ПИСМО БРАЋИ АКАКИЈЕВЦИМА
ТЕКСТ МОЖЕТЕ
ЧИТАТИ И У ПДФ-У, ПРЕГЛЕДНИЈЕ ЈЕ (ОВДЕ:)
Одговор на нове лажи апостола лажи Немање Акакија Станковића
„Богоносци, лажов се правда
вашом истином, јер своје нема“ Владика Николај
У свом
најновијем „сам питам - сам одговарам” интервјуу, оснивач и глава
псеудоправославне секте у Србији, апостол лажног истинског православља господин
Немања-Акакије Станковић, по свом старом обичају, износи нове и нове неистине о
Цркви Христовој и православнима. И при том се позива на Свете Оце. Али не
наводи који је главни отачки догмат на који се ослања и на којем је изградио
сву своју мисију и сву цркву своју: „Лаж делује успешније од истине“
(Свети Василије Велики). Отуда су и сви Станковићеви „успеси“ у „светој борби“
за „истину православља“ о којој говори.
Оклеветане пред Богом устима Акакијевим овом
приликом није интересовало ни да размишљају о Акакију а камо ли да одговарају
на његове речи (Евсевије каже: дискутовати са лажовом је као свињу шишати –
много скичања, а нигде вуне). Па сам се одлучио ја да по својим ништим моћима а
ради користи других људи које ће можда интересовати истина, уложим труд и
напишем одговор. Будући да морам говорити о човеку који је целу своју каријеру
изградио на лажи и обмани Срба, направићу само ограничену анализу његових
последњих изговорених лажи у светлу чињеница и истине.
У ауто-интервјуу, Акакије говори следеће:
„Ту је и група која у Србији рекламира грчке старокалендарце
стефановце. Ова фракција, попут калиниковаца, у Србији има једног свештеника,
оца Симеона из Инђије, но њу заправо предводи новосадски радиолог Борис
Петровић (...)“
”Група”
матејеваца, како подсмешљиво јавности покушава да је представи г.Станковић, не
рекламира грчке старокалендарце, већ сведочи Христа и истину Цркве Његове у
којој се милошћу Божијом налазе. Евсевије није предводник православних у
Србији, али јесте онај чија се реч истине јасно издиже над свим лажима апостола
лажи међу које се нажалост самовољно убројао и господин Станковић. Који каже:
„кога
сам игром околности баш ја крстио као Евсевија, а који је у потрази
за „најистинитијом“ истином дошао до једне од неколико подељених група грчких супер-зилота
матејеваца“.
Искрено, у
недоумици сам како да на ово реагујем. Да ли са хришћанским снисхођењем и
разумевањем, као према старијем болесном човеку који губи разум, чему је велики
грех ругати се, или немилосрдним раскринкавањем и поругом, као према патолошком
лажову и свесном сатанисти? Евсевије је крштен 1997. у Коринту, руком
тамошњег грчког свештеника (а кум му је био о.Данило, који
га је на крштење довео са Свете Горе). Он тада, и до тада, Акакија
није ни чуо ни видео. И са њим се први пут срео тек када се после крштења
вратио у Србију. „Игра околности“ о којој говори несрећни господин
Станковић одвила се само у његовом уму потпуно помућеном лажима.
И зашто о било чему уопште расправљати даље
на тему саопштених „истина“ господина Станковића? Владика Николај је, понављајући за Светим Оцима, рекао: „Монах има
најстрожи завет да говори истину“. Ко има очи да види, нека види како
г.Станковић „из канџи лажи непријатељске пропаганде извлачи што више
саотачаственика и доводи их у познање истине“ (како се хвалише у
интервјуу). Мудром довољно. Ко је онај уљез у Рајском врту чије је све дело да
лажју заглупљује људе?
Кад смо просто и очито доказали оно што је
била намера показати – да је г.Станковић бизарни лажов који глуми истину –
можемо поћи даље, са тим на уму.
