Изливам речи
срца мог, тихо усталасаног нетрулежном и неизрецивом радошћу. Браћо! Проникните
чистом мишљу у речи моје, и насладите се за духовном трпезом! Вера у Христа –
јесте живот. Онај који се храни вером, још за време земаљског странствовања
окуша вечни живот, намењен праведницима по завршетку тог странствовања. Господ
је рекао: Који вјерује у мене има живот вјечни (Јн 6,47). Вером
су угодници Божији претрпели жестока искушења: носећи у грудима богатство и
насладу вечног живота, они земаљски живот са његовим прелестима нису сматрали
ни за шта. Вером су они примали тешкоће и страдања, као дар од Бога, којим их
је Бог удостојио да подражавају и присаједињују се Његовом пребивању на земљи,
када је Он благоизволео да Једним од Својих лица прими нашу природу и изврши
наше искупљење. Безмерна наслада, коју рађа вера, упија љутину тешкоће, тако да
се у време страдања осећа једино наслада. То је посведочио великомученик
Евстратије, у својој предсмртној молитви, стављајући главу под мач. „Телесне
муке“, говорио је он Богу, „јесу радост слуги Твом!“[1] Вером су се свети погрузили
у дубину смирења: они су чистим оком вере увидели да су жртве које човек
приноси Богу – дарови Божији у човеку, човекови дугови, непотребни Богу, али
неопходни, спасоносни за човека, ако се човек труди да их приноси, умножава,
подмирује. Слушај, народе мој, каже Бог, и говорићу
ти; Израиљу, и засведочићу ти: Бог, Бог твој Ја јесам. Нећу те за жртве твоје
карати: јер је Моја васељена и пуноћа њена (Пс49,78,12). Шта
ли имаш што ниси примио? А ако си примио, што се хвалиш као да ниси примио? (1
Кор 4,7) А од свакога коме је много дано, много ће се и тражити;: а
коме је повјерено много, од њега ће се више искати (Лк 12,48). Свети
Божији су чудотворили, васкрсавали мртве, предвиђали будуће, били опијени
духовном сладошћу, и уједно су се смиривали, били у трепету, гледајући са
недоумицом, чуђењем и страхом како је Бог изволео да се смилује на прах, како
је пролазном поверио Свог Светог Духа. О, ужаса! Од гледања тих тајни ум који
гледа обузима ћутање; срце обузима неизрецива радост; језик посустаје у приповедању.
Вером су свети задобили љубав према непријатељима: око ума, просвећено вером,
непоколебљиво гледа у Бога и његов промисао, и том божанском промислу приписује
све спољашње околности. Тако је Давид, гледајући Господа свагда пред
собом, како би остао непоколебљиво одважан у свим тешкоћама и искушењима, који
се труде да поколебају и помуте срце (Пс 15,8), рекао за Симеја, када га је
Симеј проклињао и гађао камењем: Господ му је рекао: псуј Давида. Шта
је вама до мене синови Серујини, то јест, гневне и осветољубиве
помисли! Оставите га нека ме псује, јер му је Господ заповједио: да ако
Господ погледа на невољу моју (2 Сам 16,10-12). Душа прима искушења,
као лек за своје немоћи, захваљује Лекару – Богу, и поје: Испитај ме,
Господе, и окушај ме; претопи бубреге моје и срце моје (Пс25,2). При
таквом сагледавању искушења, људи и друга оружја искушења остају по страни, као
оружја. Нема злобе према њима, нема непријатељства! Душа која славослови
Творца, која захваљује небеском Лекару, опијена неизрецивим осећањима, почиње
да благосиља оружја свог лечења.[2] И ето! Изненада се у њој рађа љубав према
непријатељима, човек постаје спреман да положи душу за свог непријатеља – у
томе види не жртву, него дуг, неизоставан дуг недостојног слуге. Од сада, небо
нам је отворено – уђимо у љубав према ближњима, њоме у љубав према Богу,
пребивајмо у Богу и Бог ће пребивати у нама. Ето какво благо крије у себи вера
– заступник и давалац наде и љубави. Амин.
1840. године, Сергијева пустиња.
Фусноте:
[1]Чети
минеј, 13 децембар.
[2]Преподобни Макарије Велики, Беседа 37, глава 2. и 4.
Свети Игњатије Брјанчанинов, Аскетски огледи
