Време када
се подвизавао овај блажени Марко истиче се славним догађајем: преношење чесних
моштију преподобног оца Нашег Теодосија из пештере у свету велику цркву. Примивши
свети ангелеки монашки лик, блажени Марко се настани у пештери и живљаше у њој.
Копајући у пештери рукама својим многа удубљења не само ради вежбања у молитви,
него и ради сахрањивања преминуле братије, он ископану земљу изношаше на својим
леђима. Тако се труђаше он непрестано у овом богоугодном послу, очекујући
велику награду на небу, а не желећи примати никакву награду на земљи: јер када
би га ко приморао да љубави ради прими што год за свој труд, он је то одмах
давао убогима. Осим тога блажени стави себи око паса ланце које ношаше у току
целог живота свог, проводећи дан и ноћ у молитви. Са непрестаном молитвом
блажени Марко сједињаваше и строги пост, пошто је сам Господ сјединио пост са
молитвом (Мт. 17, 21). Стога преподобни чак и воду пијаше на меру из бакарног
крста, који је изнутра био шупаљ.
На тај начин преподобни Марко коначно победи исконског непријатеља рода људског
који "жели против духа" (Гал.5, 17), умртви тело своје: не само
добровољним затвореништвом, него и трудом и оковима, неспавањем и глађу; не
само усамљеничким молитвеним тиховањем у мрачној пештери, него и копањем земље,
и опасивањем ланцима, и бдењем и постом. Пребивајући у ангелском лику, блажени
отац Марко показа се као бестелесан, и није се бојао смрти; напротив, смрт се
бојаше гласа његова као трубе архангелске. Јер преподобни отац наш Марко доби
од Бога такву силу чудотворства, да и мртви слушаху његова наређења, што је и
посведочено многобројним чудесима.
Једном када он по обичају копаше гроб, изнеможе од силног рада и остави гроб
тесан и недовољно дубок. Но утом умре један монах који је дотле боловао, и
пошто не беше другог места за сахрану, братија га донесоше у пештеру и једва
сместише у тесни гроб што га Марко беше ископао. Тада братија стадоше роптати
на Марка што због тесноће гроба не могоше како ваља положити покојника и
прелити га јелејем. А пештерник им се свима са смирењем клањаше, и говораше:
Опростите ми, оци, услед изнемоглости не доврших гроб. - Но они продужише још
јаче са пребацивањем и прекорима. Тада блажени рече мртвацу: Брате, пошто је
место тесно, помакни се сам, па узми јелеј и прелиј себе. - Мртвац пружи руку,
и подигавши се мало узе јелеј и прели себи крстолико лице и прса, па поново
врати судић, а сам на очиглед свих леже удобно и умре. - Од овог чуда све обузе
ужас и трепет.
Другом приликом догоди се да један брат после дугог боловања умре. Један од
његових пријатеља отре га по обичају сунђером, па оде у пештеру желећи да види
место где ће бити положено тело драгог му пријатеља, и упита о томе блаженог
пештерника Марка. А блажени му одговори: Иди, реци брату, да причека до сутра
изјутра, док ископам за њега гроб, и тада ће он отићи у покој вечнога живота. -
Оче, узврати на то брат пештернику, ја већ сунђером отрех његово мртво тело; а
коме бих ја рекао то што ми наређујеш? - Преподобни Марко му поново рече: Ти
видиш да гроб још није готов. И ја теби говорим: иди, реци умрломе овако:
"Поручује ти грешни Марко: брате, задржи се овде још овај дан, док спремим
за тебе гроб, па ћу те известити, и ти ћеш сутра отићи к твоме жуђеном
Христу."
Брат послуша, и отишавши у манастир затече сву братију где врше уобичајено
опело над покојником. Тада он рече покојнику: "Брате! Марко ти поручује да
гроб још није готов за тебе; стога причекај овде до сутра". - Тек што он
изговори ове речи уз чуђење свих, мртвац отвори очи, и душа се његова поврати
не говорећи, само отвореним очима гледајући. А сутрадан изјутра, онај исти брат
поново оде у пештеру да се обавести да ли је гроб готов. Свети Марко му рече:
Иди, кажи оживеломе: "Поручује ти Марко: остави овај временски живот и
прећи у вечни; предај дух свој Богу, а тело твоје нека буде положено овде у
пештери са светим оцима; јер ево гроб је готов за тебе".
Брат, вративши се, пренесе поруку оживеломе. Овај одмах склопи очи своје,
предаде дух у руке Божије, и би чесно положен у пештери у припремљени гроб. И
сви се запрепашћени дивљаху овом преславном чуду, како речју блаженога оживе
мртвац и поново умре по речи његовој; и прославише Бога од свег срца.
