљу су викали: „Где је
твој Бог? Зашто ти сада не помогне?“, уподобљавајући се тако убицама Христовим,
јер исти дух бејаше у њима. А Јефрем се уподобљаваше Христу Господу, те се
мољаше: „О Боже, не слушај њихове хуле. Нека буде воља Твоја! Нека буде како си
ти одредио!“ Вукли су га за браду и мучили док није клонуо. Његова риза беше
расцепана. Крв његова силно је лила. Тело му беше готово голо, прекривено
многим ранама. Но пошто његовим мучитељима ум беше потпуно помрачен, они не
беху још задовољили своју крволочност, те не престајаху да га муче.
Неки несрећни човек међу њима узе
запаљен штап те га снажно гурну у Светитељев пупак. Његови крици били су
срцепарајући. Његова бол беше велика, али то не узнемири ни мало његове окрутне
мучитеље. Понављали су иста бројна мучења изнова. Не могавши трпети такве
болове , поставши и сувише слаб да би могао говорити, тихо се помоли Богу да му
опрости грехе, а затим оста без свести. Крв и пљувачка текли су низ његово
лице, а земља испод њега беше натопљена његовом крвљу. Мислећи да је умро,
Турци пресекоше конопце и његово тело паде на земљу. Но, њихов бес још не беше
задовољен, те ногама шутираху и удараху његово тело на земљи. Тада на
запрепашћење Турака, Светитељ отвори очи и тихо рече: „Господе Теби предајем
дух свој“. Било је девет сати ујутру када његова душа отиде Христу.
Јефрема
Тропар Преподобномученику: На гори Амомон засјао си као
сунце, послушниче Божји. За Христом Богом си у мучеништво отишао;нападе
варварске претрпео си, Јефреме, Христов Великомучениче, због чега ти се даде
благодат да притичеш у помоћ онима који побожно кличу твоје име. Слава Христу
који ти снагу даде! Слава Њему који те чудотворним учини! Слава Њему који преко
тебе свима даје исцелење!
Потребно је да се каже понешто и о чудима и даљим виђењима
Светога Јефрема чудодејствујућег, која су уследила после обретења његових
целебних моштију. Заиста, по броју чуда и исцелења, он се може сврстати у ред
новојављених светитеља и великих чудотвораца јеладске земље и целог
Православља, попут Светитеља Нектарија Пентапољског, Светих преподобномученика
Рафаила,Николаја и Ирине девственомученице и многих других. Једно од тих чуда
описано је у часопису „Death to the world“, бр. 4, под насловом
‘Overdose’. Чудо се десило у Сједињеним Државама. Један амерички тинејџер
годинама се рвао са сопственим животом, узимајући кокаин и хероин. Није имао
стабилну породицу, нити је у родитељском дому добио било какво хришћанско
васпитање. И мада је био још врло млад, био је у озбиљној невољи. Једне ноћи,
стар и ружан човек појавио се пред њим и рекао: „Ја сам твој пријатељ и желим
да уговорим састанак са тобом, да бисмо се срели.“ Упутио га је да уђе у кола и
вози што брже може низ одређен пут који је имао оштру окуку а на крају завоја
је била гола литица. Младић је учинио како му је мистериозни ноћни посетилац
рекао но, губећи нерве, у последњем тренутку је успео да притисне кочнице и да
се окрене. Стигао је кући скрхан.
Две ноћи касније исти старац се поново појавио и љутито
рекао: „Веома сам разочаран што ниси дошао да се сретнеш са мном. Опет уђи у
своја кола и вози што брже можеш, али овог пута не притискај кочнице.“ Младић
је имао чудно осећање, као некакву присилу у уму, да то мора да учини. Сео је у
кола и возио што је брже могао. Када је дошао до окуке није стао већ је великом
брзином наставио поред литице. Кола су била смрскана, али зачудо, он је прошао
само са посекотинама и благим потресом.
Неколико седмица пошто је изашао из болнице, ружни старац му
се поново јавио и рекао му: „Бесан сам на тебе што се ниси држао нашег
договора. Ноћас ћеш ме засигурно срести! Стави дуплу дозу дроге у твоју иглу“.
Младић се опет осетио примораним да учини ово и пошто је ушприцао себи ову дозу
дошао је у стање коме. Пребацили су га у болницу; лекари су рекли његовим
родитељима да вероватно неће преживети. И ако преживи којим случајем – остаће у
вегетативном стању.
