Много су се
пута током историје јављали ‘мудраци’ који су укидали Бога. Али никад то није
рађено тако агресивно као данас…
На пример,
Карл Маркс је у најгорем делу своје филозофије – у инсистирању на материјализму
– искључио могућност постојања Бога. И управо те најгоре ствари у његовом
виђењу света усвојио је либерал-капитализам у свом глобалистичком походу.
Године 1886.
у свом делу под насловом „Die fröhliche Wissenschaft“ (Весела наука)
Фридрих Ниче формулисао је став према Богу на много радикалнији начин:
„Бог је
мртав. Бог остаје мртав. И ми смо га убили. Како да утешимо сами себе, убице
над убицама? Оно што је било најсветије и најмоћније од свега што је свет досад
поседовао искрварило је под нашим ножевима: ко ће обрисати ову крв са нас?
Каква нас вода од овога може опрати? Какве ћемо празнике покајања, какве свете
игре морати да измислимо? Није ли величина овог чина превелика за нас? Зар не
треба сами да постанемо богови само како бисмо изгледали достојни тога?“
Несрећник је
завршио у менталној институцији, а године 1900, на самом улазу у крвави и
безбожни 20. век, Бог је прогласио Ничеову смрт…
Највећи
проблем данашњег друштва је у томе што су савремени несрећници још увек на
слободи – и уз то још располажу огромним утицајем. Толико великим да више не
осећају потребу да крију свој сатанизам, него га, штавише, активно промовишу!
Најочигледнији
(али никако једини) пример је Јувал Ноа Харари, често називан „пророком“. Он је
Израелац, вегетаријанац, отворени хомосексуалац, про-трансхуманиста опседнут
одбацивањем Бога својих очева и претварањем људи у богове. Водећи је саветник
Клауса Шваба, а хвале га Барак Обама, Марк Закерберг, Бил Гејтс, Силицијумска
долина, Њујорк тајмс, ТЕД, Станфорд, Харвард, Светски економски форум, Џејмс
Корден, Натали Портман итд.) Према том ‘просветљенику’ и историчару Светског
економског форума, прелазак на „дигиталну диктатуру“ имаће „велику прекретницу“
кад владе почну да користе „надзор испод коже“. Харари има реч на Светском
економском форуму у Давосу, у Њујорк тајмсу, на Станфорду, ТЕД-у и Тајмсу…
Погледајте шта он има да каже о Богу:
„Бог је
МРТАВ, треба нам још неко време да се отарасимо леша“ (видео)
А у овом видеу он објашњава зашто је ковид-19 био неопходан да се легитимише потпуна
биометријска контрола.
Свет је
заиста пренасељен оваквим сатанистичким сподобама. Срећом, Руси су започели
операцију чишћења планете од тог отпада. Народи Европе мораће сами да наставе
чишћење на својој територији пре него што им ‘велико ресетовање’ не нанесе
непоправљиву штету.
Истина је да
чак и у случају ако Бог не би постојао – требало би га измислити ради контроле
оваквих који теже да контролишу човечанство. Срећом, нема потребе да било шта
изнова започињемо. Довољна је само вера.
А Бог ће,
као и увек досад, сатанистима припремити највеће и најнепријатније изненађење…
Ниче у
лудници - погледајте како је изгледао крај човека који је ратовао са Богом
У тексту „Сатанизам великог ресетовања“ помиње се да је немачки филозоф Фридрих
Ниче, који се „прославио“ геслом „Бог је мртав“, завршио у душевној болници.
Могуће да до сада нисте знали да постоји видео запис из луднице човека који је
себе прогласио Антихристом и читавог живота ратовао са Богом. Ево тог снимка:
Дмитриј
Косирев: Запад
ствара медицински концлогор
Војна
дејства и санкциони ратови нису разлог за заустављање глобалистичких
пројеката, чија је сврха да се разруши цео свет и да се на његовом месту
изгради огроман концентрациони логор.
Ево дугачког
цитата од 4. децембра прошле године, преузетог из коментара колегинице
Викторије Никифорове под насловом „Американци покушавају да створе медицинску
Чеку са глобалним моћима“. Цитат – у виду одломака из текста – је следећи: „У
ери корона вируса, најзанимљивији догађаји – они који могу заиста и прилично
грубо да промене животе милијарди људи – практично не доспевају у
вести. Чули сте доста о хитној седници Светске здравствене организације 1.
децембра „У међувремену, резултати седнице обећавају да ће бити једноставно
судбоносни. Земље чланице организације сложиле су се да почну припреме за
стварање глобалног међународног споразума „ за борбу против пандемија."
Клаузуле овог споразума биће обавезујуће у 194 земље света, односно скоро
свуда, на целом свету. Не, нико их неће ускладити са националним законима, нити
ће их нико питати за мишљење. И становништва ових земаља нико
неће питати за мишљење.
Пандемија
коронавируса постала је повод за грандиозни експеримент који су покренуле
америчке елите. Они покушавају да преформатишу читав систем владавине
националних држава. <...> Светска влада ће још морати да сачека. Будите
пажљивији са глобалним споразумом, без обзира на то под
којим дивним изговором долази. Па, да признамо очигледно: са
било којом врстом хаоса, пандемије, превирања, јака национална држава се носи
за ред величине боље од ничије земље, коју раздиру неколико избезумљених
супербогаташа.“
Шта се
променило од писања овог децембарског коментара: почела је – тачније,
настављена – глобална побуна лекара против тог међународног уговора. И
захваљујући протестима таквих лекара, постали смо свеснији које идеје желе да
унесу у овај споразум.
