Писмо браћи и сестрама са „Борбе за веру"

Текст који следи написан је као одговор „Борби за веру“, који уредништво није хтело да објави.

После објављивања мога есеја „Зашто су српски јеретици проклети?“ (07.09.2019. линк: (:овде), уредништво „Борбе за веру“ се оградило од мојих ставова и дало линк на раније више пута објављиван текст Рафаила Карелина „О Цркви и расколу“ (:овде) - да се „оперу“ (и дезинфикују мозгове читалаца). То јест, да „подсете“ да сам ја ипак само пали горди расколник, и шта то подразумева. Ову моју наглашено учтиву и аргументовану апологију која је одмах уследила, нису хтели да објаве. Иако је чак и у брозократији постојао закон који је обавезивао безбожничке медије да објаве одговор онога који је прозван или етикетиран, на истом месту и у истом формату. Тако да се „борци за веру“ ипак показују као борци против истине, већи и од комунистичких једноумника.

 

Писмо браћи и сестрама са „Борбе за веру“

Одговор на текст архимандрита Рафаила Карелина „О Цркви и расколу“

Драга у Христу браћо и сестре са „Борбе за веру“, публико портала - чада најистинољубивијег народа, словено-сербског, децо и слуге истине (Владика Николај), помаже вам Бог!

Жеља ми је да, у име истине, изнесем благу и благонамерну другарску критику, односно критичку анализу појединих речи и ставова о.Рафаила Карелина у тексту о расколу и расколницима, који је постављен као начелни, индиректни одговор на мој недавни есеј „Зашто су српски јеретици проклети?“

Како кажу Оци (Јован Златоуст): врлина онога који казује састоји се у томе да говори истину; а врлина онога који слуша састоји се у томе да испита шта је од реченог истинито а шта не.

Зато је Творац тако сложеним створио ухо – као шкољку, спиралу, кроз коју реч треба постепено да прође, вртложећи се у њој, да се најпре исталожи груби муљ нечистоће, пре него што уђе у тврђаву. Затим да прође кроз тамни тунел, у којем ситнија прашина са речи има да прионе за маст, да се реч додатно очисти. Па затим да покуца на двер, бубну опну, коју домаћин може и да не отвори, ако је реч туђинска. Па ако буде пуштена, да преко три слушне кошчице, чекића, наковња и узенгије, крене даље – најпре прекована између чекића и наковња, додатно очишћена од сваке шљаке, па под узенгију, под коју треба да се покори као укроћени дивљи коњ, по природи својој алогосан, да узјахан чувством кротко крене даље. Па да уђе у храм слуха, пирамиду (кохлеу) кроз коју опет спиралним путем усходи до слуге, слушног нерва, који ће је увести у царске одаје. Па да тек онда ступи пред цара домаћина, ум, који ће је, обнажену, погледати. И примити, ако је достојна. Или дати погубити, ако је недостојна. Односно савршено спалити, ако је данајски коњ, који у себи носи смрт, скривеног непријатеља који је дошао да разори Трој(ич)ански град душе.

Зато је Творац тако сложеним створио ухо - јер кроз слух у душу улази смрт, као што је кроз слух у безумну душу прабабе Еве ушла, отровом змијске лажи.

Па ето и ја, у благој намери, хтео бих да исфилтрирам неколико речи и мисли о.Рафаила, које су наведене као генерална апологија расколницима. По заповести Отаца: „Са сваким благочашћем и расуђивањем разлучујмо праведно од неправедног“ (Симеон Нови Богослов).

Начелно, право збори о.Рафаил о расколу, готово све. Успешно је идентификовао расколнике који су се појавили у Грузији, и правилно их окарактерисао („авксентијевци“ тј. „флоринци“ – „акакијанци“). Они су од исте сорте као например „владика“ Акакије у Србији, отровни плод истог трна, којем је у корену змија. И све што о расколу говори Карелин, истинито се односи и на владику Артемија и његову васељенску парасинагогу у егзилу.

Али (ђаво се крије у детаљима), није све што се назива расколником расколник. На пример, и Бог наш био је назван расколником од правоверних ауторитета официјалне цркве, и то оних који су Му поверовали (Јован 8:31, 48): „Не кажемо ли ми добро да си ти Самарјанин, и да је демон у теби?“. И Он је на ту оптужбу само одрекао да је демон у Њему, а није одрекао да је расколник – „самарјанин“. Јер, да, Он јесте заиста, наизглед био расколник – као Првосвештеник, Архијереј, није служио у Храму, својим ученицима и следбеницима заповедао је „оставите их“ (Матеј 15:14), а затим недвосмислено посведочио да је религија Храма и сва њена јерархија скупа са народом безблагодатна (реч Духа Светог у Богослужењу: „шта Ти учини безблагодатна синагога јудејска“). Да не помињемо то да је, такође, био зилот (у теологији, „Ја сам Бог зилот“ 2. Мојс.20:5), и старокалендарац (у икономији, по јулијанском календару је плаћао порез ћесару).