Пошто већ сам г.Станковић помиње крштења и
околности, да мало разјаснимо чињенице о околностима, ради оних који их не
знају. Када је сам крштен у Грчкој 1996. г. Станковић се враћа у Србију, да
започне своју „мисију“ (о томе како се уопште дошло до „мисије“ видети мало
даље у тексту). Он организује петицију шачице Срба у којој они моле грчки
флорински синод ГОХ-а да им „ради насушне духовне потребе за истинским
православљем у Србији рукоположи свештеника“. Ту петицију потписује укупно
15-ак људи (или неколико мање од 15), од којих су троје породица Станковић
(Акакије, мама и тата), још двоје некрштени хришћани искрено заинтересовани за
истинско православље, двоје окултисти, а сви остали случајне комшије из улаза
породице Станковић, који никакве везе ни са православљем ни са црквом нису
имали ни тада ни данас, али нису имали ни проблем да се потпишу на „истински
православну“ петицију. И тако почиње „мисија“ (тачније мали породични бизнис
породице Станковић - „ташна-машна“ бизнис у иновативној „крст-мантија“
варијанти). Исто онако како ће се и завршити - у лажима и обмани.
Занимљиво је да од свих људи које је
господин Станковић тада на почетку „мисије“ крстио (не рачунајући Евсевија
којег како рекосмо није), после тога уз њега није остао буквално нико. Буквално
сви до једнога из „прве поставе“ (1997-1998.) укупно двадесетак људи, побегли
су главом без обзира кад су схватили с ким (и с чим) имају посла. Али то
господину Станковићу није сметало да бизнис-пројекат успешно настави међу онима
који га нису познавали – нема пророка у отачаству своме (цитираћу и овде
Евсевија: „Ми смо били на журци од почетка, а ови га данас гледају на
афтер-партију у ексклузивном клубу (Цароставник); ми смо Акакија видели голог,
а ови мученици данас га гледају у елегантном владичанском одјејанију са
блиставом митром на глави“).
Још на почецима „мисије“, 1999. године
у Атини, мисионар г.Станковић, после одређених непријатних сазнања о флоринској
секти у коју је повео Србе и пред више људи којима је он тада био пастир а који
су међу нама и сведоче о томе, он на њихово запрепашћење изјављује „Човече,
више не знам где да тражимо истину!”. Иако, по том сопственом признању
(које је звучало као да му се омакло јер о томе после није говорио, а нико није
смео да га пита шта то значи) није знао где да тражи истину, остаје да пребива
у лажи још више од једне деценије сведочећи је свим Србима као „најистинитији“ синод
Цркве Христове.
И кад смо већ у Грчкој, ту је вредно
поменути и детаљ који показује карактер личности и хришћански морал мисионара/бизнисмена.
Једном приликом, у вожњи аутом уским улицама Солуна духовно чедо г.Станковића
које је управљало возилом нехотице очеше паркирани аутомобил. У нападу гнева
пастир добри почиње да виче налажући возачу да брзо настави даље да вози, што би
наш народ рекао, да кварно побегне. Диван пример благослова. Нити је поштено
зауставио возило, нити погледао учињену штету, нити потражио оштећеног да
хришћански како доликује ситуацији, док их Бог посматра реше проблем. Сведок
тог догађаја којег лично познајем остао је згранут, и то не може да заборави.
Али то свакако није усамљени случај, јер постоје многи којима Станковићеви
„благослови“ нису оштетили ауто, него уништили животе. И они могу да сведоче,
ако желе.
А када смо већ у теми о почецима „мисије“, не
могу а да се не дотакнем још једне врло болесне лажи коју господин Станковић и
остала „хришћанска“ господа и даме сакупљене у тој верској заједници шире
Србима. Господин Станковић је раширио лаж – причу која је сада постала
„агиографско предање“ међу следбеницима лажи, како је њега за апостолску мисију
у Србији изабрао сам Бог и Пресвета Богородица. Догађај се десио на Светој гори
1996.
