Новомученици руски Јеротеј и Серафим

 

Ево кратког описа живота и страдања монаха Серафима и његовог блиског пријатеља, епископа Јеротеја. Они су живели у крвава времена, када је Руски народ страдао под ударима разорног и богоборног комунистичког режима. Преко шездесет милиона невиних људи побијено је због своје вере у Бога Живога. Хришћани су били проглашени за "народне непријатеље" и зверски истребљивани. Но, Црква од Христовога времена трпи прогоне и ти прогони се настављају и данас.

(Будући јеромонах) Серафим се родио 1897. Атмосфера која је владала у његовој породици била је врло слична атмосфери коју је чувени руски писац Фјодор М. Достојевски описао у свом роману "Браћа Карамазови". Серафимов отац је био површан човек, који је од своје младости водио распусан живот, због чега је непрестано долазио у сукоб са својом супругом, Серафи-мовом мајком. То је доводило до непријатних сцена, које су читаву породичну атмосферу чиниле тешко подносивом.

Све ово је веома потресало изузетно осетљивог дечака Серафима. Он је схватао да је његов отац потпуни роб страсти. Будући да није желео да живи на тај начин, Серафим је почео да се бави јачањем своје воље. Неко време се бавио јогом, али га то није задовољило. Касније је почео да чита списе Светих Отаца, који су га подстакли да почне да води строг начин живота. Почео је да спава на голом поду. Често је путовања до Валаамског манастира да би тамо утолио жеђ своје богожедне душе.

У међувремену, страшни ветрови револуциЈе однели су у смрт Серафимовог оца и мајку. У то време Серафим је срео свог будућег блиског пријатеља младог епископа Јеротеја. Епископ Јеротеј је убрзо рукоположио Серафима за јеромонаха. Тако је Серафим започео свој кратки живот слуге Божијег. Богоборна револуција је у међувремену, све више добијала на свом сатанском замаху, убијајући стотине хиљада верника, свештеника, монаха и епископа.

На једном од својих путовања, отац Серафим је био ухапшен као "народни непријатељ" и подвргнут уобичајеном мучењу коме је богоборна комунистичка власт подвргавала Хришћане Серафимо здравље је - што од мучења што од затворских услова - било потпуно нарушено те је добио и туберкулозу. На крају су га пустили из затвора "да умре код куће", што се убрзо и десило. Јеромонаха Серафима је, на самртној постељи, његов блиски пријатељ епископ Јеротеј постригао у велику схиму, која гоедставља највиши степен на лествици монашког усхођења ка савршеном хришћанском животу. Великосхимник Серафим је тмп само пвадесет и шест годнна када се упокојио. Један његов оођак на следећи начин описуЈе Јеромонаха Серафима: "Имао је дубоке, тамноплаве очи, у којима је сијао сјај, који није био од овога света.“

Серафимов блиски пријатељ, епископ Јеротеј је био први мученик Руске катакомбне Цркве, који је пострадао за чистоту и слободу Цркве Христове. Епископ Јеротеј је био познат и омиљен међу верницима Његова једноставност и његово одбијање да се потчини безбожним комунистичким властима одвели су га ка мученичком венцу.

Маја 1928. издао га је један његов "пријатељ", откривши властима Јеротејево скровиште. Када су бољшевици дошли да га ухапсе скупило се много људи који су хтели да спрече да епископ Јеротеј буде ухапшен. Међутим, они који су дошли да ликвидирају убили су га на лицу месга, пуцајући му у главу.

Тај пуцањ је означио почетак новог круга гоњења истинољубаца Божијих.

Шездесет Свештеномученика руских

Прича која следи јесте сведочење очевица о шездесет руских Хришћана-Новомученика који су пострадали од безбожних комуниста, остајући  и пред лицем смрти непоколебиви у својој хришћанској вери. Ево те приче:

"Тридесетих година пропутовао сам читав Сибир као члан научне експедиције. Пут којим смо се кретали налазио се у потпунрј дивљини у којој није било насеља, осим конц-логора. У бројним конц-логорима широм Сибира владао је стравични ужас. Људе су тукли, мучили и убијали без икаквог разлога. Било је то време тираније атеистичке совјетске државе над Русијом.

Животни услови у логорима су били ужасни, у баракама је било од шездесет до осамдесет људи, који су спавали у два реда дрвених кревета. У случају да логораш није испунио своје дневне дужности, логорски стражари су имали право да са њим учине шта им је воља. Људи су масовно умирали од глади и хладноће.

