Није Христос далеко. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Али Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника, до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако и сада зове: „Ходите к мени!“
Сваког дана
слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо
видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они". Тако замишљају
у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему
свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско
време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и
као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.
Можда ће
неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове
речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је
разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од
првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног
и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама
проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу
са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни
цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци
унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3),
док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља
оне који му се клањају духом и истином.
У апостолско
време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад
Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што
постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога
живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин!
Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима"
(Мт. 16, 16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проповеда
оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што
говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама
оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се
то данас чита по црквама?!
Ко то пориче
закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и
спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код
врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива
преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити"
(Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку!
Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и
фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи;
јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).
Чиме се
отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости
опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог
је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не
сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1,
10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи
блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они
не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које
смртни човек наноси вечитом Богу.
Ко вели да
је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити
без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су
гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог
крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони
греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.
Ко тврди да
није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да
се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две
врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки
болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и
Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове
последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па
Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље
Цркве и пример народу.
Сузе и
покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично
проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он
седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне
крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском
одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући
у Царство Божје?!
Син је ушао
после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања,
без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи
је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу
умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети.
Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се
спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове:
„Ходите к мени!"
Зар је далеко Онај Који тако говори!?
