ПРВО ЉУБАВНО ПИСМО САЈТУ ,,БОРБА ЗА ВЕРУ''
Ко није
против вас са вама је (Марко 9:40)
Најпознатији
и најутицајнији (мада практично једини) антиекуменистички форум у СПЦ, сајт
Борба за веру, недавно је објавио да СПЦ, као институција, више не
постоји (:овде).
Браћа и
сестре антиекуменисти са тога форума признали су пред Богом и urbi et orbi коначно објавили истину о којој смо
ми говорили већ безмало три деценије. Када смо ми то изрекли, недуго после
Баламандске и Шамбезијске уније средином деведесетих година прошлог века, од
братије и отаца, антиекумениста који су тенкове у борби за веру до данашњег
дана турирали у леру или возили под ручном кочницом, проглашени смо:
"саблажњеним новообраћеним зилотима, ревнитељима али не по разуму, који
опијени расколничким духом и фанатизмом у име чистоте вере одлазе у своју
утопијску заједницу 'канонски чистих', 'истинитих православних хришћана', одбијајући
да се за чистоту вере и поштовање канона боре у својој Мајци Цркви"; и
који су „највећа препрека борби против екуменизма у СПЦ" (Владимир
Димитријевић).
Тенкови
Борбе за веру у међувремену се нису померили са места, потрошено је много
(народног) горива и много муниције испуцано у ваздух, окупатор је напредовао и
чврсто заузео и касарне и све стратешке тачке, и сада команда из штаба наређује
повлачење на резервне положаје (у „оазе“). А нас, који смо на слободној
територији у православним оазама већ четврт века команданти Борбе за веру
прогласили су дезертерима. Иако смо се тамо повукли само зато јер нисмо хтели
да учествујемо у дефетистичкој стратегији команде (стани-крени-стани), која је
у својој суштини представљала колаборацију са непријатељима, и свенародну
погибију којој смо данас сведоци. Као што су наши преци, Солунски ратници који
су се у видљивом великом рату за Крст Часни и Слободу златну привремено повукли
у Грчку из окупатору предате и издане Србије били „дезертери“, тако смо то у
невидљивом Великом рату, поносно, и ми.
Ипак, сада
када смо сагласни о чињеници (да СПЦ као институција више не постоји), можемо
да закључимо да се суштинска разлика у нашим ставовима огледа само у разлици у
брзини перцепције: они су данас објавили да је кућа пала, са хуком; ми смо пре
25 година рекли да је кућа окупирана и минирана, поткопаних стубова и напрслих
носећих зидова, и разваљеног крова – да се накривила и да се руши, и да нема
живота у њој. А разлика у перцепцији је и разлика у реакцији – савесни и
непристрасни грађевински инжењер који осмотри кућу на клизишту сместа ће је
прогласити рушевном и небезбедном за становање, док ће носталгични станар рођен
у њој одбијати да то прихвати и тежити да остане у кући, док му се не сруши на
главу („то је кућа моја и мојих предака, немам друге и немам где, Бог неће дати
да падне а и ја ћу мало санирати темеље“). Ми сасвим разумемо емотивне реакције
станара, бораца за своју кућу: и то што нису хтели да изађу из своје зоне
комфора (=утехе), и то што су оне који су им кућу поткопавали док су они
спавали великодушно називали благодатним слугама Бога (стокхолмски синдром), а
чак и то што су потезали пушку на нас који смо им можда досадно али заиста
добронамерно и братољубиво говорили да се кућа руши и да ваља бежати из ње и на
време спасавати једино што се спасти може - душе. Једино што не разумемо, и што
нећемо никад разумети, јесте њихов став, противан речи Божјој („ко није против
вас са вама је“) – да ми нисмо православни Срби Христови, него расколници,
разоритељи Цркве.
Уважена
братија и оци са Борбе за веру су, дакле, објавили: „Српска Православна
Црква – институционално – више не постоји. Постоји Српска Црква коју чине сви
Срби који православно верују. То је, дакле, њено суштинско, мистичко,
светотајинско постојање. Једноставније речено, Српску Цркву данас чине
светосавске оазе, они епископи, свештеници и јеромонаси око којих су окупљени
правоверни Срби, који су међусобно сједињени неисквареном вером, и причешћем
Телом и Крвљу Господњом. Апелујемо на православне Србе, наше читаоце: идите на
службе искључиво код клирика који нису екуменисти, новотарци и коронаверци.