Чињеница да
се медицински посао, уз информациони („империја лажи“), претвара у главни
на планети по обиму новца који тамо кружи – замењујући некадашње нафтне и гасне
компаније или војно- индустријски комплекс - ово је дуга историја. А такође је
одавно јасно: томе се, пре свега, противе лекари, који нису задовољни оним што
раде са својом некада најхуманијим занимањем.
У овом
случају, реч је о недавно створеној међународној организацији под називом
Светски здравствени савет, чији је сам назив јасан изазов СЗО. Да не
претерујемо утицај овог савета, он обухвата само 130 организација из више од
четрдесет земаља: ово је много, али СЗО је већа. Међутим, не заборавимо да је
ових 130 организација састављено од светски познатих лекара и СЗС има
специфичну и прилично уску сврху: да се супротстави идејама обавезне медицине
која се провлачи кроз СЗО са сопственим принципима о томе шта треба да буде
здравствена заштита у идеалном свету. Наиме, здрав свет, где су свима доступне
информације и проверени лекови, начелно лечење – уз поштовање права сваког
човека да одлучује о сопственом здрављу, без страха од дискриминације и
прогона.
Већ је јасно
о чему је реч. О томе како је COVID-19 коришћен за масовне друштвене
експерименте (првенствено у Европи, али не само тамо), пажљиво провлачећи
заборављену нацистичку идеју: здравље није индивидуална, већ колективна ствар,
човек је одговоран за то пред Рајхом.
Шта људи
из СЗС пишу о глобалном међународном уговору који се припрема у СЗО:
за почетак, тај рад на једном је почео 3. марта. А многи у свету и не знају за
то, јер је тајност обележје СЗО. Овај уговор би могао да ступи на снагу, ако се
прикупи потребан број гласова, 2024. године, али ће, можда, полако почети да
функционише раније и биће обавезан за све.
Даље,
подсећа се да СЗО финансира не само и не толико држава, већ највеће медицинске
корпорације које раде директно и преко фондова којима управљају милијардери
попут Блумберга или Гејтса. Истовремено, сама СЗО није одговорна и не
контролише је нико: иста светска влада, заснована на страху људи за своје
здравље.
У процесу
започетих преговора, између осталог, разговара се и о заједничком пројекту два
главна лобија светске привреде, информатичком и медицинском: вакцинални
пасош, један за цео свет или његов исправан део. О каквим вакцинама је реч,
разговор је компликован (о свакој и свима?), али довољно је подсетити се како
се исти англо-амерички медицински бизнис сусрео са руском и кинеском вакцином
против корона вируса. Дотични пасош требало би да постане готово главни
документ сваког земљанина и да буде везан за глобалне информационе мреже, укључујући
и финансијске. То јест, без њега свако може изгубити свој новац.
Коначно,
бљеснула је идеја о тоталној цензури за ширење било које врсте медицинских
информација. То је позната прича: сулуде мере карантина довеле су, између
осталог, до невиђеног повећања утицаја антиваксера, који су донедавно били само
егзотична секта. И одједном су они почели озбиљно да се читају. А сада ће свим,
заправо, становницима планете бити наређено да добијају тачне информације о
здрављу само од оних који ће им ово здравље продати за добар новац.
Јасно је да
је за сада реч само о светлим идејама оних који желе новац и потпуну контролу,
односно да неке од ових идеја имају добре шансе да отпадну у процесу дискусије
или се промене до непрепознатљивости. Али чак и појава ових иницијатива је
занимљива чињеница.
Укупна слика
онога што се дешава у свету је импресивна. Прво, група земаља заједнички
познатих као Запад тера своје становништво и жели да примора све остале да
потпуно преиспитају читав свој систем вредности и веровања – у уметности,
свакодневној комуникацији и било чему – без права да оспоравају ове иновације
некажњено. Друго, исти људи покушавају да сломе човека тако што ће га одвести у
медицински концентрациони логор. И треће, под изговором догађаја у Украјини и
не само њих, покушава се реструктурирати целокупна светска економија, поделивши
је на делове уз нагло смањење нивоа потрошње, пре свега сопственог
становништва. Није чињеница да ће се чак и мали део ових суманутих идеја
спровести у дело, али живот у наредним годинама дефинитивно неће бити досадан.
(Извод
из „Извештаја о смртности од вакцине“ Дејвида Џона Соренсена и
доктора медицине Владимира Зеленка).
Ватикан
(Папска столица) се налази у држави Ватикан, која је суверена држава независна
од Италије, где ниједан италијански закон нема никакву снагу. Пошто не подлежу
законима ниједне земље, па ни околне Италије, могу да почине злочин који желе.
Сличне
суверене државе унутар нација су „Лондонски Сити“ (независна држава у Лондону
која заобилази све британске законе, али контролише британску владу),
„Вашингтон, Д.Ц.“ (или „Округ Колумбија“ који је суверена држава унутар
Сједињених Држава и управља америчким народом). Породице злочина су створиле
ове недодирљиве „државе у нацијама“ одакле делују.
Држава
Ватикан је најважнија од њих и овде седе врховни луткари.
Сви знамо
Белог папу, улогу коју тренутно игра папа Фрања. Његов посао је да контролише
светску римокатоличку верску заједницу и да је води ка Новом светском поретку.
У неколико јавних обраћања, он је подстицао све вернике да се
вакцинишу и наставља да проглашава Нови светски поредак као једино решење за
светске проблеме. Ево неких његових изјава:
„Можемо
да излечимо неправду изградњом новог светског поретка… Пут ка спасењу
човечанства је кроз стварање новог модела развоја… брига за Земљу, са
радикалним личним и политичким изборима… без заједничке визије, неће бити
будућности… морамо стати на крај кратковидом национализму…“.
Поред Белог
папе, ту је још мање познати црни папа, који има много више моћи, али више ради
иза кулиса. Међутим, овај Црни Папа је заправо подређен ономе који седи на
вишем трону: Сивом Папи.
