Поучна прича: Прича о монаху и просјаку

 

У једном манастиру живео је монах кога су сви сматрали побожним. Устајао је пре зоре, молио се, читао псалме, држао је строг пост и није хтео ни да приђе болеснима без благослова. Једног дана, дошао му је старац и упитао:

-„Брате, реци ми, како се може знати да је човек изгубио Бога?“

Монах је размишљао тренутак и одговорио:

-„Можда када тешко сагреши?“

- „Не“, рекао је старац. „То није главно.“

-„Можда када посумња у своју веру?“, предложио је монах.

-„А то није главни знак“, осмехнуо се старац.

-„Онда када га благодат напусти?“, наставио је монах, сада збуњен.

-„То такође није истина“, рекао је старац, уздахнувши као од велике туге.

-„Прави знак је сасвим другачији.“

-„Који, оче?“, упитао је монах.

Старац је показао на врата келије, а иза њих је седео просјак, поцепан и дрхтав, очију пуних суза.

- „Ако твоје срце може мирно да прође поред туђе сузе“, рекао је старац, „ако те не дотиче усамљеност ближњег, ако можеш мирно да пијеш чај, смејеш се и разговараш о времену, али твоје срце и даље остаје хладно…“

Тада се старац нагнуо ка монаху и шапнуо:

-„Знај, брате, да си изгубио Бога.“

Монах се изненадио.

-„Али ја се молим, постим, читам службе!“

-„А то ништа не значи“, рекао је старац.

-„Бог није у службама нити у посту, већ у истинској љубави. У срцу које сажаљева и саосећа, које куца туђим болом, које не може мирно да прође.“

Тада се у келији догодило нешто чудно: просјак је изненада устао и рекао:

-„Можеш ли ми дати бар мрвицу хлеба?“ Монах, шокиран старчевим речима, једва је знао шта да ради пре него што му је предао мрвицу. Просјак га је узео и рекао:

-„Благослови ме, брате“, а онда је изненада нестао, као да се раствара у ваздуху, остављајући за собом благи мирис тамјана.

Старац се осмехнуо и рекао:

-„Видиш, брате, ово је прави тест. Бог је увек близу бола, потребе и усамљености. Проћи поред овога значи ући у пустињу свог срца.“

Свети Игњатије Брјанчанинов: Два начина гледања на телесне болести и исцељења

 

Начин на који духовни разум гледа на телесне болести и на њихова чудесна исцелења, потпуно је другачији од начина на који их посматра телесно мудровање.

Телесно мудровање болести сматра за несрећу, а њихово исцелење, посебно чудесно, за највећу срећу, не марећи много за то да ли је исцелење праћено коришћу за душу или штетом по њу.

Духовни пак разум и у болестима које се шаљу Промислом Божијим и у њиховим исцелењима, која дарује Божанска благодат, види милост Божију према човеку. Озарен светлошћу Речи Божије духовни разум учи Богоугодном и спасоносном понашању у оба случаја. Он учи да је допуштено тражити и молити од Бога исцелење болести, уз тврду намеру да се повраћено здравље и снага употребе за служење Богу, а никако не за служење сујети и греху. У супротном, чудесно исцелење ће болеснику послужити само на осуду и навући ће на њега још већу казну у времену и у вечности. Ово сведочи Господ, Који је исцелио раслабљеног и рекао му: Ето постао си здрав, више не греши, да ти се што гope не догоди (Јн. 5,14).

Човек је слаб и лако се окреће ка греху. Ако су и неки свети, који су имали благодатни дар исцелења и обиловали духовним расуђивањем, били подвргнути искушењу греха и пали, онда тим пре дар Божији могу да злоупотребе телесни људи, који немају јасна схватања о духовним предметима. И многи су га злоупотребили!

Добивши на чудесан начин исцелење од болести, они нису обратили пажњу на доброчинство Божије и на своју обавезу да буду благодарни за то доброчинство, него су наставили да воде грешан живот и окренули дар Божији себи на штету, отуђили се од Бога и изгубили спасење.

Из тог разлога чудесна исцелења догађају се ретко, мада их телесно мудровање веома цени и веома би их желело. Иштете и не примате - каже апостол - јер погрешно иштете, да на уживања ваша трошите (Јак. 4,3).

Добрих људи има широм света, али само у Православној Цркви је спасење

Следбеници мишљења да је тобож без познања и прихватања Христа могуће спасити се, само нека човек чини добра дела, а да ли верује он, није важно, покушавају да наводе цитате из Писма, који тобож потврђују њихову заблуду. Посебно, они указују на апостолске речи да је „у сваком народу мио њему онај који Га се боји“ (Дела Ап. 10:35) и да „кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону… они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону“ (Рим. 2:14-15).

Пре него размотримо овај аргумент, треба да направимо мали увод.

Свети Оци су једногласно говорили да нема спасења ван Христа и Његове Цркве. И то није случајност, није једноставно „поклапање мишљења“. Свети Оци су схватали да допуштање могућности спасења ван Христа и Цркве у потпуности обесмишљава Богооваплоћење, страдања, смрт и васкрсење Христово, и уопште, лишава смисао само хришћанство.

Управо о томе је говорио и апостол Павле: „Јер ако праведност кроз закон бива, онда Христос узалуд умрије“ (Гал. 2:21). Апостол је управо писао да је чак и испуњењем старог закона, даног од истинитог Бога, немогуће достићи спасење, а одједном њему приписују мисао да, тобож, не само они који поштују истинског Бога и испуњују Његов закон, дат у откровењу, већ и они, који се клањају идолима и нису знали за Божије откровење, такође могу да се оправдају пред Богом!

Другим речима, апостол Павле, који је говорио да „оно што незнабошци жртвују, демонима жртвују, а не Богу"(1 Кор. 10:20) и који је клицао: „какву сагласност има Христос са Велијаром? (2 Кор. 6:15), по мисли модерниста постаје њихов истомишљеник у томе да ће тобож у Царству Божијем постојати заједничко учешће човека који је поштовао Бога, са оним ко је приносио жртве демонима, и онога ко се молио Христу, са оним ко се клањао Велијару.

Чини се да је апсурдност сличне мисли очигледна. Наравно, тумачење апостолских речи које износе модернисти не само да противречи светоотачким тумачењима, већ га Свети Оци и директно разобличавају, посебно преподобни Јосиф Волоцки:

„Ако је „у сваком народу мио њему онај који Га се боји“ (Дап. 10:35) зашто онда Петар није оставио Корнилија и његове ближње да пребивају у њиховој претходној вери, иако су се они бојали Бога и чинили су добра дела више о свих, већ им је заповедио да се крсте у Христово име? Ако би у сваком народу онај ко се боји Бога и поступа по правди Његовој био пријатан Њему, зашто је Господ наш Исус Христос рекао Својим светим ученицима: „Идите, дакле, и научите све народе крстећи их у име Оца и Сина и Светога Духа, учећи их да држе све што сам вам заповедио“ (Мт. 28:19-20)? И још је Господ Исус Христос рекао: „Који повјерује и крсти се биће спасен, а који не вјерује биће осуђен“ (Мк. 16:16).

​Велики апостол Петар је рекао: „у сваком народу мио је Њему онај који Га се боји и твори правду“ о праведницима који су живели пре Христовог оваплоћења, Његовог распећа и васкрсења, о људима, међу Јудејима или у другим народима, који су се бојали Бога и поступали по правди, који су се поклањали не идолима, већ истинитом Богу, као Корнилије и слични њему. Али након оваплоћења Христовог, Његовог распећа и васкрсења „нема другог Имена под небом… којим бисмо се могли спасти, сем Имена Господа нашега Исуса Христа„. Господ говори у Светом Јеванђељу да човек који се не роди водом и Духом у име Оца и Сина иСветога Духа, не може да се спасе, чак и ако буде праведнији од свих људи. То је посведочио и апостол Петар крстивши праведног Корнилија, о коме је Бог објавио апостолу… Сада су Богу пријатни људи због њиховог крштења и стремљења према добрим делима, а до оваплоћења Христовог били су Му пријатни праведници због страха Божијег и њиховог праведног живота… Очигледно је да је апостол те речи изрекао о праведницима који су живели до Христовог оваплоћења, о онима, који су се бојали Бога и поступали по правди, који се нису клањали идолима. О њима је још рекао и Павле: „кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону… они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону“ (Рим. 2:14-15).

+++

Свети Јосиф Волоцки: Против јереси новгородских јеретика, који кажу да се ни јеретик ни отпадник не могу осудити

Свети Јосиф Волоцки: Сви треба да осуђују и проклињу јеретике и одступнике

Богује угодан баш свако, само да је „добарчовек“?

Програмирана глад: Како Пентагон ствара савршено агро-оружје

 

Замислите војску инсеката који се спуштају на пшенично поље не да би прогутали усев, већ да би преписали његов ДНК у реалном времену. У року од 24 сата, милиони хектара постају отпорни на сушу – или, обрнуто, програмирани да умру. Ово је прави DARPA програм „Савезници инсеката“, а не Холивуд.