Тако да пазите да се не огрешите, брзоплетим и непромишљеним и туђим судом.

О.Рафаил је у неким својим тврдњама био непрецизан, у неким двосмислен, неке закључке је изводио из погрешних премиса, а неке из тачних прескочио, понегде је противречио Светим Оцима, а понегде чак сведочио и историјске неистине. Да погледамо нешто од тога, редом.

Лепо вели о.Рафаил: „Истина је благодат која дејствује у Цркви од дана Педесетнице“.

Али ту превиђа или прећуткује тврду истину која происходи из ове дефиниције – где нема истине, нема ни благодати, нема ни Цркве. То јест: место где се исповеда лаж, престаје да буде место истине, више није епи то авто (ἐπὶ τὸ αὐτὸ) са Свима Светима. Дух Истине не може да присуствује и Богодејствује на месту лажи. Зато, према свевременској дефиницији Максима Исповедника, Црква је православно (=истинито) исповедање Вере (у каноничном и киноничном апостолском прејемству - непотребно додајем ја непотребни). Овде баћушка Рафаил смело контрадиктује Светом Максиму Исповеднику, када каже „чистота вероучења је неопходно својство Цркве, али није Црква“, па оставља мучан утисак - звучи као да Свети Максим није знао о чему говори. А по моме, пристрасном, мишљењу, када би висине Богословља Светих Отаца било могуће мерити у небоземним пространствима Духа Светог која су изнад сваке димензије, реч Максимова би летела најдаље (а и име му то говори – Максимос, „највећи“!).

О.Р: „Веровати у Цркву јесте примати оно што она прима и одбацивати оно што она одбацује“.

Из тог аксиома о.Рафаила, за нас релевантно, произилази: веровати у СПЦ значи примати екуменизам и Светски Савез Цркава као благодатна Дејства Духа Светог Који све у Цркви твори, и примати папу као канонског епископа римског, јер је СП Црква то све примила.

О.Р: „Раскол значи раздељење, отргнуће дела из целине“.

Ту је баћушка заборавио да помене да део који се одваја од целине Истине може бити већи део. Као што је нпр. био и до данас јесте раскол римске цркве.

О.Р: „Раскол је грех против љубави на којој се темељи јединство“.

Овде је добри баћушка Рафаил мало сакато представио троножац Светог Духа (Истина, Премудрост, Љубав). Сво здање Цркве, и њено јединство, темељи се на Крајеугаоном Камену, Софији Божјој, Који је Истина Која је Љубав. Нема истините љубави без истине, нити истине без љубави према истини („не примише љубав истине да би се спасли“ 2.Сол.2:10). И сваки раскол је раскол од Истине.

О.Р: „Где нема љубави тамо не може бити благодати“.

Опет једностран, сакат (демагошки тенденциозан?) приказ дејства Духа Светог. Присуство љубави (људске) није еквивалентно присуству Благодати. Љубав на месту где нема истине, љубав у јереси, то је страст за јединством, којом сатана жуди да има са собом у јединству у адском огњу све људе Божје. Љубав за јединство изван истине, то је љубав љубвеобилних бивших Срба коју су Срби искусили у Јасеновцу и Јадовну. Ревност и љубав за јединство СПЦ у екуменизму, то је ледена змијска љубав сатанина, са којом су нас уједињени екуменисти ССЦ, преобучени у НАТО униформе бомбардовали ураном, да нас приведу у јединство са собом и својим богом Ураном. Да је љубав већа од вере (која је надумно знање Истине, и сједињење с њом), како и у Писму стоји (1.Кор.13:13), највећи је догмат екуменизма. Љубав је већа од вере, онако и онолико колико је Отац већи од Сина (Јн.14:28). Бог је из Своје Љубави створио човека, који је од Љубави Божје отпао неверјем, а Вером се поново враћа у Љубав. Љубав без Вере, то је као Бог без човека – а то не постоји, то је фантом, бог екумениста, онај који није.

О.Р: „Сваки раскол је пре свега супротстављање свог групног, у суштини затворено-секташког мишљења, саборном разуму. У почетку сваког раскола видимо непослушност и устајање против Цркве. Из самовоље не може да настане саборност“.