Учесници тог догађаја били су три зилота
Србина: Данило, Серафим и Акакије. На предлог и инсистирање самог Акакија, и на
велико изненађење Данила и Серафима јер је првобитна сагласност била да се
савршено повуку „у пустиножитељство“, требало је молитвеним жребом, извлачењем
куглица од бројаница из скуфије, да се „види шта је воља Божија“ и ко од њих
тројице „треба да буде рукоположен“. Није се ни помињало напуштање Свете горе,
нити било какав одлазак „на мисију“ у Србију, већ само рукоположење како би они
„у пустињи“ имали своју службу. У скуфију су ставили 3 куглице различитих боја,
које су означавале сваког од њих појединачно. А затим се један од њих (Серафим
или Данило, не Акакије!), досетио да треба да се убаце још две – једна „да се
рукоположе сва тројица“ и једна „да нико не треба да буде рукоположен“.
Помоливши се Богу да им открије Своју вољу приступили су извлачењу куглице.
Акакије је био тај који је извлачио куглицу. И извукао је пету куглицу,
управо ту која је означавала да нико од њих не треба да буде
рукоположен. Прва двојица су то испоштовала до дан данас, а трећи
учесник тог догађаја, господин Станковић, не само да је погазио вољу Божију
коју је сам тражио и за коју се молио да се пројави, већ ју је Србима
кривотворио и говори како је куглица са његовом бојом извучена и како је тобож
он Богом изабран, ни мање ни више него за апостолску мисију. Да није тужно, било
би смешно, јер су последице те преваре трагичне.
Пошто се друга двојица учесника тог догађаја и до дан данас држе воље Божје да не буду рукоположени, иако им је више пута рукополагање било предложено, они су и живи сведоци истине о којој овде пишем. Један од њих, отац Серафим сам сведочи о том догађају у снимљеном телефонском разговору са братом Лазаром флоринцем који се десио 2011. године. Тај разговор је веома занимљив јер поред описа тог догађаја о којем сам писао сведочи и друге важне ствари везане за карактер и делање нашег несрећног брата Србина, Немање Станковића. Разговор можете послушати (овде:). Разговор о жребу почиње од 14-ог минута.
Каже даље у интервјуу г. Станковић:
„Постоје у Србији представници још неколико старокалендарских
грчких синода, који се међусобно не признају али су сви усаглашени око следећих
ствари – да не признају Српску ИПЦ; да не признају Српску Цркву светог
патријарха Варнаве, наглашавам, не германовску цркву, коју зовемо још и
авнојевском, него Српску Цркву из времена патријарха Варнаве. Такође, не
признају светог владику Николаја. Отац Јустин Поповић за њих је јеретик, док
групе са матејевским предзнаком у свом ексцентричном зилотизму иду и даље, тако
што у целини не признају Руску Заграничну Цркву, Руску катакомбну Цркву нити
било кога ко не прихвата њихове секташке догмате и њихов секташки матејевски
менталитет.”
Око тога зашто матејевски Синод Грчке
Православне Цркве не признаје нити један од легиона флоринских синодића, oд
којих је господин Станковић после више од деценије опрао руке у потрази за
митром, нити од икс РПЦЗовских, РПАЦовских и РИПаЦОвских ЛГБТ синода код којих
је на крају и сам завршио а које је раније у својим јавним гласилима пљувао и
негирао - и све то само због тога да би митра легла на главу, можете
прочитати овде (овдe:) и (овде:) и (овде:). Има још
много детаља, али то је за оне истинољубиве душе србске који се буду
заинтересовали да их сазнају.
Лаж говори г. Станковић кад каже да „ексцентрични зилоти матејевци не признају
никога“. “Матејевски“ Синод не исповеда и никада није исповедао такозвану
теорију прекидача коју Цркви приписују, то јест да су старокалендарске цркве
светског православља изгубиле благодат „аутоматски“ 1924. године. И никада није
осудио као јеретике ни вл. Николаја (с којим се наш вл. Матеј сретао на Светој
гори, када је вл. Николај нарочито дошао да га посети, после промене
календара!), ни аву Јустина Поповића, нити планира да их икада осуди. А камоли
да је, Боже сачувај, пљунуo на крв Јасеновачких мученика. Уколико постоји неко
од матејеваца у Србији ко мисли другачије, то је његов лични став и лична
одговорност, супротстављена исповедању Цркве.