Скоро није било шанси за опоравак. Међутим, кроз две седмице
младић се пробудио у потпуној свести. Рекао је онима око себе да је видео
човека који је изгледао попут монаха у великом сјају. Пришао му је и рекао:
„Знаш ли да се молим за тебе? Бог ти је дао још једну прилику. Живећеш, али
мораш да исправиш свој живот. Иди у Грчку и посети мој гроб и захвали Господу
за твоје спасење. Моје име је Јефрем“.
Ево још сведочанстава о чудесном заступништву и јављањима
Јефрема Новог. – Моје име је Т. М. и премда сам Грк по рођењу живим у Шведској.
Пре дванаест година био сам осуђен на три године затвора за злочин који нисам
починио. Био сам затворен у мрачној ћелији пет месеци, чекајући право жалбе.
Претрес је био заказан за петак 18. децембар 1981. год.
У четвртак увече, око три часа, изненада сам се пренуо из сна
и био сам на ногама пре него што сам схватио да сам будан. Преда мном је,
осмехујући се, стајао човек, босоног и обучен у белу одежду. Био је висок и
мршав и имао је густу браду. Није носио никакву капу; његове очи су биле јасне
и плаве и деловале су љубазно. Питао сам га на шведском: „Ко си ти?“ Поново се
насмешио и подигавши руке рекао ми је на грчком: „Сутра ћеш на суду бити
ослобођен.“Поново сам га упитао: „Ко си ти? Како то знаш?“ Осмехујући се,
поновио је : „Сутра ћеш бити пуштен.“ Кренуо сам према вратима у чуду, да
проверим да ли су можда остала отворена. Нису била. Окренуо сам се свом
посетиоцу и тада сам видео нешто што нећу заборавити док год сам у животу:
човек се узнео од земље и ишчезао. Био сам убеђен да сам управо сведочио
Христовом чуду. Прекрстио сам се и легао у кревет. Следећег јутра одведен сам
на суд, где је после неколико сати претреса, судија устао и рекао: „Слободан
си“.
У сред суднице сам клекао и прекрстио се. Позвао сам родитеље
да им саопштим да сам ослобођен. На моје изненађење, они су то већ знали.
„Како? Како знате?!'“, упитао сам их. Одговорили су ми да им је то саопштила
моја сестра која се претходног дана молила Светом Јефрему у Неа Макрију. Позвао
сам сестру. Рекла ми је да је у четвртак после подне посетила Манастир Светог
Јефрема да би се помолила за мене. Тамо је осетила као да јој је Свети Јефрем
обећао да ћу бити ослобођен из затвора. Позвала је моје родитеље да их обавести
о свом доживљају. Они наиме нису знали да је рочиште требало да се одржи већ
сутрадан.
Неколико дана касније добио сам икону и књигу о Светом
Јефрему, које ми је послала сестра. Одмах сам на икони препознао лик мог
мистериозног посетиоца. Кренуо сам у Грчку и одмах отишао у Светитељев манастир
да захвалим Богу за чудо које ми је уделио заступништвом Светог Јефрема. Th. M.
Carussell 2131 Hagersten, Stokholm, Švedska.
– Јуна месеца 1983. године у мом селу врло побожна
седамнаестогодишња жена била је трудна. Била је преплашена јер су јој лекари
рекли да никако неће моћи да роди дете природним путем. Веома се плашила болног
порођаја и царског реза. Једног је дана одлучила да посети своју рођаку у
болници, надајући се да ће тамо срести и неку жену која се недавно породила те
да ће се тако охрабрити. Такође се непрекидно молила Светом Јефрему, као што
смо је научили, овим речима: „Свети, молим те, учини да мој порођај буде што лакши“.
Иако су је тог дана доктори прегледали нису приметили ништа
ново и необично, но током вечери млада жена је постала анксиозна. Иако ништа
није указивало да ће се породити, њен муж, као да је био надахнут одозго,
одлучи да је одведе у клинику. Успут жена му је пребацивала да ће их доктори и
сестре исмевати зато што беспотребно по други пут за дан долазе у болницу. Када
су стигли, трудницу је прегледала сестра која је, изненађена, саопштила да ће
се жена ускоро породити. Када су лекари стигли преплашена породиља се молила и
за три минута, не осећајући никакав бол родила је дете природним путем. Лекар
је после рекао новопеченој мајци да се оно што је изгледало да ће бити најтежи
порођај у његовој двадесетпетогодишњој пракси показало као најлакши. Ово сведочи
Марија из града Каламате, 16. септембра 1983. године.