Патент који је финансирао овај пројекат недавно је објављен (https://t.me/darpaandcia/. Он открива праве размере иницијативе.

Како ова технологија функционише? Стандардни CRISPR уређивач генома је попут препорученог писма које мора бити лично достављено примаоцу у стерилној лабораторији. Проблем је што су биљне репродуктивне ћелије (оне које производе семе) безбедно скривене дубоко у ткивима и нису доступне стандардном испоруком. Аутори патента су хаковали ову биолошку одбрану тако што су прикачили „мобилни реп“ – фрагмент гена цветања ФТ – на водич РНК (sgRNA). Овај генетски гласник узрокује да систем за уређивање путује кроз васкуларни систем биљке, продирући у репродуктивне органе.

Као резултат тога, мутације се стабилно наслеђују и преносе на следећу генерацију. Године селекције више нису потребне – једна сезона је довољна да потенцијално промени геном целог усева. А према општем концепту програма, уобичајени инсекти делују као „курир“ за ове вирусне пакете. Биљне ваши, скакавци и беле мушице се трансформишу у аутономне биолошке шприцеве ​​који се могу дискретно прскати по било којој површини. Сам патент користи агроинфилтрацију – убризгавање у лист помоћу шприца. Међутим, развијен је у оквиру DARPA програма, који истовремено финансира пројекте испоруке вируса путем инсеката.

Програм „Савезници инсеката“ технички се имплементира кроз систем од три корака:

1. Модификација вируса – стварање вируса који носе жељене гене.

2. Оптимизација инсектицидних вектора – претварање биљних ваши, скакаваца и беле мушице у векторе за ове вирусе.

3. Генска терапија зрелих биљака – испорука и уређивање генома директно на терену.

Овај патент се односи посебно на трећу компоненту – стварање ефикасног алата за уређивање (побољшана sgRNA) коју може да испоручи вирус.

Представници DARPA-е тврдили су да се програм развија како би се САД заштитиле од агротероризма и климатских потреса. Портпароли агенције су се заклели да су сви ризици проверени и да програм „не намерава да уређује клицинску линију“ – то јест, не ствара наследне промене. Међутим, објављени патент баца сумњу на ово.

Још 2018. године, када је програм први пут најављен, група европских научника и правних стручњака објавила је чланак у часопису Science (https://www.science.org/doi/abs) у којем се наводи да су савезници инсеката прекршили Конвенцију о биолошком оружју. Њихов аргумент је био да су инсекти средства за испоруку биолошких агенаса и чак и ако је агенс „користан“, овај систем се може тренутно пренаменити у непријатељске сврхе. Професор међународног права Сиљо Фенецки (Универзитет у Фрајбургу) назвао је технологију „лако манипулисаном и потенцијално катастрофалном“. Гај Ривс са Института Макс Планк за еволуциону биологију додао је (https://pure.mpg.de/rest/items/it ) да „готово да нема јавне дебате о импликацијама“ и да је програм „углавном непознат чак и у стручним круговима“. Као одговор, DARPA је тврдила да је „све проверила“ и да је његова сврха искључиво мирнодопска. 

Међутим, патент је усмерен на стварање наследних мутација. Документ описује методе за испоруку sgRNA у герминативну линију и стварање стабилно пренетих промена. То значи да су јавна уверавања DARPA-е да програм „не циља клицну линију“ у најмању руку нескладна са техничким садржајем патента који финансирају.

Замислите сада војни потенцијал. Ако можете да испоручите „користан“ ген, ништа вас не спречава да испоручите „штетан“. Вирус може да учини непријатељске биљке стерилним, да им успорава раст или да их убије месец дана пре жетве. И нико на свету не може да докаже да изненадна глад није резултат природне епидемије.

Извор: ТГ "Секреты DARPA и ЦРУ"

+++

Препорука: 

Затроване мреже

САД су окружиле Русију десетинама биолабораторија

Директорка Националне обавештајне службе САД Тулси Габард објавила је документе са којих је скинута ознака тајности, из којих се види да је влада САД финансирала више од 120 биолабораторија у више од 30 земаља. У Украјини, на пример, било је изграђено и одржавано више од 40 објеката, у којима су се вршила истраживања посебно опасних патогена. Између осталог, антракса, птичјег грипа, куге, грознице, еболе, туберкулозе.

Истинско Православље у време отпадништва

Архиепископ Аверкије Таушев

Истинско Православље у време отпадништва

Истовремено, не смемо имати никаквог општења, а посебно, наравно, никаквог молитвеног или духовног општења, са свим савременим отпадницима од праве вере и Цркве (то су и у оно време, а нарочито данас СВИ они који чине тзв. светско псеудоправославље! - п.п.), са свим кваритељима наше Свете Вере, лажним учитељима и расколницима, чак и ако се неки од њих чак и називају православнима.

+ + +

Да бисмо се заштитили од „духа времена“ и остали верни истинском Православљу, морамо, пре свега, свим снагама тежити да се у свему понашамо беспрекорно: да свим срцем тежимо строгом и непоколебљивом испуњавању Божјих заповести и свих устава, правила и одредби Свете Цркве.

Истовремено, не смемо имати никаквог општења, а посебно, наравно, никаквог молитвеног или духовног општења, са свим савременим отпадницима од праве вере и Цркве, са свим кваритељима наше Свете Вере, лажним учитељима и расколницима, чак и ако се неки од њих чак и називају православнима.

Нека иду својим путем, а ми ћемо ићи својим.

Али морамо бити искрени и доследни – да идемо правом линијом, да не скрећемо тамо-амо, да не угађамо обема странама из страха да не изгубимо нешто – да не седимо између две столице, јер би понашање другачије значило, речима великог светитеља Христове Цркве, Светог Григорија Богослова: „Учешће у злом квасцу и придруживање редовима заражених“ (Дела, Део I, стр. 192).

Најгоре и најразорније од свега је ова модерна равнодушност и недостатак принципа, обично названи „широкогрудост“ и супротстављени строгој идеолошкој посвећености, која је потпуно изашла из моде у савременом свету и обично се жигоше „срамотним“ етикетама „ускогрудости“ и „фанатизма“.

Из перспективе ових модерних мудраца, дакле, и Свети Мученици, на чијој је крви основана истинска Христова Црква, и највећи Свети Оци Цркве, који су цео свој живот провели борећи се против јеретика, треба да се сматрају само фанатицима или људима који се одликују својим уским погледима!

Нека нас Господ заштити од ове модерне широкогрудности, која, баш као и „широк и простран пут“ који је сам Господ осудио, води право у геену огњену!

Али шта је овим модерним „либералима“ и „прогресивнима“ стало до геене када не верују да она постоји, иако су неки од њих способни да „богословљују“ са помпезном и самоувереном лакоћом – или боље речено, кавалирски да проповедају о „новим путевима у православној теологији“ – и чак стекну многе поштоваоце који их озбиљно сматрају стубовима модерне православне теолошке науке, очишћене од „средњовековне схоластике“, и високим ауторитетима у знању Православља?

Нисмо на истом путу са таквим „прогресивнима“ – ово још једном понављамо са свим нагласком.

Јер њихов пут је, у суштини, зли пут постепеног и (застрашујуће!) суптилног скретања са Христа и Његове истинске Цркве, пут удаљавања од истинског Православља, пут чији је крајњи циљ да све нас хришћане учини „као со која је обљутавела“.

Ово је страшан пут, лукаво измишљен од стране непријатеља људског спасења, ђавола, лажова и убице од памтивека.

Свети Теофан Затворник: Без правила није могуће сачувати постојаност усрђа

 

Потребу за овим правилима ми смо делимично већ видели. Не треба заборавити да она није таква да би само била боља од других, него је суштински неопходна. Правила су најсигурнија ограда спасоносног живота.

Без правила није могуће сачувати постојаност усрђа, чврстину намере и стећи снагу воље (крепост). Ревносни дух, као сила, држи се и крепи се вежбањем; а са недостатком вежбања неизбежно слаби и малаксава сам у себи.

Кад су положена правила постављена, онда уз њихово правилно постављање увек има нешто за благочестиво занимање (побожно), има нешто такво, што напомиње о новом животу и заузима њиме пажњу. Прелазак са дела на дело је континуирано тренирање, дуго вежбање духа, једнога, у једном тону, по једном плану, по једној скици. Тиме се непрестано потпаљује огањ ревности. А ако не буду правила, биће празнине, затишја, заустављања, скретања – и живот није посебан, и напрезање је раслабљено, и ревност мора да хладни.

Зато свети Исак Сирин говори (Слово 85, стр. 534) да помрачење ума, смутња унутра, разлењеност и сво уређење у животу потиче од тога, што њему није положен одређени ред или поредак. У супротном случају све ће зависити од присуства духа – али да ли је могуће ослонити се на њега? Дух је испрекидано дисање ветра (дување). Кад хоће (дух) – све се ради брзо; кад нападне лењост – ни мало нећеш учинити. А кад је положено правило, хтео-нехтео, али радиш – и стално ћеш радити.