Овај
врхунски луткар делује у потпуној сенци и има велику моћ над светом. Ако желите
да разумете како се све ово историјски развијало, морате проучити мрачну
историју језуита. Зауставићу се овде за сада и нећу ићи даље јер би ова тема
лако могла да нас одведе предалеко...
Главно је да
се пазите од осуђивања ближњих. Чим наиђе помисао, одмах је са пажњом
одвратите: Господе, даруј ми да видим моја сагрешења и не осуђујем брата свога.
Многоглагољивост
је штетна за молитву, како је рекао Апостол. Главно је љубав и усрђе према
Богу. Боље је данас прочитати једну молитву, сљедећег дана другу, него обе
одједном (без усрђа). Та једна (усрдна) ће бити довољна!".
Ево вам
препоруке: кад се спремате за Свето Причешће - мање причљивости, а више
молитве.
Чим на тебе
наиђе љутња, само ово понављај: Господе помилуј. Тражи
поткрепљење у молитви и утеху у раду.
Свет ће у
посљедња времена бити опасан гвожђем и вредносним папирима. У дане Нојеве било
је овако: приближио се потоп. Ноје је за њега знао и говорио је људима, а они
му нису веровали. Најмио је раднике да граде ковчег, а они, и градећи га, нису
вјеровали. Зато су за свој рад добили договорену плату, али се нису спасили. Ти
дани су праслика наших дана. Ковчег је Црква.
Премилостиви
Господ, љубећи нас и желећи да нас спаси и сачува да не залутамо, да не будемо
робови својих страсти, шаље нам различите жалости, болести и лишавања, тако да
би се ми, схватајући нашу сујету и не налазећи утеху, окренули ка Њему,
„врхунцу наших жеља“.
Наше срце
бивајући рањено различитим опасностима и тугама, несвесно умире за свет, то
јест, за страсти, тражећи утеху у бољем. Још, туге узрокују да срце умре за
свет, то јест за похотљивост, љубав према новцу, љубав према слави. Душа,
застрашена бучним искушењима, хита ка Богу смирењем, тежећи да се сакрије од
мука жалости, под заштитом Његовог Промисла; тако очишћена честим мислима о
Њему, долази до познања о себи, у усамљености види ужас својих грехова и почиње
са плачем, који представља врата ка најдубљем месту у животу новог човека. Ми,
у нашој лудости, сматрамо себе срећнима и на врхунцу среће, када задобијемо
богатства, част, славу и поштовање; али Бог зна боље него ми. Када Он види да
је стање наше душе оштећено порастом ових ствари, онда узима од нас те
благослове, као мудри отац, који одбија да свом сину да штетне, уместо
благотворних ствари…
И као што су
добре ствари овог света, по себи штетне за нас, неблаготворне, пошто нас
уваљују или у раскош, или у гордост, ако поставимо наше наде у њих, онда ће их
Господ одузети од нас, у Своме саосећању према нама, да наше душе не би
погинуле; ради чега морамо захваљивати Господу, због Његове трпељивости.
Могу вам
рећи сигурно, да сте на путу спасења, када сте посећени жалостима. Постоји крст
за сваког Хришћанина, и сваки је јединствен. Када је наш Господ, Исус Христос,
Цар Славе, узео наше тело, патио ради нашег искупљења чак до смрти на Крсту,
оставивши нам пример, да би могли пратити Његове стопе и, позвавши нас, рекао: „Ако
ко хоће за Мном ићи, нека се одрекне себе, и узме крст свој и иде за
Мном.“ (Матеј 16:24). Шта је крст, ако не жалости, које су нам послане
Промислом Божијим, свакоме од нас, према снази коју поседујемо за његово
ношење?
Видимо да
милост Божија, све ради за наше добро; шаље нам туге, тако да ми живећи у утеси
и без брига, не постанемо надувени таштином и уображеношћу, јер је то стрела
непријатеља, која нас може погодити изненада; ни не приметите када се забоде у
срце. Али, туге нас чине смиренима; зато Свети Пророк Давид вапије
Богу: „Добро ми је што страдам.“ (Псалм 119:71). „Пре страдања свог
лутах“ (Псалм 119:67)
Морамо
прихватити патње као послане од Бога, као пробу наше вере или казну, и не смемо
роптати и стењати, осећајући да нам оне кваре распложење; не смемо кривити наше
туге, већ кривити и прекоравати себе за нашу малодушност, јер се кроз ово рађа
смирење. Када прихватимо наше жалости малодушно и када се сломимо под њиховом
тежином, ми само лишавамо себе плодова трпљења.
Мораш
веровати да ти се ни једна несрећа не може догодити, ако Господ не дозволи. А
Он допушта жалости из љубави према нама. Па тако, ако прихватиш твоје жалости
као казну, које показују да ниси лишен љубави Божије, као што Свети Апостол
Павле пише: „Сине мој! Не пуштај у немар карања Господња, нити губи воље
кад те Он покара; јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина кога
прима. Ако трпите карање, као синовима показује вам се Бог: јер који је син ког
отац не кара? Ако ли сте без карања, у коме сви део добише, дакле сте копилад,
а не синови.“ (Јевр. 12:5-8)
Видиш, када
смо кажњени, онда се као деца окрећемо Господу, а ако немамо кажњавања, онда
постајемо као сурогати, а не као истинска деца. Тако, када имаш жалости, онда
знај да те Господ није заборавио и да мисли о теби; и можеш бити сигуран, да ти
неће послати више искушења, него што можеш поднети, а да ће заједно са
искушењем, послати и олакшање. У жалостима које су ти дошле, немој кривити
никога од оних који те вређају, јер је Господ, тај Који те кажњава, а људи су
само оруђа Божија, кроз која Он делује.
