Свети Симеон Нови Богослов: Искупљујте време

Душа која жели поучити се из закона Божијег дан и ноћ, ничим се не може тако користити као читањем Св. Писма. Овде су скривене намере благодати Св. Духа које, кад се постигну, производе у души велику насладу. То уздиже душу изнад свега земаљског и узноси на небо, помажући јој да мисли само на божанско, само то да жели, а на земљи да живи ангелским животом. Разгледајмо шта нам каже апостол Павле у посланицама. Испитајмо боље неке његове богонадахнуте речи, да се обогатимо благом које је у њима, и обрадујемо благодати Св. Духа. Које су то речи што хоћемо да испитујемо у овој поуци? Ове, где нас св.Павле учи говорећи: „Гледајте дакле да уредно живите. Искупљујте вријеме јер су дани зли“ (Еф. 5, 15, 16).

Ако желимо да разумемо како треба ове речи, морамо узети у обзир дела која видимо у овоме свету: Трговац, земљорадник, уметник имају велику уредност и приљежност ка своме послу. Јер ако неко од њих занемари своју дужност, ма и за кратко време, претрпеће велику штету.

Тако исто бива и на пољу духовних подвига. А да би то боље разумели, погледајмо мало дубље предњи пример. Претпоставимо да сви трговци једног места журе негде на пијац да једно продаду, а друго да купе и тако штогод зараде, а само један успорио, ногу пред ногу, па гледа како једни журе и измичу, а други журе и престижу га. Или ради јошг горе: предао се пићу и забавама, и одлаже своју дужност од дана до дана. Сад вас молим да ми кажете: Они који су благовремено стигли на тржиште, свршили посао и вратили се са нешто добити, да ли су они искупили своје време! А онај који проводи време у доколици, или га троши. на некорисне ствари, зар он не одбацује своје време као ствар без вредности!

Али претпоставимо да је и он пошао са осталима на тржиште. Тако док су они, имајући код себе новца, одмах почели ступати у погодбу и куповати потребну им робу, у пуној нади да ће при продаји имати добитка, – дотле је он, изузетни, не имајући ни новца са собом, почео молити сад овога сад онога да би му ко дао у зајам да купи робу. Још није ни престао са трчкарањем по новац, а пијац се већ завршио. Тако је остао празних шака. Зар није он и сада изгубио своје време у бесциљности?…

Узмимо сад да је и понео новац са собом. Али дошав на тржиште, место одмах да почне свој посао, он стане обилазити кафане и музике ради јела, пића и весеља, и упропасти свој новац у лумповању и сраму. Зар није он и ту упропастио своје време, и безумно проћердао свој новац? – Сад узмимо да није учинио ни једну од горњих погрешака. Но ако он, станувши на пијац са осталим трговцима, стане се пробијати кроз свет из краја украј, не отпочињући никакву куповину, већ зевајући и брбљајући са знанима и незнанима, док су други усрдно вршили свој посао, не зазирући ни лево ни десно. По свршетку сви су отишли својим кућама. Они који су били марљиви на свом послу – при продаји добили су извесну зараду, и још већој се надају кад купљену робу стану продавати, – зар нису они искупили своје време? А онај, изузетни, који није бринуо о трговини, већ је се забавио у неозбиљним пословима, зар није упропастио своје време, ма да је био где и остали трговци?

И још ако остали трговци, имајући у виду добит од трговине, не гледају ни што је тржиште удаљено ни што је тешко отићи, ни што је опасно због разбојника, нити што је у вези са многим незгодама, већ у нади на зараду стрпљиво тамо журе. А онај, изузетни, застрашен од свега тога, не може да се реши на пут. Његови другови желе да га убеде да пође са њима, обећавају чувати га од свих опасности, али он не пристаје. Опет, они који су ишли на трг, продали и купили и доста зарадили, нису ли они искупили своје време док је лењивац, бојећи се опасности где није било опасности, губио и изгубио време?

Слично горе изложеном примеру, догађа се и у духовном животу: Дешава се стварно, док друга наша браћа усрдно испуњавају заповести Божије и са великом преданошћу успевају у добродетељи, ми проводимо живот без труда и рада, не бринући ни о заповестима, ни о врлинама. Па зар није свима очевидно, што они на тај начин искупљују своје време и стичу велику добит и заслугу за своје душе, а ми губимо и своје време и своју душу?

