За време
комунистичких пустошења цркава у Грузији, један од учесника ових злодела је са
зида скинуо икону пресвете Богородице и спремао се да је баци у ватру. Али
одједном је свето миро, као сузе, почело да струји из очију Пречисте
Богородице. Николоз је вриснуо и истрчао, плачући: „Икона је почела да ми плаче
и говори! Тешко мени, јадном човеку, и свима онима који скрнаве дом Божји!“
Сергеј
Читанава (некадашњи совјетски политичар и премијер владе у Грузијској СССР)
једном приликом је испричао о необичном догађају који се десио његовом деди:
Мој деда Николоз умро је пре четири године у 102. години. Био је здраве памети
и памћења до краја свог живота. Када је био младић, у његовом животу догодио се
чудесан догађај који је радикално променио његов поглед на свет и животни стил.
Веровао је
бољшевичкој пропаганди и постао комсомолац (члан комунистичког савеза омладине)
са петнаест година. Четири године касније постао је комуниста и, на несрећу,
учествовао у уништавању цркава. Када је једна од цркава била пустошена, он је
са зида скинуо икону пресвете Богородице и спремао се да је баци у ватру. Али
одједном је свето миро, као да је реч о сузама, почело да струји из очију
Пречисте Богородице.
Николоз је
вриснуо и истрчао, плачући: „Икона је почела да ми плаче и говори! Говорила ми
је такве ствари… Тешко мени, јадном човеку, и свима онима који скрнаве дом
Божји!“
Бацио је
оружје на земљу, поцепао одећу и јурнуо у шуму.
Родитељи и
браћа дуго су га тражили у планинама, али Николоз као да је пао кроз земљу. Све
узалуд – нигде га нису могли наћи.
Кад се
изгубила свака нада да ће га пронаћи, сам се вратио кући. Међутим, деловао је
глупо и ништа није објашњавао; његов једини одговор на сва питања био је:
„Ничега се не сећам! Боље да ме не питате ни о чему.“
Од тог
времена Николоз је избегавао комунисте. Селом се пронела гласина да га је икона
наводно избезумила.
Али Николоз
није покушао да одагна ове гласине. Веома је ретко био у друштву са другим
људима. Сваког дана од зоре до мрака радио би на пољу и у винограду. Увек је
негде скривао део зараде. Човек је тако марљиво штедео новац да чак и да је
гладовао никада не би узео ништа од своје уштеђевине. Да кажем истину, нико у
његовој породици није знао где крије новац.
Тада се
оженио: за њега је пронађена девојчица сироче. Бака Мариам се никада није
покајала што се удала за деду Николоза. Повремено је знала рећи: „Желим својим
кћеркама и унукама да пронађу мужеве“ луде “као Николоз.“
Када се
грузијски народ постепено враћао у Цркву у време духовног буђења, деда Николоз
се веома обрадовао, али никада сам није ушао ни у једну цркву, говорећи:
„Недостојан сам.“
Деда Николоз
је само на самрти открио истину мени и мом рођаку, свештенику.
Према његовој
причи, када је побегао у шуму, појавили су му се светитељи заједно са Небеском
краљицом. Света Богородица је рекла: „Господ ми је дао Грузију [Иберију] као
Мој први део на земљи. Чак и ако уништите Кућу [тј. Цркве], свеједно вас нећу
напустити. Али нећу дати грузијском народу ни десетину обилне благодати коју
бих могла да им дам. Ваша патња ће се продужити“.
Тада га је
упитала: „Можда ћеш ми једног дана вратити Моју кућу [Цркву]?“
И постало је
познато да је деда током свог живота желео да сагради цркву (макар и малу) у
част Богородице, и зато је читав живот штедео новац.
Али због
бројних економских пропуста у земљи, сума коју је прикупио изгубила је на
вредности и Николоз није успео да оствари свој сан.
Непосредно
пред смрт, деда Николоз је мом рођаку поклонио своју стару врећу дувана у којој
је било неколико златника и питао га: „Знам да овај новац неће бити довољан за
изградњу цркве. Али можда можете у моје име наручити постоље за икону
Богородице“.