– Зовем се Хелена Вулгаракис. Приликом уписа на факултет
полагала сам пријемне испите у јуну 1985. године. Нисам добро урадила тест из
физике, а тог дана требало је полажем тест из хемије. Сећам се да је био
четвртак и да сам била врло нервозна. Иако сам вредно учила, хемију ипак нисам
знала добро и била сам доста несигурна у свој успех. Око поднева, време за
решавање теста се полако примицало крају, а ја нисам уопште била убеђена да сам
га урадила како треба. Почела сам очајнички да се молим Богу за помоћ. Тада као
да сам чула неки тихи глас који ми је шапутао, обрисала сам своје одговоре.
Затим, као да ми је тај глас говорио исправне одговоре.
Вратила сам се кући и сазнала да је за време док сам полагала
пријемни испит једна моја рођака звала Манастир Светог Јефрема и замолила
игуманију Макрину да се помоли Светом за мене. Било је то као да је неко стајао
поред мене за време испита и помагао ми са одговорима. То је учинио Свети
Јефрем из љубави према људима. Снажно благодарим Светитељу што сам освојила
90/100 бодова на тесту из хемије. Ово сведочи Хелена Вулгаракис из Атине.
Ево још сведочанстава о виђењима и чудима Светог Јефрема
(његовим молитвама да се спасемо): – Било је то у јануару 1996. године,недеља
ујутру, када сам уснила да се налазим у великој цркви богато украшеној златом и
пуној светлости. Велика маса људи улазила је и излазила из цркве. Једна
пријатељица ми рече да треба да се поклонимо моштима и помолимо, пошто се мајка
једног нашег пријатеља беше упокојила. Чекали смо у реду све док нисмо стигли
пред стаклени кивот који је био постављен усправно . У њему је стајао висок
мушкарац млађих година , мршав са панагијом око врата какву носе епископи.
Носио је црну капу са црвеним крстом и доимао се жив премда као заспао. Док сам
правила метанију видела сам на стаклу кивота плочицу на којој је писало:
„Јефрем“.
Пошто сам се пробудила наредног јутра, била сам збуњена,
размишљајући шта би то могло бити, јер никад пре нисам била чула за светитеља
који се тако звао. Питала сам баку да ли постоји неки светитељ по имену Јефрем.
„Јефрем? Наравно, да постоји“, рекла је. Подишли су ме жмарци, јер ми се у сну
указао светитељ за кога никад пре нисам чула.
Наредних дана разговарала сам са једним својим пријатељем
који је био врло побожан и често одлазио у цркве и манастире. Рекао ми је где
се налазе мошти Светог Јефрема и говорио ми о његовом житију, када сам са
изненађењем приметила да оно што ми је он говорио о Светом Јефрему одговара
ономе што сам видела у свом сну. Тај ми је пријатељ саветовао да би требало да
посетим светитељев манастир, али због посла и обавеза нисам то учинила наредна
два месеца. Два месеца касније, била је то недеља, чекајући аутобус, да бих
отишла у посету баки, сетила сам се поново свог сна и Светог Јефрема. Утом сам
приметила такси и зауставила га, да бих стигла до баке што пре. Када сам ушла у
такси видела сам да се у колима налази мала икона неког мени непознатог
светитеља. Но његов лик деловао ми је познат. Упитала сам таксисту:“Да ли је
тај светац Свети Јефрем?“. Рекао је да јесте и почео је да ми приповеда како је
то диван светитељ и велики чудотворац.
Пошто је прошло још неколико месеци а да нисам посетила још
увек манастир Светог Јефрема, враћајући се кући са посла одлучила сам да
пешачим, уместо да одем аутобусом. Успут сам прошла поред неке црквице која је
била отворена, тада се сетих Светитеља и мог немара и одлагања посете његовом
манастиру, те одлучих да уђем да запалим свећу. И чија је слика била на
аналоју? Светог Јефрема!
Неколико дана касније напокон бејах удостојена да посетим
манастир. Моја радост је била неизрецива. Срце ми је лупало као лудо. Када сам
ступила у порту, мир обузе моју душу. Удостојила сам се тада да по први (а
нажалост и последњи) пут разговарам са геронтисом Макаријом, невероватном женом
која, када јој испричах о догађајима који су ми се догодили, заплака, а у
каснијем разговору осмехиваше се као дете. Када сам је упитала зашто се
Светитељ указао мени која нисам ни била чула за њега (рекла сам јој да имам
велику побожност према Пресветој) мати Макарија ми одговори да је Свети Јефрем
један од миљеника Пресвете.
После сам много пута посећивала овај манастир и молила се
Светом Јефрему. Захвална сам му јер ми се много пута јављао у сну да ме упозори
када би се нешто непријатно по мене спремало.