Уосталом, ако вам изгледа умесно, испитајмо још дубље смисао апостолових речи. Да видимо како се искупљује време, какво је то време, и који су то“зли дани“ у које морамо искупљивати време. Време куповине за свакога човека јесте време садашњег живота. А дани садашњег живота заиста су зли за оне који се њима не користе како треба. Сваки који живи целомудрено, праведно, благочестиво, озбиљно, подносећи добродушно све напоре, жалости и искушења од видљивих и невидљивих непријатеља, – сваки такав мудро искупљује време и са успехом врши куповину, упркос „злих дана“ садашњегживота. Да би нам то било још јасније, узмимо један доказ из свакодневног живота:

Ко тргује мудро садашњим животом, кад наиђе на исмевање, презирање, непоштовање, жалост, – и знајући како се искоришћавају те незгоде и какву корист могу донета,- одмах их прихвата и ставља на своја рамена, продужује пут радосно. На тај начин, место да тражи сребро којим се време спасења искупљује, он га тренутно купује трпљењем. Док многи не могу да остваре тако драгоцену куповину, иако посте, мало спавају, леже на голој земљи, и држе разне подвиге дуго година. Јер ко не уме куповати помоћу трпљења, губи време својега спасења.

Да објаснимо и другим примером: Један тиранин нагони на силу два човека да преступе заповест Божију. Један се поплаши претњи и мука, побегне и сакрије се. Други се храбро одупре искушењима, претрпевши све муке, растрзавање па и смрт за заповест Божију. Ко је од њих двојице искупио време? Онај што је побегао од страдања и сакрио се, или онај што је кротко примио страдање и храбро их поднео, па и умро за заповест Божију? Очевидно, страдалник је имао и чиме искупити време; а плашљивац је изгубио и време и оно што је имало вредности у времену – ради спасења душе.

Они који претрпе у овом животу муке и искушења у богоугодном циљу, купују себи вечна блага и бескрајну радост. Кад им дође смрт телесна, они је не сматрају као првог и последњег душмана. У њој виде прилику за велико трпљење – којим откупљују живот вечни. Слично трговцу који наиђе на мноштво драгоцених ствари које се продају по ниској цени, и купује их да би што пре присвојио такве драгоцености. Тако и онај који се труди ради заповести Божије, радо се решава и умрети, верујући да тиме купује вечна блага. Али љубитељи живота, славе и богатства не раде тако. Већ кад их неки тиран приморава да преступе заповест Божију, не могући поднети гњев, мржњу и претњу, несвесно продају драгоцено и вечно, а купују пролазно и пропадљиво, – губећи своје спасење и живот вечни. Такви не врше добру куповину у садашњем животу.

Приморани да жртвују или садашње за вечно, или да се одрекну вечнога да им остане садашње, они лудом преваром купују бесконачне муке.

Да и ми не пострадамо тако, молим вас, искупљујмо време док још није затворен трг садашњег живота. Сваког дана подижу се многобројни таласисилног, греховног мора, и ударају на нас. Помоћу телесног сладострастија пуне нашу душу срамним пожудама. А помоћу непријатеља видљивих и невидљивих доводе нас до бриге и гњева. И многим другим покушавају одвојити нас од царства небеског. — Због тога, искупљујући време свога живота, ревносно и добро, предајмо се потпуно извршавању заповести Божијих и придобијању свих врлина. Припремити нам се треба да примимо благодат Светога Духа, да уђемо у тихо пристаниште Божије и у царство Његово. На тај начин склонићемо се од ових злих дана. А кад они прођу, нећемо чути онај страшни глас, који шаље грешнике у огањ вечни, спремљен за ђавола и његове слуге.

Разборитост за своју душу искупићемо тако, ако се научимо разликовати и презрети привремена блага, и удубити се у размишљање о вечном духовном благу. Избегавајмо телесну мудрост јер је она неугодна Богу.Због ње не можемо да се отмемо од привремених наслада нити се преносити умом на небесно и вечно. Ко је потчињен телесној мудрости, не може да живи по Богу, јер му је душа примамљена страсним жељама, које човека доводе у ред неразумних животиња.