Правила су потребна за развој и образовање сила. Започет је нови живот – и према томе свим силама ваља дати одговарајући правац. Али оне силе су све туђе животу, другачије су управљене, стога и ваља одредити како наиме дејствовати њима у новом духу (помоћу њих), као што новом ратнику све до најмањег покрета указују, док он не навикне на војничке покрете.

Без правила неће бити равномерности образовања и развоја. Оно, што су суви штапови уз младе биљке, то су правила уз благочестива занимања. Кад је свему постављена мера и не следује наклоности срца, него положеном правилу – онда неће се занимати једним више, а други мање, него колико је и како је озакоњено. Због тога неће бити успеха у једном делу више него у другом делу, него све сразмерно једно са другим, хармонично ће расти по једном плану у мери испланираног савршенства.

И уопште, шта бива без правила и плана? Кад граде дом – састављају скицу; кад почињу рат – записују план; кад суд опремају – дају програм. Сваком делу даје се своје правило, мера, тежина, број. Шта значе устави – војни, образовни, судски и други? Правило, ред, план дејства. Без тога се не може саставити и организовати некакав вид делатног живота: у правилима се отискују карактеристичне црте познатог круга делатности. То исто је и у хришћанском подвижничком животу. Ако живот има свој карактер, онда ваља да има и свој ред. Због тога се увек осећа посебна потреба за њима - за правилима. Сваки хришћанин, који је расположен за дело (који се покренуо на дело), одмах захтева упутства, како и шта да ради. Без правила он је као у мраку, иде пипајући, иде неодлучно, са страхом. А са правилима иде бодро, без сумње, поуздано. Према томе, шта чине они, који траже спасење? Увек питају: какав ја да будем, шта и како да радим? Сва казивања о отачким предањима састоје се од од правила. Цели патерици (отачници) су састављени од таквих питања и одговора – или о посту, или о бдењу, или о молитви.

Потребно је, уосталом, и сама правила састављати по правилима.

Што се тиче тога, треба приметити:

1) ко има руководитеља, за њега (ученика) он сам прописује правила. Ученик је смирен и без размишљања испуњава. А ко је лишен овог добра, тај треба са свим опрезом да се удубљује у отачка писанија и искуства њиховог живота и што нађе тамо, по саветовању са ким је могуће, да прихвата себи у правила делања;

2) приликом одређивања правила ваља имати велику опрезност и строго расуђивање, да се уместо користи не нанесе штета, да уместо изградње не буде рушења: није све свима корисно. Старост, сила, прошли живот, васпитање, околности живота, мера способности, карактер и остало – све то треба узети у обзир и према томе поставити правила. Није могуће да на исти начин дејствује научник и ратник, трговац и слуга;

3) ваља, међутим, запамтити да ова правила, поред све разноликости спољашњег живота, у свој својој целини ваља да изражавају дух живота и подвижништва у једном или другом виду. На пример, правила телесног делања су различита, али у њиховој суштини треба да буде једно – нежаљење плоти (тела), њено притешњавање (поробљавање тела). Не спољашње тело да буде цењено, а оно унутрашње – дух, да није важан (са каквим се шта дешава);

4) закон, који мора да се држи у примени правила, јесте мера, свеобухватна сразмерност са силама лица. Та им је заједничка од свих похвала: умереном делању нема цене. Треба уредити тако, да у правилима нема места ни олакшању, ни сувишној строгости. Ово друго исцрпљује без користи и изнурава, а прво разлењује и гаси дух ревности. Док умерено правило држи дух у одговарајућем пламену;

5) од овог закона сам по себи произилази и други, а то је постепеност. Дух вежбањем сазрева, јача и захтева тежа дела – сразмерно томе треба да расте и мера правила. Пост, молитва, труд постепено узрастају из силе у силу. Треба повећавати постепено и правила у њима. Стајати на једном готово је исто што и одступати назад, то је крајња опасност;

6) зато је очигледно да најбољи руководитељ у одређивању правила јесте искуство. Испитај, и што нађеш за корисно, тога се и држи. Тако искуством дознају људи меру хране, молитве и осталога. И не ваља одлучивати коначно док се искуством не утврди, како је најбоље чему бити: то је најсигурније. Неће бити заноса теоријског и неодговарајуће са стварним животом, и стога и потребе да се одступи од правила – што је веома штетно;

7) треба само приложити томе искреност, добру савест, имајући у виду циљ – трудбеништво у спасењу и богоугађању, без икаквог попуштања самосажаљењу. Чврсто треба држати у уму, да свака олакшица јесте прелестна. Истинита процена корисног правила јесте нека од његова потешкоћа. Потешкоћа трезни, крепи и држи у бодрости; а чим се олакшица појави – бежи од таквог правила као од живе ране (куге);

8) такође не треба ни то испустити из пажње, да правила ваља да обухвате цео живот, у свом његовом обиму, у свим појавама: и тело, и душу, и дух, и делатност спољашњу, унутрашњу породичну, и грађанску, личну и друштвену. Цео човек треба да буде обложен, обухваћен правилима. Само под тим условом биће и захтевана уједначеност развоја и одговарајући дух правила или тон;

9) сада се само по себи већ види, у каквом узајамном потчињавању треба да стоје сва правила. Наиме: телесно ваља да буде потчињено душевном, и душевно – духовном, и спољашње – свему овом. Ова правила треба да стоје право и у узајамној вези. Чим правило једног дела смета другом делу, треба одмах посумњати да оно није у свом виду, то јест, треба бити укинуто или промењено. И стварно, ко се узвиси до созерцања читавог уређења, тај ретко може да погреши у избору правила и одређивању мере за њега. Као што за вештог архитекту или сликара мера једног дела често служи за изградњу целог плана куће или фигуре човечије – тако и у овим правилима. Ко гради, тај неће дозволити да било шта одступа од општег плана и стила. У томе је сва вештина састављача правила. Циљ свега је дух, који ваља да буде у Богу;

10) скуп свих ових правила ће састављати статут делања подвижничког (аскетског). Пошто подвизавање одговара видовима делатног хришћанског живота, а хришћански живот се јавља у два вида – друштвени и монашки, онда посебан ваља да буде устав друштвени и посебно монашки; и овде монашки опет – један је општежићни, а други је пустињачки;

11) деловање по овим правилима је подвизавање, које претпоставља напрезање сила, труд; навика у њима (правилима) је врлина подвижничка (аскетска). Отуда се види да нема хришћанског живота, који није подвижнички, који није трудбенички, који је без зноја. Ко се одриче од подвига, тај одступа од живота. То навикавање је циљ, у њему је ограда, осигурање живота. Подвижничке врлине су тврди неразрушиви зид истинског хришћанског живота. Кажу људи: правило је привремено. Не, труд у правилима је привремено, а правила не престају. Само током времена она ће се претворити у сок и крв и испуњаваће се радо, са љубављу оно, што се испочетка чини са принудом. Ето зашто треба ценити подвижничке врлине! Никад у немарности не одбацај стечено. Иако је нешто мало, чувај то: оно ће довести до већега. Ако си ојачао у било чему – ето већ си безбедан са једне стране.

Да би на приказани начин описана правила довели до жељеног добра и могли одржати своје назначење (своју сврху) – ради тога се треба односити према њима овако:

1) кад се црта цео план дејства и одреди се читав скуп правила, обрати се Богу са крепким позивом, да Он да благослов за стално, корисно, Њему угодно њихово испуњавање. Одбаци свако хвалисање, самомњење (умишљеност), сањалачко унапред присвајање себи савршенства, које има да дође кроз правила. Приступи са плашљивошћу, бојажљивошћу, страхом – да се не би посрамио одступањем и кршењем правила;

2) положи завет са својим срцем – не одступати од прописаног правила, без обзира на трудове и жртве. Зато после не допуштај ни помисао, да би једно оставио, а друго променио: нека стоји, као што јесте;

3) ради тога прими правила са вером, да су она угодна Богу, и према томе, као закон савести, као вољу Божију, која се од тебе захтева, и на тај начин кршење правила сматрај преступом. Боље је не одређивати правила, него пошто одредиш, одступати од њих. Кроз то се образује нестабилан карактер, спреман увек да ради и овако и онако;

4) зато се бори са искушењима, која су окренута против правила. Најпре се враг посебно бори против њих. И чим мало у нечему успе, нада се да ће успевати и у другом. Свети Оци су живот свој полагали за правила. Постојаност у њима је одбијање непријатеља, победа. И то је већ искуством потврђено, да се ни у једном правилу не може утврдити без борбе, чим је оно стварно корисно. А правило без борбе је некорисно, обманљиво, лажно.

Свети Игњатије Брјанчанинов: О истинитости и сагласности учења Отаца источне Цркве са Светим Писмом

 

Сада се занимам читањем књиге, коју имам код себе на славјанском, руском и другим језицима, која садржи „Сабране изреке светих пустињака Египта“. Те изреке су непроцењиви бисери!