Прихвати ово
са вером и надом и принеси Господу своју захвалност за Његову неисказану
милост, јер од тога ћеш примити олакшање и утеху у ношењу твојих жалости и, ако
је то воља Божија, потпуно избављење од њих.
Молитва
је – вода жива, којом душа гаси жеђ!(Свети Јован Златоусти)
Kаква је
неизмерно велика част човечанству, што може да отвара своја уста пред Богом, да
ступа с Њим у разговор, да моли Њега за своје потребе, да му благодари за
доброчинства, да му славослови за неизрециву велелепоту Његову и да буде
уверено да је та жртва благодарности и славословља угодна Богу, да се најбоље,
духовне, молбе наше за спас наших душа увек испуне.
Како је и у
овом односу човек неизмерно уздигнут изнад свих створења, и чулствених и оних
који имају душу. Ниједно створење није добило од Бога такву част, мада и она
имају свој језик, којим изражавају потребе своје природе, јер речено је да и
птићи гавранова призивају Господа (Пс. 146, 9). Користићемо ту високу част ради
тога да би смо заслужили од Господа још веће почасти вишњега звања. Тамо на небу
је наша пуна слава, а овде су само њени почетци, који се јављају код верних
хришћана.
Молитва је
узношење ума и срца Богу, созерцање Бога, одважан разговор створења са Творцем,
стајање душе пред Њим са страхопоштовањем као пред Царем и Само-Животом, који
свима даје живот; заборављање ради Њега свега што нас окружује, храна душе,
ваздух и светлост, њена животворна топлота, очишћење грехова, благи јарам
Христов, лако бреме Његово…
Молитва то
је стално осећање (сазнање) своје немоћи или духовног сиромаштва, освећење
душе, предокушај будућег блаженства, анђелско блаженство, небесни дажд, који
освежава, напаја и земљу душе чини плодоноснијом, сила и моћ душе и тела,
освежење и очишћење мисаоног ваздуха, просветљење лица, весеље духа, златна
веза, која сједињује створење са Творцем, бодрост и храброст у свим невољама и
искушењима живота, светиљка живота, успех у делима, равноангелско достојанство,
утврђење вере, наде и љубави. Молитва то је заједница са Анђелима и Светима, од
памтивека Богу угодивших. Молитва је исправљење живота, мати скрушеног срца и
суза, снажни подстицај на дела милосрђа; сигурност живота; уништење страха од
смрти; пренебрегавање земаљског богатства, жељење небеских блага, очекивање
Судије целога света, општег васкрсења и живота будућег века; појачано старање
за избављење од вечних мука; непрестано искање милости (помиловања) од Владике;
хођење пред очима Божијим; блажено ишчезнуће пред пресаздавајућим и
свеиспуњавајућим Творцем, жива вода душе; молитва је смештање у срце свих људи
љубављу, низвођење неба у душу; усељење у срце Пресвете Тројице, по реченом: u
њему ћемо доћи, иу њему ћемо се настанити (Јн. 14, 23).
Молитва је
доказ моје разумне личности, моје боголикости, залог мог будућег обожења и
блаженства. Ја сам саздан ни из чега, ја нисам ништа пред Богом, као онај који
ништа своје нема; али ја сам по Његовој милости личност, имам разум, срце,
слободну вољу и при свом разуму и слободи могу срдачним обраћањем Њему да
постепено увећавам у себи Његово бесконачно Царство, да постепено све више и
више умножавам у себи Његове дарове, црпим из Њега као из сталнотекућег
неисцрпног Извора разноврсне духовне и телесне дарове, посебно духовне. Молитва
изазива у мени убеђење да сам ја икона Божија, да са смиреним и благодарним
расположењем своје душе пред Богом, својом слободном вољом, ја, бесконачно
умножавајући духовне дарове Божије, могу исто тако у бесконачност да се
усавршавам и до бесконачности увећавам моје богоподобије, моје небеско
блаженство, за које сам опредељен. O! молитва је знак мог великог достојанства,
којим ме је почаствовао Саздатељ. Али, она ме истовремено подсећа на моју
ништавност (ја сам ни од чега и ништа своје немам зато и молим Бога за све),
као и за своје највише достојанство (ја сам образ Божији, ја сам обожен, ја
могу да се назовем Божијим пријатељем као Авраам, отац верујућих, чим бих
несумњиво веровао у биће, доброту и свемоћ мога Бога и уподобљавао би се Њему
целим животом делима љубави и милосрђа).
Треба се
молити ради непоколебљиве и чврсте уверености срца, да све, и наше душе, и наша
тела, са њиховим благостањем и неблагостањем, и сва имовина наша, и све
околности живота, имамо од Бога, од моћи Његове, а не од природе, не од
случаја, не од себе. Ако се не молиш Богу ускоро ћеш срцем заборавити
Добротвора, Творца и Господа свега, a са заборављањем Њега упашћеш у свако зло.
Тако видиш да ти молитва увек доноси суштинску корист.
Господ је
тако милосрдан да се никада не гнуша наше молитве, већ сваку милостиво
прихвата, и оно што није савршено у њој Сам исправља, само да би смо се Њему
обраћали искрено и да Га не бисмо сасвим заборавили.
Бог зато
тражи од нас свагдашње обраћање Њему у молитви, да би нас, који смо подивљали
од грехова, и удаљили се од Њега, чеда Своја, привукао Себи, очистио и привио у
загрљај Своје љубави, да би нам показао, како је нама с Њим свагда добро. Тако
и добри родитељи поступају са својом злонаравном децом.
Свагдашња
топла молитва приводи нас до најискренијег и најчвршћег уверења о бесмртности
наше душе и о блаженству оног невештаственог века: јер сву сладост
молитве човек црпе од Бога Духа; сву снагу прима од Њега, исто као, по
благодати Његовој, од Мајке Божије (Она избавља наше душе од беда, успокојава,
радује, оживљава), од Анђела и Светих.
