Да ли умрли знају ко се моли за њих и када?

 

„Године 1831, када сам се придружио Лаври као игуман, ђакон са добрим, снажним гласом је био додељен да живи са нама. Једног дана, уочи празника, затражио је дозволу да се врати у своје родно село, обећавајући да ће се вратити на време за празничну службу.

Није дошао на Литургију, нити је био на вечери.

Коначно, после Повечерја, појавио се, завршио службу у тишини и... умро.

Наредио сам молитве за њега свуда — пошто сам се сматрао кривим за његову смрт — и сам сам се молио за њега.

Уочи четрдесетог дана, моја келија се изненада осветлила и видео сам ђакона пред собом.

„Дошао сам да вам се захвалим на молитвама за мене“, рекао је.

„Нисам био једини који се молио за вас, оче ђаконе, већ многа браћа у многим манастирима!“, одговорио сам.

 „Пошто су ме једном поменули, заборавили су да забележе помен пуних четрдесет дана“, одговорио је.

„Одакле можете знати тамо ко се моли за вас, а ко вас је заборавио?! - одлучио сам да сазнам.

-„Чак и ако нас закопате тамо, чак и ако нас закопате три хвата дубоко, ми видимо све што сви овде раде, шта мисле, шта желе, за шта се моле! Видимо ко се за кога моли! Колико више Господ види све то!“

- „А како си прошао кроз митарства?“

-„Као муња! Зато што ми је Бог подарио дар да примим Свете Христове Тајне последњег дана!“

Виђење је нестало.

Архимандрит Антоније из Тројице-Сергијеве лавре

Блажени Августин: Како се зло побеђује?

 

Многи ће рећи: „Како можемо победити ђавола, кога не видимо?“

Али имамо Учитеља који је благоизволео да нам покаже како се побеђују невидљиви непријатељи. О Њему говори апостол:  „И свукавши поглаварства и власти изведе их на углед слободно, и победи их на њему.“ ( Кол. 2:15 ) . 


Јер тамо се побеђују невидљиве силе непријатељске према нама, где се побеђују невидљиве страсти. И ако у себи победимо жеље за временским стварима, онда нужно побеђујемо и онога који влада у човеку кроз те жеље .

Јер када је речено ђаволу: „Прах ћеш јести “, речено је и грешнику: „Прах си и у прах ћеш се вратити“ ( Пост. 3:14, 19 ). 

Грешник је дат као храна ђаволу. Нећемо бити прах ако не желимо да будемо храна змији. Јер као што оно што једемо претварамо у своје тело, тако да се храна прерађује у оно што смо ми телесни, тако и кроз лош морал, кроз злобу, гордост и злобу, свако постаје оно што је ђаво, то јест, као он, и потчињава му се као што је наше тело потчињено нама.

То је оно што се подразумева под речима „бити храна змији“. Зато, нека се свако ко се боји „огња припремљеног за ђавола и његове анђеле“ ( Матеј 25:41 ) потруди да га савлада у себи.

Јер ми побеђујемо оне који нас нападају споља, савладавајући пожуде кроз које владају над нама. Они вуку и оне који су им слични са собом у муке.

Извор: Блажени Августин (О хришћанској борби)

Свети Игњатије Брјанчанинов: О читању Светих Отаца

 

Разговор и друштво ближњих веома делује на човека. Разговор и познанство са научником доносе мноштво информација, а тиме – много узвишених мисли и осећања, са путником – много сазнања о земљама, наравима и обичајима народа.

Очигледно: разговор и познанство са светима доносе светост. 
Са преподобним (светим) бићеш преподобан (свет), и са човеком невиним бићеш невин, и са изабраним бићеш изабран (Пс 17,26-27).

Од сада, у току кратког земаљског живота, који се у Писму чак и не назива животом, него странствовањем, упознајмо се са светима.
Ти хоћеш да припадаш њиховом друштву, хоћеш да будеш судеоник њиховог блаженства?

Од сада ступи у општење са њима. Када изађеш из зидина тела, они ће те примити код себе, као свог познаника, као свог друга (Лк 16,9).
Нема ближег познанства, нема тешње повезаности од повезаности јединством мисли, јединством осећања, јединством циља (1 Кор 1, 10).

Где је једномислије, тамо је неизбежно и једнодушност, тамо је неизбежно један циљ и подједнак успех у достизању циља.
Усвоји у себи мисао и дух светих Отаца читањем њихових списа. Свети оци су достигли циљ: спасење.

И ти ћеш достићи тај циљ, природним током ствари. Као једномислен и једнодушан са светим оцима, ти ћеш се спасити.

Небо је примило у своја блажена недра свете Оце. Тиме је оно посведочило да су мисли, осећања, делања светих Отаца њему благоугодни.
Свети оци су изложили своје мисли, своје срце, начин свог делања у својим списима.
Дакле, колико је поуздано руководити се ка небу по списима светих Отаца, посведочило је само небо.

Сви списи светих Отаца су састављени по надахнућу или под утицајем Светог Духа.
Необично је сагласје у њима, необично помазање!
Онај који се руководи њима, без сумње, има за руководиоца Светога Духа.

Све воде океана сливају се у океан, и можда је океан почетак свих земаљских вода.
Сва дела Отаца спајају се у Јеванђељу; сва она нагињу томе да нас науче тачном испуњавању заповести Господа нашег Исуса Христа, извор и крај свих њих – јесте свето Јеванђеље.

