Пошто смо ми зилоти често у прилици да чујемо оптужбе на наш рачун, а које се углавном своде на епитете „болесни фанатици” навешћу овде још и речи Св. Викетнија Лиринског којима он објашњава прави смисао назива „Истинити Православни Хришћани”. Па каже: „Истински је православан, онај ко се свом душом привезао за Цркву, за Тело Христово, за истину Божју, ко ништа не ставља изнад Божанске васељенске ВЕРЕ, ни ауторитет, ни љубав, ни дарове (таленте, п.п.), ни красноречивост, ни философију, чија год да је, него превазилазећи све то, стоји у вери чврсто, постојано и непоколебиво, сматрајући својом дужношћу да се држи само онога и да верује само у оно што је поуздано, чега се васцела Православна Црква једнодушно држала одувек. А за шта дозна да је, као нешто непознато, доцније уведено од некога самостално, без сагласности других, или чак против сагласности свих Светих, то он одбацује, јер нема везе са истинитом вером, него је најобичније искушење… Блажени Апостол Павле у својој Првој посланици Коринћанима пише: Јер треба и подвајања да буду међу вама, да се покажу који су постојани међу вама (1. Кор. 11, 19). Апостол као да говори: Управо зато Бог и не истребљује одмах виновнике јереси, да би се издвојили достојни, тј. ДА БИ СЕ ПОКАЗАЛО КОЛИКО СНАЖНО, ОДАНО И НЕПОКОЛЕБЉИВО СВАКО ВОЛИ ВАСЕЉЕНСКУ ВЕРУ. И заиста, чим се појави нека новотарија, одмах се покаже да су зрна тешка, а плева лагана. Тада се веома лако развеје са гумна све што не тежи к њему: неки се сасвим изгубе незнано куда, а други су усплахирени и боје се да не погину; срамота их је и спутани су, будући да су полумртви – полуживи, пошто су унели у себе отров у таквој мери да их не може усмртити, али ни желудац не може да га свари: не узрокује смрт, али ни живети не да. Авај, такво је стање достојно сажаљења!(…) Наша је дужност, следити религију тамо куда нас она води, а не водити религију тамо где ми хоћемо… МОРАМО СЕ СТРАШНО БОЈАТИ ТЕШКОГ ГРЕХА ИЗДАЈЕ ВЕРЕ И ОДСТУПАЊА ОД ПРАВОСЛАВЉА!”
Овим последњим речима Св. Викентије Лирински као да слика стање данашњих „православних”екумениста. Они су се напили екуменистичког отрова тако да су разапети између Православља и екуменизма, и ни сами не знају, да ли да се држе вековних вредности праотачке вере, или да залазе све дубље у компромисе! Ако они почну додавати староме ново, светом – нешто њему несвојствено, свештеноме, нечисто, тај ће се обичај неизбежно проширити и на све остало тако да онда ништа у Цркви неће остати нетакнуто, ништа неповређено, ништа цело, ништа неопогањено, него ће се оно што је раније било светилиште чисте и беспрекорне Истине на крају претворити у сметлиште нечастивих и гнусних заблуда. О, нека благодат Божја уклони такву нечистоту из наших умова! Нека то остане безумље нечастивих! А Црква Христова као брижина и ревносна чуварка поверених јој на чување догмата, никад ништа у њима не мења, ништа не одузима, ништа не домеће, неопходно не одстрањује, сувишно не додаје, своје не да, туђе не прима!
Треба да схватимо да је време другог Христовог доласка и Страшног Суда веома, веома близу. Пошто Сатана то зна и свестан је да ће ускоро наступити вечност мука у огњу пакленом, а као човекомрзац – за разлику од Јединог Човекољупца, Господа Исуса Христа – зна веома добро да је човечијем роду дана могућност да попуни место на Небу са којег је он био извргнут (Отк. 12, 9), исти (Сатана) се потрудио да створи једну лажну цркву, екуменистичко – сентименталистичку бљувотину, ни врућу, ни хладну (Отк. 3, 15–16), једну цркву лукавих (Пс. 25, 5) цркву блудницу (којој се и сам Св. Јован зачудио чудом великим – Отк. 17, 6), „антицркву”, наспрам Једине, Свете, Саборне и Апостолске Цркве у којој је једино и могуће спасење душа.