Била је јасна и тиха ноћ над долином. Док будем жив нећу заборавити ту долину. Увек ћу је се сећати! Жалосно људско јечање нас је пробудило из слатког јутарњег сна. Скочили смо на ноге и видели у даљини групу људи, која се кретала у нашем прав-цу. Због жбуња је било тешко видети шта се тачно догађа.

У групи је било шездесет логораша. Када су нам при-шли ближе видели смо да су потпуно изнемогли од глади и претераног рада. Сваки је био везан конопцем око груди: вукли су саонице - саонице у јулу! На саоницама се налазило буре пуно људскога измета. Тачно смо чули шта је један од стражара командовао: „Лези доле и не мрдај!“. Јама је већ била ископана. Тих шездесет мученика су били руски свештеници.

У тихо јулско јутро, јасно смо чули слабе гласове тих свештеника-новомученика. Убице су, на ивице јаме, једном по једном свештенику, говориле следеће: 'Куцнуо ти је судњи час. Реци нам - има ли Бога или не?'. Сваки од тих Мученика одговарао је одлучно и непоколебиво: 'Да, има Бога!'.

Зачуо се први пуцањ. Седели смо у шаторима, а срце је хтело да нам искочи из груди... Затим се зачуо други, па трећи, четврти, пети пуцањ... Убице су доводиле једног по једног
свештеника на ивицу јаме и постављали следеће питање. „Има ли Бога?^“. Шездесет пута се чуо исти одговор: 'Да, има Бога!".

Печат Христов и печат Антихристов

 

Свети свештеномученик Дамаскин Цедрик, епископ Глуховски

Како то да печат Антихриста, као што потврђује Св. Јован Богослов, неће бити стављен на чело и руку истовремено, него на чело или на руку? Св. Андреј, архиепископ Кесарије, пише: „Трудиће се он да знак буде стављен на свакога...

Некима ће он бити на десној руци, да би упутио оне који беху преварени да буду храбри у својој превари и мраку. Ово ће се десити стога, што ће у то време бити и оних људи који ће тврдити да је могуће и дозвољено признати богоборачку власт Антихриста, само ако се остане хришћанинон у души. Од оваквих Антихрист неће захтевати да деле његов начин мишљења; другим речима, свима овима он неће ставити знак на чело, него ће од њих захтевати само да признају његову власт, што је по Св. Иполиту, печат на руци; тако ће, преко признавања људске власти која ће бити богоборачка и противна Богу, разуздана и испуњена сваким безбожништвом, хришћанин самим тим чином одсећи од себе сваку могућност да чини добра и праведна дела, јер ће у његовој вери недостајати главни знак праведности – исповедање Бога као Бога и признавање Бога као Бића које је изнад свега. Сви такви, иако можда и буду носили име хришћанин, у ствари ће бити, према делима својих руку, истинске слуге Антихриста, који их је преварио поклоњењем његовом лику, а то је знак звери. Покајање је за такве, према учењу Свете Цркве, немогуће, а немогуће је зато што су печат Христа и печат Антихриста неспојиви један са другим и прихватање једног искључује присуство другог. Протеривање благодати Духа Светога посредством знака звери испуњава срца свих таквих првим знаком – страхом – који их доводи до брзе пропасти. Св. Иполит пише: „Напротив, ако буде лишен Духа Светога, односно, ако неко на себи не буде имао или ако изгуби печат дара Духа Светога који му је дат на Светом Крштењу, он ће кукавички подлећи страху, пребиваће у страху од привремене смрти, скриваће се од мача и неће чак издржати ни поруге, јер је обузет овим светом“.

Свештеномученик и епископ Руске Катакомбне Цркве Дамаскин Цедрик, стрељан 1937. у логору НКВД под оптужбом „контрареволуције и организовања секте Истински Православна Црква“.

Преузето из књиге "Светитељи руских катакомби", Серафим Роуз и Иван Андрејев, српско издање "Романов", Бања Лука, 2012. стр, 268.

Богом скривени светитељи

схимонах Арсеније Каруљски

После Првог светског рата, у круговима руске емиграције појавила се брошура под насловом „Зашто и ја верујем у Бога”. Аутор брошуре, који је некада био пилот ГПУ-а и атеиста, описује како му је било наређено да уходи групу свештеника и монаха који су се сакривали високо на Кавказу. То се морало догађати негде почетком рата.