Спушта се у дубоко море ронилац, да би нашао драги бисер: и Свети Оци су се удаљавали у дубоке пустиње, тамо су дубоко проницали у себе, налазили различите непроцењиве, духовне бисере: христо-подражатељно смирење, (дечију) младеначку простоту и незлобивост, ангело-подобно бестрашће, расуђивање и мудрост духовну, - укратко рећи, налазили су Јеванђеље.

Данас сам прочитао изреку Великог Сисоја, која ми се увек посебно свиђала, увек ми је била посебно по срцу. Неки инок је рекао њему: „Ја имам непрекидно сећање на Бога.“ Преподобни Сисоје је одговорио њему: „То није велико; велико ће бити то, кад ти сматраш себе горим од све твари (од свих створења).“

Високо је занимање – непрестано сећање на Бога! Али та висина је веома опасна, кад лествица према њој није заснивана на чврстом камену смирења. Видите – како је Писмо сагласно са Оцима! Писмо каже: „Свепаљенице нећеш благоволети... жртва је Богу дух скрушен (сломљен). Срце скрушено и смирено Бог неће поништити (презрети)". Жртве и саме свепаљенице човечије ваља да буду засноване на осећању духовне нишчете (сиромаштва), на осећању покајања. Без тога, оне се одбацају Богом.

Такође ми се веома свиђа изрека Великог Пимена: „Ако увек и у свему будемо кривили себе“, рекао је он, „онда ћемо свуда наћи покој“. Други отац је рекао: „Ми смо оставили лако бреме, које је – да кривимо себе, и узели смо тешко бреме, које је – да кривимо друге.“ Такве изреке стоје читавих књига! Чини се, да нико није толико проникао у Јеванђеље, колико су проникли у њега свети пустињаци; они су настојали да остваре Јеванђеље самим животом, самим мислима и осећањима својим. Посебна њихова особина било је најдубље смирење; пад човека био је стални предмет њиховог размишљања, њихово стално занимање био је плач због својих грехова.

Други правац су узели подвижници западне Цркве и њени писци о подвижништву од времена одвајања те цркве од источне Цркве и њеног пада у погубну таму јереси. Преподобни Венедикт, свети папа Григорије Двојеслов још су сагласни са аскетским наставницима на истоку; али већ Бернард се од њих разликује оштром особином разликом; каснији њихови подвижници су скренули још више. Они се одмах заносе и вучу своје читаоце ка висинама недоступним за почетника (новог хришћанина), заносе се и заносе друге. Распаљеност, често у иступљењу (екстази, заносу) маштовитост замењује код њих све духовно, о чему они немају појма. Та маштовитост је призната код њих за благодат. „Од плодова њихових познаћете њих“, рекао је Спаситељ. Познато је свима, каквим су преступима, каквим потоцима крви, каквим понашањем, очигледно против-хришћанским, изразили западни фанатици свој наказни образ мисли (начин размишљања), своје наказно осећање срдачно.

Свети Оци источне Цркве воде свог читаоца не у загрљај љубави, не на висине виђења – него воде га ка разматрању свог греха, свог пада, ка исповедању Искупитеља, ка плачу о себи пред милосрђем Творца. Они прво уче – обуздавати нечисте тежње нашег тела, чинити га лаким, способним за духовне делатности; потом се окрећу ка уму, исправљају његов образ мисли, његов разум, чистећи га од мисли, које су нам усвојене по паду нашем, замењујући их мислима обновљене природе човечије, живо изображене у Јеванђељу. Са поправком ума Свети Оци брину о исправљању срца, о промени његових навика и осећања. Очистити срце је теже него очистити ум: ум, кад се убеди у оправданост нове мисли, лако одбацује стару мисао, лако усваја себи нову мисао; али заменити навику навиком, (особину) својство својством, осећање другим осећањем, осећањем противним старом осећању, то је труд, то је усиљени дуги рад, то је борба невероватна. Тежину те борбе Оци изражавају овако: „дај крв и прими дух.“ Значи: треба умртвити све грешне жеље тела и крви, све покрете ума и срца, који зависе од тела и крви. Треба увести и тело, и ум, и срце у управљање духа (у контролу духа). Крв и нерви покрећу се многим страстима: и гневом, и среброљубљем, и сластољубљем и празнослављем и сујетом. Последње две нарочито распаљују крв у подвижницима, који се незаконито подвизавају, и чине их фанатицима у иступљењу - у екстази, у заносу.

Празнославље тежи пре времена на духовна стања, на која човек још није способан због нечистоће своје, зато што није достигао истину – и ствара себи маштарије. А сладострашће, придружујући своје дејство уз дејство празнославља, производи у срцу обманљиве, лажне утехе, (насладе) задовољства и опијености. Такво стање је стање самообмане. Сви, који се незаконито подвизавају, налазе се у том стању. Оно се развија у њима више или мање, према томе колико они усиљавају своје подвиге појачавају. Из тог стања самообмане западни писци написали су много књига. Управо на њих, на западне књиге, са жеђу се баца, управо њих проповеда за свете и духовне, достојне да стоје поред Светог Писма слепи и горди свет, који сматра себе просвећеним у највишем степену, и који зато нема потребе да се држи неодступно Предања Источне Цркве.

У светим Оцима источне Цркве никако није видљиво распаљено стање крви. Они никад не долазе у ентузијазам, који је пород крви, и који је често на Западу тражио проливање крви спољашње. Из писанија Светих Отаца дише истинско самоодрицање, дише миомирис Светога Духа, који умртвљује страсти. Од тог миомириса беже далеко синови света као што осице лете далеко од тамјана, који се дими. „Свет љуби своје“, рекао је Господ. Писанија западних писаца, који су писали из стања самообмане, налазе бројне читаоце, преводе се не једном него више пута на руски језик, штампају се, поново се штампају; њима се изговарају, пишу и штампају громке похвале; то, што је пуно смртоносног отрова, одобрава се и утврђује. А писанија светих Отаца су заборављена! То, што је њих од давних времена прихватила Света Црква, што су призната за једино исправно руководство у подвижничком животу (аскетском), уопште се не поштује код данашњих хришћана. Њихова писанија критикују, налазе у њима нелогичности, противречност Светом Писму. За све то разлог је што су свети Оци поучавани Духом Светим, што су они одбацили мудрост света ради стицања премудрости Духа.

Узалудни су покушаји оних, који упркос учењу апостола, упркос учењу Цркве покушавају да уђу у премудрост Духа кроз мудрост света. И „спотичу се мудраци у лукавству њиховом“ (1 Кор. 3, 19), спотакли су се и пали су падом страшним. Они су хтели „духовно“ да објасне својим тамним душевним разумом – и оно „духовно“ у писанијама Светих Отаца показало се њима чудним, противречним Светом Писму.

Да ли умрли знају ко се моли за њих и када?

 

„Године 1831, када сам се придружио Лаври као игуман, ђакон са добрим, снажним гласом је био додељен да живи са нама. Једног дана, уочи празника, затражио је дозволу да се врати у своје родно село, обећавајући да ће се вратити на време за празничну службу.

Није дошао на Литургију, нити је био на вечери.

Коначно, после Повечерја, појавио се, завршио службу у тишини и... умро.

Наредио сам молитве за њега свуда — пошто сам се сматрао кривим за његову смрт — и сам сам се молио за њега.

Уочи четрдесетог дана, моја келија се изненада осветлила и видео сам ђакона пред собом.

„Дошао сам да вам се захвалим на молитвама за мене“, рекао је.

„Нисам био једини који се молио за вас, оче ђаконе, већ многа браћа у многим манастирима!“, одговорио сам.

 „Пошто су ме једном поменули, заборавили су да забележе помен пуних четрдесет дана“, одговорио је.

„Одакле можете знати тамо ко се моли за вас, а ко вас је заборавио?! - одлучио сам да сазнам.

-„Чак и ако нас закопате тамо, чак и ако нас закопате три хвата дубоко, ми видимо све што сви овде раде, шта мисле, шта желе, за шта се моле! Видимо ко се за кога моли! Колико више Господ види све то!“

- „А како си прошао кроз митарства?“

-„Као муња! Зато што ми је Бог подарио дар да примим Свете Христове Тајне последњег дана!“

Виђење је нестало.

Архимандрит Антоније из Тројице-Сергијеве лавре

Блажени Августин: Како се зло побеђује?

 

Многи ће рећи: „Како можемо победити ђавола, кога не видимо?“

Али имамо Учитеља који је благоизволео да нам покаже како се побеђују невидљиви непријатељи. О Њему говори апостол:  „И свукавши поглаварства и власти изведе их на углед слободно, и победи их на њему.“ ( Кол. 2:15 ) . 


Јер тамо се побеђују невидљиве силе непријатељске према нама, где се побеђују невидљиве страсти. И ако у себи победимо жеље за временским стварима, онда нужно побеђујемо и онога који влада у човеку кроз те жеље .

Јер када је речено ђаволу: „Прах ћеш јести “, речено је и грешнику: „Прах си и у прах ћеш се вратити“ ( Пост. 3:14, 19 ). 