Свети Оци поучавају како приступати Јеванђељу, како га читати, како га правилно схватати, шта доприноси, а шта спречава његово разумевање. И зато се у почетку више бави читањем светих Отаца. Када те они пак науче да читаш Јеванђеље: тада првенствено читај Јеванђеље.

Не сматрај да ти је довољно само читање Јеванђеља, без читања Светих Отаца! То је горда, опасна мисао. Боље пусти да те Јеванђељу приведу свети оци, као своје вољено дете, које је своје претходно васпитање и образовање добило посредством њихових списа.

Многи, сви, који су безумно, охоло, одбацили свете Оце, и непосредно, са слепом дрскошћу, приступили Јеванђељу са нечистим умом и срцем, упали су у погибељну заблуду. Њих је одбацило Јеванђеље: оно ка себи пушта једино смирене.

Читање Отачких списа је – родитељ и цар свих врлина.
Читањем светих Отаца учимо се истинском разумевању Светог писма, правој вери, животу по јеванђелским заповестима, дубоком уважавању, које треба имати у односу на јеванђелске заповести, једном речју – спасењу и хришћанском савршенству.

Читање Отачких списа, по смирењу духоносних учитеља, постало је главни ослонац за оне који желе да се спасу или чак да достигну хришћанско савршенство.
Књиге светих Отаца, по изразу једног од њих, сличне су огледалу: пажљиво и често се загледај у њих и душа може да сагледа све своје недостатке.

Опет – те књиге су налик богатој збирци лековитих препарата: у њој душа може потражити спасоносни лек за сваку од својих слабости.
Свети Епифаније Кипарски је говорио: „Један поглед на свете књиге побуђује на благочестиви живот.“

Читање светих Отаца мора бити савесно, пажљиво и постојано: наш невидљиви непријатељ, који мрзи глас који утврђује, нарочито мрзи када тај глас долази од светих Отаца.

Тај глас изобличава подвале нашег непријатеља, његово лукавство, открива његове замке, његов начин деловања: и зато се непријатељ бори против читања Отаца разним гордим и хулним помислима, труди се да баци подвижника у сујетне бриге, како би га одвукао од спасоносног читања, напада га унинијем, досадом, расејаношћу.

Из те битке против читања светих Отаца, ми морамо закључити колико је за нас спасоносно оружје које непријатељ толико мрзи.
Непријатељ се силно труди како би га истргао из наших руку.

Сваки нека изабере читање светих Отаца које одговара његовом начину живота.

Отшелник нека чита Оце који су писали о безмолвију; монах који живи у општежићу – Оце који су писали поуке за монашка општежића; хришћанин који живи у свету – свете Оце који су износили своје поуке уопште за читаво хришћанство. Свако, ма у каквом звању био, нека црпи изобилно поучавање из списа Отаца.

Неизоставно је потребно да читање одговара начину живота.
Иначе ћеш се испуњавати мислима, иако светима, али неостваривим на самом делу, које ће побуђивати бесплодно делање само у уобразиљи и жељи; а благочестива дела, која приличе твом начину живота, исклизнуће из твојих руку.

Осим тога што ћеш постати бесплодни маштар – твоје мисли, које се налазе у непрестаној противречности са кругом деловања, непрекидно ће у твом срцу рађати збуњеност, а у понашању неодлучност – мучне, шкодљиве за тебе и за ближње.

При неправилном читању Светог писма и светих Отаца, лако се може удаљити од спасоносног пута у непроходне шуме и дубоке провалије, што се многима и догодило. Амин.

Свети Игњатије Брјанчанинов: Није сваки стар монах старац

 

Није седа коса, ни старост, ни земаљско учење, већ причасност (=заједница) са Светим Духом уздизала човека у ранг учитеља и привлачила слушаоце говорнику Речи Божије, а не сопственим људским речима.

„Добро је“, каже Свети Касијан у горе наведеној проповеди, „не скривати своје мисли од отаца, као што сам већ рекао; међутим, треба их откривати не било коме, већ духовним старцима који поседују дар расуђивања, али не старцима по годинама или седим власима.

 Многи, уздајући се у старост и исповедајући своје мисли, нису добијали исцељење, већ су падали у очајање због неискуства исповедника.

 Преподобни ава Мојсије скитски тражио је савет од младог монаха Захарије, који је живео у Скиту.

 Захарија је пао пред ноге старца и рекао му: „Оче! Зар мене питаш?“

 Старац му одговори: „Веруј ми, сине мој Захарија, да сам видео силазак Светог Духа на тебе и зато сматрам да је потребно да тебе да питам.“

Откривање мисли и живота под руководством духоносних отаца древни монаси су сматрали толико неопходним да су монаси који су одбацили ову праксу сматрани ван пута спасења.

Са постепеним слабљењем хришћанства, почело је да слаби и монаштво; живи сасуди Светог Духа почели су да се умањују; многи лицемери, тражећи похлепу и људску славу, почели су да се претварају да су свети и духовни, привлачећи неискусне вешто смишљеним обликом, и кварећи их и уништавајући.

Чак је и Симеон Нови Богослов, који је живео у 10. веку након рођења Христовог, рекао: „Проучавајте Божанско Писмо и списе Светих Отаца, посебно делатних, како бисте, упоређујући њихово учење са учењем и понашањем ваших учитеља и стараца, могли да их (та учења и понашање) видите као у огледалу и разумете их; усвојите и задржите у својим мислима оно што је у складу са Писмом; препознајте и одбаците оно што је лажно и зло, да не бисте били преварени. Знајте да су се у наше дане појавили многи обмањивачи и лажни учитељи.“

С протоком времена, духоносни учитељи су све више опадали, како каснији Свети Оци болно препричавају.