Једног дана, пилот је на високом платоу опазио групу ових људи у бедној и подераној одећи. Када су угледали авион, почели су да беже. Пилот је јасно видео како они, очигледно бежећи у правцу свог скривеног скровишта, заправо срљају у провалију која их је делила од остатка тог планинског платоа. Када су стигли  до  амбиса,  начинили  су  крсни  знак  и,  на највеће запрепашћење овог пилота, наставили да трче кроз ваздух, док, безбедно стигавши на другу страну, нису ишчезли из вида у каменитим гребенима. Запањени пилот преобратио се истог тренутка и почео да верује у Бога који је сакрио Своје верне слуге од очију злих људи, али му је ипак дозволио да, на спасење своје душе, буде сведок овог великог чуда светитеља руских катакомби.

(Прим. приређивача): После овог догађаја, овај пилот не само што је постао хришћанин, него се и јавно одрекао службе у ГПУ-у и отишао у манастир. Још увек је жив и данас је јеромонах. Недавно је ову причу, са свим њеним појединостима, испричао духовнику Тројице-Сергијеве лавре. Старац духовник памти још један сличан догађај са Кавкаских планина – исповест агента који је постао хришћанин. Он је такође прогонио пустиножитеље. Откривши једном групу ових монаха он их је са својим људима похватао, зачуђен што они нису пружали баш никакав отпор, нити су показали и најмање узнемирење. Штавише, понашали су се крајње незаинтересовано. Потрпавши их у кола и одвезавши до града, сместио их је у добро чувану тамницу. Није био ни свестан да ће се догађај из Дела апостолских (в. Дела апостолска 5; 17–23) одиграти пред његовим очима. Када је ујутро отворио тамницу, никога није нашао унутра. Осетивши у срцу пламен вере, истог тренутка се одрекао службе у ГПУ-у. Од тада живи мирно и повучено као хришћанин.

Извор: Из књиге "Светитељи руских катакомби", издавач "Романов", Бања Лука.

Чуда руских монахиња

Када се повео разговор о религији, како се обично дешавало, чуо сам за изванредни догађај, за чудо које се управо десило у Воркуту. Бог је тамо уистину био са нама! Усрдност са којом су ми људи приповедали ову причу није оставила места сумњи да Гвоздена завеса није спречила Бога да допре до ове земље или до мисли и срца људи.

У новембру 1950. године, управо после нашег доласка, догодило се да су три монахиње стигле до логора, будући осуђене на тежак рад. Хиљаде жена-затвореница у Вортуку нису радиле у руднику, него су биле осуђене на друге тешке послове, док су монахиње упућене у фабрику која је правила цигле, намењене грађевинским пословима за цео арктички део Русије.

Када су монахиње одвели у циглану, оне су предраднику најпре рекле да било какав рад за комунистички режим сматрају радом за ђавола и да, будући слушкиње Божије а не сатанине, не намеравају да се приклоне наредбама својих предрадника, без обзира на претње које би ови могли да им упуте.

Иако су биле лишене своје монашке одеће, монахињама је вера служила као оклоп. Биле су спремне да се суоче са свим и свачим да би сачувале своју заклетву: живим сведочанством велике храбрости оне су се суочиле са својом казном. Данима су их држали на кажњеничким следовањима, која су се састојала од црног хлеба и ужегле супе. Међутим, свакога јутра, када би им наредили да пођу у циглану, у глинене јаме или на неки други, претешки рад, оне би то одбиле. Ово одбијање је, наравно, значило да су осуђене да прођу кроз још тежа искушења. Гневећи се због њихове тврдоглавости и плашећи се њиховог утицаја на остале принудне раднике, командир је наредио да им обуку тзв. лудачке кошуље. Руке су им биле завезане на леђима, а онда је конопац, којим су им руке биле везане, пролазио око ножних чланака и на том месту био добро стегнут. На овај начин су им стопала била повучена уназад, а рамена повијена и спуштена, што је изазивало ужасан бол.