Али, чувајте се раскола!“
Али из неког
разлога нису рекли и не говоре најважније: ко су ти епископи, ко су и где ти
свештеници и јеромонаси који стоје у неисквареној православној вери?
Ко су и где
су високи клирици који су исповедили да нису чланови сатанине синагоге,
Светског савеза (лже)цркава?
Ко су и где
су они који су исповедили да су одбацили унију са папистима коју је 1965.
склопио истамбулски патријарх Атинагора а до данас у њој стоји његов
наследник лажнокрштени турчин Вартоломеј, официр османлијске војске
у православној униформи?
Вартоломеј – официр турске армије
Ко су и где
су они који су исповедили да одбацују унију са монофизитима у којој званично
стоје антиохијска и александријска патријаршија?
Ко су и где
су они који су исповедили да одбацују унију са новокалендарским и
новопасхалским расколницима?
Без те
конкретне информације и без таквог конкретног исповедања и делања (ортопраксије
- прекидања заједнице са лажноименим православнима), ова објава је празнословна
– постојање те Српске Цркве можда јесте мистично, како браћа кажу, али није
реалистично. То јест представља еклесиолошки докетизам („фантазијатство“). Јер,
ако се у реалности не зна епископ који је то јавно исповедио, и ако га нико
није чуо да је то исповедио и да је прекинуо општење са беззаконицима, он пред
Црквом не постоји („срцем се верује за праведност, а устима се исповеда за
спасење“, Римљанима 10:10). А басна о Цркви невидљивој и мистичној – то је
стара и осуђена протестантска јерес. Ако браћа тајновидци знају ко су ти
епископи и ко су и где су ти свештеници који стоје у Правоверју и који су се
исповедањем и у богослужбеној пракси савршено одвојили од псеудоправославних
одступника, они су дужни да то и објаве. Иначе, даће одговор Богу за сваку душу
која погине под рушевинама оклевајући да изађе из окупираног Јерусалима, или
умре у лутању у пустињи тражећи њихове мистичне оазе (у којима нема екуменизма,
новотарства ни коронаверја – уније се не помињу, јер су, ваљда, мање битне и
мање опасне од корона-јереси).
У наставку,
објавићу део братске полемике коју сам пре мање од годину дана водио са браћом
са Борбе за веру, у приватној преписци, на ове теме. Када сам иницирао тај
дијалог, мислио сам да ће он бити и остати приватан. Непосредни повод за
разговор биле су неправедне речи браће упућене мени, које су у мени изазвале
противљење и ревност: „Ти ниси део СПЦ“ (стари трули догмат
њихових старих учитеља из ССЦ – оних за које сами данас кажу да су „буљук
отпадника и непријатеља Цркве“). Сада, када су схватили и сами објавили оно што
сам им ја тада рекао, цитирајући Владику Николаја - да „Српску Цркву чине
сви Срби који православно верују“ - изгледа ми да су се наши ставови о
истини и додатно приближили, и да је дошао тренутак да дијалог буде јаван, и да
се можда јавно и настави. Зато, нека ми не замере уважена и драга браћа што га
објављујем (њихова писма нећу наводити у целини, него само цитирати у
релевантним изводима).
ПРВО
ЉУБАВНО ПИСМО БОРБИ ЗА ВЕРУ
„О да бих
имао кога да ме саслуша!“ (Јов 31:35)
„Где је
место разуму? Уклањати се од зла јесте разум.“ (Јов 28:12,28)
Морам да вам
напишем, не могу да издржим, кипи из мене, од сувишка срца уста морају да
проговоре.