О оцу Јустину Поповићу могу да кажем да га
ми Срби матејевци, на жалост, не можемо примити за светитеља, јер смо дужни да
у акривији будемо у послушању светим Оцима, и будући да је свима позната његова
двосмислена екпесиолошка позиција све до смрти (на речима и у духу одлучно
против јереси, на делу, по људској слабости и можда принудној изолованости, у
општењу с расколницима и јеретицима). Ми знамо да је он слао своје „ученике”, кад су били у Грчкој,
да иду у матејевски манастир у Кератеи (за Иринеја Буловића то знамо 100%, он
је био и то рекао оцима у манастиру, за друге не можемо да тврдимо са том
сигурношћу). Ми с радошћу читамо сва његова дела - и Догматику, и Тумачења
Светог Писма, и Житија Светих, и анти-екуменистичке списе и надахњујемо се
истином у њима. Али нам он не може бити у свему правило вере, јер се његов
поступак разликује од поступка Светих Отаца у аналогној ситуацији, који су нам
правило вере (Марко Ефески, Теодор Студит, Максим Исповедник...). Ми му наравно
ни не судимо, него га са љубављу и надом препуштамо Богу и милости Његовој.
Међутим, по омологији вере г.Станковића који
јавно говори да је СПЦ изгубила благодат доласком на чело Титовог патријарха
Германа, ни он сам ни читава његова СИПЦ (сатанина истински псеудославна црква)
простом логиком не може да призна аву Јустина Поповића за светог, иако га у
јавности лицемерно називају преподобним не би ли некако преварили и привукли
себи оне српске душе које би саблажњено главом без обзира побегле од њих када
би чули другачије.
Да говорим истину, прилажем у прилог видео
снимак са јутјуб-а (овде:). Од 0:23 секунде следи јасан
доказ о кончини оца Јустина Поповића са приказом фотографије човека који се
налази на умору. Тачно 4 дана пре смрти, и то у пуном литургијском јединству са
по Акакијевом исповедању безблагодатном и јеретичком Германовом црквом и са
новокалендарцима.
„Авву је и јутрос причестио отац
Атанасије. Јавили смо Атини, и сви се тамо моле (безблагодатни
схизматојеретици).”
Лицемерство господина Станковића је и овде
јасно видљиво. У очима Срба, аву Јустина назива светим преподобним, а у срцу га
зна као некога ко је до саме смрти примао сатанину причест Германове авнојевске лажне цркве и са њом био свезан до смрти у једно тело са све
новокалендарским схизматојеретицима.
Дакле, Срби, не верујте лукавом г.Станковићу
нити његовим жречевима у мантијама преко којих вас лаже и на превару заводи.
Знате његово исповедање, а сада знате и кончину оца Јустина. Сами расудите да
ли је онда његовој омологији вере доследно да г.Станковић исповеда да је отац
Јустин свет. Ако ипак тврди да јесте, пљунуће у своје исповедање и свима вама
колективно у лице правећи вас идиотима. И тиме, сам ће исповедити оно што
лицемерно осуђује, јерес екуменизма - да у општењу са јеретицима и расколницима
постоји спасење и светост. И под сопствену анатему пада. А и ви са њим.
Што се тиче Владике Николаја. Он, као
епископ канонски рукоположен пре првог раскола 1924, сплетом околности се
упокојио у америчкој митрополији која је била екуменистичка и обновљенска група
у расколу чак и од официјелног православља (практично је био истеран и из СПЦ,
а ни у РПЦЗ му нису дали места). Ми (већина „матејеваца“) Владику
Николаја, искрено љубимо и поштујемо, али због формалног канонског статуса
нажалост не можемо да га примимо и славимо као Светитеља у литургијском смислу.