Грешник је дат као храна ђаволу. Нећемо бити прах ако не желимо да будемо храна змији. Јер као што оно што једемо претварамо у своје тело, тако да се храна прерађује у оно што смо ми телесни, тако и кроз лош морал, кроз злобу, гордост и злобу, свако постаје оно што је ђаво, то јест, као он, и потчињава му се као што је наше тело потчињено нама.

То је оно што се подразумева под речима „бити храна змији“. Зато, нека се свако ко се боји „огња припремљеног за ђавола и његове анђеле“ ( Матеј 25:41 ) потруди да га савлада у себи.

Јер ми побеђујемо оне који нас нападају споља, савладавајући пожуде кроз које владају над нама. Они вуку и оне који су им слични са собом у муке.

Извор: Блажени Августин (О хришћанској борби)

Свети Игњатије Брјанчанинов: О читању Светих Отаца

 

Разговор и друштво ближњих веома делује на човека. Разговор и познанство са научником доносе мноштво информација, а тиме – много узвишених мисли и осећања, са путником – много сазнања о земљама, наравима и обичајима народа.

Очигледно: разговор и познанство са светима доносе светост. 
Са преподобним (светим) бићеш преподобан (свет), и са човеком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран (Пс 17,26-27).

Од сада, у току кратког земаљског живота, који се у Писму чак и не назива животом, него странствовањем, упознајмо се са светима.
Ти хоћеш да припадаш њиховом друштву, хоћеш да будеш судеоник њиховог блаженства?

Од сада ступи у општење са њима. Када изађеш из зидина тела, они ће те примити код себе, као свог познаника, као свог друга (Лк 16,9).
Нема ближег познанства, нема тешње повезаности од повезаности јединством мисли, јединством осећања, јединством циља (1 Кор 1, 10).

Где је једномислије, тамо је неизбежно и једнодушност, тамо је неизбежно један циљ и подједнак успех у достизању циља.
Усвоји у себи мисао и дух светих Отаца читањем њихових списа. Свети оци су достигли циљ: спасење.

И ти ћеш достићи тај циљ, природним током ствари. Као једномислен и једнодушан са светим оцима, ти ћеш се спасити.

Небо је примило у своја блажена недра свете Оце. Тиме је оно посведочило да су мисли, осећања, делања светих Отаца њему благоугодни.
Свети оци су изложили своје мисли, своје срце, начин свог делања у својим списима.
Дакле, колико је поуздано руководити се ка небу по списима светих Отаца, посведочило је само небо.

Сви списи светих Отаца су састављени по надахнућу или под утицајем Светог Духа.
Необично је сагласје у њима, необично помазање!
Онај који се руководи њима, без сумње, има за руководиоца Светога Духа.

Све воде океана сливају се у океан, и можда је океан почетак свих земаљских вода.
Сва дела Отаца спајају се у Јеванђељу; сва она нагињу томе да нас науче тачном испуњавању заповести Господа нашег Исуса Христа, извор и крај свих њих – јесте свето Јеванђеље.

Свети Оци поучавају како приступати Јеванђељу, како га читати, како га правилно схватати, шта доприноси, а шта спречава његово разумевање. И зато се у почетку више бави читањем светих Отаца. Када те они пак науче да читаш Јеванђеље: тада првенствено читај Јеванђеље.

Не сматрај да ти је довољно само читање Јеванђеља, без читања Светих Отаца! То је горда, опасна мисао. Боље пусти да те Јеванђељу приведу свети оци, као своје вољено дете, које је своје претходно васпитање и образовање добило посредством њихових списа.

Многи, сви, који су безумно, охоло, одбацили свете Оце, и непосредно, са слепом дрскошћу, приступили Јеванђељу са нечистим умом и срцем, упали су у погибељну заблуду. Њих је одбацило Јеванђеље: оно ка себи пушта једино смирене.

Читање Отачких списа је – родитељ и цар свих врлина.
Читањем светих Отаца учимо се истинском разумевању Светог писма, правој вери, животу по јеванђелским заповестима, дубоком уважавању, које треба имати у односу на јеванђелске заповести, једном речју – спасењу и хришћанском савршенству.

Читање Отачких списа, по смирењу духоносних учитеља, постало је главни ослонац за оне који желе да се спасу или чак да достигну хришћанско савршенство.
Књиге светих Отаца, по изразу једног од њих, сличне су огледалу: пажљиво и често се загледај у њих и душа може да сагледа све своје недостатке.

Опет – те књиге су налик богатој збирци лековитих препарата: у њој душа може потражити спасоносни лек за сваку од својих слабости.
Свети Епифаније Кипарски је говорио: „Један поглед на свете књиге побуђује на благочестиви живот.“

Читање светих Отаца мора бити савесно, пажљиво и постојано: наш невидљиви непријатељ, који мрзи глас који утврђује, нарочито мрзи када тај глас долази од светих Отаца.

Тај глас изобличава подвале нашег непријатеља, његово лукавство, открива његове замке, његов начин деловања: и зато се непријатељ бори против читања Отаца разним гордим и хулним помислима, труди се да баци подвижника у сујетне бриге, како би га одвукао од спасоносног читања, напада га унинијем, досадом, расејаношћу.

Из те битке против читања светих Отаца, ми морамо закључити колико је за нас спасоносно оружје које непријатељ толико мрзи.
Непријатељ се силно труди како би га истргао из наших руку.

Сваки нека изабере читање светих Отаца које одговара његовом начину живота.

Отшелник нека чита Оце који су писали о безмолвију; монах који живи у општежићу – Оце који су писали поуке за монашка општежића; хришћанин који живи у свету – свете Оце који су износили своје поуке уопште за читаво хришћанство. Свако, ма у каквом звању био, нека црпи изобилно поучавање из списа Отаца.

Неизоставно је потребно да читање одговара начину живота.
Иначе ћеш се испуњавати мислима, иако светима, али неостваривим на самом делу, које ће побуђивати бесплодно делање само у уобразиљи и жељи; а благочестива дела, која приличе твом начину живота, исклизнуће из твојих руку.

Осим тога што ћеш постати бесплодни маштар – твоје мисли, које се налазе у непрестаној противречности са кругом деловања, непрекидно ће у твом срцу рађати збуњеност, а у понашању неодлучност – мучне, шкодљиве за тебе и за ближње.

При неправилном читању Светог писма и светих Отаца, лако се може удаљити од спасоносног пута у непроходне шуме и дубоке провалије, што се многима и догодило. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов: Није сваки стар монах старац

 

Није седа коса, ни старост, ни земаљско учење, већ причасност (=заједница) са Светим Духом уздизала човека у ранг учитеља и привлачила слушаоце говорнику Речи Божије, а не сопственим људским речима.

„Добро је“, каже Свети Касијан у горе наведеној проповеди, „не скривати своје мисли од отаца, као што сам већ рекао; међутим, треба их откривати не било коме, већ духовним старцима који поседују дар расуђивања, али не старцима по годинама или седим власима.

 Многи, уздајући се у старост и исповедајући своје мисли, нису добијали исцељење, већ су падали у очајање због неискуства исповедника.

 Преподобни ава Мојсије скитски тражио је савет од младог монаха Захарије, који је живео у Скиту.

 Захарија је пао пред ноге старца и рекао му: „Оче! Зар мене питаш?“

 Старац му одговори: „Веруј ми, сине мој Захарија, да сам видео силазак Светог Духа на тебе и зато сматрам да је потребно да тебе да питам.“

Откривање мисли и живота под руководством духоносних отаца древни монаси су сматрали толико неопходним да су монаси који су одбацили ову праксу сматрани ван пута спасења.

Са постепеним слабљењем хришћанства, почело је да слаби и монаштво; живи сасуди Светог Духа почели су да се умањују; многи лицемери, тражећи похлепу и људску славу, почели су да се претварају да су свети и духовни, привлачећи неискусне вешто смишљеним обликом, и кварећи их и уништавајући.

Чак је и Симеон Нови Богослов, који је живео у 10. веку након рођења Христовог, рекао: „Проучавајте Божанско Писмо и списе Светих Отаца, посебно делатних, како бисте, упоређујући њихово учење са учењем и понашањем ваших учитеља и стараца, могли да их (та учења и понашање) видите као у огледалу и разумете их; усвојите и задржите у својим мислима оно што је у складу са Писмом; препознајте и одбаците оно што је лажно и зло, да не бисте били преварени. Знајте да су се у наше дане појавили многи обмањивачи и лажни учитељи.“

С протоком времена, духоносни учитељи су све више опадали, како каснији Свети Оци болно препричавају.

Свети Игњатије (Брјанчанинов), „Беседа о чулном и духовном виђењу духова“

О јересима: Из учења Светог Кирила Јерусалимског (за оглашене)

 

И не само да је ђаво настојао да ово шири међу незнабошцима, већ многи и од лажно названих хришћана, недостојно носећи најслађе име Христово, безбожно су се усудили да удаље Бога од Његових створења. Ја говорим о чедима јеретичким, нечасним и безбожним, који се претварају да љубе Христа, али заиста мрзе Њега. Јер ко хули на Оца Христовог, тај је непријатељ Сину.