Свети Игњатије (Брјанчанинов), „Беседа о чулном и духовном виђењу духова“

О јересима: Из учења Светог Кирила Јерусалимског (за оглашене)

 

И не само да је ђаво настојао да ово шири међу незнабошцима, већ многи и од лажно названих хришћана, недостојно носећи најслађе име Христово, безбожно су се усудили да удаље Бога од Његових створења. Ја говорим о чедима јеретичким, нечасним и безбожним, који се претварају да љубе Христа, али заиста мрзе Њега. Јер ко хули на Оца Христовог, тај је непријатељ Сину.

Они су се усудили да тврде, да има два Божанства, једно добро, друго зло. Велико слепило! Ако је Божанство, онда је несумњиво и добро. А ако није добро, онда зашто и називати њега Божанством? Јер ако Богу припада доброта, Њему је својствено и човекољубље, доброчинство, свемоћ, и онда мора бити једно од ово двоје: или нека Бога називају како по имену тако и по дејству, или ако хоће да Га лише Божанских дејстава, онда нека Га и не називају Богом по имену.

13. Јеретици су се усудили да говоре, да су два Бога, и два извора добра и зла, и да они нису рођени. Ако су оба нерођени, онда су несумњиво равни (једнаки) и оба су равно-силни (једнаке моћи). Али како се тама смешта са светлошћу? При том, да ли су они заједно или су одвојено? Заједно они не могу бити; јер каква је заједница светлости са тамом (2. Кор. 6:14)? каже Апостол. А ако су далеко једно од другога, онда несумњиво и једно и друго има посебно место; па ако су у посебним местима, онда несумњиво у одређеном месту ми смо под влашћу једног Бога, и у одређеном месту несумњиво ми се клањамо једноме (Богу), иако би ми и уступили безумљу њиховом. Да испитамо, шта они говоре о добром Богу. Да ли је Он моћан или није моћан? Ако је Он моћан, онда како се родило зло против Његове воље? И како прилази зло биће, кад Он неће њега? Ако Он, знајући то, не може то да спречи, онда они изобличавају Њега у немоћи. А ако може, и не спречава то, онда изобличавају (Њега) у сагласности са злим богом (да се слаже са злим богом). Види овде њихову бесмисленост: понекад кажу, да зли бог нема учешћа са добрим у управљању светом; а понекад кажу, да он (зли бог) управља само четвртим делом (света). Говоре такође, да добри Бог јесте Отац Христов, а Христа називају овим (видљивим) Сунцем. И тако, ако је свет, по њиховим речима, настао од злог бога, а сунце је у свету, онда како Син доброг Бога невољно служи у владавини злог бога? Ми себе скрнавимо говорећи ово; уосталом, ми говоримо ради тога, да нико од присутних не би пао, из незнања, у скверну јеретичку (прљавштину). Знам да ћу оскврнити своја уста и уши слушалаца, па ипак је ради користи. Јер много је боље слушати ружно при изобличавању других, него из незнања упасти у њега (у ружно). Много је боље за тебе да знаш скверну и да је мрзиш, него из незнања да упаднеш у њу (у скверну). Учења јеретичког безбожија су многобројна. Јер кад неко скрене са јединог правог пута, тада он већином упада у стрмени.

14. Изумитељ свих јереси је Симон волхв (маг); онај Симон, поменути у Делима Апостолским, који је хтео да купи сребром не-продајну (не-процењиву) благодат Светога Духа, и који је чуо: „Нема теби удела ни жреба у овом слову“ (Дела апостолска 8:21), и остало. О њему је написано: „Изиђоше од нас, али не бише од нас“ (1. Јованова 2:19). Он је после тога, кад су га одбацили Апостоли, будући у Риму и водећи са собом Јелену, неку блудницу, богохулним устима први се усудио да тврди о себи, да се он јавио на гори Синајској као Отац, па после се јавио јудејцима као Исус Христос, не у плоти, већ у привиђењу, и после тога као Свети Дух, Кога је Христос обећао да ће послати као Утешитеља, и он је град Рим тако преластио да је (цар) Клаудије подигао њему статуу са натписом на римском језику: „Симону, светом богу.“

15. Кад се прелест ширила, онда су изобличили њега два добра човека, Петар и Павле, старешине Цркве, који су тамо стигли, и само-величаног лажног бога, Симона, поразили су изненадном смрћу. Јер кад је Симон обећао да ће се узнети на небо и био је ношен по ваздуху на кочијама злих духова, тада су раби Божији, преклонивши колена и изјавивши ону сагласност, о којој је рекао Исус: „Ако се двојица од вас сагласе на земљи о некој ствари, коју год траже, биће им (дато)“ (Матеј 18:19). Помоћу молитве они су пустили стрелу једно-мислија на волхва (на мага), и свргли су њега на земљу. И то уопште није зачуђујуће, иако је заправо дело чудно. Не треба се чудити, јер Петар је имао са собом кључеве неба; јер и Павле је био човек, узнесен до трећег неба у рај, и чуо је неизрециве речи, које човеку није дозвољено говорити (2.Кор.12:4). Са ваздуха на земљу оборили су умишљеног (лажног) бога, који ће бити бачен у преисподњу. То је била прва змија злобе, али по одсецању једне главе корен злобе се поново јавио са много глава.