Али га ни не одбацујемо, јер ако се спасао покајањем у последњем часу и милошћу
Божјом, онда је спасен, а спасени су са Светима, и сами су свети. Да је Владика
Николај 1956. основао Србску заграничну Цркву, како је намеравао и започео
(због чега га је УДБА и убила), и да је та црква била ван општења са
официјелним православљем (као што би била, јер је нико не би признао, осим
можда РПЦЗ), тада би се он морао аутоматски примити и препознати као
православни епископ – исто као два грчка епископа 1935. по повратку из
новокалендарске схизме. Јер, убијен је, дакле, у намери да организује истински
православну србску Цркву, а Господ прима намеру, гледајући у срце човеково. Па
ако је њега тако примио Бог, тако ћемо га примити и ми.
Још голему и глупу лаж говори г.Станковић када каже: „Матејевци не признају Руску Заграничну Цркву,
Руску катакомбну Цркву нити било кога ко не прихвата њихове секташке догмате и
њихов секташки матејевски менталитет”.
Матејевски Синод је са РПЦЗ 1976. прекинуо
општење зато што она није испунила оно на шта се обавезала када је 1971.
ступила у општење са нама - да ће дати православно исповедање вере о
новокалендарцима, и да ће прекинути неформално општење са њима и са осталим
екуменистима из званичног православља. Уместо тога, они су наставили са
безакоњима и саслуживањем са новокалендарцима (под агресивним утицајем групе
епископа модерниста која је на крају довела РПЦЗ до уније са МП). Наши епископи
су стрпљиво чекали 4 године, и на крају општење прекинули са овом поруком: „Ми
смо 4 године били у заједници Духа Светога са вама, али од сада (због
игнорисања молбе да се да православна омологија и настављања саслуживања са
новокалендарцима) свака даља веза са Вама зависиће од вашег будућег става и
евентуалног ревидирања вашег Вјерују у вези са новокалендарским питањем, за шта
ћемо се и непрестано молити Господу“. Тај исповеднички а братски став је
немогуће формулисати хришћанскије, истинитије и светодуховније од овога. Више о
нашем јединству са РПЦЗ и о свим тадашњим догађајима може се прочитати (овде:).
Свету Руску катакомбну Цркву и све њене
мученике и исповеднике славимо и подражавамо им као светлом и правом примеру на
који је свака помесна Црква требало да се угледа.
Не признајемо и са гнушањем одбацујемо само
ЛАЖНЕ КАТАКОМБНИКЕ, као што је онај од којег
је г.Станковић добио епископски духовни ген смешан са содомским прејемством.
Више о томе у ова три текста које је објавио сајт Борба за веру (овде:1)
(овде:2)
(овде:3).
+
Ми истински православни Хришћани, који се за разлику од акакијеваца трудимо да уз Божје заповести испуњавамо и отачке („не будите глупи“ - Антоније Велики), све ове глупе и провидне лажи г.Станковића доживљавамо као исте са лажима из једне друге сродне секте - римокатоличке, које се проповедају са Каптола (нпр. како је Јасеновац био „радни логор са културним садржајима“, а да је „темељитим антрополошким истраживањима терена и ископавањем гробница нађен тачно 481 костур“, „за већину којих је утврђено да су умрли од епидемијских болести“ - хрватска википедија). Јер у суштини те лажи су из истог извора. И то није никакво чудо, с обзиром да „апостолско прејемство“ апостол Срба Акакије има од епископа који је био човек у молитвеном јединству и друг са римокатолицима (на сликама архиепископ Леонтије Чилеански, хиротонисан у „сергијанској апостасији!“, који је примио у цркву као свештеника будућег „епископа“ РИПЦ Лазара Журбенка, претходно му „благословивши“ да из катакомбника иде код епископа МП да од сергијанаца прими свештенички чин!).
Али главна
поента је у овоме. Као што рече истинским Хришћанима о лажним хришћанима
Владика Николај: „Лажов се правда вашом истином, јер своје нема“. Тако
је у свему до данас чинио и лажов Акакије Станковић и његова секта обожаватеља
и поклоника лажи, и ми то јасно видимо.