Неће сваки
који ми говори: Господе! Господе ући у Царство Небеско(Мт. 7, 21)
Језиком се,
браћо, не осваја Царство Божје него срцем. Срце је ризница онога блага, којим
се царство купује, срце а не језик. Ако је ризница пуна блага Божјега, то јест
јаке вере, добре наде, светле љубави и добрих дела, онда је и весник тога
блага, језик, веран и мио; ако ли је ризница празна од свега тога блага, онда
је и весник њен лажан и дрзак. Какво срце онакве и речи. Какво срце онаква и
дела. Све, све зависи од срца. Притворство је немоћно и пред људима, још
немоћније пред Богом. Ако сам ја отац, говори Господ кроз пророка Малахију, ако
сам ја отац, где је чест моја? и ако сам господар, где је страх мој? То јест:
чујем да ме зовете оцем, али не видим да ме чествујете срцем. Чујем да ме
зовете господарем, али не видим страха према мени у срцима вашим.
Наша
молитва: Господе! Господе! – красна је и корисна само онда када извире из
молитвеног срца. Сам је Господ наредио, да се молимо непрестано, али не само
језиком, да би нас људи чули, него затворени у клијет срца, да би нас Господ
чуо и видео.
Господе
величанствени и дивни, избави нас од лицемерства и ули страх Твој у срца наша,
да би срце наше стајало непрестано усправно на молитви пред Тобом. Теби слава и
хвала вавек. Амин.
Није да се Бог љути на нас на неки Свој самовољан начин, него наши лични
греси спречавају продор Божије светлости у нама и дозвољавају да у нас уђу
демони и да нас муче. Када се молитвом и покајањем очистимо од својих греха, то
не значи да смо тиме „умилостивили“ Бога, нити изнудили промену Његовог става
према нама, него да смо излечени од наше злоће, па смо поново способни да се
радујемо Божијој доброти. Не може се, дакле, рећи да је Бог окренуо леђа
грешницима, као што се не може рећи да се сунце крије од слепих.
Од око 1900. године, па до средине XX столећа, људи тога доба постаће
такви да ће се једва моћи препознати. Када се приближи време Антихристова
доласка, разум људи помрачиће се од плотских страсти и само ће се бесчашће и
безакоње разрастати. Свет ће бити непрепознатљив, измениће се изглед људски,
захваљујући бестидности у одевању и чешљању неће моћи јасно да се разликују
мушкарци од жена. Ти ће људи бити дивљи и зверски сурови због саблазни
Антихристових. Неће бити поштовања према родитељима и старијима, љубав ће
нестати. А пастири хришћански, епископи и свештеници, постаће људи сујетни који
савршено не разликују десни пут од левога. Тада ће се хришћански морал и
предање изменити. Међу људима ће нестати скромности и челомудрија, а зацариће
се блуд и распуштеност. Лаж и среброљубље превазићи ће сваку меру, а тешко
онима који гомилају благо. Друштвом ће загосподарити блуд, прељуба, мужелоштво,
тајна дела, крађе и убиства.
И у то будуће време, захваљујући сили огромнога злочинства и
распуштености, људи ће се лишити благодати Духа Светога коју су добили на
Светом Крштењу, а уједно ће изгубити и грижу савести.
Цркве Божије остаће без богобојажљивих и благочестивих пастира и тешко
онима хришћанима који остају у свету и који ће савршено изгубити веру, пошто ће
бити лишени могућности да ма од кога виде светлост познања. Тада ће се они
удаљавати од света, тражећи у свештеним прибежиштима олакшање од душевних
страдања али свугде ће наилазити на препреке и тегобе. И све ће то бити
последица тога што ће Антихрист успети да да господари свима и да постане
владар целе васељене и што ће творити чудеса и невероватна знамења. Он ће уз то
дати порочну мудрост несрећном човеку, тако да ће овај начинити таква открића
да може један човек са другим да разговара са једног краја земље на други. Тада
ће људи летети по ваздуху као птице и прошећаће морским дубинама као рибе. И
када све то достигну, бедни људи ће у удобности проводити живот, не знајући,
несрећници, да је то – обмана Антихристова. А он ће, зликовац, захваљујући
човековој сујети тако усавршити науку, да ће то људе скренути са пута и
привести у неверовање у постојање Троипостаснога Бога.
Тада ће Свеблаги Бог, видећи погибао рода људскога, скратити дане ради
оних малобројних који се спашавају, јер ће Антихрист хтети да саблазни, ако је
могуће, и изабране… Тада ће се изненада појавити Мач казне и убиће Опсенара и
слуге његове.
Колико човек
презире свет и има страх Божији, толико га више закриљује божанска благодат и
осећа помоћ Божију. Такав човек је благословен од Бога који му шаље своју
богату милост и штити га целог живота.
Бог допушта
жалости и искушења да би му се више приближили. Не треба да избегавамо жалости,
него да их још желимо јер ће се тако испитати наша љубав према Богу.
Убоги Лазар,
како наводи свето Јеванђеље, подносио је храбро оскудицу добара овога света. И
тако га је наградио Бог, посадивши га у наручје Аврамово. Бог је увек близу
нас, нарочито у тешкоћама и бригама. Тешкоће наше вапију снажно ка Господу, и
Он као добар лекар који хоће наше излечење, долази и одстрањује труле делове, то
јест страсти, које муче душу. Према окорелости душе наше, показује велико
милосрђе. Ма колико грубо и неочекивано да се односи дете према оцу, отац га
воли и труди се на све начине да га врати на прави пут. Може да га ожалости
понашање детета, али он као отац пун љубави, стара се за његову поправку. Исто
то, само у несравњено већој мери, чини и небески Отац наш, који подноси наше
грехе и стара се на сваки начин да нас врати на Његов пут.
