Филмови научне фантастике, као и филмови такозваног футуристичког жанра, одавно су пробили све границе интересантног и, на неки начин, постали једна од највише рабљених тема модерне кинематографије. Текст који је пред вама можда ће некоме личити на сценарио једног од таквих филмова. Али, не дајте се заварати. Тај „сценарио“ може постати и садржај вашег правог живота. И то захваљујући могућностима интернет технологије.
Као и свака
технологија, интернет је добар слуга а лош господар. То ће скоро свако да
потврди ко има дете у пубертету. Међутим, како ствари стоје са нама, одраслима?
Ако вам се свиди чланак на неком сајту, вероватно ћете га препоручити на некој
од социјалних мрежа. Исто тако погледаћете препоручени филм или видео клип од
којих су неки забавни, па чак толико смешни да су постали заразни (viral).
Кажу, технологија
је толико напредовала и развија се таквом брзином да чак и стручњаци
информационих наука с тешкоћом прате какве се новине појављују на тржишту. На
званичној мрежи (WorldWideWeb) и некако, а на дубокој (DeepWeb) тешко. Ако вас
неко узме под лупу, ваш компјутер, телефон, лаптоп, навигациони апарат у
аутомобилу... све се трансформише у скривене микрофоне и шпијунске камере. И то
са невероватном лакоћом и прецизношћу. Повреда приватне сфере узима таквог
маха, да је скоро немогуће повратити је. Па шта, ја немам шта да кријем, не
бавим се ничим илегалним или неморалним. Чак иако вама лично не смета, повреда
приватне сфере је озбиљно кривично дело.
Ипак, да ли
вам тако нешто не би сметало? Да ли желите да вам колега с посла чује брачну
расправу? Или шеф да тразите нови посао? Или непозната особа, која ће вас
препознати на улици, какав здравствени проблем имате? Или колико имате новца на
рачуну? Ма како је могуће да вам колега, шеф, комисија, учитељица вашег детета
у школи, фризер, па још и непознате особе на улици знају све те приватне
детаље?
Захваљујући
модерној технологији. Ништа лакше него прислушкивати и илегално снимљени
материјал послати онлајн. Један свештеник ми је на то рекао да су му познати
такви случајеви и да је најбоље не реаговати, јер ће ионако све што радимо
изаћи на видело. Штавише, питање је да ли је оно сто је омогућено многима да
гледају истинито, да ли "публика" види снимак ваше приватности онакве
каква јесте?
Не упуштај
се у тајну зла, да се скупе сви адвокати овога света, нечастиви ће их
надговорити. У свим тим саветима се цује нека врста страха, ако не и
страхопоштовања. Зар није наше да се не плашимо зла, већ да водимо рачуна да не
чинимо зло? Наше је да разобличујемо зло, а не да му се понизно склањамо с
пута. Наше је да распознајемо духове. Каква год да је модерна технологија,
духови таме су исти. Нема ту ништа ново. Нечастиви не воли истину. Довољно је
да једна особа, било из пакости, или забаве, или за новац, или само зато што
јој се може, на интернету посеје семе лажи о вама. На мрачној мрежи (DarkWeb)
се без проблема могу наћи огласи где се нуде хакерске услуге попут 'уништити
особу финансијски, социјално и психички' или 'користим све методе клеветања,
ништа ми није свето'.
Како се то
изводи? Почиње се процесом познатим под именом Доксинг (Doxing). Прво се
прикупи довољно истинитог материјала о вама, све онлајн комуникације, стања из
банке, онлајн поруџбине, здравствени подаци, шта читате, шта вас интересује,
ваши контакти... Томе додајте све снимке у близини компјутера, таблета,
лаптопа, мобилног, навигационог... Потом се праве монтаже, изговорене реченице
се ваде из контекста, илегално прикупљени подаци се вешто мешају са
фабрикованим "чињеницама" које немају везе с вама. Најефикасније су
комбинације истинитог и лажног. Истинитог да би вас људи препознали и
поверовали у остатак приче, и лажног, клеветничког да вам се нанесе озбиљна
штета. У ваше име ће се отварати лажни блогови и рачуни на социјалним мрежама.