Јер данашње
исповедање већине „истински православних хришћана“, па и притворно
човекоугодничко исповедање г.Станковића, је “матејевско“ исповедање (тј.
светогорско, од 1924.) – које је у нашој Мајци Цркви чувано без икакве измене и
без скретања од првог дана новокалендарске шизме непрекинуто до данас: „Новокалендарци
су расколници, екуменисти-унијати су јеретици, расколници и јеретици су изван
Цркве а изван Цркве Благодати Духа Светог и спасења нема; са њима општење није
допуштено“.
То исповедање су у почетку држали и бивши
спонзори г.Станковића флоринци, а затим су 1937. од њега одступили кад је
Хризостом Флорински самовољно изменио то саборно исповедање Цркве (својом
теоријом „потенцијално-актуелно“) и направио први грчки раскол међу ИПХ, затим
су му се на речима вратили кад су добили антиканонске подземне хиротоније од
РПЦЗ, а на делима су наставили да причешћују и венчавају новокалендарце и
унијате све до данас (за паре - јер ако новокалендарци јесу, паре нису
безблагодатне).
РПЦЗ је била у литургијском општењу и са
новокалендарцима и незванично са званичним црквама (СПЦ, Јерусалимском
патријаршијом...), затим анатемисала јерес екуменизма (са тумачењем да се то
односи „само на припаднике наше цркве“), па онда наставила да општи са
екуменистима, под своју анатему павши, на крају усвојила јерес
кипријанизма-флоринизма и коначно се сјединила са „мајком“ МП.
„Руски катакомбник“ и „канонски
архијереј РПЦЗ, блажене успомене, архиепископ“ Лазар Ђубренко, духовни
родитељ СИПЦ и „епископа“ Станковића био је свештеник МП (за коју Станковић
исповеда да је „сергијанска апостасија“) у интеркомунији са папистима,
затим је у том чину примљен у РПЦЗ, затим је скупа са целом РПЦЗ од 1994-2001.
био у јереси кипријанизма-флоринизма, да би на концу за бизнисмена Станковића и
његове српчиће постао свети исповедник.
Сви они су се данас после скоро вековног
лутања кроз пустињу вратили акривичној „матејевској“ еклесиологији - баш као
древни јеретици полуаријанци, који су анатемисали Никејско исповедање (и
омоусиос, и никејске исповеднике), па се после тога ипак вратили на њега. Али
полуаријанци су се вратили Цркви у покајању, и нису својом магијом постали
свети исповедници као савремени полуекуменисти за које Станковић у интервјуу
говори својим лудим верницима: „Борци против апостасије, за одбрану
православља, исповедници који су сви заједно утрли пут борбе данашњим
ревнитељима православља широм света, искристалисали еклисиологију
војинствујушчег православља - они су нови свети оци, њих треба сви да следимо,
пред њима да се смиримо“.
Па побркани лажов, и нехотице, као његов
колега Кајафа у своје време (Јован 11:49), пророчки изриче истину лажљивим
устима, на осуду самом себи: „А не да оце исповеднике, истинске борце за
православље, протагонисте свештене борбе, одбацујемо и игноришемо, уздајући се
у свој ум и своје расуђивање, смишљајући неке новокомпоноване еклисиологије, и
оснивајући некакве нове црквене заједнице.“ Јер једна је исповедничка
истинска еклесиологија, иста од 1924. до данас, коју су одбацивали и флоринци,
и Акакије и РПЦЗ и сви рођени од њих, смишљајући нове властите труле
еклисиологије, и оснивајући легионе нових псеудоцрквених заједница (од којих је
последња управо Станковићева СИПЦ секта) - да би се на концу лутања вратили
управо на њу. То је она еклесиологија коју је сам Господ обасјао Крстом
од светлости са Неба 1925, да може да је види цела васељена.