Па тако, нпр. новокалендарски раскол - папски календар је кроз сву историју Цркве био више пута саборно одбачен, осуђен и свеправославно анатемисан (1583, 1587, 1593, 1722, 1756, 1848, 1895, и још одбачен од практично свих помесних цркава 1902-1904.), а затим ипак уведен у грчке цркве, насилним актом фанариотске протоекуменистичке масонске секте. Тако и сергијански раскол – Сергијево мишљење да су радости и успеси државе безбожника која је у крви разорила православну монархију а у свој програм уписала потпуно уништење сваке вере у Бога, радости и успеси Цркве Христове. Али, ако „из самовоље не може да настане саборност“, зашто онда баћушка не објасни како су од Сергијевог раскола и новокалендарске секте настале данашње свете и саборне и апостолске помесне цркве Московске Патријаршије и Васељенске Патријаршије?

О.Р: „Сваки раскол је претензија дела да представља сву целину“.

Тако и раскол екумениста – они, нумерички већи део Цркве, одсечени од Ње својом јереси, и надасве анатемисањем правоверних, претендују да су пуноћа Тела Христовог.

О.Р: „(У време Максима Исповедника) Монотелитску јерес су прихватили само Константинопољски и Антиохијски патријарси, а Јерусалимски патријарх и Римски папа су је одбацили“.

Историјске истине ради, да се они којима она није доступна не доводе у заблуду: у актима 6. Васељенског сабора записано је како је Максим са својим ученицима, папом  Мартином и патријархом Софронијем анатемисан сабором у Константинопољу 662. на којем су присуствовали патријарх Константинопољски, патријарх Антиохијски, и местобљуститељ патријарха Александријског; Римски папа у то време био је Виталије, у пуном општењу са јеретичким Константинопољем (а Јерусалимска патријаршија била је удова после смрти Софронија, и под окупацијом арапа).

О.Р: „Максим Исповедник није покушавао да створи своју сопствену Цркву“, смућује ум непажљивог читаоца баћушка Рафаил патетичним паралогизмом.

Како би прост монах, који чак ни свештеник није био, могао да „оснива своју Цркву“? Па тако, ако слепо последује логици којом је води пастир, словесна овчица може да превиди суштину: „Максим је одбио да се причешћује са онима који су прихватили јерес“. Шта данас православни Срби који одбијају да се причешћују са јеретицима екуменистима чине различито од Максима?

О.Р: „Црквена послушност јесте послушност вољи Божјој“.

То јест, сви који су се повиновали увођењу папског календара у цркву, послушни су вољи Божјој, јер папски календар је воља Божја.

О.Р: „Црква изриче званично казну одлучења да би обавестила народ да је бивши епископ постао лажни учитељ“.

Тако је баћушкина црква, 1929, указом митрополита Сергија објавила све епископе и свештенике који га не признају лишеним чина, њихове тајне непостојећим, и наложила да се венчани од њих поново венчавају а умрли не сахрањују са опелом. Иста та баћушкина црква је 2000. године те „лажне епископе“, „лишене чина“ и са „непостојећим тајнама“, прогласила за свете Новомученике и Исповеднике. Како о томе рече Господ: „Сами сведочите за себе да сте синови оних који су побили пророке. Змије, породи аспидини, како ћете побећи од осуде за пакао?“ (Мт.23:31). О чему се ту ради, баћушка не објашњава - пророкоубице и змије, породи аспидини, или Црква?

После насилног увођења папског календара у грчке цркве, и након божанског јављања Часног Крста од нетварне Светлости над верним стадом које је у предграђу Атине славило Крстовдан по Никејском календару (1925.), Синод новокалендарске јерархије је 1926. издао објаву: „Они који следе стари календар одвојили су се од Цркве, одсекли од Тела Христовог, навукли на себе проклетство и анатему, и више не припадају Цркви, него су лишени божанствене Благодати и причасници вечне муке“. Ко је ту веродостојно „обавестио“ народ: Небо, или епископи протоекуменисти? Па да и то погледамо у светлости Јеванђеља (Црква понавља голготски пут Христов). Папокалендарци су расколом распели Цркву. Анатемом су је проболи. Храм оних који су је проболи, у том је часу остао пуст. И раздрала се црквена завеса, од врха наниже, да покаже истину – празан олтар, савршено празан од Благодати Божје. А из прободеног ребра Цркве истекла је Крв, са водом, једина Крв за живот света. Јер тако увек бива: дуготрпељиви Господ дуго трпи безаконике и чека да се врате истини, али када безаконици осуде, анатемишу и прокуну Православне односно Цркву Божју, то је тачка без повратка - проклели су сами себе, и од тада су проклети и самоодсечени (баш тако нпр. и паписти 1054, иако је додатак филиокве вековима пре тога био у симболу римске цркве).

О.Р: „Свети Атанасије Велики није прогласио себе и своје присталице за нову Цркву“, опет паралогично криви слику баћушка.