Осим успостављања јединствене „Уједињене религије”, за остварење тог свог циља (што више душа у паклу), он се преко својих оданих слугу (богоборних масона, чивута, демонократа и других сатаниста - почивутица), потрудио и труди се на успостављању и једне јединствене државе на свој земаљској кугли кроз „Уједињене нације”348 на чијем челу ће бити и Самим Господом Исусом проречени антихрист. Када се антихрист зацари, не само што ће показати своје право лице, већ ће у потпуној одемоњености својој сести у храм Божији349 као Бог, тврдећи за себе да је Бог…, а примиће га они који пропадају, ЗАТО ШТО НЕ ПРИМИШЕ ЉУБАВ ИСТИНЕ ДА БИ СЕ СПАСЛИ. И зато ће им Бог послати силу обмане, да верују лажи; да буду осуђени сви који не вероваше истини, него заволеше неправду… (2 Сол. 2, 4, 10–12.) То и јесте тај фамозни „Нови Светски Поредак”. Господ нам је прорекао: Ја сам дошао у име Оца својега и не примате ме; ако други дође у име своје, њега ћете примити (Јн. 5, 43) о чему је прорекао и Св. Ап. Павле (2 Сол. 2, 8), а и многи други Св. Оци. За тај свој циљ Сатана се потрудио да удобношћу и техничким достигнућима раслаби људе, нудећим им „Рај” на земљи и „царство земаљско” као што се то давно дрзнуо да понуди и Господу (Мт. 4, 8–10). У принципу, за „Нови Светски Поредак” и анихриста потребно је да се све преокрене „наглавачке”. Уместо Цркве – антицрква, уместо првославне монархије – масонска демократија, тј. антидржава, уместо моралног православног живота и школе – сатански разврат итд… Православни и благословени поредак у васељени кроз векове је следећи: Бог као Цар над Царевима, Сведржитељ и Творац (домаћин) васељене; монарх – цар (домаћин) у држави плус патријарх (што је изображење двоглавог орла); и човек – домаћин – глава породице (мала црква). Тај поредак сатанистичка јудеомасонерија постојано руши и на његово место хоће да успостави свој „нови светски поредак” илити „преврнути поредак”: жена која неће само „једнака права” већ да она буде глава породице док јој је по православном учењу дужност да се учи у миру са сваком покорношћу (1 Тим. 2, 11) и потчињава се своме мужу што јој и сама природа налаже; патријарх – јеретик и цар – масон. Из таквог „поретка” може да произрасте само један плод: или потпуно незнабоштво или вера у „архитекту васељене” тј. јудео-масонског „бога” кога је Господ Исус Христос назвао његовим правим именом рекавши: Вама је отац ђаво и жеље оца вашег хоћете да творите… (Јн. 8, 44)
О пакленом плану оснивања тог „поретка” сликовито је описано у једном виђењу из 1909. г.,у коме је виђен Сатана како издаје последња упутства за борбу за Црквом Христовом. Говорио је и о тактици борбе са Њом изнутра и о убацивању сатаниста – масона међу епископат што ми и видимо да се остварило на наше очи! Па продужава (Сатана): „И тада ће се друштво називати не Црквом Христовом, него социјалдемократским савезима на принципима потпуне анархије, која ће бити подчињена невидљиво и тајно само нама. На такав начин ће на нашу страну прећи и они изабрани. А АКО ТАМО И ОСТАНЕ МАЊЕ СТАДО ВЕРНИКА КОЈЕ ЋЕ ВЕЋ БИТИ РАСУТО ПО ЦЕЛОЈ ЗЕМЉИ, ТО ЗА НАС ВИШЕ НЕЋЕ ИМАТИ НИКАКВОГ ЗНАЧАЈА. Тада ћемо у савез са човечанством ступити са последњом и коначном битком против Јагњета – Сина Предвечног, па ћемо на земљи основати своје царство…”
Свети Теофан Затворник пита: „Зашто нису сви спасени и зашто се не спасавају сви?” – и одговара: „Зато што Бог, Који хоће да се сви спасу, не врши спасење њихово свемогућом силом Својом, него устројивши и предложивши свима дивни и јединствени начин спасења хоће да се сви спасу драговољно приступајући овом начину спасења и разумно се користећи њиме. Зато је Апостол рекао: Бог, Спаситељ наш хоће да се сви људи спасу и додао: и да дођу у познање истине (1. Тим. 2, 4) – У ДРУГОМЕ ПОСТАВЉАЈУЋИ УСЛОВ ЗА ПРВО. ДА ДОЂУ У ПОЗНАЊЕ КАКВЕ ИСТИНЕ? – УПРАВО ВЕРЕ У ЊЕГА… – ВЕРЕ У ТО ДА НЕМА ДРУГОГ СПАСЕЊА ОСИМ У ГОСПОДУ ИСУСУ ХРИСТУ.” (Д. Ап. 4, 12). Данас се на екуменистичкој основи покушава извршити уједињење верних са невернима, али притом нико не води рачуна о Богооткривеној истини, нити јој се смирено покорава (уп. Д.Ап. 6, 7; Рим. 16, 19).