И Акакије,
који је мало (малкице) интелигентнији од својих следбеника, схватио је да
бизнис са трулом еклесиологијом више нема неку перспективу међу Србима који су
понешто у међувремену о Цркви научили, и сад кад има позицију испод митре и
панагију на трбуху поново се вратио на здраву, „матејевску“ еклесиологију. Па
им говори: „мало стадо Христово по својој сили „држи то што има“, тј. чува
оно што нам је предано од отаца: отачко предање, црквени поредак и истину
православља“. Али не говори чије је то предање и истина Православља, и да
то што његово стадо данас „држи“ није његово и његових отаца са криминалном
прошлошћу, него крадено туђе благо. Логично – ко лаже, тај и краде. Па он, чије
су једино лажи, за онога од кога је благо украо виче: „Лопов, држите лопова!“.
Али као што ни сатани који истину користи да
сакрије своју лаж иза ње истина не користи, тако ни данашње истинско исповедање
неће користити ни лажовчини Акакију, него ће му само бити на суд и већу осуду.
+
Али ми, истински Хришћани и синови Цркве, у
овоме видимо и већи духовни смисао, велико испуњење обећања Божјих. Јер тај
лицемерни повратак на истину (не у истину, него на место истине!) свих данашњих
квазиревнитеља православља пониклих у расколима и јересима и шунд
еклесиологијама, представља њихово поклоњење истини. Исто поклоњење као оно
које су учинили десеторица браће Јосифу у Египту (1. Мојсијева 42. и даље).
Исти они који су бацили Јосифа у јаму (јер је „сањао“), нехотице су се у свом
лицемерном кукавичлуку поклонили њему као цару кад је завладао над
Египтом. И данас исто тако су и браћа Матејева, сви они синови
Израиљеви који су га бацили у јаму (његово исповедање) да би
они постали наследници истине (флоринци-хризостомовци, кипријановци,
ревнитељи из РПЦЗ и са њених олупина, диомидовци из МП, срби
акакијевци...), после много година, несвесни а гладни истине, дошли и
поклонили се њему – његовој истини која царује над Египтом екуменизма
данас (а ту је и једанаести, најмлађи брат Венијамин – Артемије, који
још треба да дође и да се и он поклони истини, само да довољно огладни!). Јер
„беше глад велика по свим земљама“ (1.Мојс. 41:57), и нема жита нигде, нема
Хлеба, осим код новог Јосифа – Матеја, Хлебодавца!
А у томе је и преславно испуњење
пророчанства из Откровења, датог нашој Цркви, Филаделфијској: „Ево дајем ти
из синагоге сатанине оне који говоре за себе да су Јудејци а нису, него лажу;
ево, учинићу да они дођу и да се поклоне пред ногама твојим, и да знају да те
ја љубим“. (Откровење 3:9).
И ето, Срби: Данас се испуни ово Писмо у
ушима вашим. (Лука 4:1).
Јер, свако ко данас даје истинско
православно исповедање о јереси екуменизма и расколу новог календара, долазећи
из синагоге сатанине светског православља или зилотских раскола, у том
исповедању чини поклоњење истини „матејевске“ Светогорске еклесиологије,
истините и никад промењене од првог дана 1924. до данас, и заувек обасјане
небеском светлошћу Крста. А да ли ће је прихватити и постати син истине, или ће
остати онај који говори за себе да је Јудејац а лаже, сад зависи само од њега.
Све лажи и хуле изречене на „матејевце“ и
Владику Матеја (а „најингениозније“ од њих су
измислили и изригали управо Акакије и српски акакијанци - не грци!), само
су јарећа крв коју су браћа Јосифова просули на његов хитон не би ли „доказали“
да га је звер појела (1. Мојс. 37:31)! Крв јарећа, нечиста – тајно
жртвоприношење сатани. Ко има уши да чује, нека чује!
Као што је духовни вид браће Јосифове био
помрачен злочином над њим, и као што је духовни вид древних Јудејаца до данас
помрачен злочином над Оним Кога је Јосиф био праобраз, Месијом Христом, тако је
и духовни вид оних који за себе тврде да су истинити Јудејци, а нису него лажу,
помрачен злочином над истинском Црквом, Телом Христовим.