Искупљујмо правду да би били блиски Богу. Благотворно и разборито разликујмо праведно од неправедног. Ставимо добродетељ изнад порока;онемогућимо приступ ђаволу који спрема погибељ души нашој.Дајимо чему шта припада: телу толико хране да може живети и пристојну одећу; души посветимо сву моћ и усрдност, хранећи је и чистећи размишљањем о божанским стварима, молитвом, сузама и читањем Св.Писма. Тако ћемо је удостојити да прими божанствену светлост Сунца правде, Бога, који нас оправдава благодаћу Св. Духа, прима к Себи узвисујући нас до праведника, достојних да се насладе неизреченим благом у Његовом царству.

Искупљујмо храброст својим душама са добродушним трпљењем свих искушења, по речима Господњим: Трпљењем својијем спасавајте душе своје“(Лука 21, 19). Јаком мишљу противимо се греху бијући непријатеља оружјем Светога Духа. Као добри војници Христови, помучимо се мало у посту,бдењу, плачу и покајању, непрестано се молећи Богу, те да добијемо венац победе и да царујемо са Христом за све векове.

Искупљујмо целомудрије своме телу са сваким уздржањем и смирењем. Јер прави борац, који се подвизава на пољу благочестија, уздржава се од свега, као што каже Апостол (II Тим. 2, 5; I Кор. 9. 26): Ако смо постигли целомудрије, чувајмо се злог дана похоте, која је прави душманин благодати Светога Духа. Не оскврнимо душу страсним побудама. Пазимо да нас савест не осуди, срце не упрља, људи не презру, а Бог у гњеву не одбаци.

Таквом духовном куповином стећи ћемо велику добит, ако паметно будемо трговали. Прелазећи стазу живота са правдом и целомудријем, храбро подносећи свакодневни терет и зној. Ако овакву трговину водимо овде на земљи, остављајући привремено онима који га желе, а за себе желећи вечно инепропадљиво, без сумње ући ћемо у тихо пристаниште царства Божијег. Носећи са собом сачуване вредности дарова Св. Духа, не бојимо се ни страшнога гласа који упућује грешнике у огањ вечни. Носећи са собом многоцени бисер Духа, који смо зарадили у трговини, продавши све своје жеље и мудровања да шега купимо.

Благодаћу Господа нашег Исуса Христа, спремајмо се и ми за такву трговину! Амин.

Свети Симеон Нови Богослов: О давању милостиње

БЕСЕДА СЕДАМНАЕСТА

1) Када човек учини неко добро (дело), њему самоме бива добро од тога.

2) Како дознати да ли је Бог примио наш пост,молитве и милостињу?

3) Како треба певати и молити се?

4) Освећење и слобода се дају души вером.

5) Душа псалмопојући треба да буде смиреномудрена.

6) Чиме се гаси Божија благодат?

1.

Брате! Када слушаш да нам свети оци говоре да постимо или дајемо милостињу или да чинимо неко друго добро дело ради Бога, имај на уму да они тако говоре из снисхођења према нашој немоћи, јер Бог нема никакву потребу у ма каквом нашем добру, као самодовољни и ниучем неоскудни. Ма каква добра дела да чинимо у садашњем животу, сва се она обраћају нама на добро, а Богу она ништа не дају, и Он нема никакву потребу у њима. (Онај) ко пости, злострада, бди, даје милостињу, тај чини све то да би стекао одобровољење и милост од Бога. Јер ако на попришту садашњег живота, мрачном и пуном греха не притегнемо себе добровољно постовима, бдењима и другим злострадањима и не будемо милостиви према другим људима, онда ни Бог нас неће помиловати и опростити нам наше грехе. (Онај) ко је и сам немилостив према другима како може да очекује себи милост од праведнога Бога? Ко чини грехе, не тужећи због њих, а Бога се не боји, не каје се за њих, не притеже себе због њих постом и бдењима, и не моли Бога за њих, тај не тражи опроштај од милостивог и многомилосрдног Бога. Дакле, нека нико не мисли  да чини ма какво добро ради Бога, већ ради свог сопственог спасења.

