У
једној трговини данас у Требињу. Момак, у радном одијелу, двадесетак година
дошао на касу.У кеси хљеб, паштета, јогурт… Доручак. Иза њега старица. Бака,
сједе косе, у црној марами. Обучена у црно. Старо, изборано лице уоквирила је
бол. У руци држи велику чоколаду. Момак се помакну у страну.
„Хајде ти бако. Ја не журим нигдје. Није ми журба“. Она га погледа
са очима пуним суза. Видим јој бескрајну захвалност у сваком покрету.
Прилази на касу и прича. „Данас ми је унуки рођендан, Она ми је од
покојног сина. Јединца. Погинуо је у рату. Од тада не скидам ову мараму. Колико
год може баба помаже. Не могу много али могу макар чоколаду“, прича а сузе јој
по оној чоколади падају. Гледам момка и њему тешко. А касирка плаче и брише
сузе. Понуди се момак да плати чоколаду и још понешто. Бака не дозвољава.
Благосиља га и плаче. Одоше заједно из продавнице. Видим он јој нешто прича а
она, полако, хода и сузе брише. Дођоше до таксиста, још нешто поразговараше и
поздравише се. Она му, на растанку, узе му руку да је пољуби. Момак се невјешто
измиче, загрли је и одоше и једно и друго.
Приђох му и питах га да му бака није род. „Није“, каже. „Први пут
је видим. Жао ми је било. Хтио сам да јој платим такси или да је ја одвезем
гдје хоће. Није хтјела. Каже да ће на пијаци да унуки купи воћа. Па ће онда на
рођендан“, прича ми момак, виши и крупнији од мене. Прича и сузе отире рукавом.
Нисам га више ништа питао. Оде да доручкује, а онда ће негдје, на
грађевину или неки посао. Њему не треба диплома. Њега је Бог обилато наградио.
Док је одлазио помислих у себи: Има те Херцеговино да си ко трун. Има твојих
добрих људи, добре наше дјеце, нашег доброг срца. Има га да је ко зрно проса да
га вјетар носи. И никад га неће нестати. И дај Боже да га развије, да се прими,
да будемо бољи.
Аутор: Ратомир Мијановић
Извор: leutar.net
