ПОЗОР: НОВА „ИСТИНСКИ ПРАВОСЛАВНА“ СЕКТА У СРБИЈИ
Лажни „матејевци“ („парохија Светог Саве“ у Љукову)
„Кад чујете неког да вам говори о истини,
испитајте прво да он није роб лажи. По лажи ћете познати лажне учитеље“
(Владика Николај)
„Проникни погледом кроз овчју кожу, види иза
ње вука“ (Свети Григорије Богослов)
Текст који следи је
упозорење и информација намењена свим православним тражитељима Бога Који је
Истина о још једној сатаниној организацији која се представља као истинска
Црква Христова. У питању је јеретичка секта лажних „матејеваца“ у Србији, којој
је седиште у Љукову, у такозваној „парохији Светог Саве“.
Секта се представља као
формални део истински православне Цркве Грчке, следбеника Никејског календара,
која је 1924. године, када су масонске црквене власти у грчким црквама силом
увеле папски календар, верно наставила да ходи путем православног Предања и
њиме без скретања ходи до данас (историјски Синод исповедника Владике Матеја,
данас Синод Архиепископа Стефана).
Међутим, у духовној
суштини у питању је сатанистичка и новаторска јеретичка секта, која обмањује
грчке владике под чијим омофором се формално налази и која је, без знања
епископа, тајно увела исповедничку Цркву Грчке у хуле, јереси и безакоња у
којима она никад у историји није учествовала – између осталог, у тајно општење
односно интеркомунију са јеретичким екуменистичким задругама унијатског
светског православља, у криптоекуменизам.
Кратко о историјату
Прича о секти почиње
2001. године када је један грчки владика, Митрополит Веријски, који столује у
манастиру Аксион Естин у Метонију, рукоположио данашњег „пароха“ дотичне
„парохије Светог Саве“, Симеона М. У питању је стари епископ који данас има 88
година, а у манастиру је од своје петнаесте године – што га сигурно чини епископом са најдужим монашким стажом у
целој васељени, укључујући и екуменистичко православље. Поменути владика има
велику љубав према Србима и деведесетих година прошлог века је у своме
манастиру, који је основан на стопама Апостола Павла у Метонију, више година
заредом и у више смена током лета примао организоване групе српске деце на
летовање – углавном сирочиће и децу ратних инвалида из рата у Босни и
Хрватској. Данашњи „парох“ Симеон тада је био један од вођа и васпитача једне групе
деце која је дошла у манастир на летовање, а и после тога је наставио да одлази
у манастир код србољубивог Владике, који му је предложио да остане у Грчкој и
да буде рукоположен за свештеника суседне сеоске парохије. Међутим, недуго
после рукоположења поп Симеон се сплетом околности ипак вратио у Србију,
настављајући да само повремено одлази у Грчку и почевши да повремено служи у
својој новоформираној „катакомбној“ парохији у Љукову.
Владика је крајем
деведесетих и почетком двехиљадитих година више пута долазио у Србију, али је
после тога престао јер није хтео да прими нове документе (пасош са
сатанистичком симболиком и, како Грци кажу, „одрицањем од вере“, пошто се у
новим документима не наводи вероисповест, што је традиционално било записано у
личној карти). Тако да је „парох“ Симеон са својом малобројном паством у Србији
(од почетка „мисије“ у Србији никад око њега није било више од двадесетак људи,
скупа с његовом породицом, а данас их нема ни десет) остао без духовног надзора,
односно препуштен сам себи. И, како се показало - ђаволу.
Шта дотична секта данас
исповеда и шта чини?
„Теорија прекидача благодати“
Секта предвођена
„парохом“ Симеоном и „духовним ауторитетом“, односно „старцем“ и „еклесиологом“
схимонахом Серафимом, бившим Светогорцем, пре више година почела је да исповеда
идиотску „теорију прекидача благодати“ – савршено мимо исповедања епископа
грчке Цркве, противно њеним саборним историјским објавама и вероисповедним
документима, и савршено противно сваком здравом разуму. У питању је, иначе,
„теорија“ коју Цркви и еклесиологији матејевских епископа лажно и клеветнички
приписују непријатељи (флоринци-акакијанци, и други...), са идејом да
исповедање Цркве представе као лажно, хулно и апсурдно.