Временом онлајн (online) изивљавање прелази у офлајн (offline) верзију.
Са чуђењем
ћете приметити како вас непознати људи препознају на улици, неки вас исмевају,
неки вас 'опсују у супермаркету у сред бела дана', неки вас гледају као да сте
их увредили, неки с презиром 'машу главом'. Појединци ће започињати разговоре с
вама како би вас навели на 'танак лед', да кажете нешто компромитујуће док вас
снимају својим мобилним телефоном. И када мислите да сте у цркви безбедни,
једне недеље на Литургији приметите да се неки верници које знате само из
виђења згрозе кад вас угледају, неки вас посматрају с чуђењем, а неки као да
сте их лично увредили. У разговору са свештеником из те исте цркве добијете
савет да је најбоље да се правите да ништа не примећујете, увек ће бити неко
коме се не свиђате. На питање да ли вас је видео негде у јавности или да ли је
чуо нешто од неког од парохијана, вешто избегне одговор и само каже да не
можете открити ко и шта вам то ради.
И опет, како
је могуће да се покрене толики број људи? Нисте јавна личност, не бавите се
јавним радом било какве врсте. Шта се дешава? Постали сте предмет посматрања
или забаве за неку онлајн групу. Већина чланова се лично не познаје,
једноставно су се регистровали преко свог touchscreen-а. Разлози оснивања
онлајн група су различити, од разноразних онлајн игрица, преко табу интереса до
безбедности. Групе основане ради безбедности прате шта се дешава у околини тзв.
станарске заједнице чији је циљ да обавештавају ако примете нешто сумњиво. И
управо то сумњиво ће се појавити, на пример на вашем "личном" блогу
или на неком снимку. Потпуно недужна особа постаје мета самоорганизоване и
самооправдане светине која је убеђена да чини добро. Одједном ваша писма и пакети
или неће бити испоручени или ће стићи оштећени са неуобичајеним закашњењем.
Када вас неко од многобројних чланова угледа на улици одмах мобилним јавља
осталима где се налазите и шта радите. Остављам читаоцу да сам закључи о
последицама.
Јавни линч,
нема ту ничег новог, показују књиге историје. Ипак постоје две новине:
масовност и анонимност. Без масовне публике сав тај видео и аудио материјал не
би имао сврхе. Да би се мобилисала маса, људи више не морају да устану из
својих удобних фотеља. Истовремено њихова мета им не може погледати у лице. Од
пређашње светине настала је безлична онлајн светина тзв. 'Anonimous Online
Mob', која се осећа моћном и самозадовољном а не схвата да је синови лажи
манипулишу и хушкају. Нажалост, има православних свештеника и мирјана који се
добровољно прикључују безличној онлајн светини. Да ли из страха, незнања или
мисле да чине добро?
Замислите да
баците грудву снега на некога. Биће му непријатно ако га погодите у лице али ће
брзо проћи. Сада замислите стотине људи на врху брда. Ако свако направи малу
грудву и пусти је да се котрља низбрдо, настаће страшна громада која не само да
може некога тешко повредити већ и усмртити. Чак ако и не шаљемо коментаре него
само безлично пратимо шта се показује на мрежи, питајмо се да ли су ствари
онакве како изгледају, да ли знамо позадину догађаја. Да ли је та особа
добровољно на снимку или је снимају тајно? Ко је направио филмић, и с којим
циљем? Из којег разлога је речено оно сто чујемо? Да ли је то што видимо и
чујемо стварност или вешта монтажа? И на крају, да ли добровољно пристајемо да
будемо чланови безличне онлајн светине и самим тим саучесници у линчу другог
људског бића?
Раније су Диоклецијани
и Максимијани са нахушканом светином гледали како комадају хришћане у
гладијаторским аренама и уживали у призору. Данас се њихови духовни потомци,
међу којима се неки представљају као православни, наслађују информационим
мучилиштима, церекајући се до бесвести. Што би рекао владика Николај
Велимировић, 'пакао смехотворни'.