Ево другог чуда. У истом Печерском манастиру беху два брата, Јован и Теофил,
који имађаху веома срдачну љубав један за другога; од саме младости своје они
беху у свему једномислени и с подједнаком ревношћу служаху Богу. Они умолише
блаженога Марка да њима двојици ископа заједнички гроб, и да их у њему сахране
када им Господ нареди умрети. Након дугог времена старији брат Теофил отпутова
некуда манастирским послом. Утом млађи Јован, дивно угодивши Богу, разболе се,
и умре. И би положен у пештери у припремљени гроб. Кроз неколико пак дана
Теофил се врати с пута, и чувши за смрт брата Јована, стаде силно туговати. И
узевши са собом неколицину од братије, оде у пештеру, желећи да види на ком је
месту положен покојник. Но угледавши да је он положен у заједничком гробу на
горњем месту, Теофил стаде наговарати и силно роптати на Марка, говорећи: Зашто
си ти положио њега на моме месту, када сам ја старији од њега? - А смирени
пештерник клањаше му се говорећи: Опрости ми, брате, сагреших. - Затим,
обративши се покојнику, рече: Брате, устани и уступи то место твом старијем
брату, а сам легни на доње место.
И тог тренутка, на реч блаженога мртвац устаде и леже на доње место. Сви који
беху дошли с Теофилом видеше ово чудо, и спопаде их силан страх и ужас. А брат
који је роптао на блаженога Марка, паде пред ноге његове, молећи за опроштај и
говорећи: Оче, ја сагреших покренувши брата с места; молим те, нареди му да
поново легне на пређашње место. - Но блажени му одговори: Сам Господ уради тако
да тело овога покојника показа колику љубав он има према теби и после смрти,
потчињавајући се твоме старешинству и прелазећи са горњег места у припремљеном
вам заједничком гробу. Господ уради тако, да би прекратио непријатељство које
је настало међу нама због твог роптања, и да ти не би гајио злобу према мени.
Васкрсавати пак мртве - дело је Божије, а ја сам човек грешан, и зато не могу
сам од себе без разлога рећи овоме покојнику: устани и поново легни на горње
место. Нареди му ти, неће ли послушати тебе. А знај и ово: не би требало да ти
више изађеш из ове пештере, да би одмах наследио своје старешинство, и овога
часа био погребен овде. Али, пошто ти још ниси готов за одлазак из овог света,
иди, постарај се око спасења своје душе, и након мало дана бићеш донесен овамо.
Чувши ово, Теофил се веома снужди и уплаши, држећи да ће се одмах срушити и
умрети, нити се надаше да ће жив стићи до манастира. Но с муком дошавши к себи,
он се врати у своју келију, обузет неутешним плачем. Тада он раздаде све своје
ствари, а себи остави само кошуљу и мантију. И сваки дан очекиваше он смртни
час, и нико не могаше зауставити његов горки плач. А који покушаваху да га
утеше, они га само на веће ридање подстицаху. И не могаху га тих дана никако
приморати да ишти од хране окуси; сузе му његове беху хлеб дан и ноћ. Јер када
је наступао дан, он лице своје сузама умиваше, и говораше: Не знам да ли ћу
дочекати вече. - А када је наступала ноћ, он опет сузама замрачиваше светлост
очију својих, и говораше: Ко зна да ли ћу дочекати сутрашњи дан! Јер многи,
уставши јутром од сна, не дочекаше вече, нити други сан осим смрти; и многи,
заспавши увече, не устадоше са своје постеље. А како се ја могу надати да ћу
остати жив, када сам обавештен да за кратко време имам умрети?
И непрестано плачући и постећи се, он се стално мољаше Господу да му Господ по
неизмерном милосрђу свом подари време покајања. Радећи тако у току много
година, он толико сасуши тело своје, да су му се кости могле избројати; и од
многога плача он изгуби очњи вид.
Међутим, преподобни отац наш Марко, провидевши час одласка свог ка Господу,
позва Теофила и рече му: Опрости ми, брате, што ти зададох тако тешку и
дуготрајну бригу и муку, и моли Бога за мене, јер ево ја већ одлазим из овога
света. А ја, будем ли стекао слободу пред Господом, нећу заборавити да молим за
тебе Господа, да нас Он обојицу удостоји гледати пресвето лице Његово, и тамо
угледати један другога и боравити заједно са преподобним )цима нашим, Антонијем
и Теодосијем Печерским. - Теофил му кроз плач одговори: Зашто ме, оче,
остављаш? Или ме узми са собом, или ми овде подај прогледање. Знам ја да сам
због грехова својих имао у пештери пасти мртав пред тобом онога часа када ти
васкрсе мртвога брата. Али ради светих молитава твојих Господ ме поштеди,
очекујући моје покајање. И сада ти ми можеш подарити оно што од тебе молим: или
да с тобом отидем ка Господу, или да прогледам.