16. Керинт је развраћао Цркву, као и Карпократ, Евионеј и Маркион – језик безбожни. Он је проповедао разне богове, једног доброг, другог праведног, противречећи Сину, Који каже: „Оче Праведни“ (Јн.17:25)! При том је проповедао другог Оца и другог Творца света, супротно овим речима Сина: „Ако траву пољску данас сушту, а сутра у пећ убацану, Бог тако одева“ (Лк.12:28); такође (Бог) Који сунцем Својим сија и на зле и на добре, и даје кишу и на праведне и на неправедне (Мт.5:45). Он је био изумитељ другог зла. Друга змија злобе био је Маркион. Јер, пошто је био изобличен сведочанствима Старог Завета, која се налазе у Новом Завету, први се усудио да оповргава сведочанства и проглашена учења вере – да их остави без сведочанстава, после тога, пошто је он оставио Бога; и, као да више нема проповедника, хтео је да ослаби веру Цркве.

17. После њега устао је други, Василид, нечасни човек, гадне нарави (гнусног морала), проповедајући разврат. И Валентин, који је проповедао тридесет богова, настојао је да шири ово зло. Јелини не поштују много богова, док (Валентин,) који се називао хришћанином, иако то није био, дошао је до такве заблуде, да је признао чак тридесет. Он каже, да Вит (бездан) (приличи њему, као бездану зла, да учење започне из бездана) родио је Сигену (тишину) и од Сигене родио је Логоса (Слово, Реч), што је Јупитер код Јелина. Његов Вит је гори од онога, који се смешао са сестром. Јер Сигена је била ћерка Витова. Видиш ли ругобу, скривену под маском хришћанства? Сачекај мало и омрзнућеш безбожност. Он каже, да је од Вита рођено осам Еона (векова), а од тих осам – десет, а од ових десет – дванаест, мушког и женског пола. Откуда су произашли они? Види празнословље и измишљотине. Где ћеш наћи доказ о постојању тридесет Еона? Написано је, да се Исус крстио кад је имао тридесет година. Какав је доказ за ових тридесет година, иако је крштен са тридесет година? Он је преломио пет хлебова ради пет хиљада (људи); па да ли је зато и пет богова? Или, можда зато што је имао дванаест ученика, мора бити и дванаест богова?

18. И ово је још неважно у поређењу са осталим учењем безбожности. Он каже, да је последње Божанство и мушко и женско, и то је, како се усуђује да говори, то је Софија (премудрост). О безбожности! Јер премудрост је Христос, Јединородни Син Божији, а он је ову премудрост у свом учењу сматрао женом, тридесетом стихијом и последњом из рода богова. Јер он каже, да је Софија хтела да види првог бога и, не могавши да поднесе његов сјај, пала је са неба и била избачена између тридесет (богова). Потом је почела да стење, и у свом стењању родила је ђавола, и у твом јадиковању због свог отпадништва, произвела је море. Видиш ли безбожност? Како од мудрости да се роди ђаво, од разума – злоба, од светлости – тама? Валентин продужава (и говори), да је ђаво родио друге ђаволе, од којих су неки створили овај свет, и каже, да је Христос сишао ради тога, да одвуче људе од Творца света.

19. Да би ти још више омрзнуо њих (јеретике), слушај, шта они говоре о Христу Исусу. Они уче, да је посла отпадања Софије, како се не би изгубио број тридесет, сваки од двадесет девет Еона, по најмањим делом доприневши, произвели су Христа, и за Њега кажу да је мушко и женско. Има ли шта безбожније од њих? Има ли шта несрећније од њих? Ја ти говорим о њиховој заблуди, да би ти више омрзнуо њих. И тако, бежи од безбожности и не поздрављај таквог човека, да не би постао саучесник у бесплодним делима таме. Чак и не испитуј о њима, и не жели да разговараш са њима.

20. Одвраћај се од свих јеретика, а посебно од онога, који има назив од маније (од лудила), који се појавио недавно за царовања Прова (седамдесет година је, како је почела ова заблуда); сада још има људи, који су својим очима видели њега. Међутим, ти се одвраћај од њега, не зато што је живео у недавно време, већ се одвраћај од безбожних догмата, одвраћај се од виновника зла (узрочника), сасуда сваке нечистоће, онога, који је прихватио скверно (прљаво) из свих јереси. Он, сматрајући себи за част да се истакне у злу, сабрао је све и саставио једну јерес, пуну богохуљења и сваког безакоња, (и квари) и развраћа Цркву (а посебно оне који су ван Цркве), ходећи и прождирући као лав. Не обраћај пажњу на њихове ласкаве речи, нити на лажно смирење. Јер они су змије, породи ехиднини. И Јуда је говорио: „Радуј се, Учитељу!“ и издавао је Њега. Не гледај на целиве, него се чувај отрова.

21. И да не би помислили, да ја изобличавам њега без разлога, укратко ћу рећи, ко је овај Манес, а делимично и о томе, шта он учи. Јер би било немогуће испричати сва његова гнусна учења као што би требало за цео живот. Требало би споменути о томе, што би помогло теби у потребно време. Оно што сам рекао раније, то ћу рећи поново, да би они, који ово не знају сазнали, а они који знају, да би споменули о томе. Манес није хришћанин, није! И није избачен из Цркве по примеру Симона, ни он ни они, који су пре њега учили то исто. Јер он је крадљивац туђих зала, присвојивши њих себи; а како то и на који начин, то треба чути.

22. Неки скит (скићанин) био је у Египту, по рођењу сарацен; он није имао ништа заједничко ни са јеврејима ни са хришћанима. Пошто се настанио у Александрији и проводио живот по примеру Аристотела, саставио је четири књиге: једну, названу Јеванђеље, која не садржи Христова дела, већ носи само тај назив; другу, названу Књига поглавља; трећу, Књига – Тајинства; и четврту, коју и сада они имају у рукама, Скровишта (Ризнице блага). Он је имао ученика по имену Теревинт, али кад је поменути скит дошао у Јудеју и почео да квари ту земљу, онда је Господ умртвио њега болешћу и прекинуо дејство те заразе (последице).