Према тој „теорији“
серафимско-љуковске секте, у моменту увођења папског календара у грчку цркву
расколничка задруга није постала само она, аутоматски изгубивши божанствену
Благодат – него и апсолутно све помесне цркве и сви епископи у васељени који су
остали у општењу, непосредном или посредном, са новокалендарцима. Што значи да
1924. није постојао више ниједан православни епископ у свету. Па, иако су
старокалендарски епископи који су се 1935. вратили из новокалендарског раскола
и повели верни народ Цркве тада званично исповедали: „Сарађиваћемо са
Православним Црквама Јерусалима, Антиохије, Синаја, Свете Горе, Русије, Пољске,
Србије и осталима које су сачувале у употреби отачки календар и које се нису
сагласиле да буду под проклетствима и анатемама Светих Отаца и Православних
Патријарха“, љуковски „мудраци“ фанатично исповедају да они знају боље и да су
све друге помесне старокалендарске цркве, и СПЦ са њима, аутоматски постале „безблагодатне“
секте, те и да је то што је исповедао тај њихов епископ, који је био председник
Синода, јерес, али – о, надумног чуда! – иако је сам био јеретик, па и Синод заједно
за њим, ипак није изгубио благодат.
Срби пострадали од папских јеретика због Вере у Христа
православне су – проклети шизматици
Једна од кључних ставки
њиховог исповедања је следеће: пошто је СПЦ 1924. године постала безблагодатна
јеретичка синагога отпала од Христа, сви православни Срби умучени од папских
усташких јеретика нису и никако не могу бити свети мученици, него су проклето
заклано јеретичко месо, шизматици који су добили плату од бога за своју шизму.
Једина три места на свету која то исповедају су Ватикан, Каптол и Љуково. Другим
речима, махнити Срби сатанисти из Љукова, који себе представљају као једине на
свету „истински православне“, у истом духу настављају тамо где су ватиканске
усташе стале – да убијају и пљују и заклане Србе, и Христа у њима. Демонизовани
безумници нису у стању да разумеју ни следеће: све и да је СПЦ постала
„аутоматски безблагодатна“ 1924. (а узевши у обзир колико је за Христа закланих
Срба крштено и миропомазано пре те 1924), они одричу Богу право и моћ да спасе
Своја канонски крштена и миропомазана чеда на првом и основном и најславнијем
путу Спасења који је Сам Син Божји пропутио – у мучеништву. А о крштењу
некрштених мученичком крвљу и да не говоримо. И то само зато јер су њихови
епископи били у литургијском општењу са новокалендарским расколницима (и то не
сви, и не својом вољом – Владика Николај нпр. није хтео да саслужује са
новокалендарцима на сабору на Светој Гори 1930...).
И при том они, у истом
духу са усташама, све који славе јасеновачке и друге српске новомученике –
анатемишу.
Благодатна унија с јеретицима
Међутим, аутоматика и
анатема која важи за СПЦ и друге не важи за саме секташе у истој ситуацији.
Грчки матејевски Синод је
1971. ступио у пуно евхаристијско општење са Руском Заграничном Црквом (РПЦЗ),
тада званично саборно исповедајући да је то општење „било у Духу Светом“. За
секташе из Србије РПЦЗ „никад није била Црква, још од 1924. године“ (иако је грчка
старокалендарска заједница 1934. званично тражила од Митрополита РПЦЗ Антонија
Храповицког да их прими у своју јурисдикцију), а општење матејеваца са њом је
била „грешка“. То значи – грчки епископи који су исповедали да је то општење са
РПЦЗ било „у Духу Светом“ су лагали, и уз то лагали и хулили на Духа Светог.
Грчки епископи, наравно, ни не знају шта им ови помахнитали Срби иза леђа мисле
и говоре, односно „исповедају“ у њихово име, док идејни родитељ те
„еклесиологије“, „схимонах“ Серафим, овако објашњава зашто је то општење
матејевске Цркве са руским „јеретицима“ било благодатно: епископи су погрешили,
то је била грешка, али пошто су Руси „лагали о својој еклесиологији“ (хоће да
каже да су се Руси лажно представили као православни), онда у тој унији са
јеретицима Дух Свети није одступио од „матејеваца“. И тиме објављује један нови
јеретички догмат – општење са јеретицима-нецрквом може да буде благодатно и у
Духу Светом ако је учињено у незнању, и ако се јеретици лажно представе као
православни и успешно обману православне унијате. Ми, наравно, знамо: баш тако,
као правоверни, лажно су се представљали и латини у време фирентинске уније, па
то унијате није аболирало од „грешке у незнању“, нити је учинило да општење са
латинима буде у Духу Светом.
Уз то, секта исповеда и
да је нпр. Јован Шангајски из исте те РПЦЗ, са којом је грчка Црква била у
пуном општењу, „проверени совјетски шпијун и проклети јеретик који се сад ваља
у аду“. И такође свакога ко скупа с њима не исповеда исто то - анатемишу.
Али пошто безумље и
злоумље никад не иду сами, него увек доводе са собом седам демона горих од
себе, ови „истински православни“ хулници и јеретици се нису зауставили само на
томе, него су се скотрљали у још много дубље адске јаме.