1. Чини ми
се да нисте идеално разумели моју личну позицију. Ја сам
припадник СПЦ (не окупиране институције београдске патријаршије, него слободне
земаљске филијале Небеске Србије). Пошто не могу да будем у општењу са
јеретичком јерархијом (савест не да, врло добро знам да тад не бих био
православан ма како се успешно оправдавао плотским разумом), морам да тражим
Литургију на другом месту, привремено, под епископом односно епископима који
имају несумњив догматски, канонски, и историјски легитимитет. Као што је нпр
Максим Исповедник из своје помесне цркве отишао на православни запад када су је
окупирали јеретици. Или као што је Немања из своје помесне јурисдикције (Барске
архиепископије) отишао на православни исток кад су латини постали анатемисани
јеретици. Или као што је Сава Немањић из своје канонске јурисдикције отишао
православним никејцима када је Охридска архиепископија постала расколничка и
латинофрона. Да ли су се они борили „споља“ или „изнутра“ (то сам питао давно и
брата Влада Димитријевића, па ми никако није одговорио)?
2. Што се
тиче СПЦ, она, по мени, више нема ни догматски ни канонски легитимитет
(догматски је изгубљен јавним исповедањем екуменизма, и чланством у ССЦ...;
канонски је изгубљен општењем са расколницима и јеретицима...). Постоји сачуван
још само историјски легитимитет. И, донекле, морални – који се држи на арматури
морала наших благочестивих предака од чијег наравственог предања сви Срби нису
сасвим одступили, и на 7000 оних у србском Израиљу који нису преклонили колена
пред Ваалом. Дакле, читава грађевина стоји на два стуба, оба пољуљана и
напрсла. А у олтару су магарци. Ангели, можда, можда, још увек придржавају кров
на друга два угла - али колико су дуго подржавали кров ангели португалске,
галске, шпанске, италијанске цркве нпр. после 1054, и зашто су га пустили?
3. „Ви
гледате по спољашности. Ако је ко уверен у себе да је Христов, нека опет
помисли у себи да као што је он Христов, тако смо и ми Христови“ (ДАп.10:7).
Владика Николај је рекао: „СПЦ укључује све православне Србе (сем непокајаних
безбожника). Не треба је стешњивати под један шатор“. А ви му немојте
противречити, браћо, много се грешите. И ја сам православни Србин, “борац
изнутра“, јер никуд нисам отишао изван Цркве отаца својих. Само сам,
привремено, под другим, суседним шатором, шатором Кумова рода нашег. И тамо је
Свадба Царевог Сина, али тамо Свадби не присуствују разбојници и убице. И тамо
нема паса испод столова, којима пијани стари сват и девери бацају комаде
царског Хлеба.
4. Мислим да
грешите што не желите да пишете о владики Артемију. Зато што је много народа
пошло путем те заблуде, са тенденцијом да их временом буде све више. И они су
веома уверени у Артемијеву правилност и у свој избор (ересис). А готово нигде
не може да се прочита или чује конкретно и аргументовано обличавање Артемијеве
заблуде – све се своди на уопштена и паушална етикетирања („расколници“,
„парасинагога“, блабла...), на линији Атанасијеве полуистините оптужнице и
пресуде. Која артемијевце уопште не погађају. Него им чак увећавају (лажни)
кредибилитет, као „неправедно оптуженим“ и „гоњеним“ „чистим“ „православцима“,
чуварима Косовског завета. Док суштина њихове лажи остаје невидљива. Владика
Артемије је идол истинског православља. Дужност православних је да руше идоле.
(ово су
текстови о владици/монаху Артемију које уредништво Борбе за веру није желело да
објави – линкови: Свети
Јован Златоуст и владика Артемије; Свети
Марко Исповедник и владика Артемије нови исповедник; О
монаху-немонаху Антонијуи његовој вери; Нисам
расколник – Кир Максиму)
5. Огромну,
немерљиву штету чине лажни „истинито православни“ – не мању него екуменисти.
Тј. „артемијевци“ као расколници од „вас“ (СПЦ), и легион „флоринаца“ као
расколници од „нас“ (историјске канонске старокалендарске јерархије). Како
отпадија напредује људи ће све више напуштати брод који тоне, и излазиће из СПЦ
(и нарочито МП), али ће одлазити пиратима, у раље ајкула, или на острва на
којима су људождери. Када бисте ви, или неко, допустили да се слободно прикаже та
истинска историјска слика истинског Православља, коју ни ви сами нисте
сагледали односно дали јој шансу да се изрекне, све би било много јасније, и
много чистије. Постојале би само две опције: опозиција у СПЦ (која би морала
бити много енергичнија и принципијелнија од ове која је постојала до сада), и
мала, „алтернативна“ опција канонске исповедничке старокалендарске цркве (Грчка
архиепископија и Кипарска архиепископија; која би такође могла и требало да
буде изложена слободној критици). Сви остали симулакруми између били би
почишћени аргументованом историјском и канонском деконструкцијом, и напросто не
би постојали. А онда, ако би дао Бог да једног дана у Србији васкрсне
Православље возглављено неким епископом исповедником (или неколицином епископа)
који би прекинуо општење са јеретицима, сви ми који смо сада силом прилика са
Грцима без препрека бисмо се могли присајединити, односно „вратити“ у општење.