Ко тако мисли и има такво убеђење, да добра дела чини ради свог спасења, тај никада неће чинити никакво добро дело да га људи виде, већ ће све чинити да га види једино Бог, Који види скривнице срца. Ако хришћанин који се труди у добрим делима не држи у мислима да тиме нема намеру да икако задужи (учини икакву услугу) Бога, губи свој труд. Као што сунце не треба ништа од човека, и не тражи од њега никакву услугу или одужење, но служи уопште свим људима, и свима чини услугу тиме што разлива светлост по лицу земље, греје плодове, и омогућује сазревање, подржава живот људи и свега рођенога на земљи, међутим као што нико никада није говорио, не може сада и неће моћи никада да каже да је услужио или ичим услужује сунце, тако ни Бог неће никакве услуге и нема потребу да Му било ко чини услуге. И ако неко мисли да чини било какву услугу Богу, по томе знај да тај још није почео ступати на пут спасења. Такав, иако пости, проводи ноћи без сна и подноси друга лишавања, иако поје и моли се, иако даје милостињу и чини друга добра дела, иако проповеда реч Божију и учи истини, никада неће имати удео са Богом. Јер ко чини ова добра дела, треба да их чини због тога да би стекао милост у Бога, а не због тога да би учинио услугу Богу. Јер, како говори божанствени Павле, сви сагрешише и изгубили су славу Божију и оправдаће се забадава благодаћу Његовом (Рим. 3. 23,24), када коначно заишту и молећи се почну да стичу милост и да им се отварају двери милосрђа Божијег ради задобијања помиловања од Господа Исуса Христа. И при свему томе је заиста неопходно молити, тражити, досађивати, јер ко не моли, не тражи не досађује, тај по одлуци Сведржитеља Христа не стиче и не добија милост Божију и не отвара му се двер милосрђа Божијег. Ко има уши да чује, нека чује!

2.

Дакле, ко пости, моли се и даје милостињу, (јер се уз помоћ тога трога хришћани спасавају), нека не гледа на дане свога поста, ни на труд бдења и молитве, ни на количину милостиње, т.ј. колико је много одвојио за милостињу или колико дуго није спавао и стојао на молитви и колико дана је постио, већ нека мисли о томе да ли је ово све примљено од Бога. Ако је примљено, онда ће му бити послана божанска благодат, а ако задобије благодат Божију, онда ће наћи себе скрушеног, смиреног, како пази на себе, има умилење и каје се због свих злих дела, која је чинио раније. А онда, због таквог унутрашњег устројења, познаће како је велика његова немоћ и како су непотребни и срамни његови греси, схватајући да су они својствени једино неразумним животињама; разумној, пак, души су непристојни и далеки су од човека који има слободну вољу . Таква је прва благодат и прво просвећење, дато души од Бога! Дошавши у такво стање и схвативши да су њени греси управо такви, душа почиње да их мрзи и да се одвраћа од њих као од ствари достојних сваке мржње и одвраћања. И ово је пут спасења! А ко не зна себе и не осећа у каквом се бедном стању налази, (и не тражи да то сазна), томе узалуд пропадају пост и милостиња коју даје. Јер Богу пријатна жртва је само дух скрушен, и само се за такву жртву даје опроштај грехова, и због такве жртве бива и пост и молитва и милостиња. Ето тајне хришћанског живота, и ето како треба да поступа сваки хришћанин! Постови, молитве, милостиње, добровољно сиромаштво, спавање на голој земљи, и све друго што човек чини, дужан је да чини због тога да би се спријатељио са Богом. Ако га пак, све ово не води ка тој заједници, онда каква му је корист од свега тога?

3.

Душа која се спријатељила са Богом, бива кротка и смирена, и када се моли помишља да стоји пред лицем Бога и не дозвољава себи да лута тамо-амо; супротно, душа која се не налази у таквом стању, још се није спријатељила са Богом и још се налази у власти ђавола, иако поје и моли се. Дакле потребно је да душа пре молитва и псалама, па и пре свега тражи удружење са Богом. Ако се она пак не спријатељи са Богом и не иште такву заједницу, не може дочекати спасење ни на који други начин. Они који поју псалме и моле се, а нису се спријатељили са Богом (и не траже то и не певају и не моле се ради тога) узалуд вапију у ваздух, подижући Бога на негодовање и гнев, јер се такви устима моле Богу, а умом помишљају о томе што спада у област непријатеља Његовог, ђавола, и Бог зато одвраћа од њих Своје лице.

4.