Духовна убиства конкретних људи
У парохији постоји
документована историја серијских духовних убистава.
Пре десетак година, као
„духовник“, парох Симеон је једном младићу „дао благослов“ да може да чини блуд
са својом девојком, а затим да „пости и уздржава се две недеље“, па да се
причести. На питање младићевог оца да ли је то у реду, „духовник“ је одговорио
да је „то по канонима“ („јер намеравају да се узму“). Када је благочестиви отац
младића после тога сазнао какав је грех учињен „по благослову“, пао је у
очајање и са целом породицом је одступио од Цркве, рекавши да их је „о.Симеон
све отерао у пакао“ (а пар који је „намеравао да се узме“ се раставио). Када је
оца те породице после неколико година Серафим поздравио са „Христос воскресе“,
он је одговорио псовком. То духовно убиство се заташкава, ревношћу духовних
чеда „пароха“ Симеона, као „грех који је учињен у незнању“ и као такав
опроштен, а свако ко га помиње „хули на Цркву и на свету тајну покајања“.
„Парох“ Симеон тврди како је он поводом тога био „на црквеном суду у Грчкој“,
иако се зна да не само никаквог црквеног суда није било, него и да је он о
целом догађају прећутао својем епископу.
Друго вишеструко духовно
убиство учињено је над другом породицом, коју је из те исте парохије извукао
наречени „схимонах“ Серафим пре петнаестак година, у време док је сам био
припадник једног матејевског раскола (група иконобораца која анатемише
предањску иконографију). Неколико година након што их је одвукао за собом у
схизмојерес у којој се сам налазио, сам је пришаo Цркви односно православном
матејевском Синоду, док је та породица остала у јереси (девојка се замонашила)
и у безверју (мајка и брат су после тога одступили од вере). После тога се и сам
духовни убица, са духовном крвљу људи на рукама, вратио на место злочина и са
савршено непомућеном савешћу постао „духовни вођа“, односно „старац“ парохије (срећа
у несрећи - нема свештенички чин).
То сигурно нису једине
жртве, јер је неупоредиво више људи прилазило парохији и брзо из ње бежало
главом без обзира видевши са ким и са чим имају посла, а њихове даље судбине су
непознате.
Неслани хлеб – жртва сатани
У "парохији Светог
Саве" литургија се служи на несланом хлебу – просфори без соли. То је
литургијско новшевство, до сад православљу потпуно непознато, које је суштински
равно латинском служењу на хлебу без квасца (и такође без соли). „Парох“ Симеон
тврди како је рецепт за просфору „добио из Грчке“, али тамо, наравно, нико не
служи на несланој просфори – у питању је још једна „случајност“ која је од
Бога, да покаже ономе ко има очи да види о чему се у тој „парохији“ ради и коме
се служи. Господ је рекао: „Свака ће се жртва сољу осолити“ (Мк. 9:49) – а то
што на свом олтару жртвује јеретичка секта у Љукову није жртва Христова, него
неслана и горка жртва сатанина.
Новообновљенци, деца Вукова
Осим тога, пошто
новаторство никад не иде само, у љуковском култу се, антипредањски, служи на
вуковском српскохрватском језику. Када је грчким владикама предочено о томе,
они су рекли да је то недопуство новаторство, али је њима „типикар“ секте (Немања
Г.) „објаснио“, лажући им у очи – да је то у реду, јер црквенословенски који се
користи у другим словенским црквама (руској, бугарској...) „није исти језик“
као црквенословенски који је у употреби у српској цркви (тј. да је раскид са
Предањем давно начињен, па није битно). Како год, секта из Љукова стала је у
исти проклети строј са давно анатемисаним обновљенцима-живоцерковницима у
руској цркви, који су као прво од свих својих безакоња променили богослужбени
језик.
Одрицање од апостолске природе Цркве, од мисије
Осим тога, секта има још
једну интересантну „еклесиологију“. Кад се у Србији пре неколико година појавио
један матејевски свештеномонах, Србин из Америке, „парох“ Симеон му је објаснио
да је он „неканонски упао на туђу територију“ (пошто је врсни познавалац канонског
права разумео за себе да је епископ, тачније истински православни патријарх све
Србије). А сви парохијани су у ургентном писму грчким епископима затражили да
јеромонах због „упадања у туђу јурисдикцију“ иде на црквени суд, и исповедили
да је „у Србији довољан један свештеник“, јер „други свештеник поред оца
Симеона није потребан“ (дотични свештеномонах им је био немио и јеретик јер
љуби Јована Шангајског и поштује га као светитеља; његовој мајци нису успели да
стргну беџ са ликом Јована Шангајског са ревера, иако су сат времена на трпези
љубави покушавали да је приморају да га скине, али су успели да их отерају). То
јест, секта званично исповеда црквоборачку јерес, насупрот речи Господњој: „Жетве
је много, а посленика мало, молите се стога господару жетве да изведе посленике
на жетву своју“ (Мт. 9:38) – да нови свештеници-посленици нису потребни, и не
само да се, по заповести, не моле да Господ изведе посленике на жетву, него
моле и умољавају да посленика не буде. Осим сатаниног посланика – „пароха“
Симеона.