Ви, кријући историјску истину исповедничког Православља и не допуштајући браћи
својој да изрекну реч оправдања пред вашим судом без саслушања, бићете
саучесници у кривици за душе оних који су залутали, и који ће тек залутати у
сатанине алтернативе. И пред судом Божјим бићете уређивачки политичари (са
познавањем борилачких вештина), а не братољуби нелицемерни у послушању истине
(1.Петр.1:22). Знам да ви мислите да сам ја у делузији, и да сам само један од
маргиналних манијака расколника. Али ако се истина Божија кроз моју лаж покаже,
зар то неће бити обилно на славу Његову (Рим.3:7), славу истине? Зато, молим вас,
дајте ми шансу да вам покажем о чему говорим. Па макар у приватном дијалогу,
иза кулиса.
6. А да, на
силу, започнем дијалог са вама - јер Царство се на силу задобија – поставићу
вам једно питање (и надам се да ћете ми одговорити, и да на томе нећемо стати).
Али морате одговорити искрено, једноставно и без софизама.
Замислите
следећу, хипотетичку, ситуацију[1].
Сутра, преко
још живог патријарха Иринеја, Служба инсталира Иринеја Добријевића за новог
патријарха. Он, са својом екипом у Синоду, без сагласности комплетног СА
Сабора, декретом уводи нови календар. Део епископа се не слаже, протестује, али
апсолутно сви почињу да служе по новом. Ни један једини свештеник, нити
јеромонах у Србији не наставља да служи по старом календару (послушање, лудом
радовање), само велики део побуњеног народа престаје да иде у цркве где се
служи по новом („Верова ли ко у њега од главара или од фарисеја? Него народ
овај који не зна Закон, проклет је!“). Затим се јављају монаси из Хилaндара,
комплетно братство, који протестују против увођења новог календара и објављују
да прекидају општење са Иринејом Добријевићем и епископатом који иде по новом.
После тога народу прилазе два мирска свештеника, па затим постепено још
неколицина, и почињу да се поново служе литургије по старом. Иринеј позива
Вучића да интервенише („молише Пилата да Га погуби“ ДАп. 13:28), и Вучић шаље
жандармерију да силом растера верне из храмова. Полицајци, у пратњи епископа,
прекидају литургије, пребијају народ у храмовима, упадају у олтаре, преврћу
свештене сасуде и просипају и газе Свете Дарове. Под ударцима кундака гине
млада жена, трудница и мајка двоје мале деце, која је стала испред свештеника
покушавајући да га заштити својим телом (авај, узалудно, раскол је грех који ни
крв мученичка не може опрати). Храмови се отимају од старокалендараца (Вучићеви
комуналци зарађују плате), свештеници и монаси се хапсе, скидају им мантије,
насилно их брију и шишају, и трпају их у затвор без судске пресуде. Иринеј
Добријевић и СА Синод издају ово саопштење: „Они који следе стари календар
одвојили су се од Цркве, одсекли од Тела Христовог, навукли на себе проклетство
и анатему, и више не припадају Цркви, него су лишени божанствене Благодати и
причасници вечне муке“. Неколико година после увођења новог календара, постоји
800 парохија у Србији у којима верни настављају да служе по старом (са знатно
мањим бројем свештеника), и око 1 милион верног народа који су остали
„старокалендарци“ (око 200 000 оних који редовно иду у цркву). И ни један
епископ са њима.
Шта бисте
радили, и где бисте били, ви, ту, браћо?
Одговор
браће са Борбе за веру и друго писмо следе у наставку.
Евсевије П.
[1] Ово је верна аналогија ономе што се дешавало у Грчкој
1924. и у наредним годинама после новокалендарске шизме.