На то му преподобни Марко одговори: Брате, не тугуј што си Господа ради ослепио
телесним очима, јер си духовним очима прогледао на истинити разум, и мени је
мило што сам ја виновник таквог ослепљења твог. Ја ти предсказах смрт, са жељом
да користим души твојој и да твоје телесно високоумље приведем у смирење: јер
срце смирено и скрушено (а не оно које се хвали старешинством) Бог неће
одбацити (Псал. 50, 19). Стога није ти потребно да видиш ову краткотрајну
светлост, него ишти од Господа да угледаш славу Његову у вечној светлости. И
немој желети смрт: јер она ће доћи, макар ти и не хтео. Но ево ти знака о твоме
одласку из овога света ; на три дана пред смрт прогледаћеш, и тако ћеш отићи ка
Господу, и тамо ћеш угледати светлост непролазну и славу неисказану.
Оставивши такво пророчанство о кончини Теофила, преподобни отац наш Марко и сам
заврши о Господу свој времени живот на земљи, и пређе у живот вечни на небу, да
са самим Началником васкрсења Исусом и са свима светим пророцима вечито
блаженствује, он који је заповедао мртвима и пророковао. Чудотворне пак мошти
његове положене су у пештери, где он сам себи ископа гроб, и не престају давати
исцељења свима који с вером прибегавају чесној раки његовој. Ту леже и вериге
које преподобни ношаше на себи, и крст бакарни из којег он пијаше воду и који
он толико освети својим устима да и он постаде чудотворан. Јер који год са
вером и постом приступи и пије свету воду из тога часног крста, добија чудесно
исцељење, сигурније него од свуколиких лековитих вода.
Блажени пак Теофил удвостручи своје ридање, горко плачући и због растанка са
оцем и наставником својим, преподобним Марком, и због кончине своје коју он
очекиваше сваки дан. Спомињући се пророчанства блаженог пештерника он роњаше
потоке суза, које се у њега само умножаваху од тога. Блажени Теофил имађаше
овакав обичај: када биваше на молитви и наилажаху му сузе, он подметаше суд, и
плакаше над њим, и кроз много година он га до врха напуни сузама. Затим му се поврати
очњи вид, сагласно обећању преподобног Марка. По томе он познаде да му је близу
крај. Стога се он поче усрдно молити Богу, да Му сузе његове буду пријатне, и
подигавши руке к небу, говораше овако: Владатељу човекољупче, Господе Исусе
Христе, Боже мој! Ти нећеш смрти грешника него чекаш њихово обраћење. Ти знаш
немоћи наше, Царе пресвети, Утешитељу благи, здравље болесних, спасење грешних,
укрепљење оних који малаксавају, подизање оних који падају, Теби се молим у
овај час: покажи милост Своју на мени недостојном, прими проливање горких суза
мојих, излиј на мене неисцрпиво море милосрђа Твога, да не настрадам на
ваздушним митарствима и да не паднем под власт кнеза таме, ради молитава
великих угодника Твојих, преподобних отаца наших, Антонија и Теодосија
Печерских, и свих светих који су Ти отпамтивека угодили.
Када блажени Теофил изговори ову молитву, ангео Господњи стаде преда њ у облику
дивнога младића и рече: Добро се молиш, Теофиле; но зашто се хвалиш количином
сабраних тобом суза у суду? - И ангео му показа свој суд, далеко већи од
његовог, пун дивног миомира, као од мира скупоценог, и рече: Ево твојих суза
које си од срца ронио у молитвама својим Богу, и отирао их руком или марамицом
или хаљином, или пак које су из очију твојих пале на земљу. Ја сам их сабрао
све у овај суд и сачувао по наређењу Владике мог и Творца. И сада сам послан да
ти јавим радост, да с веселошћу отидеш к Рекавшему: Блажени који плачу, јер ће
се утешити (Мт. 5, 4). - Пошто то изговори и остави суд, ангео постаде
невидљив.
Блажени Теофил, призвавши игумана, исприча му о јављењу Ангела и о његовим
речима; затим му показа и оба суда, пуна суза: један свој, а други ангелски
који је мирисао дивније од свих мириса, и моли игумана да их по његовом
престављењу излију на његово тело.
У трећи дан по своме прогледању блажени Теофил отиде ка Господу да созерцава
Тросунчано Божанство. А чесно тело његово положише у пештери поред милог му
брата, блаженог Јована, близу преподобнога Марка. И помазаше га из суда
ангелског, од чега се сва пештера испуни дивнога миомира. После тога излише на
њега и сузе из другог суда, да би онај који је на земљи сејао сузама, пожњео на
небу радошћу. Ту радост он и доби молитвеним посредовањем преподобног
наставника евог Марка пештерника и чудотворца, а благодаћу Бога сваке утехе,
коме, у Тројици слављеноме, приличи свака слава, сада и увек и кроза све
векове. Амин.