Дакле освећење и избављење души не дају пост, молитве и милостиње сами по себи, но пре свих врлина даје их вера у Бога, када неко поверује да га може осветити и избавити једино Господ Христос. Видљиво сведочанство овога и дејство имамо у тајни пречистог тела и крви Господа нашег Исуса Христа Сведржитеља, Који наређује: да кажеш сужњима: изидите; онима који су у мраку: покажите се (Иса. 49. 9). Ове пречисте тајне се сједињују се са душом и телом онога ко се достојно причешћује и сједињују га и спријатељују с Богом. Када се неко на тај начин спријатељи са Богом, посредством вере и светих тајни онда да ли му је могуће да још буде роб ђавола и нечистих? Може ли такав наставити да греши иако се сећа овако великих доброчинстава Божијих према њему и прилепи се за Бога? Грех бива након лишења Божије благодати и освећења. Лишење ове бива због гордости; гордост происходи од заборављања Бога; заборављање Бога због небриге о освећењу које је даровао Бог и о угађању Богу, његовом доносиоцу. Онај ко заборавља Бога, Који га је осветио, престаје да мисли о томе ко је тај који га је осветио и пада у самомњење да је све то што је у њему од њега самога. Зато Божија благодат одлази од њега; тада га походи враг са искушењем, повлачи га, и ето греха, а за грехом и погибао. Све због тога што је заборавио Бога, престао да га благодари и смирује се пред Њим. А то је већ велико непоштење и велика неправедност! Претпоставимо да је неко упао у море. Ако га је неко избавио од ове невоље и извукао живог из морске дубине, као да га је васкрсао из мртвих, онда какво ће благодарење имати према своме избавитељу и какво смирење! Тако и сада. И ко је такав, тога Бог никада неће оставити, како говори пророк Давид: у смирењу нашем опомену нас се Господ (Пс. 135. 23).

5.

Душа псалмопојући треба бити таква да би појући смиреномудровала и чинила све оно што води ка смиреноумљу. Али шта је то смиреноумље? То да спознајемо и сазнајемо своју људску немоћ. Али то да неко позна и сазна људску немоћ не бива другачије осим од просвећења свише Христом Господом, посланог онима који верују у Њега. И ни на који други начин није могуће познати самога себе и сазнати своју немоћ. Зато свети оци говоре да ко није крштен, тај није ни просвећен. Као што око ништа не може видети без светлости, тако ни душа не може видети своју немоћ, ако не буде тајанствено просвећена Христом. А како се савршава ово просвећење? Код неверних, како смо рекли, вером у Христа Спаситеља и светим крштењем; а код оних који су поверовали, који су ослепели после светог крштења и због тога се горде и безаконују, јер свети Давид говори: горди законопреступоваху до зла (Пс. 118. 51.), а на другим се местима говори: Господ се гордима противи (Јак. 4.6), почетак греха је гордост (Сир. 10,15) и почетак гордости је човеку одступљење од Господа (- 14) – у таквима се просвећење душе савршава обновљењем тајне вере у Христа, т.ј. сећањем на све неопходне чланове вере и оживљавањем вере у њима (Јер да су сачували прву веру не би ослепели). Када се на тај начин присете свих делова вере и стану их памтити са живом вером у њих, онда ће се на крају и просветити и увидети беду свога положаја, и спознаће суд Божији; из овога видећи колико су срамна дела која су чинили и спознајући каквих су безмерних мучења они достојни покајаће се од све душе своје и од свег срца свога. (срамна дела су све сласти и телесне похоте, а зла су свака лакомост, неправда, подмуклост). Пошто се сваки који се каје смирује, то му Бог даје своју благодат као смиреноме да би замрзео и похотна и зла дела и свагда се опомињао своје немоћи, и опомињући се састрадао са људима који страдају слично њему и био снисходљив према њиховим немоћима, никога не осуђујући за грехе, да би био кротак и трпељив и стекао покој у души. Дошавши довде, већ ће почети да пева Господу песму нову, хвалу Богу нашему, т.ј. почеће да приноси благодарење Богу из чистог и скрушеног срца, јер чисто срце и јесте срце скрушено и смирено, а свако друго псалмопојање осим овог је узалудно и бескорисно. Ономе који не поје на такав начин немогуће је беседити с Богом посредством молитве. Иако се много и дуго труди, он ће појати и молити се (само) устима, а умом ће размишљати о ономе што огорчује Бога и покреће Га на гнев. Као што чулне, видљиве ствари имају потребу у светлости да би биле јасне, тако и све умне ствари имају потребу у умној светлости да би биле умно сагледаване и познаване. И као што нико од оних који су начинили мноштво производа не може рећи да их је сачинио ноћу и без светла, тако и онај ко води богоугодан живот не може рећи да га води без умног светла. Ако се неко дрзне да каже то, онда је он јавни лажов и син ђавола. Такав никада није упознао себе и своје немоћи, и уопште није ступио на пут Божији. Зато је и написано: који се хвали, Господом нека се хвали (2. Кор. 10,17).