23. Али ученик зла, Теревинт, будући наследник злата, и књига и јереси, кад је стигао у Палестину, и у Јудеји су почели да препознају и изобличавају њега (осуђују), одлучио је да се пресели у Персију. Али да га овде не би препознали по имену, онда је он назвао себе Вуда. Међутим, имао је он и противнике себи међу жрецима Митре, и после многих препирки и расправа био је изобличен. И на крају будући прогоњен он прибегава к некој удовици. Затим, пошто се попео на горњи део дома и призвао ваздушне духове, које манихејци и досада призивају под проклетим смоквиним дрветом, будући поражен од Бога пао је са висине дома и испустио дух. Тако је потребљен (уништен) и овај други звер.

24. Међутим, остали су споменици безбожности – књиге његове; удовица је била наследница и његових књига и имања. Али пошто није имала ни рођаке нити икога другог, одлучила је да купи за новац дечака по имену Куврик и, пошто га је усиновила (усвојила), научила је њега персијским наукама као сина, и (тако) је наоштрила зли мач против човечанства. И Куврик, нечасни роб, одрастао је међу филозофима и по смрти удовице наследио је и књиге и новац. Затим, да име роба не би срамотило њега, он је уместо – Куврик назвао себе – Манес, што на персијском језику значи – беседа (разговор). Јер пошто се он представљао као неки говорник, онда је назвао себе – Манес, као да је неки одличан саговорник. Међутим, у то време, кад је он хтео да стекне славу себи на персијском језику, Божанска Промисао, супротно његовим намерама, приморала је њега да буде сам себи изобличитељ (тужилац). Тако да, мислећи да се прослави својим именом у Персији, објавио је грцима, да је он узео то име од лудила (манија).

25. Усудио се он да себе назове утешитељем. Писано је: „а ко похули на Духа Светога, неће имати опроштаја“ (Марко 3:20). Он је изговорио ову хулу, називајући себе Духом Светим. Ко општи (ко се дружи) са таквим људима, нека види, са ким се свезује (са ким се дружи). Роб је узмутио васељену, јер земља се тресе од три (узрока), а четврти (узрок) не може да поднесе: ако се роб зацари (Приче 30:21-22). И на крају, кад је изашао на средину, обећао је немогуће за човека. Син персијског цара се разболео; било је много лекара, а Манес је обећао да ће га исцелити помоћу молитве као да је човек побожан. Лекари су престали да лече, и уједно са тим дечак је престао да живи; показала се безбожност човека (Манеса), и тај филозоф (Манес) је свезан и бачен у тамницу. Не зато што је изобличавао цара у одбрани истине, не зато што је порушио идоле, него зато што је обећао да ће исцелити (дечака), и преварио је (обмануо је), или боље рећи истину: зато што је умртвио дечака. Јер тога (дечака), који је бригом лекара могао бити излечен, удаљивши лекаре, он је умртвио њега тиме, што се о болеснику нису побринули (лекари).

26. У мојој повести о многим злочинима његовим, спомени као прво, његово богохуљење, као друго, ропство. Ропство није стидно, него зло је то, што он налазећи се у ропству представљао је себе слободним. Као треће, његова обмана у обећању; као четврто, умртвљење дечака; као пето, његово срамно заточење у тамницу. Па и не само срамно заточење, него и (његово) бекство из тамнице. Јер тај, који је себе називао утешитељем и подвижником истине, побегао је; он није био (пријемник) наследник Исуса, Који је радо ишао на Крст, већ је био противник Њему, бегунац. После тога, персијски цар је наредио да се погубе тамнички стражари. Манесова гордост је била узрок смрти дечака, а његово бекство је било узрок смрти стражара. Па зар се томе (Манесу), који је био кривац за смрт (многих), треба поклањати? Зар њему није требало да подражава Исуса и да каже: „Ако Мене тражите, пустите ове да иду“ (Јован 18:8). Зар њему није требало да каже по примеру Јоне: „Узмите мене и баците у море, јер због мене је ово таласање мора (и ова страшна бура)“ (Јона 1:12).

27. Манес бежи из тамнице и долази у Месопотамију, али дочекује њега са оружјем правде епископ Архелај. Пошто је изобличио њега пред судијама изабраним међу филозофима, сакупио је скуп слушалаца од јелина, да судије од хришћана не би се показале судије снисходљиве. „Кажи нам“, говори Архелај Манесу, „шта проповедаш?“ А он, имајући уста као отворен гроб, почео је говор прво хулом на Творца свих твари, говорећи: „Бог Старог Завета је изумитељ зла.“ Он говори Сам о Себи: „Ја сам огањ који прождире“ (5.Мојс.4:24). Али мудри Архелај је оповргао хулу овим речима. „Ако Бог Старог Завета, по твојим речима, назива Себе огњем, онда чији је Син Тај, Који говори о Себи: огањ дођох да бацим на земљу (Лука 12:49)? Ако ти осуђујеш (Тога) Који говори: „Господ умртвљује и оживљује“ (1.Самуилова 2:6), онда зашто поштујеш Петра, који је васкрсао Тавиту и умртвио Сапфиру? Ако ти осуђујеш Њега, зато што је Он припремио огањ, онда зашто не осуђујеш Тога, Који говори: „Идите од Мене, проклети, у огањ вечни“ (Матеј 25:41)? Ако осуђујеш (Бога) Који говори: „Ја сам Бог, Који твори мир и подиже зла (зида)“ (Ис. 45:7), онда објасни зашто говори Исус: „Не дођох да донесем мир, него мач“ (Матеј 10:34). И тако, кад и један и други говоре једно исто, онда ваља изабрати једнога од њих Двоје: или су и један и други добри, пошто говоре сагласно, или, ако Исус није достојан осуде за Своје речи, онда зашто (зло-словиш) хулиш на Тога, Који говори то исто у Старом Завету?