Они су се усудили да тврде, да има два Божанства, једно добро, друго зло. Велико слепило! Ако је Божанство, онда је несумњиво и добро. А ако није добро, онда зашто и називати њега Божанством? Јер ако Богу припада доброта, Њему је својствено и човекољубље, доброчинство, свемоћ, и онда мора бити једно од ово двоје: или нека Бога називају како по имену тако и по дејству, или ако хоће да Га лише Божанских дејстава, онда нека Га и не називају Богом по имену.

13. Јеретици су се усудили да говоре, да су два Бога, и два извора добра и зла, и да они нису рођени. Ако су оба нерођени, онда су несумњиво равни (једнаки) и оба су равно-силни (једнаке моћи). Али како се тама смешта са светлошћу? При том, да ли су они заједно или су одвојено? Заједно они не могу бити; јер каква је заједница светлости са тамом (2. Кор. 6:14)? каже Апостол. А ако су далеко једно од другога, онда несумњиво и једно и друго има посебно место; па ако су у посебним местима, онда несумњиво у одређеном месту ми смо под влашћу једног Бога, и у одређеном месту несумњиво ми се клањамо једноме (Богу), иако би ми и уступили безумљу њиховом. Да испитамо, шта они говоре о добром Богу. Да ли је Он моћан или није моћан? Ако је Он моћан, онда како се родило зло против Његове воље? И како прилази зло биће, кад Он неће њега? Ако Он, знајући то, не може то да спречи, онда они изобличавају Њега у немоћи. А ако може, и не спречава то, онда изобличавају (Њега) у сагласности са злим богом (да се слаже са злим богом). Види овде њихову бесмисленост: понекад кажу, да зли бог нема учешћа са добрим у управљању светом; а понекад кажу, да он (зли бог) управља само четвртим делом (света). Говоре такође, да добри Бог јесте Отац Христов, а Христа називају овим (видљивим) Сунцем. И тако, ако је свет, по њиховим речима, настао од злог бога, а сунце је у свету, онда како Син доброг Бога невољно служи у владавини злог бога? Ми себе скрнавимо говорећи ово; уосталом, ми говоримо ради тога, да нико од присутних не би пао, из незнања, у скверну јеретичку (прљавштину). Знам да ћу оскврнити своја уста и уши слушалаца, па ипак је ради користи. Јер много је боље слушати ружно при изобличавању других, него из незнања упасти у њега (у ружно). Много је боље за тебе да знаш скверну и да је мрзиш, него из незнања да упаднеш у њу (у скверну). Учења јеретичког безбожија су многобројна. Јер кад неко скрене са јединог правог пута, тада он већином упада у стрмени.

14. Изумитељ свих јереси је Симон волхв (маг); онај Симон, поменути у Делима Апостолским, који је хтео да купи сребром не-продајну (не-процењиву) благодат Светога Духа, и који је чуо: „Нема теби удела ни жреба у овом слову“ (Дела апостолска 8:21), и остало. О њему је написано: „Изиђоше од нас, али не бише од нас“ (1. Јованова 2:19). Он је после тога, кад су га одбацили Апостоли, будући у Риму и водећи са собом Јелену, неку блудницу, богохулним устима први се усудио да тврди о себи, да се он јавио на гори Синајској као Отац, па после се јавио јудејцима као Исус Христос, не у плоти, већ у привиђењу, и после тога као Свети Дух, Кога је Христос обећао да ће послати као Утешитеља, и он је град Рим тако преластио да је (цар) Клаудије подигао њему статуу са натписом на римском језику: „Симону, светом богу.“

15. Кад се прелест ширила, онда су изобличили њега два добра човека, Петар и Павле, старешине Цркве, који су тамо стигли, и само-величаног лажног бога, Симона, поразили су изненадном смрћу. Јер кад је Симон обећао да ће се узнети на небо и био је ношен по ваздуху на кочијама злих духова, тада су раби Божији, преклонивши колена и изјавивши ону сагласност, о којој је рекао Исус: „Ако се двојица од вас сагласе на земљи о некој ствари, коју год траже, биће им (дато)“ (Матеј 18:19). Помоћу молитве они су пустили стрелу једно-мислија на волхва (на мага), и свргли су њега на земљу. И то уопште није зачуђујуће, иако је заправо дело чудно. Не треба се чудити, јер Петар је имао са собом кључеве неба; јер и Павле је био човек, узнесен до трећег неба у рај, и чуо је неизрециве речи, које човеку није дозвољено говорити (2.Кор.12:4). Са ваздуха на земљу оборили су умишљеног (лажног) бога, који ће бити бачен у преисподњу. То је била прва змија злобе, али по одсецању једне главе корен злобе се поново јавио са много глава.

16. Керинт је развраћао Цркву, као и Карпократ, Евионеј и Маркион – језик безбожни. Он је проповедао разне богове, једног доброг, другог праведног, противречећи Сину, Који каже: „Оче Праведни“ (Јн.17:25)! При том је проповедао другог Оца и другог Творца света, супротно овим речима Сина: „Ако траву пољску данас сушту, а сутра у пећ убацану, Бог тако одева“ (Лк.12:28); такође (Бог) Који сунцем Својим сија и на зле и на добре, и даје кишу и на праведне и на неправедне (Мт.5:45). Он је био изумитељ другог зла. Друга змија злобе био је Маркион. Јер, пошто је био изобличен сведочанствима Старог Завета, која се налазе у Новом Завету, први се усудио да оповргава сведочанства и проглашена учења вере – да их остави без сведочанстава, после тога, пошто је он оставио Бога; и, као да више нема проповедника, хтео је да ослаби веру Цркве.

17. После њега устао је други, Василид, нечасни човек, гадне нарави (гнусног морала), проповедајући разврат. И Валентин, који је проповедао тридесет богова, настојао је да шири ово зло. Јелини не поштују много богова, док (Валентин,) који се називао хришћанином, иако то није био, дошао је до такве заблуде, да је признао чак тридесет. Он каже, да Вит (бездан) (приличи њему, као бездану зла, да учење започне из бездана) родио је Сигену (тишину) и од Сигене родио је Логоса (Слово, Реч), што је Јупитер код Јелина. Његов Вит је гори од онога, који се смешао са сестром. Јер Сигена је била ћерка Витова. Видиш ли ругобу, скривену под маском хришћанства? Сачекај мало и омрзнућеш безбожност. Он каже, да је од Вита рођено осам Еона (векова), а од тих осам – десет, а од ових десет – дванаест, мушког и женског пола. Откуда су произашли они? Види празнословље и измишљотине. Где ћеш наћи доказ о постојању тридесет Еона? Написано је, да се Исус крстио кад је имао тридесет година. Какав је доказ за ових тридесет година, иако је крштен са тридесет година? Он је преломио пет хлебова ради пет хиљада (људи); па да ли је зато и пет богова? Или, можда зато што је имао дванаест ученика, мора бити и дванаест богова?

18. И ово је још неважно у поређењу са осталим учењем безбожности. Он каже, да је последње Божанство и мушко и женско, и то је, како се усуђује да говори, то је Софија (премудрост). О безбожности! Јер премудрост је Христос, Јединородни Син Божији, а он је ову премудрост у свом учењу сматрао женом, тридесетом стихијом и последњом из рода богова. Јер он каже, да је Софија хтела да види првог бога и, не могавши да поднесе његов сјај, пала је са неба и била избачена између тридесет (богова). Потом је почела да стење, и у свом стењању родила је ђавола, и у твом јадиковању због свог отпадништва, произвела је море. Видиш ли безбожност? Како од мудрости да се роди ђаво, од разума – злоба, од светлости – тама? Валентин продужава (и говори), да је ђаво родио друге ђаволе, од којих су неки створили овај свет, и каже, да је Христос сишао ради тога, да одвуче људе од Творца света.

19. Да би ти још више омрзнуо њих (јеретике), слушај, шта они говоре о Христу Исусу. Они уче, да је посла отпадања Софије, како се не би изгубио број тридесет, сваки од двадесет девет Еона, по најмањим делом доприневши, произвели су Христа, и за Њега кажу да је мушко и женско. Има ли шта безбожније од њих? Има ли шта несрећније од њих? Ја ти говорим о њиховој заблуди, да би ти више омрзнуо њих. И тако, бежи од безбожности и не поздрављај таквог човека, да не би постао саучесник у бесплодним делима таме. Чак и не испитуј о њима, и не жели да разговараш са њима.