6.

А ти, брате мој, који си просвећен одозго Христом, треба да пазиш на себе, да не би некада заборавио на своју немоћ и помислио да је то просвећење које је у твоју душу дошло од Христа, твоје сопствено дело због тога што је оно скривено и ти не видиш када и како оно долази. Знај да ако само уобразиш да је оно твоје сопствено дело, да је плод твога ума и твојих сила, истог тренутка ће се оно сакрити од твојих очију и оставити те у тами. Бог је невидљив и невидљиво просвећује, а да ти то не видиш; ово се просвећење познаје по његовим дејствима, као што се и невидљиви Бог познаје у Својим делима. Ако приметиш да си скрушен и смирен, знај да си просвећен; и колико си смирен, толико је у теби светла, јер како су казали богомудри оци: одсјај душе је њен одсјај у смирењу. Степен самопознања и боговиђења одређује степен смирења и кротости. Душа, удостојивши се божанског осењивања, т.ј. божанског просвећења и тишине, бива мирна и безметежна. Такво просвећење се пак гаси немилосрђем, осуђивањем браће и злопамћењем. Јер ко је обрео спасење по милосрђу и милости Божијој, тај ће га сачувати у себи својом сопственом милошћу и милосрђем према браћи, по речи Христа Спаситеља Који говори:  јер каквим судом судите, таквим ће вам се и судити, и каквом мером мерите, таквом ће вам се и мерити (Мт. 7. 2). Зато и пре задобијања милости Божије треба миловати ближњег, а и удостојивши се добијања ове милости, да наставимо да га милујемо. Ко је излечен и оздравио од велике и неизлечиве болести душе, по јединоме Божијем смотрењу тај треба да се радује и весели и свом душом својом и свим помислима да благодари Бога Који му је показао толику милост и исцелио га, и треба да буде кротак и смирен дивећи се великој милости коју му је Бог јавио и сав убудуће испуњен благошћу и милосрђем, да буде састрадалан и милостив људима који страдају слично њему, никога да не презире, пред свима уопште да буде смирен са сваком радошћу. Тако грешник избављен од страсти које су га притискале треба да се радује и весели због Христовог спасења. Али, ако се он, задобивши ово спасење почне гордити, онда (јер ђаво је близу и оруђа страсти су сва још у нама) се благодат Христова опет удаљава и ђаво пришавши помућује му помисли, и дејствује да чини телом дела гора од пређашњих. Од таквих дела да нас избави Господ наш Исус Христос, Коме част и поклоњење у векове. Амин.

Свети Симеон Нови Богослов: Христос је близу!

 

Није Христос далеко. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Али Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника, до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако и сада зове: „Ходите к мени!“

Сваког дана слушам како хришћани говоре: „Да смо ми живели у апостолско доба и да смо видели Господа Исуса, и ми бисмо били светитељи као и они". Тако замишљају у свом незнању. Јер Онај Који је говорио у време апостола, и сада говори свему свету. Не само у речима, него и у Својим делима Он је исти као и у апостолско време, јер нас уверава говорећи: Отац је увек у Сину, и Син је увек у Оцу, и као што Отац увек делује, тако и Син увек делује.

Можда ће неко рећи да је велика разлика гледати Господа телесно и само слушати Његове речи - као што ми сад слушамо од других и читамо у Еванђељу. И ја велим да је разлика и додајем да је данашњи начин познавања Христа несравњено подеснији од првобитног. Јер тада се Господ показао људима у облику човека простог, смиреног и пониженог - што је и саме Јевреје веома збуњивало - док се данас Он нама проповеда као истинити Бог. Тада је прилазио људима као човек, седао за трпезу са грешницима и цариницима, док данас Он седи с десне стране Бога Оца и храни цео свет и без Њега ништа не бива. У апостолско време су Га чак и простаци унижавали и говорили: „Није ли ово дрводеља, син Маријин?!" (Мк. 6, 3), док му се сад клањају кнезови и цареви као Сину Божјем и Богу. А Он прославља оне који му се клањају духом и истином.