На жалост, материјалистички дух и опредељење за „царство земаљско” преовладало је, чак и у нашем бившем светосавско-лазаревском народу. Боље је да су и Турци остали, него ово сад што се дешава.
Показали смо како можемо да искористимо своју физичку „слободу”… Уместо слободе од греха (Рм. 6. глава; Гал. 5, 13; 2 Кор. 3, 17), наш народ се „ослободио” од Бога! И зар је чудо сада што се дешава наше истребљење? Не могу да схвате Срби да ће „кротки наследити земљу”, као што је то било са Русима док се попуштењем Божијим није уклонио онај који је задржавао (2 Сол. 2, 7) потпуно отпадништво (апостасију) од Бога – тј. Самодржавни Православни Монарх – Св. Мученик Цар Николај II Романов. Зна ђаво да једино таквом лажном заменом може да оствари свој циљ – уместо двоглавог орла православног (којему је једна глава била Православни патријарх, а друга православни цар, који је и „спољашњи” „епископ” – надзорник – и чувар праве Вере мачем) – орао масонски… Ми данас видимо једну „антицркву” и „антидржаву” којој ће ускоро на чело стати антихрист (но и то за кратко време, јер ће га Господ Исус убити духом уста својих и уништити појавом свога присуства – 2 Сол. 2, 8).
Боре се данас несретни Срби за неку своју демократију, тј. боље рећи демонократију, ријући као свиња по блату и тражећи жиреве, јер мисле да је једини циљ и смисао живота пун трбух, пун џеп пара, блуд и властољубље. Боре се за спољашње благостање и форму. Боре се за „православље” живећи у разврату и пијанству, док у исто време преузносе у небеса „патријарха” латинофила. Боре се за монархију не схватајући да је „престолонаследник” у потпуности потчињен силама мрака и зла. Не верујете? Изволите па се уверите својим очима… И тако, уместо Православног двоглавог орла ми данас имамо само обезглављеног орла или ако вам се више свиђа двоглавог орла са патријархом – јеретиком и (будућим) краљем – масоном…
И није уопште важно ко је на власти, били то социјалисти или демо(но)крате, радикали или либерали, све је то у суштини једно те исто,јер нуде један те исти програм (са неким мањим разликама) – за један и исти циљ: успостављање „раја” на земљи… Једина Богом благословена власт јесте Православна Монархија са Православним царем и Православним патријархом на челу, пошто се једино таква власт труди на усмеравању народа ка својој истинској Отаџбини – Царству Небеском јер по Св. Јовану Кронштатском: „на небу је Царство, а у аду – демократија” Исто тако, по Св. Јовану Златоустом: „Никакве користи нема од савршене државе, ако вера није здрава.”
Да би се успоставило православно царство потребан је православни цар. За њега пак, тј. за изабраника и помазаника Божијег потребно је да постоји и православни патријарх који ће да га миропомаже, а да би то било мора постојати и православна Црква са православним народом. Да би српска Црква била православна треба да се покају њене владике и изађу из јереси, да се над њима изврши хиротесија и све остало што је потребно (па чак и крштење ако је потребно), а да би народ био хришћански треба да верује у Христа и Христу, Који је рекао: Који поверује, крсти се … и држи заповести – спашће се (Мк. 16, 16). Јер, царство добијају подвижници (Мт. 11, 12)! Уђите на уска врата, јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду (Мт. 7, 13) Значи потребно је подвизавање, одрицање и жртва.Свети Оци су рекли: „Дај крв и прими Духа (Светога)” Подвизавање против страсти, одрицање од свих грехова и непристрашће према овом свету и јесте благоугодна жртва Богу. Дакле, држање заповести Божијих – јеванђелских јесте оно што тражи Бог од нас, јер Ко мене љуби заповести моје држаће… рекао је Исус. Међутим, пошто је грех зашао много дубоко то је обраћање на пут покајања све тежи. Зато је Бог видео да у ствари само ропство Србе спасава! Како је престало ропство Срби се одрекоше од Христа! Показали смо шта знамо у „слободи”. Но авај, уколико паднемо под ово ново ропство „новог светског поретка”, тада је све готово, јер ће тада бити антихристово печаћење! Зато нас Бог и милује кроз ову невољу и неће нас у Европи – белој демонији – која се са Америком узвисила као ономад фараон, па ће им и крај бити сличан. Св. Теофан Затворник је још пре 150 година писао о Европи: „Опчињени смо Европом. Но Европа је скоро цела и скоро у свему постала паганска. Није ли боље препустити је самој себи. Истинита светлост дошла је из Византије, и ми нисмо недорасли – нисмо јуче дошли на свет. Већ готово хиљаду година верујемо у Господа и чувамо Његов свети закон.Зато нека се у томе други уче од нас, како и приличи: јер ИСТИНА ЈЕ КОД НАС!”