И то је у свему једино
добро, јер су сами себе и своју „мисију“, као јалово дрво, осудили на смрт и
неће се размножавати.
Тајна интеркомунија
И на концу, као круна
лицемерја и лажи јеретичке секте и њеног „свештеника“, недавно се открило
следеће.
„Парох“ Симеон је 2005.
своме сину, који је такође члан „зилотске“ парохије, благословио венчање у
храму СПЦ. За ту прилику поп је скинуо мантију, односно прерушио се у
мирјанина, и сам присуствовао чину венчања у храму узимајући молитвено учешће у
светој тајни.
Објашњење за оне који
можда не знају: зилоти све своје исповедање и своју антиекуменистичку
еклесиологију, односно само своје постојање, базирају на прекиду општења са
јеретичким, унијатским и расколничким црквама официјелног православља, јер за
њих молитвено општење са јеретицима представља одступништво од Вере и мистично
одвајање од Тела Христовог. То је једини разлог због којег су се српски зилоти
одвојили од СПЦ – да не би молитвеним општењем били судеоници у јереси
екуменизма (или криптоекуменизма, тајног општења са јеретицима). Грчка Црква матејеваца
за целокупну своју скоро стогодишњу историју никад није имала таквог општења и
по доследности у томе су били познати (штавише, такав став им противници
пребацују као „фанатизам“ и „екстремизам“) – док их у тајну интеркомунију и
крипоекуменистичко молитвено општење са светским православљем није увео „парох“
Симеон и његова парохија.
Дакле, сви лицемери из
дотичне секте напустили су СПЦ исповедањем да је она отпала од Христа
прихватањем јереси екуменизма и заједничким молитвама са јеретицима (папистима,
монофизитима, англиканцима, на ССЦ...). А затим сами исто то практикују, тајно,
у својој секти – тајно учествујући у светим тајнама СПЦ. И са тим немају
морални проблем: кад то раде свештеници у СПЦ, они су
проклети јеретици, а кад исто ради поп „зилот“, ништа се није десило, и он је
„канонски православни свештеник“. Иако је већина њих видела фотографију са
венчања, на којој је поп Симеон у храму СПЦ у грађанском оделу, они – као сви
прави секташи – не желе да верују својим очима, него
верују „пароху“ када им он објашњава како „није било никаквог венчања у СПЦ“,
него је он сам младенце венчао, док
је фотографија у храму СПЦ
начињена само „ради родбине“ (што је, заправо, само једна од 7 различитих
верзија лажи које је поп изговорио о догађају, али било би преопширно и
пребизарно све их наводити).
Када се недавно јавно
поставило питање о томе, као и о крштењу његових унука, „парох“ Симеон је свом
грчком владики рекао да их је све он лично крстио (свих шесторо), а да су
кумови на крштењу били извесни Украјинци. Исту причу поновио је и својим
парохијанима, од којих нико крштења унучића није видео. Међутим, када се у
трагању за истином дошло до тих Украјинаца који живе у Француској, они су
посведочили да никоме од унучади „пароха“ они нису кумовали. Што значи да су
сви они тајно крштени у СПЦ, а „парох“ о томе лаже и свог владику, и своје
овце. То је доказ да ни сам лажљиви поп не верује у своје тајне (што је једино
разумно од њега у целој трагичној причи) и да једно правило важи за његову
породицу, а друго за овце – које поново крштава кад му прилазе из СПЦ.
извор: Facebook
Карактеристични секташки механизми – прикривање лажи и
зла
Све ове морбидности,
безакоња, лажи и вапијуће лицемерје систематски су прикривани од стране секте,
и нарочито њеног духовног вође, „старца“ Серафима. Он је у почетку, кад се
вратио у Србију пре 4-5 година, помињао извесна безакоња „пароха“ називајући га
чак иза леђа шарлатаном и обећавајући да ће „предузети све мере да се саблазан
реши како Црква заповеда“, а да ће се он „као дугогодишњи Светогорац“ својим
„ауторитетом“ лично постарати за то. Међутим, брзо се помирио са њим и с
његовим безакоњем, објавивши како је све испитао и утврдио да је „све канонски
решено“, а да је „парох“ „несумњиви канонски свештеник“. Што значи да је и сам
Серафим, као савршени лицемер, „испитавши и сазнавши све“, свесно прикривао
тајни интеркомунион са СПЦ и свесно учествовао у њему.