Како би Атанасије, који је био канонски и православни архиепископ Александријски, пола века гоњен од јеретика и расколника, могао да прогласи себе „за нову Цркву“? За „нову Цркву“ себе су прогласили владајући јеретици и расколници (аријанци и мелитијанци), јерарси званичне државне цркве, који су поред живог Атанасија на његову катедру постављали паралелну јерархију, своје анти-архиепископе и анти-синоде.

О.Р: „Зашто Марко Ефески није објавио да су помесне Цркве које су на Флорентинском сабору представљали јеретици укинуте, и зашто није стао да газдује у туђим епархијама?“

И ово је питање по духу истинитости еквивалентно нпр. питању које су аријанци обичавали да постављају женицама у својој верној пастви: „Да ли си ти имала сина, пре него што си га родила? И како Бог има сина, када нема жену?“ Зато што је Свети Марко Ефески знао да помесне цркве не чине епископи, него верни народ, са свештенством и монаштвом, који унију није прихватио него је од првог дана прекинуо општење са унијатима. А да није стао да „газдује“ у туђим епархијама, није – није престајао да учи народ, свуда у својој помесној цркви а нарочито у епархијама унијата да немају никакво општење са онима који су потписали унију: „Бежите, браћо! Бежите од општења са неопштивим, и од помињања непоменика (оних који се не могу помињати)!“. Јер учење у туђим епархијама, је „газдовање“ по преимућству – власт учења је прва власт и прва дужност епископа.

О.Р: „Зашто нико од православних архијереја није створио своју сопствену Цркву, са новом јерархијом која би почела од њега?“

А ово је нарочито иронично упитати Србе (надам се да нико од Срба који је ово читао, омађијан духом баћушке Рафаила, није овде заборавио најсветијег оца нашег Саву - да Сава ни њега ни иког од нас никад не заборави у молитвама својим!). Свети Сава Србски је створио „своју сопствену“ помесну Цркву (коју ми сви данас зовемо по њему, Светосавска Црква), са новом јерархијом која је почела од њега. А то је учинио да би свој народ ослободио из робства сасвим сличног робству у којем су Срби данас – подвлашћености западним јеретицима, и источним расколницима (латинофрона Охридска архиепископија, која је во времја оно била раскол у односу на канонску јерархију Васељенске патријаршије у Никејском царству).

И једна мала исправка погрешке приређивача текста, односно преводиоца: Петограђе, које помиње о.Рафаил, није Пентапољ у Палестини како наводи преводилац у фусноти; Петограђе о којем се говори су Содом и Гомора, Адама, Севојим и Сигор, у посланици Јудиној (1:7): „Као што Содом и Гомор, и градови око њих...“. А кад смо већ у речи Светог Апостола, да прочитамо и контекст. Ту баћушка Рафаил упозорава: „Расколници треба да се замисле чијег је свршетка, Цркве или раскола, слика пропаст преступничког Петограђа“. Апостол о томе каже: „Пишем вам молећи да се борите за веру једанпут предану светима. Јер се увукоше неки људи одавно унапред записани за ову осуду, безбожници који благодат Бога нашега изврћу на разврат. Као што Содом и Гомор, и градови око њих који се беху на њима сличан начин одали блуду (црквеном) и повели за другим телом (телом римске курве Језавеље) стоје као пример, подвргнути осуди огња вечнога. Слично, дакле, и ове сањалице (који маштају о совокупљенију „свих хришћана“) скрнаве тело (Христово) и презиру власт (Духа Светога), а на славне (православне)  хуле. Они хуле на оно што не знају. Тешко њима, јер путем Каиновим пођоше (путем братоубиства) и у превару Валаамове плате упадоше (да проклињу Богом благословене), и побуном Корејевом (расколом) изгибоше. Ово су они који се одвајају (стварају раздоре), и Духа (Благодати) немају“. Па да се, били „расколници“ или не, замислимо, на кога се ово односи: на екуменисте, или на „расколнике“ антиекуменисте?

Ето, толико од мене - колико да баћушка Рафаил, који пре подне приноси жртву „за незнања народна“, а поподне народ у незнања и заблуде уводи, не буде још и за Србе крив пред Богом. И да неко не би, не дај Боже, упао у фанатизам, који је радикални облик непознавања и непризнавања других, односно истине. Јер фанатизам је пут у нељубав, који увек креће из погрешног знања, из лажи, и мало је оних који се са тог пута враћају Путу Истине, који води у Љубав. Познајте истину, Срби, говори вам Господ, и истина ће вас ослободити - и од јереси, и од раскола и расколничког фанатизма, и од сваке обмане сатанине. Амин, Боже дај!

А ако сте расположени и вољни за даљу и детаљну полемику, драга браћо и сестре љубитељи и љубимци Истине, ја сам спреман да вам напишем и подробни есеј-апологију о историјској, канонској и догматској правоти Цркве исповедничке у 20. веку.

Све вас поздрављам целивом љубави у Господу.

Евсевије П.