Када не
подносиш жалости, знај да не волиш истински Бога, у теби више живи свет, него
Он. Болест и сиромаштво нека те не плаше, јер имаш за помоћника Христа. Он је
нада твоја и радост твоја. Више од љубави према телу своме треба да имаш љубав
према Богу. Када је душа твоја нага, без врлина, знај добро да се не можеш
приближити Господу. Ако хоћеш да се сјединиш са Њиме, треба да следиш пут
светих Отаца који су све жртвовали за љубав Његову. Оставили су све, да би
нашли многоцени бисер, Христа.
Када
помислиш да тонеш у искушења и тугу, тада је Христос поред тебе и крепи те. Не
заборави свете мученике који су поднели толика страдања за љубав Христову. Наше
невоље нису ништа у сравњењу са страшним мучењима и истјазавањима светих, која
су радосно поднели да би добили неувељиви венац победе. Тајна светих мученика
била је трпљење. Истрпели су! Нису побацали оружје, него су се борили. И, очима
душе гледали су подвигоположника Христа, који им је спремио венце победе.
Својим
трпљењем, доспели су од пећи искушења до величанства славе! Трпљењем својим,
затварали су уста царевима. Трпљењем својим, учинили су да су многи џелати који
су их мучили поверовали у Христа. Многим мученицима се пружала прилика да
уместо мучења добију светску славу. Али они су више волели смрт, која ће их
једном заувек привести Христу. У срцима њиховим горео је огањ љубави према
Богу. Одрекли су се свих ствари и лажних радости да би вечно живели у радости,
близу Бога.
Ето зашто су
у свим невољама и искушењима показали трпљење, велико трпљење!
Ако су,
дакле, мученици претрпели толике муке за љубав Божију, колико тек и ми треба да
истрпимо разних искушења која допушта Бог за наш духовни напредак.
Господ нас
је призвао да будемо учесници Његових страдања. Сам Он је трпео и понео крст
наших греха. И ми треба да претрпимо труд и бол и муке и све што нас чека, да
би се удостојили славе Божије, "заступништвом Пресвете Владичице наше
Богородице и увек Дјеве Марије и свих светих", који су многим трудом и
знојем угодили Христу.
...Ми знамо
из историје Цркве да је Она била центар духовног живота за православне хришћане
почевши од светих апостола. Али, несумњиво по њеној жељи, а може бити, у
ствари, по њеном наређењу, апостоли ништа о Њој нису написали. Тако је скроман
био Њен земни удео! Она је живела и ничим се није издвајала, као и Њен
божанствени Син, када је живео на земљи. Он је живео као да није ништа посебно,
као да се ничим није издвајао од других осим, наравно, по Његовом изузетном
учењу. Тако је и Она смирена била...
У четврту недељу Великог поста, када Црква савршава спомен на Преподобног и богоносног оца нашег Јована Лествичника, писца знаменитог дела,"Лествица раја". Кроз његово богонадахнуто дело, Црква пред нас износи дивне примере духовног напредовања у хришћанском животу. Четврте недеље прослављамо победника у подвижничком животу и учењу, онога који нас поучава подвижништву као лествици духовног живљења.
Будући да је у протеклих скоро читав век тзв. светско (псеудо)православље пало у блато раскола и јереси, од увођења календарске новотарије 1924. године, јереси Сергијанизма (у расколничкој,јеретичкој РПЦ МП,која је више пута анатемисана од стране клирика Руске Катакомбне Цркве,као и СВЕ помесне цркве које са њом молитвено опште!), увођења нове Пасхалије у поједине помесне цркве(као што је тзв. Финска православна црква),органског чланства у екуменистичком,свејеретичком ССЦ (у ком се налази преко 200 различитих јереси и секти!), уније са јеретицима римокатолицима потписане 1965. године и многих других безакоња,ту о постојању Цркве Христове,апостолског прејемства и благодатности, самим тим не може бити ни речи! Такође, то исто важи и за оне који се лажно "одвојише" од тих истих расколника и јеретика из тзв. светског псеудоправославља ,будући да нико од њих није ни најобичнији мирјанин, а не монах,јеромонах,епископ или свештеник!
У томе такође лежи велика лаж, велика замка тог тзв. "ревновања изнутра", јер нити истински исповедају веру православну, нити за њу хоће до краја, чисто и искрено да се боре, а приликом и најмањег прогона од стране расколника и јеретика из тзв. светског псеудоправославља, такве ствари користе као "потврду православности" и тога "да су на правом путу", а заправо ни једно, ни друго нема везе са Истином, јер су од Истине,као и они против којих се наводно "ревнују" и "боре" и од којих се "одвојише", на жалост километрима далеко...Ако су им поједина браћа у Христу покушавала указати на њихово жалосно стање,били су исмејани и презрени,а заправо,нудили су им оно што сами тврде да овом народу пружају,а то је да сагну главу своју пред Црквом Христовом, да одбаце и да се покају због исповедања јеретичких учења, која ревносно исповедају и да се истински одвоје од светског псеудоправославља и присаједине Цркви Христовој,а то је данас ЦИПХ Грчке и ЦИПХ Кипра. Али те тзв. "ревнитеље изнутра" Истина не занима, него њихова лажна борба, у којој на жалост погубљују многе душе духовно неискусног народа, који није ни свесан тога да му опасност прети са свих страна, па чак и од тих људи којима радосно кличе "аксиос",уместо "анатема!",које сматра "исповедницима вере",уместо да их сматра јеретицима,што заправо и јесу!Да да драги Бог да и ти људи одбаце своја јеретичка учења и да се покају због њих и присаједине Цркви и тада, тек тада, ће заправо истински служити Богу, што до сада не да нису чинили, него, као што рекосмо, чине управо супротно!