Другим речима, по
Серафиму, попу Симеону и њиховим курјачићима у овчјим кожусима, СПЦ је 1924.
постала безблагодатна сатанина синагога јер је остала у општењу са грчким
новокалендарцима, док су они сами, будући данас у тајном молитвеном и
сакраменталном општењу са СПЦ, „најистинскији православни хришћани“ у историји
свемира. Јер што је дозвољено „истински православним“ поповима, није воловима.
И ко у СПЦ у незнању учествује у криптоекуменизму својих епископа тај је
проклет, а ко у истом том криптоекуменизму учествује преко лажљивог зилотског
попа у „истинској цркви“, и у знању, тај је благословен – истински православни
исповедник.
Ко је ко у секти
„Парох“ Симеон. Човек који од формалних квалификација за свештенички
позив има факултет уличне психологије и који приликом рукоположења није знао ни
Вјерују. Када је постао свештеник, одмах је постао чудотворац – водица коју је
„освештавао“ после три дана се претварала у зелену жабокречину (ништа слично
се, наравно, код свештеника и епископа у Грчкој није десило никада). Млада
девојка коју је „крстио“ неколико месеци после „свештенодејства“ је добила рак,
то јест покварила се отприлике као и поменута „водица“ (и милошћу Божјом се
исцелила, али тек након што је главом без обзира побегла из секте). Његовим
свештенодејством измењивао се природе чин: када је „освештао“ стан једној
породици, мали кућни пас се толико узнемирио, да се исто вече после „свештања“
покакио на сред брачног кревета (нешто што добра куца никад није учинила, ни
пре ни касније; после „свештенодејства“ пар се и развео). Властитом сину који
је крштен док је са својом вереницом живео у блудној вези (по Серафимовом сведочанству),
после крштења у блуду и црквеног живота у блуду, благословио је венчање у СПЦ
(што је сигурно сигурно је), а на концу га је „довенчао“ сам у својој цркви.
Данас, он „катихумене“ који се спремају за крштење код њега строго дрилује да
чекају на крштење и по три и више година (јер је „то по канонима“), док се
најпре сами, без Христа, не ослободе свих грешних навика.
Као и његов славнији (али
мање успешни) имењак и колега Симон Маг, „чарајући задивљује“ секту љуковских
самарјана „говорећи за себе да је он нешто велико“ (ДАп. 8:9) – будући у целом
грчком Синоду други презвитер по рангу (по старини рукоположења међу мирским
свештеницима, одмах иза првог секретара Синода). И баш као што је Симон Маг
тврдио да „ништа не чини без Бога“ (апокриф,
Дела Апостола Петра 4. глава), тако и он апокрифично тврди да „све што ради
ради у послушању, са знањем и благословом епископа и Синода“. Укључујући тајну
интеркомунију.
Један од оних који је ове
године послушно испунио антихристову заповест о забрани богослужења на Васкрс,
и који је својим парохијанима и катехуменима унапред, скупа с Вучићем и Коном, објавио
да „службе за вернике неће бити због ванредног стања“ (иако је служење у секти
и у редовним приликама „катакомбно“).
Уз све претходно речено о
њему, потребно је само додати да је човек потпуно свезан страшћу лагања (лагање
користи као одбрамбени механизам, рефлексно). И по томе је једнак своме имењаку
и сабрату у духу лажи Симону Магу (за којег Иполит Римски каже: „лажљивац“). Имајући
то на уму, упечатљиво је и вредно помена сведочанство ходочаснице Етерије из 4.
века, о чину крштења у Јерусалимској Цркви: епископ је помно испитивао
кандидате за крштење, као и њихове кумове, и нико ко није имао добро
сведочанство – између осталог да није лажов – није могао бити крштен.
Према канонском правилу
српске Цркве: „Свештеник који лаже, преступ је за који се кривац подвргава
свргнућу“ (Никодим Милаш, Црквено казнено право §58, Преступи против правила о
свештеничком владању, члан 23). Па иако је дотични више пута, документовано и
пред сведоцима у очи лагао и епископа и вернике, за секту ово правило пуј-пике
не важи – јер је „СПЦ јеретичка“, па ни њена правила не важе у „истинској
цркви“. И то што није пао мртав, као Ананија (ДАп. 5), доказ је да није у
питању Црква (односно да иако крштен, баш као Симон Маг, он није део Тела
Христовог, баш као што ни Симон Маг није био). Слава Богу и за то, има прилике
да се покаје.
А какав поп – таква и
парохија.
