Ново-никејска вера

Никејска вера је сва суштина Вере Православне. Никеја је, од ники, победа. Није случајно и Седми Сабор био у Никеји, да се победа Православља прослави на истом месту где је и прво торжествовало. Иисус Христос побједи, и ми ако хоћемо да победимо с Њим, да будемо онај „који победи“ („о никон“, Откр.2:7,17,26, и 3:5,12,21 и 21:7), морамо да останемо „никејци“, верни у вери победе, Никејској Вери. Ми, Православни данас, ми смо Осми Сабор, који је и Први.

Три су главна принципа у оквиру те Никејске вере:

1. Догматски принцип – божанствени догмат: Јединосуштни Богу Оцу Син, постао је јединосуштан нама, да ми постанемо јединосуштни Богу (то је никејски догмат о Благој Вести „Слово плот бист“ - савршеном очовечењу Логоса Божјег и о Његовом Богочовечанском идентитету, а сви остали Васељенски Сабори само га додатно објашњавају, против јереси формулишући оросе о начину постојања и дејствовању Његових природа и својствима Његове Ипостаси).

2. Канонски принцип – еклесиолошки догмат: Јеретици и расколници су самоодсечени од Тела Христовог и као такви нису причасници Тајинствене Благодати Духа Светога (то је никејски догмат о идентитету и границама Цркве, који јерес екуменизма негира; сви који на било који начин допуштају присуство Тајни код схизматојеретика су екуменисти, или криптоекуменисти-хризокипријанити-артемити).

3. Историјски, темпорални принцип – еклесиолошки канон: Никејски календар (никејски канон који дефинише литургијску син-доксију, принцип „једним устима и једним срцем“, свету тајну јединства; сви који га мењају су расколници, који разарају молитвено јединство Цркве).

Први принцип је димензија која одређује небеске координате Цркве (одговара на питање: шта је Литургија? /или тачније, Ко је Литургија, јер Литургија је Бог, Емануил/).

Други принцип је димензија која одређује просторне координате Цркве (где је Литургија?).

Трећи принцип је димензија која одређује временске координате Цркве (кад је Литургија?).

Само са свим тачним овим координатама можемо знати и бити сигурни да смо у Цркви. И ова три принципа у неразделном јединству, ортопистија (правоверје, у Теологији), ортофронија (правомислије, у Икономији) и ортодоксија (сослављење-православљење, у Литургији), чине Православље.

Свако ко нарушава било шта од тога Православља је антиникејац.

Антоније Велики је за антиникејце рекао: „Они су претече антихриста“.

Атанасије Велики је рекао: „Слово Господње изречено Васељенским Сабором у Никеји у векове стоји“.

Никејско исповедање је довољно за низложење сваке нечестиве јереси. 

Ми кажемо - воистину, амин.

Евсевије П. (2018.)

+++

Коментар на текст брата у Христу Евсевија П. :

,,Литургија је Бог, Емануил'' - Не она Бог сама по себи, него као Бог Који у њој присуствује и све твори. Пошто је и „молитва Бог“, као што говори Преподобни Григорије Синаит и ја ревносно понављам с њим, онда је заиста Литургија Бог, све и у свему Христос (Кол.3:11)

Антоније Велики је за антиникејце рекао: „Они су претече антихриста“.

Атанасије Велики је рекао:„Слово Господње изречено Васељенским Сабором у Никеји у векове стоји“.

„Никејско исповедање је довољно за низложење сваке нечестиве јереси“.

Ми кажемо - воистину, Амин.
А Онај Који је Амин говори: „Ономе који победи – никејцу – даћу да седи са Мном на престолу Мом, као и Ја што победих и седох са Оцем Мојим на престолу Његовом“ (Откр.3:21).

„Следујући Светим Оцима, сви сагласно учимо исповедати једнога истог Сина, Господа нашег Иисуса Христа (...) јединосуштног Оцу по Божанству, и Њега истог јединосуштног нама по човештву“ (Орос вере 4. Васељенског Сабора).

„Бог постаје човек, да Адама учини богом“ (стихира на Благовести).

„Логос постаде оно што смо ми, да би нас учинио оним што је Он“ (Иринеј Лионски).

„Бог је постао тело (плот), да би тело (плот) постало Бог Логос“ (Атанасије Велики).

„Логос је Бог, и човек је Бог, кроз ипостасно сједињење“ (Јован Дамаскин).

"Бог Син Се оваплотио, и човек је постао Бог, након што се сјединио с Богом и постао једно са Њим, али и више од тога – да бих и ја постао Бог онолико колико је Он постао човек“ (Григорије Богослов).

„Плот је постала једно са Богом, у ипостасној истоветности. А како, и колико? Воистину толико, колико Логос обожује оно што је примио по ипостаси“ (Максим Исповедник).

Дефиниција јединосуштности: „Истоветно је оно што има исту природу“ (Атанасије Велики)

„Једна од природа је обожила, а друга је обожена, и, усуђујем се рећи, постала је јединобожна (омотеос)“ (Григорије Богослов).

„И ја ћу на концу бити бог, када се душа моја смеша с Божанством“ (Григорије Богослов).

Омотеос усиа=истобожна, јединобожна суштина/природа, природа која је једно исто са Богом, по смислу значи исто што и јединосуштна Богу (омоусиос, јер Божанство је Усиа), али је израз јединобожна још јачи и емфатичнији.