одећи по пустињи, ава Макарије нађе суху
лобању људску где лежи на земљи. Он је штапом преврну, и учини му се као да из
ње дође неки глас. И упита је старац: „Ко си?“
Лобања одговори: „Ја бејах поглавица идолских
жречева који су на овом месту живели. А ти си ава Макарије испуњен Духом
Божјим, јер чим се сажалиш на оне што су у мукама и помолиш се, они осећају
неко олакшање.“
Упита старац: „А каква је та ваша олакшица или
мука, реци ми?“
Лобања одговори јецајући: „Колико је далеко
небо од земље, тако је велики огањ, у коме се ми налазимо, одасвуд паљени од
главе до пете. И не можемо да видимо лице један другоме. А када се ти молиш за
нас, онда видимо један другога делимично. И то нам бива уместо олакшице.“
Чувши то, старац заплака, и рече: „Тешко дану
у који човек преступи заповест Божју.“
И опет упита ону лобању: „Има ли која друга
већа мука?“
Лобања одговори: „Постоје испод нас друге муке
много дубље.“
И када старац упита: „Ко се налази у тим тако
дубоким мукама?“
Kост одговори: „Ми који нисмо знали Бога, ипак
осећамо помало милосрђе Његово. Али они, који су познали Бога, па Га се затим
одрекли, и нису заповести његове држали, муче се испод нас у врло страшним и
неисказаним мукама.“
Тада свети Макарије узе ону лобању, закопа је
у земљу, и отиде.