28. Тада Манес говори њему: „Какав Бог ослепљује?“ А Павле говори: „У којима Бог века овога заслепи разуме неверника, да (им) не засија светлост благовести (јеванђеља)“ (2. Кор. 4:4). Архелај је ово добро оповргао рекавши (Манесу): прочитај претходно (речено): „Ако је покривено јеванђеље наше, покривено је у онима, који гину“ (2. Кор. 4:3). Видиш ли, да је оно сакривено само за оне, који гину? „Јер не ваља давати Светиње псима“ (Мт.7:6). Потом, зар је једино Бог Старог Завета заслепио разуме неверника? И зар није сам Исус рекао: „Зато им говорим у причама, да гледајући не виде“ (Мт.13:13)? Да ли је из мржње према њима Он хтео да они не виде, или због њихове недостојности, зато што су очи затворили (очима својим зажмурише)? (Мт.13:15) Јер где је зло самовољно, тамо нема благодати. Јер ономе, ко има, даће се; а од онога, ко нема, одузеће се и оно што мисли да има (Мт.25:20).

29. Може се, како неки објашњавају (иако није лоше објашњење), и ово рећи: ако је и заслепио разуме неверника, то је са добром намером заслепио, да би се они обратили ка светим делима. Јер он није рекао: ослепио је њихове душе, него разуме неверника. А то речено ево шта значи: заслепио је зле помисли прељубника, и човек је спасен. Заслепио је помисли разбојника на грабеж и разбојништво, и човек је спасен. Али ти нећеш на овај начин да схваташ. Има и друго објашњење. Заслепљује и сунце људе, који имају слаб вид, и болесни очима се заслепљују будући поражени светлошћу, не зато што је сунцу својствено да заслепљује, већ зато што очи не виде по свом стању (болести). Тако и они, који болују срдачним неверовањем, не могу да созерцавају (да сагледавају) зраке Божанства.

Није он рекао: ослепио је разуме ради тога, да не слушају Јеванђеље, него да (им) не засија светлост благовести славе Господа нашег Исуса Христа. Јер свима је дозвољено да слушају јеванђеље, али слава благовести (јеванђеља) је остављена једино искреним Служитељима Христовим. (Јер) Онима, који нису могли да слушају, Господ је говорио у причама, а ученицима је насамо објашњавао приче. Сјај славе за просветљене је слепило за невернике. Ове тајне Црква сада открива ономе, који приступа из оглашених; није обичај да се откривају тајне незнабошцима. Јер ми не откривамо незнабошцу тајне о Оцу и Сину и Светоме Духу. Чак и пред оглашенима не говоримо јавно о тајнама, већ о многоме (у тајнама) већим делом говоримо у прикривено, да би верни знајући ово размишљали, а који не знају, да не би имали штете (повреде).

30. Овим и многим другим речима одбијамо змију. На тај начин препирајући се Архелај је побеђивао Манеса. (Манес) Побегавши из тамнице бежи опет и одавде, и бежећи од  борца (Архелаја) долази у незнатно село, по примеру змије, која је у Рају оставила Адама и приступила к Еви. Али добри пастир Архелај, бринући се о овцама, кад је чуо за бекство, одмах је појурио за вуком и пожурио да га пронађе. А Манес, угледавши неочекивано свог противника, сакрио се и побегао – и побегао је последњи пут. Јер војници персијског цара, који су свуда тражили њега, ухватили су бегунца. И тај суд, који је он требао да прими пред Архелајем, доносе њему царски војници. Хватају Манеса, коме се клањају његови ученици, хватају и воде ка цару. Цар је прекорио њега због преваре и бекства, исмејао је његов ропски положај, окривио је њега за смрт дечака и оптужио га за смрт стражара. Према персијском закону (цар) наређује – са Манеса скинути кожу, а преостало тело дати на поједење зверима, а кожа, сместиште гнусних мисли, била је обешена као врећа испред капије, зато што он, називајући себе утешитељем и објављујући да зна и будуће, није знао о свом бекству и да ће бити ухваћен.

31. Манес је имао три ученика: Тому, Ваду и Ерму. Нико да не чита Јеванђеље од Томе, јер оно није Писмо једног од дванаест Апостола, већ једног од тројице злих ученика Манесових. Нико да не општи (да се не дружи) са душе-губним манихејцима, који се представљају као строги постници, узимајући с плевом припремљену воду, који осуђују Творца хране док прождиру најбољу храну, који уче да онај, ко чупа траву, и сам се претвара у њу. Па ако се онај, ко чупа траву или неко зеље, и сам се претвара у то, онда земљорадници и баштовани у коју врсту (биљака) се морају претворити? Толико дрвећа је посекао воћар, као што видимо, па у које од њих се он претвара? Заиста смешно учење, достојно осуде и срамно! Један исти човек, будући пастир оваца, и овцу је заклао на жртву и убио је вука. Па у шта се он мора претворити? Многи људи су ловили птице и рибе. Па у које од њих се морају претворити?