Монахиње су се превијале у агонији, али се није могао чути ниједан глас негодовања. Када је, пак, командант наредио да се по њима поспе вода како би се памучни материјал лудачке кошуље скупио, очекивао је да ће почети да вриште услед овог притиска на њихова измучена тела; оне су, међутим, само тихо стењале и падале у несвест. Након тога су им попустили окове и освестили их; у догледно време поново су их утегнули, и поново их је обузело блажено олакшање несвести. У овом стању су их држали више од два сата. Чувари се нису усуђивали да дозволе да се мучење настави, јер им је била прекинута циркулација крви, због чега су се монахиње нашле на ивици смрти. Комунистички режим је хтео робове, а не костуре. Они људе нису превозили све до Воркута само зато да би их тамо убијали. Совјетска влада је хтела да се копа угаљ. Робовска радна снага је, наравно, била потрошна роба, али тек пошто су из ње биле ишчупане године рада. Командантов циљ је, дакле, био да мучи монахиње све док не пристану на рад.

Коначно је, међутим, командант одлучио да је доста: или ће монахиње радити, или ће морати да их убије. Наредио је да се опет упуте на вањски рад, и да, ако опет одбију, буду одведене на један брежуљак где ће, под ударима ветра љуте, ране арктичке зиме, читавог дана бити остављене да непомично стоје и гледају друге жене како раде. Биле су почаствоване и овим мучењем. Када је коначно заблистала бледа светлост кратког арктичког дана, угледали су их како клече. Пришли су им чувари очекујући да ће их наћи смрзнуте, али оне су изгледале опуштено и било им је топло.

Командир је затим наредио да им поскидају рукавице и капе, како би биле потпуно изложене бесу ветра. Оне су, пак, за све време осмочасовног радног дана, клечале у молитви, на ветровитом брежуљку. Испод њих су жене, које су ломиле блато за циглене рерне, тешко страдале од хладноће. Многе су се жалиле да им се ноге мрзну упркос наводно топлим чизмама које су носиле. Када су увече други чувари отишли до брежуљка по монахиње намеравајући да их врате у бараке, очекивали су да ће их затећи са промрзлим ушима, шакама и удовима. Изгледало је, међутим, да нису претрпеле баш никакве повреде. Сутрадан су поново клечале осам сати на ветру, не носећи ни капе ни рукавице, на температури која је била далеко испод нуле. Ни те ноћи нису претрпеле никакве озбиљне промрзлине, остајући одлучне у свом одбијању да раде. Извели су их и трећега дана, а овога пута одузели су им и мараме.

У то време, вест о томе већ се проширила по свим логорима у области Воркута. Када су пред крај трећег дана, далеко хладнијег од свих које смо доживели те зимске сезоне, довели гологлаве монахиње на којима ни овога пута није било ни најмањих трагова промрзлина, сви су говоркали да је Бог заиста учинио да се деси чудо. У целој Воркути није се говорило ни о чему другом. Чак су и окорели људи МВД-а из других логора налазили оправдања да би дошли до циглане, а затим кришом бацили поглед на три прилике на брежуљку. Жене у јамама испод брежуљка крстиле су се и нервозно мумлале молитве. Чак је и командир био крајње узнемирен. Иако није био религиозан, он је бар донекле био сујеверан и био је довољно свестан да се пред његовим очима појавила рука Силе која није од овога света!

Четвртог дана су се и сами чувари уплашили неземаљске силе коју су, по свему судећи, ове жене поседовале: због тога су глатко одбили да их се дотичу или да било шта имају са њима. И сам командант се плашио да оде и наредио је да их ослободе казне на брежуљку. Након тога нису их више ометали у њиховим молитвама, а ослобођене су и казнених следовања. Када сам ја, четири године касније, напустио Воркуту, те монахиње су још увек биле у логору циглане, и ниједна није имала ни један дан производног рада за комунистички режим. Чували су их са страхопоштовањем. Чуварима је било наређено да их не дирају и не узнемиравају. Саме су припремале храну, а саме су чак правиле и одећу за себе. Молиле су се и деловале спокојно. Иако затворене, биле су духовно слободне. Нико у Совјетском Савезу није имао такву слободу богослужења као оне.

О томе, пак, шта је њихов пример урадио да усади веру у хиљаде затвореника и чувара тамо у Воркути, не могу ни почети да говорим. Касније, када сам као чувар свлачионице за људе МВД-а имао прилику да са неким од окорелих руских комуниста попричам о религији, ниједан није пропустио да помене чудо ових монахиња (Џон Нобл, „Нашао сам Бога у совјетској Русији,” Зондерван, Мич. 1971, стр. 112–117).

Из књиге "Светитељи руских катакомби", издавач: "Романов" Бања Лука.