Прича која следи јесте сведочење очевица о шездесет руских Хришћана-Новомученика који су пострадали од безбожних комуниста, остајући и пред лицем смрти непоколебиви у својој хришћанској вери. Ево те приче:
"Тридесетих година пропутовао сам читав
Сибир као члан научне експедиције. Пут којим смо се кретали налазио се
у потпунрј дивљини у којој није било насеља, осим конц-логора. У бројним
конц-логорима широм Сибира владао је стравични ужас. Људе су тукли, мучили
и убијали без икаквог разлога. Било је то време тираније атеистичке
совјетске државе над Русијом.
Животни услови у логорима су били ужасни, у
баракама је било од шездесет до осамдесет људи, који су спавали у два
реда дрвених кревета. У случају да логораш није испунио своје дневне дужности,
логорски стражари су имали право да са њим учине шта им је воља. Људи су
масовно умирали од глади и хладноће.
Била је јасна и тиха ноћ над долином. Док
будем жив нећу заборавити ту долину. Увек ћу је се сећати! Жалосно
људско јечање нас је пробудило из слатког јутарњег сна. Скочили смо
на ноге и видели у даљини групу људи, која се кретала у нашем прав-цу.
Због жбуња је било тешко видети шта се тачно догађа.
У групи је било шездесет логораша. Када су
нам при-шли ближе видели смо да су потпуно изнемогли од глади и претераног
рада. Сваки је био везан конопцем око груди: вукли су саонице - саонице у
јулу! На саоницама се налазило буре пуно људскога измета. Тачно смо чули
шта је један од стражара командовао: „Лези доле и не мрдај!“. Јама је већ
била ископана. Тих шездесет мученика су били руски свештеници.
У тихо јулско јутро, јасно смо чули слабе
гласове тих свештеника-новомученика. Убице су, на ивице јаме, једном по
једном свештенику, говориле следеће: 'Куцнуо ти је судњи час. Реци нам -
има ли Бога или не?'. Сваки од тих Мученика одговарао је одлучно и
непоколебиво: 'Да, има Бога!'.
свештеника на ивицу јаме и постављали следеће питање. „Има ли Бога?“. Шездесет пута се чуо исти одговор: 'Да, има Бога!".