32. Нека на ово одговоре чеда празности (беспосличари), манихејци, који се сами не труде и једу оно припремљено трудбеницима. Оне, који им доносе храну, примају они са веселим лицем, и уместо благослова проклињу њих. Јер кад неки неразумни човек донесе нешто њима, онда говори (манихејац): почекај мало испред врата, и ја ћу те благословити, - па затим, узимајући хлеб у руке (како су признали они од њих, који су се преобратили), манихејац говори хлебу: „ја те нисам створио“, и изриче проклетство на Свевишњега, и проклиње Творца и тако једе створено (Богом – тј. храну). Ако мрзиш храну, онда зашто весело гледаш човека, који је њу донео? Ако благодариш човеку, који је њу донео, онда зашто хулиш на Бога, Који је створио и припремио храну? Затим говори (манихејац): ја те нисам посејао, нека буде посејан онај, који те је посејао. Ја те нисам пожњео српом, нека буде пожњевен онај, који те је пожњео. Ја те нисам пекао у огњу, нека буде испечен онај, који те је испекао. Добро узвраћање благодарности!

33. Ови злочини су велики, али су ипак безначајни у поређењу са другим (злочинима). Пред мужевима и женама ја не смем да говорим о њиховом крштењу; не смем да говорим у шта они умачу смокве и дају их јадним људима. Ово се мора објаснити само указањима (назнакама). Мужеви нека представе оно, шта им се дешава у сновима, а жене оно, шта се дешава током месечних очишћења. Заиста скрнавимо уста говорећи ово. Да ли су јелини више достојни презира? Да ли су самарјани безбожнији од њих? Да ли су јевреји безбожнији од њих? Да ли су прељубници сквернији од њих? Ко учини блуд на један час чини дело похоте, па кад се оскрнави, осуђује своје дело (поступак), и хоће да се опере и признаје гнусност дела (поступка). А манихејац полаже ову скверну (прљавштину) насред свог поштованог олтара, и оскврнављује и језик и уста, и од таквих уста ти, човече, примаш учење? Са таквим човеком се сусрећеш, грлиш га и целиваш? Поред (такве) њихове безбожности, зар ти ниси дужан да бежиш од скверне (прљавштине), да бежиш од људи, који су гори од најраспуштенијих, и гнуснији од сваке јавне блуднице (опште-народне)?

34. О томе објављује и учи тебе Црква; и Она се дотиче скверне (прљавштине), да се ти не би оскрнавио. Говори о ранама, да ти не био рањен. За тебе је довољно само знати ово, а сазнати из искуства чувај се (да не сазнаш). Бог грми, ми сви дрхтимо, а они хуле (на Бога). Бог шаље муње, ми сви падамо на земљу, а они својим језиком зло-слове небеса. Исус говори о Свом Оцу, да Он сунцем Својим сија и на зле и на добре, и даје кишу и на праведне и на неправедне (Матеј 5:45); а они говоре, да киша бива од љубавног лудила; они се усуђују да говоре, да је на небу нека лепа девојка и леп младић, и да они у то време, као камиле или вукови, имају срамни однос; да у зимско време младић с лудилом напада на девојку, и говоре, да она бежи од њега, а он трчи за њом, и од тога се зноји, и од његовог зноја бивају кише. Ово је написано у књигама манихејаца, то смо ми читали, не верујући ономе што говоре. Јер, да бисмо вас упозорили, ми смо испитивали њихово погубно учење.

35. Него да нас Господ избави од такве заблуде, да побуди у вама непријатељство против змије, да би, као што они чувају (вребају) вашу пету, тако и ви да газите њихову главу. Спомињите речено: „Каква је сагласност теби са њима? Каква је заједница светлости са тамом?“ (2. Кор. 6:14). Шта има заједничко чистота Цркве и скверна манихејска (прљавштина)? Овде је ред, овде је добри поредак, овде је светост, овде је непорочност, овде се осуђује чак и поглед на жену (Матеј 5:28) ради похоте, овде је брак чист, овде је стално уздржање, овде је девственост у равно-анђелском достојанству, овде узимају храну са благодарењем, овде је поштовање према Творцу свега, овде се клањају Оцу Христовом, овде се уче страху и трепету пред (Богом), Који излива кишу, овде узносимо славословље (Богу), Који грми и шаље муње.

36. (Придружи се) Присаједини се овцама, бежи од вукова, не одвајај се од Цркве, одвраћај се чак и од оних, који су некад били осумњичени за ово. Па док не сазнаш, да се они већ дуго време кају, онда не поверавај се њима брзо. Теби је предата Истина о Божијем једновлашћу (тј. царству); па распознавај (расуђуј) учење као биље. Буди вешт трговац, и све добро држи, а од сваког зла клони се (1. Солуњанима 5:21-22). А ако је ово зло некад и било у теби, онда, познавши заблуду, одвраћај се од ње. Јер тада ћеш ступити на пут спасења ако избљујеш бљувотину, и ако срдачно омрзнеш њу (из срца свог), ако се одрекнеш од њих не само устима, него и душом, ако се будеш клањао Оцу Христовом, Богу Закона и Пророка, ако познаш да је Добри и Праведни Један и Исти Бог, Који све вас да чува, чувајући вас слободне од заблуда и саблазни, и чврсте у вери у Христа Исуса, Господа нашег: слава Њему у векове векова. Амин.

 

Извор: Свети Кирило Јерусалимски. Поуке катихетске (за оглашене) и вођење ка Тајнама. Шеста катихетска поука (за оглашене)

Јеромонах Дамаскин Светогорац: Зашто је забрањена молитва са јеретицима?