Текст о прогону тзв. "ерп у егзилу" од стране "владике" Никанора, који је са својим "свештенством" покушао да спречи "богослужење" у манастиру "ерп у егзилу" у Новим Козарцима ћемо објавити без икаквог скраћивања и измена. И сами ћете кроз текст видети да је све оно о чему они заправо причају и вера коју исповедају небо и земља, тачније да ту нема ни речи о постојању благодати Божије тамо где се исповеда јерес. Такође у "ерп у егзилу" нема говора о чувању истините вере, коју је исповедао Свети Сава, јер уосталом, Свети Сава није целивао руке јеретицима (што се може видети да је учинио један од "монаха" из тзв. "ерп у егзилу", целивавши руку "владики" Никанору), него их је најоштрије разобличавао и истински бранио веру православну, нити је исповедао благодатност разним јеретицима и расколницима и називао их "исповедницима вере"! Тако да у самој "ерп у егзилу" се не може говорити о никаквој "служби Господу Богу",као што се о томе не може говорити ни у светском псеудоправослављу, нити код разних других "ревнитеља изнутра" и разних псеудозилота..."
"Хорепископ новобрдски и панонски" Максим је у својој беседи рекао следеће: "На сваки прогон, на свако изругивање нас, који настојимо да чувамо веру православну, ми ћемо одговорити смиреним одстојавањем на темељу вере православне и смиреним, побожним подвигом живљења у вери православној. То је отачки аманет, то је пут који су они нама зацртали, међу њима посебно свети Јован Лествичник, кога се сећамо и у овој, четвртој недељи светог Великог и Часног поста."
Само што је проблем код ових речи што нису истините, што у "ерп у егзилу" нема ни помисли о чувању вере православне, а камоли смиреном одстојавању на њеним темељима, нити живота у тој истој вери православној. На Свете Оце и на Светог Јована Лествичника нема право да се позива, будући да они нису били лицемери у вери, него истински исповедници вере православне и у томе лежи, не велика, него огромна разлика између разних расколника и јеретика, који себи желе да присвоје назив "православног хришћанина" и истинских православних хришћана, какви су били Свети Оци Цркве Христове, који ни за јоту нису одступали од вере православне и који су били спремни да истински пострадају за веру православну и таква жртва је угодна Богу,а не лажне жртве лажних исповедника,лажних ревнитеља, лажних православаца, а у суштини, оних који су на истом путу и истом задатку као и они против којих се "ревнују" и "боре".
Нека им драги Бог помогне да одбаце сва та своја јеретичка учења и да се присаједине Цркви. Што се Никанора тиче, на његовом примеру се види колика је лаж и обмана у тој причи о тзв. "аниекуменистима" и онима који "служе по старом",а који се налазе у молитвеном општењу са расколничком, јеретичком Београдском Патријаршијом. Такви се хвале колико су храмова подигли, колико парохија имају, колико "клирика" имају и говоре да су "њихови" (ту су у праву, јер свакако нису клирици Цркве Христове, будући да нити су у Њој, а самим тим нити служе Богу!),а што су им храмови празни (од јеретика и молитвеног општења са њима и треба бежати као што се бежи од змија), што се у њиховим епархијама множе разноразне секте, које одвлаче (уосталом, на жалост, као и они сами) душе нашег народа у погибао, због тога их не боли ни срце ни душа. Због таквих (који се као Никанор вређају када их неко назове јеретиком...а шта је онај који молитвено општи са јеретицима,него јеретик!?!О томе јасно кажу и јасно исповедају Свети Оци,па нека се њима обрати!То исто важи и за молитвено општење са расколницима,међу које спадају и расколници новокалендарци,који се у тзв. "ерп у егзилу" изузетно цене и поштују,за разлику од истинитих православних хришћана, који су заправо Црква Христова,а од таквих су најстрашније презрени и омрзнути!) се и поједини "ревнитељи изнутра" бусају у груди како "у Цркви има благодати" и осуђују истинске православне хришћане, који се истински одвајају од расколничке и јеретичке Београдске Патријаршије, као "расколнике,ревнитеље не по разуму, фанатике" и ословљавају нас са разним другим епитетима (док у исто време у небеса дижу расколнике новокалендарце,цитирају и верују у њихова "виђења" и "пророчанства"...овде није реч само о "ерп у егзилу",него о свим "ревнитељима изнутра" који тако нешто чине и који би пре себи језик одсекли,него да исповеде Истину и да сагну своју главу пред Црквом Христовом и одбаце своја јеретичка умовања и за њих се покају!). Боље ми је и да ме тако зову, али да будем уз Господа нашег Исуса Христа,у Цркви Христовој,него да ме сви воле и поштују,а да будем далеко од Њега и у молитвеном општењу са јеретицима! А такви ће за одвлачење народа са пута Истине и за затварање врата Цркве Христове пред многим Србима жељним Истине,који желе да спасе душу своју,дати одговор пред Богом!Не бих био у њиховој кожи,ако се за то што чине не покају!
+++
"На
наставак прогона и покушај ометања светог богослужења одговорено исповедањем
вере и смиреним одстојавањем на темељу светог православља
Новоосновани
катакомбни манастир Пресвете Богородице Млекопитатељнице у Новим Козарцима код
Кикинде је најмлађи манастир епархије Рашко-призренске у егзилу у коме се
богослужи тек четири месеца. Можда баш због тих порођајних и благословених мука
кроз које пролази сваки наш нови манастир, Мајка Божија нас је наградила да и у
овом кратком временском периоду, иако недостојни, будемо благословени чешћим
светим архијерејским Литургијама које служе наши архијереји у овом скромном
манастиру.