Јер су такви лажни апостоли, лукави посленици који се претварају да су апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам сатана претвара у Ангела светлости. Није дакле, ништа велико ако се слуге његове претварају да су слуге праведности којима ће свршетак бити по делима њиховим. (2. Кор.11,13-15)
„Схимонах“ Серафим. Духовни „брат близанац“ „владике“ Акакија, са
којим се из исте материце крштењске родио, један од „црне тројке“ светогорских
монаха-зилота, апостола сатаниних који су у Србију донели проповед лажног
„истинског православља“ (Акакије, Данило и Серафим). Вратио се са Свете Горе у
Србију пре 4-5 година, како сам рече „по благослову свога духовника“, иако
духовник-епископ сведочи да се вратио „по својој сопственој вољи“ („и ја немам
и не могу да имам на њега никакав утицај“). Али, битније од духовника, апостол Серафим
за себе тврди: „Са сигурношћу могу да кажем да ме је послао Бог, како бих
помогао свом српском роду“.
Најревноснији заштитник и бранитељ „свештеника“
Симеона и високи покровитељ тајне интеркомуније. Апологета парохије који
чудотворење „свештеника“, претварање „водице“ коју је поп Симеон „освештао“ у
смрдљиву зелену жабокречину после три дана (за шта је сам рекао да „то никад и
нигде није видео“), тумачи овако: „То не значи неправилност код о.Симеона, него
код оних којима се то десило“ (четири породице). Случај девојке која је добила
рак одмах након што ју је Сим(е)он Маг крстио није јавно коментарисао, али се
по аналогији подразумева да и то означава „неправилност“ код ње саме; како је
неправилност нестала кад је иста побегла од попа и од секте па се девојка брзо
и трајно исцелила, апологета није објаснио. Представљајући се као „ауторитетни
стари Светогорац и зилот“ и као „монах са тридесетогодишњим монашким стажом“,
Серафим је обећао да ће све „о саблазнима испитати“ и „јавити епископима у
Грчку“ („боље ће бити да ја као дугогодишњи Светогорац о овоме јавим Синоду, а
мислим да се мене мало и прибојавају, јер знају да сам ја раније већ анатемисао
неке епископе“). Уместо тога, он не само да је сва безакоња попа Симеона
прикрио, него је још и учествовао у њима, оправдавајући их. И не само то – он
је вернике који због поменутих безакоња нису хтели да долазе у парохију јавно и
пред грчким епископима оптужио да су „расколници и мрзитељи, који праве своју парасинагогу
и клевећу канонског свештеника“ (а до конца их је оптужио и за јерес). Од
епископа је затражио да им се забрани причешће, то јест да се одлуче од Цркве –
на шта му се грчки епископ, иначе његов духовник,
смејао, када је видео како мали Серица замишља црквени суд: сам подиже
оптужницу, сам суди, сам пресуђује и затим налаже епископима да послушно испуне
његов високи суд и пресуду.
Серафим је занимљив још и
по следећем. Он заповеда да нико ко прилази секти не може да буде крштен док не
прочита његова „сабрана дела“ (две-три књиге о „истинском православљу“ које је
написао док је био у другом, „погрешном“ синоду, из кога је Синод у коме се сад
налази у тим књигама анатемисао као „јеретички“). И с неконтролисаном
апостолском амбицијом међу својим „ученицима“ инсистира: „Сваког ко жели да
приђе Цркви“ (секти) „упућујте на мене!“, иако се у суманутим оптужбама других
„за јерес“ показао као агресивни аналфабета који за 30 година монашког стажа
није усвојио ни основе катехизиса и православне теолошке терминологије (нпр. не
зна ни шта је икономија-домострој оваплоћења, нити која је разлика између
теологије и икономије, па
је за њега икономија само „снисхођење“ као
антипод акривије). Што га не омета у чврстом уверењу да је свеједно управо његова
света обавеза, као правила вјере, да све што се мрда научи православљу. А пошто
сам не зна ни толико, „парох“ Симеон му је предао и духовну власт и вероучитељски
ауторитет у парохији (овако наложивши овцама: „За све што вам није јасно прво
питајте о.Серафима“, у преводу „пошто ја немам благе везе ни шта ме питате, боље
гњавите њега, он ће ионако једва дочекати да вам ували духовни савет“).
Нарочиту мржњу има према
Владики Николају, за кога тврди да је био свесни сатаниста (инквизиторски анализирајући
његова дела од пре „охридске фазе“, којих се Владика напослетку и одрекао,
тражећи да то не буде прештампавано). И инсистира да буде анатемисан и да „нико
ко га не анатемише не може да приступи Цркви“. Што је занимљиво, за њега је
нпр. ромејски иконоборачки цар Теофил, који није био ни крштен ни миропомазан у
Православној Цркви, а који се према сведочењу свете царице Теодоре покајао на
самртном одру, сасвим легитимно у диптиху Цркве, тј. у броју спасених (а ко је
спасен тај је и свет), док за Владику Николаја, који је и крштен и миропомазан
у Цркви, одриче сваку теоретску могућност спасења, па чак и у мученичкој смрти
(по сведочанству да је убијен агентом УДБе, када се сазнало да има намеру да
оснује Српску Заграничну Цркву). И све који верују у његово спасење или светост
– анатемише (и не само њих, него чак и оне који стоје на трезвеном отачком
становишту: не примам, али и не одбацујем).