 

Вартоломејева молитва са јеретицима Англиканцима

Апостолско Правило 45. Ко се моли са јеретицима - да се одлучи; а ако их прими као свештенике - да се извргне.

Тумачење. Епископ, или презвитер, или ђакон, ако се само помоли са јеретицима, било у кући или у цркви - да се одлучи; а ако им дозволи да служе у цркви као презвитери или да као свештена лица нешто друго од свештених радњи чине - такав да се извргне.

Апостолско Правило 65. Ко се моли са Жидовима, да се одлучи.

Тумачење. Ко улази у јудејско збориште (синагогу), или у јеретички или погански храм и помоли се с њима, ако је мирјанин - да се одлучи, а ако је свештено лице - да се извргне, јер размишља као Јудеји. А ако се у дому само помоли са јеретицима епископ, или презвитер или ђакон - да се одлучи, како налаже 45. правило ових Апостолских заповести.

Зашто толика казна хришћанину – ако се само помоли са јеретицима? Зато што православни и јеретици немају истог Бога, него православни исповедају веру у свог правог Бога, а јеретици исповедају веру у свог јеретичког бога. Зато је рекао апостол Павле: „Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење“ (Рим.10:10). Али нису јеретици само они, који не исповедају православно, него су јеретици и они, који не живе православно, али они се не рачунају у јеретике ако се макар на речима кају, јер Господ је заповедио у јеванђељу: „Ако сагреши теби брат твој, иди и изобличи га међу тобом и њим самим: (па) ако те послуша, придобио си брата свога; а ако те не послуша, узми са собом још једнога или два (сведока), да на устима два или три сведока остане сваки глагол (реч); па ако ни њих не послуша, кажи Цркви; па ако ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник. Јер заиста вам кажем: које год свежете на земљи, биће свезано на небу; и које год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу... Тада приступи к Њему Петар и рече: Господе, колико пута, ако ми сагреши брат мој, и да му опростим? (да ли) до седам пута? Говори му Исус: не кажем ти, до седам пута, него до седамдесет пута седам“ (Мт.18:15-22).

Према томе, ако се неко и само на речима каје за своје грехе, ми њега препуштамо суду Божијем и не рачунамо га у јеретике и незнабошце. Јер њему ће судити Бог, ако се заиста не покаје, јер Господ говори у јеванђељу: „Борите се да уђете кроз тесна врата: јер многи, кажем вам, тражиће да уђу и неће моћи. Кад устане домаћин и затвори двери, и ви почнете напољу стајати и ударати у двери, говорећи: Господе, Господе, отвори нам; и (Он) одговорив рећи ће вам: не познајем вас, откуда сте. Тада ћете почети говорити: ми смо јели пред Тобом и пили, и на трговима нашим учио си. И рећи ће (Он): кажем вам, не познајем вас, откуда сте: одступите од Мене, сви ви који чините неправду“ (Лк.13:24-27). И у другом јеванђељу говори: „Неће сваки, који Ми говори, Господе, Господе, ући у царство небеско; него ко твори вољу Оца Мојега, Који је на небесима. Многи ће рећи Мени у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли Твојим именом пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом силе многе творили? И тада ћу им (Ја) исповедити (признати), да никад вас нисам знао: идите од Мене ви који чините безакоње“ (Мт.7:21-23).

А коме се тако говори: не познајем вас? Тако се говори сваком туђину, који се не рачуна у своје, јер сви који не живе православно, они су по духу туђи Христу и њима ће Господ рећи: „Не познајем вас.“ Јер по самом имену и називу хришћанин значи: мали Христос по духу. Па ко год не живи православно, тај по духу не личи на Христа и тај није мали Христос, него тај је туђин по духу.

Тако, ако неко јавно греши и не каје се за грехе ни на речима, тај је као незнабожац и цариник и као јеретик. Међутим, данас нико и не позива на покајање, па скоро нико се и не каје за грехе. А разуме се, зашто нико не позива на покајање – зато што најпре треба да се покају епископи, свештеници и јеромонаси, па онда да позивају друге на покајање. И зато многи данас говоре да су хришћани, мада имају смртне грехе и не кају се за њих. Мада су на крају малог црквеног календара наведени главни смрти греси, али нико то не види и не чита, они имају своје учитеље и своју веру и свог јеретичког бога. А главни смртни греси су ови, читај у малом црквеном календару: 1. гордост – сатана је идол, 2. среброљубље, тј. љубав према новцу и богатству – мамона је идол, 3. разврат, нечистота, блуд – незнабожачки богови су идоли, 4. завист – демон је идол, 5. неуздржљивост у јелу и пићу, лакомост, пијанство – бог је трбух, по апостолу Павлу, 6. гнев – демон је идол, 7. очајање у лењости и немарности према свом вечном спасењу – издајник Јуда је идол.

Тако сви непокајани грешници неће да виде и неће да чују и неће да разумеју кад их неко позива на покајање, они имају своје богове и њима Господ Исус Христос није Бог њихов. На њима се испуњавају речи јеванђеља, где Господ говори: „Тога ради говорим им у причама, да гледајући не виде, и чујући не слушају, нити разумеју; и испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: слухом ћете чути и нећете разумети: и очима ћете гледати и нећете видети; јер одебља срце ових људи, и ушима тешко слушају, и очима својим зажмурили, да како не виде очима, и ушима не слушају, и срцем не разумеју, и не обрате се, и да их исцелим“ (Мт.13-15).