Зато послушајте Господа, сви који сте се већ
поклонили нашем исповедању, исповедању Кротких лафова Светогораца и Владике
Матеја, сви ви из синагоге сатанине који говорите за себе да сте Јудејци а
нисте него лажете, и познајте – нас Господ љуби, јер смо ми у вољи Његовој, и
одржали смо Његову реч (Откровење 3:8), реч истине, и нисмо је се никад одрекли!
И Он је Тај Који је учинио да нам се поклоните, као неправедна браћа зликовци
Јосифу! Он је тај који је послао Новога Јосифа пред вама, да вас својим
исповедањем сачува на земљи и да вам избави живот избављењем превеликим (1.
Мојс. 45:7)!
Будите и ви љубљени, покајте се, постаните и
ви Јудејци истинити, једни од нас. Чекамо вас, и руке ширимо да вас загрлимо, и
тајно као Јосиф сузе проливамо над вама, у Филаделфијској Цркви, Цркви
братољубља. Амин!
„Син умножени је Јосиф, син умножени, зилот
син мој најмлађи, мени се обрати. Против њега већаху, и грдише га, и на њега
гађаху силним стрелама. И сломише се силно луци њихови, и раслабише се жиле
мишица руку њихових, руком Јаког Бога Јаковљевог!“
(1.Мојс. 49:22-24, превод седамдесеторице).
+
И за крај ове мучне и нерадо писане
апологије да још једном цитирам брата Евсевија: „Са злом се не дискутује – зло
се избегава: Од зла у сваком виду уклањајте се (1.Сол.5.22). Због лажи сам
изашао из београдске патријаршије, због лажи сам изашао из РПЦЗ, због лажи сам
отишао од Акакија; због лажи се гнушам Артемија (не њега као дедице, него
његовог богомрског лажног исповедања). Бог, Који не обмањује (Тит 1.2), увек ми
је показивао лаж, и тако су ми те пројаве увек биле путеводитељнице ка Истини.“
(И још само да додам да Евсевије не жели ни да демантује оно што Станковић лаже
о његовом личном статусу у јадном покушају да га дезавуише, па ни ја нећу
говорити о томе, осим да је у питању још једна глупа лаж – а ко жели да зна
истину, може да дође и види, и сазна).
И ја желим да и свим Акакијевим следбеницима
који су залутали у лаж, ово мало али јасно обличење неких његових лажи буде
путеводитељство ка истини. А онима који то не желе, него желе да верују у лажи
г.Станковића, нека је Бог у помоћ. Док су још живи. Јер када оду одавде, и
највећи, најбољи и најчистији подвижници међу њима падају у руке демона који их
одвлаче у пакао - као што су се у то сами уверили, јавним чудом које су сами од
Бога тражили и за које сада сви знају, да немају изговора (смрт монахиње
Ипомоније у манастиру Нови Стјеник – детаље о томе видети на крају текста
објављеног на сајту Борба за веру (овде:).
Завршавам речима из житија Светог Саве
Немањића ,,...Сведочим сушту истину. Ко је од Истине, осетиће истинитост
искрених речи; ко је против Истине, Истина му неће наметнути себе силом, већ ће
се тихо са небеском сетом повући од њега и уздисајно дошапнути небу: оглувео је
од гордости и греха.”
„По свој земљи да се затре лаж!“
(Свети Сава, Законоправило)
Србину Немањи Станковићу од срца желим добро
телесно здравље и коначно дозивање памети, одрицање од лажи и повратак истини,
на спасење своје и свих око њега а на радост свих нас. Овај горки лек
нека прими са смирењем на корист и спасење.
Брат „Матејевац“
П.С. Будући да су акакијевци након овог
одговора и јавног доказа да је Акакије лажов изменили првобитни текст
интервју-а и направили се луди да су лаж икада изрекли, објављујемо фотографију
интервју-а пре направљене измене. Питамо да ли је неопходно да их аргументовано
разобличимо као лажове и за све остале лажи изречене о Евсевију не би ли и њих
уклонили?
