Један, тобож „велики православац“, у свом „ревновању“ дошао на идеју како да заштити цркву од свих који би да у њу уђу непристојно обучени, али када је своју идеју предложио свештенику, овај му исприча причу, која је из корена променила његов поглед на људе...
Све се одиграло пре пар година, у порти наше
локалне цркве за време једног великог празника. Као и сваке године, на тај дан
се скупљао велики број људи у цркви, па смо другар и ја помагали свештеницима
целога дана. Током једне паузе, седели смо на клупи и посматрали људе који долазе
у цркву.
Наравно,
свакакав свет се тог дана појавио у храму, од оних који не умеју да се
прекрсте, понашају се као на пијаци док купују свеће, до оних неприкладно
обучених, који у храм улазе као у кафић. Све ово нас је иритирало, тобож велике
православце, па смо се утркивали ко ће већи број увреда и осуда да упути на
рачун народа, који је овде вероватно једном годишње. Сећам се да сам био толико
нервозан због свега да сам дошао на идеју да не пустимо у храм све оне који су
непристојно обучени.
У мојој глави тада је то изгледало као
херојско дело, као да смо тиме сачували цркву неукаљану овим светом који није
заслужио да у њу уђе. Када сам свештенику предложио ту идеју, испричао ми је
причу која је срозала гордост тинејџера у маскирним панталонама и из корена
променила његов поглед на људе.
Једног дана у храм је ушла је млада девојка,
врло оскудно обучена. Стала је да се помоли, кад јој приђе нека старија жена са
марамом на глави, редовни посетилац цркве и поче да је критикује. ''Како си се
то обукла? Зар те није срамота да оваква улазиш у цркву? Одлази одавде! Тако
обучена седи у кафићу а не да долазиш у цркву!'' После ових увреда, девојка се
окренула и отишла из цркве, а жена остаде, уверена у исправност свог чина. Те
ноћи, у сну јој се јави Богородица: ''Мени је требало двадесет година да је
уведем у цркву, а теби само два минута да је из цркве избациш!''
Седео сам изгубљен. Сва она самоувереност
испарлила је из мене и остао сам на клупици погнуте главе. Ко сам ја да
одређујем за кога је црква? Како сам само могао да себи одредим улогу неког ко
ће удаљавати људе од Христа? Ја, вероватно најгрешнији међу свима њима, дајем
себи за право да судим о томе ко може да уђе тамо где је свако призван? Ја, који
се целог живота буним што ме због свог начина облачења осуђују, сада радим исто
то тамо где осуђивање не сме да постоји, на једином месту на свету где смо сви
једнаки! Шта би било са мном, да ме је, у тренуцима када сам тражио животну
утеху на истом том месту, неко пришао и избацио као недостојног да се ту
налазим.
Можда
већина ових људи не зна зашто су данас ту, можда су обучени непристојно, али и
њихова срца траже утеху, као што је моје тражило пар година раније. Ко сам ја
да им је одузмем и забраним? Шта ако је та девојка коју сам због кратког шорца
хтео да избацим можда баш данас осетила утеху у цркви коју јој кафић у који
касније оде није дао? Зар није Христос био први који је разбио људска правила и
предрасуде, који се против фарисејског лицемерја борио тако што је код себе
примао грешнике, царнике, блуднице, онај најнижи и најосуђиванији део друштва?
Није их одбацивао због њихових мана, већ их је као такве прихватао и волео -
давао им је оно што лицемерни свет није умео. И сви ти људи данас су ту, барем
на пола сата заменили су телевизију, интернет, дискотеке и кафиће за цркву, и
ко сам ја да им ускратим тих пола сата са Христом?
Неколико година касније, исти празник, делим
иконице светог Николе народу. Размишљам о свему овоме док гледам икону
Спаситеља са сузама покајања у очима. Сада с искреном Љубављу прилазим сваком
од људи који су ушли у храм, смирено одговарам на њихова питања, објашњавам им ствари
које онакви попут мене нису желели да им објашњавају и желим да им барем тих
пет минута које проводе ту буду корисни. Само на тај начин Христова вера може
се приближити људима. Ако затворимо цркве, само за нас који смо ту сваке
недеље, ако се изолујемо од простог народа, ми ћемо присвојити Христа за себе,
што је увек била највећа грешка коју људи чине. Христос је ту за све, за
свештенике и чланове Цркве, за учене људе и оне просте, за правнике, лопове,
учитеље, аутомеханичаре, мушкарце, жене, Србе, Мађаре, Црнце, Азијате... Он
чека сваког од нас и не прави разлике које људи праве. Он гледа људско срце,
које је за нас често скривено испод слојева предрасуда.
Преузето са:
smrt-svetu.blogspot.rs