А да његова психотична еклесиологија
„прекидача“ и усташка хула на јасеновачке мученике не буду усамљене, јер демон
никад не наступа сам, доказ су и следеће јереси које „схимонах“ исповеда.
На пример, ово: „Божју
енергију је могуће назвати само Божанством, не и Богом“ (уп. Григорије
Палама: „Свака Божанствена енергија је Бог“).
И ово: „Свете Тајне се не
савршавају произношењем Имена Божјег“ (уп. Јован
Златоуст: „Именом Божјим ми савршавамо свештена Тајинства“).
И ово: „Христос није брат
наш“ (уп. Григорије Палама: „Христос је постао брат наш“).
И ово: „Обожење људске
природе се десило по благодати“ (уп. Пети Васељенски Сабор: „Обожење људске
природе се десило ипостасним сједињењем Логоса са плоћу, а ко говори да се
сједињење Бога Слова са човеком десило по благодати – да је анатема!“).
И то није све, али је
више него довољно – ономе ко има иоле духовног разума да разуме о коме се и о
чему ту ради.
Мирјанин Немања Г. („типикар“). Шеф моралне полиције у парохији, бивши
први телохранитељ тела сатаниног (секте). Све који скупа с њим не исповедају
„теорију прекидача благодати“ назива „умоболницима и јеретицима“ и анатемише их.
С тим што се, по њему, прекидач благодати у српској Цркви „искључио“ још
1916-17, јер је недавно наишао на податак да је Владика Николај Велимировић тих
година негде саслуживао са англиканцима, због чега је ажурирао исповедање и до
даљњег прешао на још „православнији“ и још зилотскији став – да је српска Црква
изгубила благодат још тада, пре новокалендараца. Како то да онда и његови Грци,
који су тада још увек били православни старокалендарци, нису такође изгубили благодат
оставши у општењу са СПЦ – овај еклесиолошки геније не објашњава, али зато
исповеда да је „свако ко верује у јасеновачке мученике јеретик“. И да је свако
ко „признаје за светог Патријарха Тихона (као и друге сличне новопечене свеце)
– анатема“. Јавно је лагао (по интернету) да су епископи матејевског синода
„анатемисали СПЦ и Николаја Велимировића“ (што се никад није десило, нити ће се
десити). Ревнује против црквенословенског језика у богослужењу и у очи је
слагао грчке епископе како „црквенословенски у Русији и црквенословенски у
Србији нису исти језик“. Пошто савремени црквенословенски по његовој
експертској процени није адекватан, са кирило-методијевском претензијом је реформисао
писмо и саставио сопствену бизарну нову српску азбуку („дарковицу“), са новим
словом (Ю – које назива „лигатуром“ и које у његовој глави има фонетску
вредност ИО односно ЈО, па су у календарима и књижицама које тај нови вук објављује
у име Цркве сви свети Јовани, Јосифи, Јоакими и Јоили постали Ювани, Юсифи,
Юакими и Юили, то јест Јувани, Јусифи, Јуакими и Јуили). Ревнује за нову Титову
(северно)македонску „нацију“ (чиме је све српске задужбине у Старој Србији
прогласио „македонским“).
Један од најгласнијих
бранитеља Симеона Мага и (уз Серафима) свакако најзаслужнији што тајна
интеркомунија успешно траје 15 година (дуже него Фирентинска унија!). Пре
неколико година у име парохије писао писма у Грчку да у њима у име целе
парохије одбаци све „клевете против канонског свештеника“ и сведочио пред
епископима и пред Богом да „наш духовни отац све своје свештеничке обавезе и
све што служба од њега тражи испуњава у потпуности“, а оне који су помињали
проблем тајне интеркомуније и избегавали парохију денунцирао као „грешнике који
су непослушни црквеним властима, утемељени на прелести, који су се упецали у
ђавољу замку“. Када га је недавно новопридошли Серафим брутално избацио са
певнице и дужности „типикара“ (у канонској борби за алфа зилота), увређени
исповедник је престао да одлази у парохију и прогласио Серафима „отпалим од
Цркве“. Али и данас за криптоекуменизам свог „духовног оца“ Симеона тврди: „То
остаје у прошлости, нема доказа за то“ (док му је нпр. Јован Шангајски
„доказани совјетски шпијун“). То јест његова властита интеркомунија са
јеретицима није се десила и остаје заувек у прошлости (отприлике као
Атинагорине анатеме), а једино што је актуелно и доказано и што постоји у
садашњости - то је интеркомунија СПЦ са јеретицима, од 1917.