Тако је било
и у ову Средопосну четврту недељу васкршњег поста. Свету архијерејску Литургију
је служио Његово Преосвештенство хорепископ новобрдски и панонски Г. Максим уз
саслужење архимандрита Пантелејмона, јеромонаха Методија и јерођакона Онуфрија.
Међутим, да није било помоћи Божије, Пресвете Богородице и добрих људи и
небеског благослова и духовног покровитељства нашег светог старца
блаженоупокојеног владике Артемија, ова света архијерејска Литургија не би била
одслужена јер су тако планирали они који се Бога не боје и људи не стиде. И
сада се показало да где су искушења већа – ту је и благодат Божија већа.
Рано ујутру,
пре свете Литургије, испред манастирске порте су се окупили незвани и
недобронамерни гости, епископ банатски Никанор и више од педесет свештеника
банатске епархије. То су наша заблудела браћа који су скренули са освештаног,
апостолског, светоотачког и светосавског пута СПЦ и чија је жеља и намера да и
нас некако приволе да их следимо у неразумним поступцима и понашању и напустимо
пут Светог оца нашег Саве – утемељивача и оснивача свете Српске Православне
Цркве. Ако у томе не би успели, онда бар да нама и верујућем народу који
препознаје где се чува чиста православна вера и света СПЦ, забране да се молимо
и служимо Господу Богу.
Присутна је
била и патрола полиције. Са њима је разговарао старешина манастира архимандрит
Пантелејмон објаснивши да је наш манастир задужбина нашег блаженопочившег
духовног оца и Епископа Артемија а не прћија и приватно власништво владике
Никанора, да се верни народ ту сабрао да се заједно са нама помоли Богу, да се
приближава време служења свете архијерејске литургије, да они који су окупљени
испред манастирског дворишта и у самој порти желе у томе да нас спрече и да на
то немају никакво право ни пред Богом ни пред људима, а да такође немају
упориште у својим нечасним намерама ни у Законима и Уставу Републике Србије.
Старешина патроле је имао разумевања за овакве аргументе и заиста се постарао
да можемо неометано служити свету Литургију, иако је неколико наших верника
физички било спречено, од стране окупљених насилника, да уђу у манастирски
конак и капелу и присуствују светој Литургији.
Претходно, а
по благослову нашег епископа Ксенофонта, хорепископ Максим се одазвао молби
владике Никанора и разговарао са њим неко време испред манастирске капије. У
току разговора више пута се чула недвосмислена претња владике Никанора да он са
његовим свештеницима неће допустити да се ту служи света Литургија. На крају
смо се вратили у манастирску богомољу са речима владике Максима упућених
владики Никанору да свако ради свој посао и да ћемо ми служити свету Литургију
због које смо се и окупили на тај свети дан у нашем манастиру. Тако је и било,
уз Божију помоћ. Света Литургија је одслужена онако како Господ Бог заповеда.
Владика
Максим је беседио: „Ни једно добро дело не може проћи без искушења. Искушења
проверавају чврстину и утврђују свако добро дело. Тако и у овоме Великом и
Часном посту наш подвиг служења Богу, наш подвиг исповедања вере мора да буде
опробан огњем искушења. Наша борба за веру, ево, траје већ десет година. Више
од десет година траје тај фронт који је отворен унутар Српске православне Цркве
за очување њене суштине, која је садржана у чистом догматском исповедању вере
православне, вере светосавске, и после сваког затишја та борба се наставља.
Многи у тим затишјима нас исмевају и кажу нам: Ко вас то гони? Ти многи могу,
слободно, да дођу данас и да виде сцену испред ове катакомбе и да виде и да се
увере ко нас гони, ко покушава да омете ову свету Службу. Али, Бог силу не воли
и права сила је у Истини Божјој, оној Истини на којој је утемељена Црква Божја,
а тиме и наша света Епархија у егзилу… На сваки прогон, на свако
изругивање нас, који настојимо да чувамо веру православну, ми ћемо одговорити
смиреним одстојавањем на темељу вере православне и смиреним, побожним подвигом
живљења у вери православној. То је отачки аманет, то је пут који су они нама
зацртали, међу њима посебно свети Јован Лествичник, кога се сећамо и у овој,
четвртој недељи светог Великог и Часног поста. Нека нас свеблаги Господ у
таквом једном подвигу укрепи молитвама свете Своје Мајке, молитвама светог
Јована Лествичника и свих оних светих отаца који су том лествицом достигли
Царство небеско! Да тога и нас Господ удостоји, амин Боже дај!”
Незвани
гости су, после свете Литургије, напустили манастир са претњом да убудуће неће
дозволити служење Литургије.
На крају
подсетимо на речи Господње:
„Блажени сте
када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи,
због мене. Радујте се и веселите се, јер је велика плата ваша на небесима“ (Мт
5:11-12).
Архимандрит
Пантелејмон (Јовановић)"
Разговор "Владике" Максима са "Владиком" Никанором у Новим Козарцима
На профилу
Далибора Данка Марковића се појавио видео клип у ком се на један неприличан и нехришћански начин
приказује целокупна ситуација везана за дешавања у Новим Козарцима. Аутор видео снимка кроз исти покушава да прикаже како је "владика"
Никанор дошао код "владике" Максима да се богословски
образује. Уосталом, шта Никанор може научити
од Максима, када су обојица јеретици,када су обојица ван Цркве
Христове?!?Апсолутно ништа! У једном од коментара на овај видео се каже да је
"брука екумениста максимално ублажена и на неки начин занимљивије
приказана, да и мало дете схвати о чему се ради". Само не знамо шта у
свему овоме може да буде "занимљиво"!?!
.jpg)
