Кроз сву историју човечанства, у свим његовом историјским периодима, можемо приметити једно својство човека које никада није слабило – жељу за богатством, за стицањем што више материјалних ствари. Да ли може ка Небу да стреми онај ко је својим богатством везан за земљу, онај ко не служи духу већ телу, живећи ради своје насладе и ужитка? Какав однос према богатству треба да има православни хришћанин?
Господ је
рекао Својим ученицима: Како је тешко богатима ући у Царство Божије! А ученици
се запањише на ријечи Његове. А Исус опет одговарајући рече им: Дјецо, као је
тешко онима који се уздају у богатство ући у Царство Божије! (Мт. 19, 16-21;
Мк. 10, 23-24). Али немојте мислити да је Господ то рекао само о богаташима
који имају много новца. Не, то се односи на све оне који душом стреме ка
богатству и жуде за њим свим срцем, а таквих има и међу сиромашнима и просјацима.
Сви ми,
хришћани, треба да усвојимо ваљан однос према богатству, који нам је заповедио
Господ. Чак су се и апостоли, они који су међу људима били најближи Богу
зачувши Његове речи, ужаснули и упитали запањено: Ко може да се спаси, ако је
ово немогуће за богате (Мк. 10, 26)? Зашто су се тако зачудили? Они су били
Јевреји, а Јевреји су тада сматрали да богатство представља Божји благослов. У
израиљском народу се на богате гледало с великим поштовањем и људи су мислили
да ако је човек добио благослов од Бога у богатству то значи да Му је близак.
Међутим, Господ је одговорио: Лакше је камили кроз иглене уши проћи неголи
богатоме у Царство Божије ући (в.: Мк. 10, 25).
Исто тако
негативно о богатима говори и апостол Јаков: Чујте, драга браћо моја, не изабра
ли Бог сиромахе овога свијета да буду богати вјером, и наследници Царства које
обећа онима који Њега љубе? А ви понизисте сиромаха. Нису ли богаташи ти који
вас угњетавају и зар вас они не вуку на судове? Не хуле ли они на добро име
којим сте названи (Јак. 2, 5-7)?
О
презасићењу богатством још је јасније рекао Исус Христос у проповеди на гори:
Тешко вама богатима, јер сте већ примили утјеху своју. Тешко вама који сте сити
сада, јер ћете огладњети. (Лк. 6, 24-25). Огладнеће и патиће од сталне глади,
зато што је богатство страшно бреме, огроман терет, који вуче наниже, не
дозвољавајући човеку да подигне поглед према небу. Јер, зар не знате да је
богаташ – слуга свог блага, а гдје је благо ваше, онде ће бити и срце ваше (Лк.
12, 34). И срца богаташа су закључана у сандуцима с новцем, заједно с мољцима.
Да би се
ушло у Царство Небеско свим срцем непрестано непрестано тежити ка вечној истини
Божијој, треба бити служитељ добра. А да ли може ка небу да стреми онај ко је
својим богатством везан за земљу, онај ко не служи духу већ телу, живећи ради
своје насладе и ужитка? Кад су све жеље усмерене на наслађивање тела, на
задовољства, нема места за виша духовна трагања за истином и добром, јер се
богатство скоро увек стиче неправдом.
На огромном
капиталу америчких милијарди стеченим за време рата, на овом неправедном
богатству лежи печат ђавола, јер су они незасити, и што више добити добијају,
тим више желе да стекну. Они жуде за тим да освоје власт над целим светом –
економску и с њом нераскидиво повезану политичку. Они покрећу нове ратове
против оних, који не желе да се налазе под њиховом влашћу.
А где су ту,
реците, милосрђе, љубав, сажаљење, самилост? А ако је срце богаташа пуно онога
што је супротно љубави, значи да за њих нема места у Царству Божијем.
Сиромаштво
је заповеђено свим монасима: примајући монашки постриг људи дају завет
сиромаштва. Истински монах треба да се задовољава манастирском храном и одећом,
које добија од манастира и да не тежи више ка било чему земаљском.
Има у свету
и милосрдних људи, који богатство користе за помоћ сиромашнима. На пример,
свети Павлин Милостиви, који је тако прозван зато што је његова милост била
безгранична, све је давао болеснима и несрећнима. У својој неограниченој тежњи
да свима помогне светитељ је дошао до задивљујућих поступака.
У његово
време – почетком V века – дивљи Вандали су напали земљу у којој је он био епископ,
опустошили су је и одвели у заробљеништво много несрећних људи. Сва своја
средства св. Павлин Милостиви је почео да користи за откуп заробљеника. За то
се сазнало у народу и код свеца су почели да долазе рођаци заробљеника и он их
је откупљивао. Једном је дошла жена којој је одведен син-јединац и са сузама је
молила да га спаси. Међутим, светитељ није могао да откупи младића, зато што му
у то време већ ништа није остало.
Он тада
смишља запањујућу ствар и каже тужној мајци: "Добро, ја ћу сам отићи код
Вандала, нека ме заробе уместо твог сина." И учинио је као што је рекао.
Доспевши у ропство код варварског кнеза светац је усрдно обављао најтеже
послове. Кнез је с чуђењем гледао његову смерну марљивост, кротост и ћутљивост.
Дуго кнез ништа није могао да сазна и напокон се одлучио да га директно упита.
Кад је сазнао да је епископ код њега у ропству, ужаснуо се и понудио је светом
Павлину слободу, хтео је да му дарује злато. Међутим, светитељ је одбио и
замолио је само за једно: "Ослободи све моје заробљене земљаке." Кнез
Вандала је био толико запањен великодушношћу хришћанског епископа да је издао
наредбу да се ослободе сви заробљеници који су ухваћени у његовој земљи.
Други пример
– светог Антонија Великог - показује како хришћани треба да користе богатство.
Антоније је у узрасту од двадесет година изгубио родитеље од којих му је остало
огромно наследство. Чувши једном за време Литургије јеванђељске речи: Ако хоћеш
савршен да будеш, иди продај све што имаш и подај сиромасима (Мт. 19, 21),
истог часа је све поделио и отишао је у египатску пустињу ништа не поневши са
собом. Од Бога је добио такво духовно благо с којим није могло да се упореди
злато целог света, због чега је и назван Великим.
Само тако се
треба односити према богатству. Ако пак нисмо богати, не треба да желимо да се
обогатимо, већ треба да се потрудимо да покоримо своје тело духу, да га учинимо
тако тананим да постане попут нити и да лако прође кроз уска врата у Царство
Божије.