Никада нећу заборавити следеће: једног јутра зауставих такси
да ме одведе до посла. У колима бејаше иконица Светог Јефрема те почех разговор
са возачем. Била сам узнемирена због неких ствари које су ми се тих дана
догађале. Таксистин глас наједном као да се промени и поче ми говорити о неком
његовом пријатељу који је својевремено пролазио кроз исте проблеме као ја тада
и како је успео да их реши, иако му ја нисам говорила никакве детаље о мојој
ситуацији.
Молитвама Светога да нас Господ помилује.
Преподобномученик
Јефрем (у свету Константин Морфес) рођен је у Трикали 1384. године у
многодетној породици. У четрнаестој години, по мајчиној жељи, отишао је из
породице да га Турци не би одвели у јањичаре. Замонашио се у манастиру Благовести
у Итаки. 1424. године Турци су напали манастир и убили монахе. Јефрем није
пострадао јер тада није био у манастиру. Кад се вратио затекао је убијену
сабраћу, сахранио их и наставио да живи у манастиру. После годину дана Турци су
ухватили Јефрема и жестоко мучили желећи да сазнају где је манастирска ризница.
Свети Јефрем је умро 5. маја 1426. године после тешких мучења. 1950. године за
време ремонтних радова у манастиру, монахиња Макарија је замолила раднике да
раскопају место које јој се указало. Ту су обретене мошти преподобног. Од тада
манастир зову обитељ преподобномученика Јефрема Новог Чудотворца где долази
мноштво верника на поклонење.
– Пре пет година, не сећам се тачно када, уснила сам сан који
је био тако жив да га нећу заборавити док год сам у животу. Имам тројицу браће,
али сам нарочито везана за најмлађег, будући да смо заједно одрасли. Одмах на
почетку да кажем да што се тиче цркве, религије и светаца била сам равнодушна и
далеко од свега тога. Тако, у том сну који сам уснила, мој брат Г. и ја били
смо на неком месту изван нашег дома када нас задеси страховит земљотрес. Земља
се пред нама расцепи и прогута мог најмлађег брата. Гледала сам у њега, али
ништа нисам могла учинити. Зазивала сам Пресвету и говорила:“Моја Пресвета,
молим те, поврати ми брата!“ И ту на месту где је мој брат нестао предамном у
утроби земље појави се жена сва у белом, попут сенке (била је то Пресвета) и
рече ми: „Нећу ти ја лично вратити брата. То ће ти учинити неко други“. Тада
испружи своју руку и показа на високог монаха са црном брадом и тамном премда
не потпуно црном, расом који је у рукама држао нешто сјајно, нешто што је
сијало.
Изненађена упитах је: „Ко је то, моја Пресвета?“, а она
одговори:“Јефрем“.
Никада пре не бејах чула то име. Окренух се тада Светом
Јефрему и рекох му: „Мој Свети Јефреме, поврати ми мога брата и шта год будеш
тражио од мене даћу ти“. Пошто је држао у руци нешто сијајуће претпоставила сам
да би можда хтео злато те му рекох: „Да ли желиш злато, Светитељу? Ја ћу ти
дати злата само ми врати брата“. Тада чух страшну буку и из дубине земље, у
облаку прашине, појави се преда мном мој брат, сав прашњав. Тада се пренух из
сна који је био попут ноћне море, али зачудо нисам била уплашена.
Током дана сам доста размишљала о овом сну и причајући са
пријатељима на послу чула сам о Светом Јефрему и манастиру у Неа Макрију.
Разговарала сам са својом породицом која живи изван Атине да ћемо, када следећи
пут дођу у Атину, сви заједно отићи у Неа Макри. Тако се и десило. Када смо
стигли у манастир, било је тако много света но ми сви осетисмо неописив мир,
који никада нећемо заборавити. Када сам први пут видела икону Светог Јефрема
скаменила сам се, будући да је то био онај исти монах из мог сна: висок мршав,
са тамном мантијом и нечим сијајућим у руци. Следеће изненађење се десило после
неколико минута, када нам се у гужви обрати неки свештеник, мени и мом брату и
упита нас зашто смо дошли Светом Јефрему. Испричала сам му свој сан и упитала
га шта треба да дам светитељу. Свештеник нам рече да Светитељу није потребно ни
злато ни сребро, већ да му можемо одати хвалу својим присуством. „Од сада твој
брат има Светог Јефрема као заштитника“ и, рекавши то, закрсти га уљем из
кандила Преподобнога. Још нас усаветова да се обраћамо Светитељу у свакој
неприлици, и да ће нас он увек штитити.
Од тада сваке године идемо у манастир Светог Јефрема. После свега
што сам доживела, сада верујем да нешто постоји.