20. Одвраћај се од свих јеретика, а посебно од онога, који има назив од маније (од лудила), који се појавио недавно за царовања Прова (седамдесет година је, како је почела ова заблуда); сада још има људи, који су својим очима видели њега. Међутим, ти се одвраћај од њега, не зато што је живео у недавно време, већ се одвраћај од безбожних догмата, одвраћај се од виновника зла (узрочника), сасуда сваке нечистоће, онога, који је прихватио скверно (прљаво) из свих јереси. Он, сматрајући себи за част да се истакне у злу, сабрао је све и саставио једну јерес, пуну богохуљења и сваког безакоња, (и квари) и развраћа Цркву (а посебно оне који су ван Цркве), ходећи и прождирући као лав. Не обраћај пажњу на њихове ласкаве речи, нити на лажно смирење. Јер они су змије, породи ехиднини. И Јуда је говорио: „Радуј се, Учитељу!“ и издавао је Њега. Не гледај на целиве, него се чувај отрова.

21. И да не би помислили, да ја изобличавам њега без разлога, укратко ћу рећи, ко је овај Манес, а делимично и о томе, шта он учи. Јер би било немогуће испричати сва његова гнусна учења као што би требало за цео живот. Требало би споменути о томе, што би помогло теби у потребно време. Оно што сам рекао раније, то ћу рећи поново, да би они, који ово не знају сазнали, а они који знају, да би споменули о томе. Манес није хришћанин, није! И није избачен из Цркве по примеру Симона, ни он ни они, који су пре њега учили то исто. Јер он је крадљивац туђих зала, присвојивши њих себи; а како то и на који начин, то треба чути.

22. Неки скит (скићанин) био је у Египту, по рођењу сарацен; он није имао ништа заједничко ни са јеврејима ни са хришћанима. Пошто се настанио у Александрији и проводио живот по примеру Аристотела, саставио је четири књиге: једну, названу Јеванђеље, која не садржи Христова дела, већ носи само тај назив; другу, названу Књига поглавља; трећу, Књига – Тајинства; и четврту, коју и сада они имају у рукама, Скровишта (Ризнице блага). Он је имао ученика по имену Теревинт, али кад је поменути скит дошао у Јудеју и почео да квари ту земљу, онда је Господ умртвио њега болешћу и прекинуо дејство те заразе (последице).

23. Али ученик зла, Теревинт, будући наследник злата, и књига и јереси, кад је стигао у Палестину, и у Јудеји су почели да препознају и изобличавају њега (осуђују), одлучио је да се пресели у Персију. Али да га овде не би препознали по имену, онда је он назвао себе Вуда. Међутим, имао је он и противнике себи међу жрецима Митре, и после многих препирки и расправа био је изобличен. И на крају будући прогоњен он прибегава к некој удовици. Затим, пошто се попео на горњи део дома и призвао ваздушне духове, које манихејци и досада призивају под проклетим смоквиним дрветом, будући поражен од Бога пао је са висине дома и испустио дух. Тако је потребљен (уништен) и овај други звер.

24. Међутим, остали су споменици безбожности – књиге његове; удовица је била наследница и његових књига и имања. Али пошто није имала ни рођаке нити икога другог, одлучила је да купи за новац дечака по имену Куврик и, пошто га је усиновила (усвојила), научила је њега персијским наукама као сина, и (тако) је наоштрила зли мач против човечанства. И Куврик, нечасни роб, одрастао је међу филозофима и по смрти удовице наследио је и књиге и новац. Затим, да име роба не би срамотило њега, он је уместо – Куврик назвао себе – Манес, што на персијском језику значи – беседа (разговор). Јер пошто се он представљао као неки говорник, онда је назвао себе – Манес, као да је неки одличан саговорник. Међутим, у то време, кад је он хтео да стекне славу себи на персијском језику, Божанска Промисао, супротно његовим намерама, приморала је њега да буде сам себи изобличитељ (тужилац). Тако да, мислећи да се прослави својим именом у Персији, објавио је грцима, да је он узео то име од лудила (манија).

25. Усудио се он да себе назове утешитељем. Писано је: „а ко похули на Духа Светога, неће имати опроштаја“ (Марко 3:20). Он је изговорио ову хулу, називајући себе Духом Светим. Ко општи (ко се дружи) са таквим људима, нека види, са ким се свезује (са ким се дружи). Роб је узмутио васељену, јер земља се тресе од три (узрока), а четврти (узрок) не може да поднесе: ако се роб зацари (Приче 30:21-22). И на крају, кад је изашао на средину, обећао је немогуће за човека. Син персијског цара се разболео; било је много лекара, а Манес је обећао да ће га исцелити помоћу молитве као да је човек побожан. Лекари су престали да лече, и уједно са тим дечак је престао да живи; показала се безбожност човека (Манеса), и тај филозоф (Манес) је свезан и бачен у тамницу. Не зато што је изобличавао цара у одбрани истине, не зато што је порушио идоле, него зато што је обећао да ће исцелити (дечака), и преварио је (обмануо је), или боље рећи истину: зато што је умртвио дечака. Јер тога (дечака), који је бригом лекара могао бити излечен, удаљивши лекаре, он је умртвио њега тиме, што се о болеснику нису побринули (лекари).

26. У мојој повести о многим злочинима његовим, спомени као прво, његово богохуљење, као друго, ропство. Ропство није стидно, него зло је то, што он налазећи се у ропству представљао је себе слободним. Као треће, његова обмана у обећању; као четврто, умртвљење дечака; као пето, његово срамно заточење у тамницу. Па и не само срамно заточење, него и (његово) бекство из тамнице. Јер тај, који је себе називао утешитељем и подвижником истине, побегао је; он није био (пријемник) наследник Исуса, Који је радо ишао на Крст, већ је био противник Њему, бегунац. После тога, персијски цар је наредио да се погубе тамнички стражари. Манесова гордост је била узрок смрти дечака, а његово бекство је било узрок смрти стражара. Па зар се томе (Манесу), који је био кривац за смрт (многих), треба поклањати? Зар њему није требало да подражава Исуса и да каже: „Ако Мене тражите, пустите ове да иду“ (Јован 18:8). Зар њему није требало да каже по примеру Јоне: „Узмите мене и баците у море, јер због мене је ово таласање мора (и ова страшна бура)“ (Јона 1:12).

27. Манес бежи из тамнице и долази у Месопотамију, али дочекује њега са оружјем правде епископ Архелај. Пошто је изобличио њега пред судијама изабраним међу филозофима, сакупио је скуп слушалаца од јелина, да судије од хришћана не би се показале судије снисходљиве. „Кажи нам“, говори Архелај Манесу, „шта проповедаш?“ А он, имајући уста као отворен гроб, почео је говор прво хулом на Творца свих твари, говорећи: „Бог Старог Завета је изумитељ зла.“ Он говори Сам о Себи: „Ја сам огањ који прождире“ (5.Мојс.4:24). Али мудри Архелај је оповргао хулу овим речима. „Ако Бог Старог Завета, по твојим речима, назива Себе огњем, онда чији је Син Тај, Који говори о Себи: огањ дођох да бацим на земљу (Лука 12:49)? Ако ти осуђујеш (Тога) Који говори: „Господ умртвљује и оживљује“ (1.Самуилова 2:6), онда зашто поштујеш Петра, који је васкрсао Тавиту и умртвио Сапфиру? Ако ти осуђујеш Њега, зато што је Он припремио огањ, онда зашто не осуђујеш Тога, Који говори: „Идите од Мене, проклети, у огањ вечни“ (Матеј 25:41)? Ако осуђујеш (Бога) Који говори: „Ја сам Бог, Који твори мир и подиже зла (зида)“ (Ис. 45:7), онда објасни зашто говори Исус: „Не дођох да донесем мир, него мач“ (Матеј 10:34). И тако, кад и један и други говоре једно исто, онда ваља изабрати једнога од њих Двоје: или су и један и други добри, пошто говоре сагласно, или, ако Исус није достојан осуде за Своје речи, онда зашто (зло-словиш) хулиш на Тога, Који говори то исто у Старом Завету?

28. Тада Манес говори њему: „Какав Бог ослепљује?“ А Павле говори: „У којима Бог века овога заслепи разуме неверника, да (им) не засија светлост благовести (јеванђеља)“ (2. Кор. 4:4). Архелај је ово добро оповргао рекавши (Манесу): прочитај претходно (речено): „Ако је покривено јеванђеље наше, покривено је у онима, који гину“ (2. Кор. 4:3). Видиш ли, да је оно сакривено само за оне, који гину? „Јер не ваља давати Светиње псима“ (Мт.7:6). Потом, зар је једино Бог Старог Завета заслепио разуме неверника? И зар није сам Исус рекао: „Зато им говорим у причама, да гледајући не виде“ (Мт.13:13)? Да ли је из мржње према њима Он хтео да они не виде, или због њихове недостојности, зато што су очи затворили (очима својим зажмурише)? (Мт.13:15) Јер где је зло самовољно, тамо нема благодати. Јер ономе, ко има, даће се; а од онога, ко нема, одузеће се и оно што мисли да има (Мт.25:20).