У апостолско време су Га поштовали као једног од људи, као смртног и било је велико чудо кад Га је неко могао у том облику признавати као Творца неба и земље, и свега што постоји. Због тога, када је св. ап. Петар исповедио: „Ти си Христос, Син Бога живога", Христос га је похвалио говорећи: „Благо теби, Симоне сине Јонин! Јер тело и крв нису теби то јавили, него Отац мој који је на небесима" (Мт. 16, 16-17). Данас ту нема ничег особитог, јер се Христос данас проповеда оденут славом. Јер кад би данас нама било немогуће пазити и испуњавати што говори Бог и сви светитељи - који су прво испунили, па потом написали и нама оставили своје поуке - онда због чега су се они трудили и писали?! Због чега се то данас чита по црквама?!

Ко то пориче закључава небо, које нам је Христос отворио Својим силаском на земљу, и спречава уздизање к небу, које нам је такође показао Христос. Бог стоји код врата небеских, и гледа на земљу, и Њега виде верне душе и чују како их позива преко Еванђеља: „Ходите к мени сви који сте уморни и натоварени, и ја ћу вас одморити" (Мт. 11, 28). А богоборци и нововерци узвикују: немогуће, немогуће у овом веку! Такве је Сам Господ одлучно изобличио говорећи: „Тешко вама, књижници и фарисеји, лицемери, слепе вође слепаца, што затварате царство небеско од људи; јер ви не улазите нити дате да улазе који би хтели" (Мт. 23, 13 и 24).

Чиме се отварају врата Царства небеског? - Плачем и покајањем. Тада не може у светлости опстати, јер је особина светлости да разгони таму. Грех је гори од таме - Бог је светлији од сваке светлости. А ко је од нас без греха! „Ако речемо да не сагрешисмо, правимо Христа лажом, и реч Његова није у нама" (I Јов. 1, 10). И зашто да је човеку немогуће кајати се?! Па чиме су другим светитељи блистали у свету, него дубином и ватреношћу покајања? А да то није тако - они не би присиљавали своју душу на признање грехова и оплакивање увреда које смртни човек наноси вечитом Богу.

Ко вели да је немогуће кајати се, одриче се очишћења. Нисмо чули да се неко може очистити без суза за грехе почињене после крштења. Не говоре нам узалуд свети Оци да су гледали масу примера како незнабошци плачу баш за време пријема тајне светог крштења. Благодат, небесна сила Светог Духа, силази на њихове душе и прогони греховну таму, као што ветар очисти небо од облака.

Ко тврди да није грешан, зато што није починио кривична дела, тај исти тврди да не може да се каје, и да је Христос далеко. У апостолско време Христу су прилазиле две врсте људи: питоми народ који Га је врло радо слушао и веровао Му, и тешки болесници и велики грешници, који су Му прилазили са сузама као чудотворцу и Богу. И једне и друге Христос је волео да прима и да им све чини, а ове последње ставио је за пример целом роду људском како се прилази Сину Божјем. Па Њему су светитељи тако и прилазили! И Он их је поставио и посветио за учитеље Цркве и пример народу.

Сузе и покајање били су мост којим се долази до Христа у време када је Он лично проповедао и лично исцељивао. Сузе и покајање су мост ка Њему и сада када Он седи у слави Бога Оца. Он, Господ Христос, разделио је светитељима животне крстове - да се уморе носећи их, те да би се од умора у Царству небеском одморили. Јер ко не види муке Сина Божјег, и не види своје грехе, како може ући у Царство Божје?!

Син је ушао после страдања, зар смртни човек да уђе без страдања, без плача, без покајања, без познавања самога себе! Није Христос далеко. Христос је сасвим близу. Ближи је од родитеља и пријатеља, ближи од дисања и од сваке помисли. Родитељи могу умрети, дисање може отежати, мисли могу лутати и никакве утехе не донети. Христос се спустио до сваког човека - до просјака, до разбојника. Христос се спустио до смрти, до Ада и све је позвао у Своје Царство. И једнако зове: „Ходите к мени!"

Зар је далеко Онај Који тако говори!?