Парохијски свештеник у једном великом провинцијском граду развио је врло активну друштвену делатност и погордио се због плодова свог рада. Испуњен гордошћу, говорио је:
„Ко је отац Марко? Да ли он ради више од мене? Ко је отац Петар? Да ли он ради
више од мене?“Једне ноћи, док је свештеник спавао, изненада се пробудио без икаквог разлога. Нешто га је пробудило. Свештеник је устао, обукао се не схватајући шта ради, ставио је камилавку и погледао на сат. Било је пола три ноћу. Изашао је напоље и, не схватајући зашто то чини, ушао у храм на помоћна врата. Време је било облачно, севале су муње и падала је киша. Удивљен, свештеник је гледао храм. Одједном је севнула муња и осветлила све около. У тих неколико тренутака успео је да види како се у припрати један мирјанин прекрстио, отворио врата храма и ушао унутра. Свештеник је пожурио за њим, тихо отворивши врата храма да се не чује. Кандила су горела, и свештеник је видео мирјанина како се моли на коленима испред иконостаса и иконе Исуса Христа. И одједном је светлост почела да избија из иконе Спаситеља. Свештеник је описао светлост која се уздигла изнад пода и осветлила не само мирјанина који се молио на коленима већ и целу цркву. Свештеник jе укочeно стајао на месту поред црквених врата. После дуго времена, светлост је почела да се пригушује. Мирјанин је устао с колена и рекао:
„Молитвама Светих Отаца наших, Господе Исусе Христе, Боже наш, помилуј нас. Амин!“
И после речи „Амин!“ зачула се јака грмљавина. Цело небо је било осветљено.
Свештеник је брзо изашао напоље; после извесног времена изашао је и мирјанин, затворивши за собом врата цркве. Свештеник га је пратио све док мирјанин није ушао у своју кућу. Запамтио је адресу куће и вратио се својој кући. Било је пола шест ујутру. Неколико људи шетало је улицом. Свештеник се вратио кући, али није могао да заспи. Немирно се окретао у кревету. „Шта се десило? Ко је тај човек?“, питао се.
Сутрадан је свештеник дошао у кућу тог невероватног мирјанина и почео да је обилази. Сваког дана је изнова и изнова долазио у ту кућу, покушавајући да нађе некога код кога би се распитао о власнику куће. И коначно је пронашао такву особу.
„Молим Вас, реците ми ко живи овде.“
„Зашто питате, оче?“
„Реците ми ко живи у овој кући, молим вас!“
Особа му је рекла. Свештеник није познавао тог човека.
„Да ли је добар човек?“
„Да, јесте.“
„Иде ли у цркву?“
„Наравно: и он и његова жена и његова деца.“
„Ах, има ли жену и децу?“
„Да, има.“
„Колико деце има?“
„Мислим, осморо деце.“
После много долазака у кућу мирјанина, свештеник је успео да се сретне с њеним власником. Био је обичан човек, али ведрог лица, бистрих очију и нежног осмеха; смирен, кротак и љубазан човек. Побринуо се о свештенику, гостољубиво га примајући у свој дом и питајући га о одређеним стварима. Мирјанин је редовно одлазио да исповеда своје грехе познатом духовном оцу у регионалном граду. Цела његова породица се често причешћивала и водили су једноставан и миран живот уз пост, бденије, молитву и уздржање. Овај човек био је сиромашан отац са много деце и банкарски службеник. Издржавао је жену, њихово осморо деце, остарелог оца и брата.
Нешто је свештеника мучило изнутра: „Какав је унутрашњи живот овог мирјанина? Какав живот живи ако његова ноћна молитва има тако велику благодат?“ Али, он то никада није сазнао. Током недеље свештеник није излазио напоље, није комуницирао ни са ким и био је замишљен. Цео месец свештеник је био неспокојан. Тако је научио своју духовну лекцију.
Добра и велика дела немају вредност у Божјим очима без смирења. Обичан, али скроман човек, глава породице, имао је неупоредиво већу смелост пред Богом од свештеника за кога се сматрало да је побожнији, активнији и светији од својих парохијана.
„Заиста, каква трагична иронија!“, рекао ми је духовник у вези овога.
Лекцију је добро научио. Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак. 4, 6). Сазнао је да су блажени сиромашни духом, смирени и чисти срцем, јер ће Бога видети, и њихово ће бити Царство Небеско.
Сутрадан је свештеник дошао у кућу тог невероватног мирјанина и почео да је обилази. Сваког дана је изнова и изнова долазио у ту кућу, покушавајући да нађе некога код кога би се распитао о власнику куће. И коначно је пронашао такву особу.
„Молим Вас, реците ми ко живи овде.“
„Зашто питате, оче?“
„Реците ми ко живи у овој кући, молим вас!“
Особа му је рекла. Свештеник није познавао тог човека.
„Да ли је добар човек?“
„Да, јесте.“
„Иде ли у цркву?“
„Наравно: и он и његова жена и његова деца.“
„Ах, има ли жену и децу?“
„Да, има.“
„Колико деце има?“
„Мислим, осморо деце.“
После много долазака у кућу мирјанина, свештеник је успео да се сретне с њеним власником. Био је обичан човек, али ведрог лица, бистрих очију и нежног осмеха; смирен, кротак и љубазан човек. Побринуо се о свештенику, гостољубиво га примајући у свој дом и питајући га о одређеним стварима. Мирјанин је редовно одлазио да исповеда своје грехе познатом духовном оцу у регионалном граду. Цела његова породица се често причешћивала и водили су једноставан и миран живот уз пост, бденије, молитву и уздржање. Овај човек био је сиромашан отац са много деце и банкарски службеник. Издржавао је жену, њихово осморо деце, остарелог оца и брата.
Нешто је свештеника мучило изнутра: „Какав је унутрашњи живот овог мирјанина? Какав живот живи ако његова ноћна молитва има тако велику благодат?“ Али, он то никада није сазнао. Током недеље свештеник није излазио напоље, није комуницирао ни са ким и био је замишљен. Цео месец свештеник је био неспокојан. Тако је научио своју духовну лекцију.
Добра и велика дела немају вредност у Божјим очима без смирења. Обичан, али скроман човек, глава породице, имао је неупоредиво већу смелост пред Богом од свештеника за кога се сматрало да је побожнији, активнији и светији од својих парохијана.
„Заиста, каква трагична иронија!“, рекао ми је духовник у вези овога.
Лекцију је добро научио. Бог се противи гордима, а смиренима даје благодат (Јак. 4, 6). Сазнао је да су блажени сиромашни духом, смирени и чисти срцем, јер ће Бога видети, и њихово ће бити Царство Небеско.