29. Може се, како неки објашњавају (иако није лоше објашњење), и ово рећи: ако је и заслепио разуме неверника, то је са добром намером заслепио, да би се они обратили ка светим делима. Јер он није рекао: ослепио је њихове душе, него разуме неверника. А то речено ево шта значи: заслепио је зле помисли прељубника, и човек је спасен. Заслепио је помисли разбојника на грабеж и разбојништво, и човек је спасен. Али ти нећеш на овај начин да схваташ. Има и друго објашњење. Заслепљује и сунце људе, који имају слаб вид, и болесни очима се заслепљују будући поражени светлошћу, не зато што је сунцу својствено да заслепљује, већ зато што очи не виде по свом стању (болести). Тако и они, који болују срдачним неверовањем, не могу да созерцавају (да сагледавају) зраке Божанства.

Није он рекао: ослепио је разуме ради тога, да не слушају Јеванђеље, него да (им) не засија светлост благовести славе Господа нашег Исуса Христа. Јер свима је дозвољено да слушају јеванђеље, али слава благовести (јеванђеља) је остављена једино искреним Служитељима Христовим. (Јер) Онима, који нису могли да слушају, Господ је говорио у причама, а ученицима је насамо објашњавао приче. Сјај славе за просветљене је слепило за невернике. Ове тајне Црква сада открива ономе, који приступа из оглашених; није обичај да се откривају тајне незнабошцима. Јер ми не откривамо незнабошцу тајне о Оцу и Сину и Светоме Духу. Чак и пред оглашенима не говоримо јавно о тајнама, већ о многоме (у тајнама) већим делом говоримо у прикривено, да би верни знајући ово размишљали, а који не знају, да не би имали штете (повреде).

30. Овим и многим другим речима одбијамо змију. На тај начин препирајући се Архелај је побеђивао Манеса. (Манес) Побегавши из тамнице бежи опет и одавде, и бежећи од  борца (Архелаја) долази у незнатно село, по примеру змије, која је у Рају оставила Адама и приступила к Еви. Али добри пастир Архелај, бринући се о овцама, кад је чуо за бекство, одмах је појурио за вуком и пожурио да га пронађе. А Манес, угледавши неочекивано свог противника, сакрио се и побегао – и побегао је последњи пут. Јер војници персијског цара, који су свуда тражили њега, ухватили су бегунца. И тај суд, који је он требао да прими пред Архелајем, доносе њему царски војници. Хватају Манеса, коме се клањају његови ученици, хватају и воде ка цару. Цар је прекорио њега због преваре и бекства, исмејао је његов ропски положај, окривио је њега за смрт дечака и оптужио га за смрт стражара. Према персијском закону (цар) наређује – са Манеса скинути кожу, а преостало тело дати на поједење зверима, а кожа, сместиште гнусних мисли, била је обешена као врећа испред капије, зато што он, називајући себе утешитељем и објављујући да зна и будуће, није знао о свом бекству и да ће бити ухваћен.

31. Манес је имао три ученика: Тому, Ваду и Ерму. Нико да не чита Јеванђеље од Томе, јер оно није Писмо једног од дванаест Апостола, већ једног од тројице злих ученика Манесових. Нико да не општи (да се не дружи) са душе-губним манихејцима, који се представљају као строги постници, узимајући с плевом припремљену воду, који осуђују Творца хране док прождиру најбољу храну, који уче да онај, ко чупа траву, и сам се претвара у њу. Па ако се онај, ко чупа траву или неко зеље, и сам се претвара у то, онда земљорадници и баштовани у коју врсту (биљака) се морају претворити? Толико дрвећа је посекао воћар, као што видимо, па у које од њих се он претвара? Заиста смешно учење, достојно осуде и срамно! Један исти човек, будући пастир оваца, и овцу је заклао на жртву и убио је вука. Па у шта се он мора претворити? Многи људи су ловили птице и рибе. Па у које од њих се морају претворити?

32. Нека на ово одговоре чеда празности (беспосличари), манихејци, који се сами не труде и једу оно припремљено трудбеницима. Оне, који им доносе храну, примају они са веселим лицем, и уместо благослова проклињу њих. Јер кад неки неразумни човек донесе нешто њима, онда говори (манихејац): почекај мало испред врата, и ја ћу те благословити, - па затим, узимајући хлеб у руке (како су признали они од њих, који су се преобратили), манихејац говори хлебу: „ја те нисам створио“, и изриче проклетство на Свевишњега, и проклиње Творца и тако једе створено (Богом – тј. храну). Ако мрзиш храну, онда зашто весело гледаш човека, који је њу донео? Ако благодариш човеку, који је њу донео, онда зашто хулиш на Бога, Који је створио и припремио храну? Затим говори (манихејац): ја те нисам посејао, нека буде посејан онај, који те је посејао. Ја те нисам пожњео српом, нека буде пожњевен онај, који те је пожњео. Ја те нисам пекао у огњу, нека буде испечен онај, који те је испекао. Добро узвраћање благодарности!

33. Ови злочини су велики, али су ипак безначајни у поређењу са другим (злочинима). Пред мужевима и женама ја не смем да говорим о њиховом крштењу; не смем да говорим у шта они умачу смокве и дају их јадним људима. Ово се мора објаснити само указањима (назнакама). Мужеви нека представе оно, шта им се дешава у сновима, а жене оно, шта се дешава током месечних очишћења. Заиста скрнавимо уста говорећи ово. Да ли су јелини више достојни презира? Да ли су самарјани безбожнији од њих? Да ли су јевреји безбожнији од њих? Да ли су прељубници сквернији од њих? Ко учини блуд на један час чини дело похоте, па кад се оскрнави, осуђује своје дело (поступак), и хоће да се опере и признаје гнусност дела (поступка). А манихејац полаже ову скверну (прљавштину) насред свог поштованог олтара, и оскврнављује и језик и уста, и од таквих уста ти, човече, примаш учење? Са таквим човеком се сусрећеш, грлиш га и целиваш? Поред (такве) њихове безбожности, зар ти ниси дужан да бежиш од скверне (прљавштине), да бежиш од људи, који су гори од најраспуштенијих, и гнуснији од сваке јавне блуднице (опште-народне)?

34. О томе објављује и учи тебе Црква; и Она се дотиче скверне (прљавштине), да се ти не би оскрнавио. Говори о ранама, да ти не био рањен. За тебе је довољно само знати ово, а сазнати из искуства чувај се (да не сазнаш). Бог грми, ми сви дрхтимо, а они хуле (на Бога). Бог шаље муње, ми сви падамо на земљу, а они својим језиком зло-слове небеса. Исус говори о Свом Оцу, да Он сунцем Својим сија и на зле и на добре, и даје кишу и на праведне и на неправедне (Матеј 5:45); а они говоре, да киша бива од љубавног лудила; они се усуђују да говоре, да је на небу нека лепа девојка и леп младић, и да они у то време, као камиле или вукови, имају срамни однос; да у зимско време младић с лудилом напада на девојку, и говоре, да она бежи од њега, а он трчи за њом, и од тога се зноји, и од његовог зноја бивају кише. Ово је написано у књигама манихејаца, то смо ми читали, не верујући ономе што говоре. Јер, да бисмо вас упозорили, ми смо испитивали њихово погубно учење.

35. Него да нас Господ избави од такве заблуде, да побуди у вама непријатељство против змије, да би, као што они чувају (вребају) вашу пету, тако и ви да газите њихову главу. Спомињите речено: „Каква је сагласност теби са њима? Каква је заједница светлости са тамом?“ (2. Кор. 6:14). Шта има заједничко чистота Цркве и скверна манихејска (прљавштина)? Овде је ред, овде је добри поредак, овде је светост, овде је непорочност, овде се осуђује чак и поглед на жену (Матеј 5:28) ради похоте, овде је брак чист, овде је стално уздржање, овде је девственост у равно-анђелском достојанству, овде узимају храну са благодарењем, овде је поштовање према Творцу свега, овде се клањају Оцу Христовом, овде се уче страху и трепету пред (Богом), Који излива кишу, овде узносимо славословље (Богу), Који грми и шаље муње.

36. (Придружи се) Присаједини се овцама, бежи од вукова, не одвајај се од Цркве, одвраћај се чак и од оних, који су некад били осумњичени за ово. Па док не сазнаш, да се они већ дуго време кају, онда не поверавај се њима брзо. Теби је предата Истина о Божијем једновлашћу (тј. царству); па распознавај (расуђуј) учење као биље. Буди вешт трговац, и све добро држи, а од сваког зла клони се (1. Солуњанима 5:21-22). А ако је ово зло некад и било у теби, онда, познавши заблуду, одвраћај се од ње. Јер тада ћеш ступити на пут спасења ако избљујеш бљувотину, и ако срдачно омрзнеш њу (из срца свог), ако се одрекнеш од њих не само устима, него и душом, ако се будеш клањао Оцу Христовом, Богу Закона и Пророка, ако познаш да је Добри и Праведни Један и Исти Бог, Који све вас да чува, чувајући вас слободне од заблуда и саблазни, и чврсте у вери у Христа Исуса, Господа нашег: слава Њему у векове векова. Амин.

 

Извор: Свети Кирило Јерусалимски. Поуке катихетске (за оглашене) и вођење ка Тајнама. Шеста катихетска поука (за оглашене)