„Теолог“ Душан Р. Још један ревносни заштитник и апологета попа Симеона,
његових лажи и његове „каноничности“, које брани искључиво аргументом властитог
„богословског“ ауторитета (као дипломирани теолог јеретичког београдског
богословског факултета на ком је, како се хвали, „стекао
квалитетно богословско образовање“ које му је „одлична одскочна даска за
понирање у дубине и висине Православља“). Серафиму је објаснио да је он, слично
као и остала неквалификована лица у секти, по струци „обични електричар“ и да
као такав нема компетенције да њега дипл. теолога било чему поучава. Али у исто
време сам је (по сведочењу сабрата из парохије Николаја) постао још један ингениозни исповедник Серафимове
теорије „прекидача благодати“ који се у васељени „искључио“ 1924. кратким
спојем на грчкој бандери (чињеница да је Серафим по струци електричар потпуно
објашњава и како је таква теорија уопште могла настати – само расуђивањем које
не сеже даље од врха бандере; а чињеница да је дипл. теолог београдског
богословског факултета спремно усваја објашњава какво се образовање и дух тамо
стичу).
Остали. Нису вредни помена (али нека им имена буду записана,
историјске истине ради, и за сваки случај, јер су опробани сатанин кадар и ко зна куд ће их тај сутра унапредити:
Симеон, Данило, Јован, Николај, Димитрије, Василије и Тарасије). Типични секташи заљубљени у лаж и мрзитељи
истине, за које су сва ова безакоња и лицемерје – Правда Божја. Пажљиво слушају
Сим(е)она Мага, говорећи: Ово је велика (и канонска) сила Божија (Дела
Апостолска 8:10). Ничим се особеним не истичу, осим што својим лавежом
подржавају лажи секте и ауторитет вођа чопора (поједини су претили физичким
насиљем онима који у широком луку избегавају парохију и попа Симеона,
позивајући се на Јована Златоуста и његове речи „освети десницу над
јеретицима!“).
Резиме
То су плодови
двадесетогодишње „мисије“ „свештеника“ Симеона, „схимонаха“ Серафима и њихових
сује-верника у Србији.
Све у свему – јереси,
хуле, анатеме на православне, патолошке лажи, обмане, болесно лицемерје и гнусна
фарисејштина, серијска духовна убиства, анти-чуда, демонска мржња на мученике,
јеретичке литургијске новотарије, криптоекуменизам и свака духовна скверн, све
концентрисано у шачицу сатаниних људи и упаковано у амбалажу „истинског
православља“. Комбинација и концентрација зла каква, да нам је познато, не
постоји ни у једној другој „истински православној“ секти у Србији, и шире.
Сматрам да би информација о њој, као упозорење, морала да уђе у свако будуће
издање приручника за духовну самоодбрану од раскола и секти у Србији (и аутор
стоји на располагању за додатне информације сваком ко буде заинтересован да то публикује
– контакт има уредник блога).
Најзанимљивија и кључна
поента свега што се тиче њих је ово (по њиховом сопственом исповедању): с
обзиром на то да су сви до једног у секти крштени у јеретичком
општењу (интеркомунији), од свештеника јеретика (интеркомунисте и криптоекуменисте),
а да по њиховом властитом исповедању о аутоматском губитку благодати у часу
ступања у општење са јересју или расколом благодат потпуно одступа, сами су
безблагодатни унијати, са лажним, јеретичким, инвалидним и непостојећим
крштењем. И ту никакве њихове апологије и „теологије“ типа „што је допуштено
зилотима није идиотима“ не помажу. Тако да ће морати, ако ипак желе да постану
„истински православни“ да се – паки и паки, поново крсте. Трећи пут Бог помаже,
што би Срби рекли – па нек им буде са срећом.
Иако је секта малобројна
(после двадесет година „мисије“ тренутно их нема ни десет, осим жена и деце), и
сада раскринкана и по плодовима познана, и даље је потенцијално опасна и
деструктивна. „Схимонах“ Серафим се недавно одвојио од „пароха“ Симеона и почео
да окупља следбенике око себе, са тенденцијом да у свом лудачком духу оформи
властито ново „истински православно“ језгро, са истом идиотском „еклесиологијом“,
али независно од „парохије“ (под „канонским“ изговором како „епископи не врше
своје канонске дужности редовног обиласка пастве“).
Овај текст написан је са
искреном жељом и молитвом Богу да нико од Срба не залута тамо и да се ово семе
зла затре тако да му не остане трага. Амин, Боже дај!
Јеленa К.
о Успенију Мајке
Божје 7528.