Једни дакле чекају земаљског (православног) цара, други пак осми Васељенски Сабор, трећи неко чудо, а смрт не чека никог већ свакодневно убира плод свих тих прелести…
На жалост, тако је то када се царски син изгуби и одвоји од свога Оца (Лк. 15, 11–32). Да да Господ Бог да се и наш народ (као у осталом и сви народи) исто тако поврати Богу као што се и блудни син повратио, но ја сам скептичан (песимиста) по питању свеопштег покајања јер је грех предубоко зашао, у саму срж… Зато и икона Светог Саве у Студеници плаче, зато и многе друге иконе Христа Спаситеља и Пречисте Мајке Његове и плачу и крвоточе, јер окаменише срца људи, те пљунуше на Крсну Жртву Христову…
Ми живимо „ у ратно време” за Православну Цркву, а критеријуми ратног времена увек су суровији од мирног. У црквене редове треба, пре свега, придобијати све оне који могу бити војници. Треба учити вернике да постану војници Цркве Христове, тј. да на активан начин буду корисни Цркви, способни да познају и примењују у пракси Њено учење, а не да једноставно траже спољашње благољепије и уредан и спокојни живот, имајући улогу пасивног посматрача, као бесловесне овце које свагда иду за вођом стада и не могу учинити ни један једини корак самостално.
У наше време пастира је мало и паства треба да се учи да у нужним случајевима поступа и без њих. Да би неки православац данас био истинити борац и војник Истинитог Православља, а будући опкољен са свих страна непријатељским према њему световним морем, потребно је да научи да самостално мисли, моли се, да организује богослужбени и парохијски живот,а не само да једноставно учествује у нечему што је већ неко други започео живећи у сопственим основним и обичним животним интересима и свагда очекујући да му се на нешто укаже „од духовних вођа”. Па макар, и не буде тако много верника, као што би ми хтели, ипак су они дужни да крепко стоје за своју веру и Цркву.
И после свих ових очигледних чињеница које су јасне и за комарачку свест, многи бивају прелашћени углавном из два разлога: прво или постављају нацију над Црквом (што се зове јерес филетизма, како рекосмо), или пак бивају поколебани од стране лажних духовника званичне „цркве” који уљуљкују њихову савест и чешу их по ушима (2 Тим. 4, 3), одвраћајући их од пута исповедништва те углавном говоре: „Ма немој да слушаш те фанатике. Они су расколници и ван Цркве су.” Блажи пак (и лукавији) им говоре: „У праву су зилоти што изобличавају одступништво епископа, али мало претерују јер и ми смо Црква. Ми се не слажемо са епископима екуменистима и боримо се изнутра!” Најрадикалнији пак говоре да не постоје границе Цркве и јереси И за крај, рекао бих да сам ја лично веома захвалан г. Јевтићу за књигу коју је он написао, јер ме је она својим лажима, клеветама, вређањима и лукавством само још више утврдила да будем ту где јесам (тј. у Истинитој Цркви Христовој), мада ми је веома жао пре свега због заглупљивања, застрашивања и дезинформисања мог српског народа, а на крају ми је жао и самог г. Јевтића, пошто видим да се он толико помрачио савешћу и мржњом према нама зилотима, да више не види ко му је прави непријатељ (јеретици – паписти, протестанти и др.), а ко му је потенцијални пријатељ и доброжелатељ. Истинита је љубав према ближњему и пројава те љубави ако му кажеш истину, како нас то и учи преподобни Максим Исповедник, а не да се „чешу уши” - по Апостолу Павлу. Уљуљкивати савест и свест ближњих речима: „Да треба да гледамо оно што нас сједињује, а не оно што нас разједињује”, јесте уствари пројава истините мржње, а не љубави према ближњему. Ово се све односи и на на моју браћу и сестре флоринце и ја се надам да су и они схватили да се такође налазе на погрешном путу и у погрешном Синоду…
И пре него што завршим ову своју књигу речима Светог Марка Ефеског упућену истинитим православним хришћанима, навешћу предивни цитат једног од најбољих српских каноничара данас – професора Миодрага Петровића из његове књиге Христос и Христ (одговори др. Атанасију Јевтићу) на стр. 27: ПУТ ДО ИСТИНЕ ЈЕ КАО РЕКА. ПРЕГРАДИТЕ ЈЕ НА ЈЕДНОМ МЕСТУ, А ОНА ПРОБИЈЕ БРАНУ И НАСТАВИ СВОЈ ТОК. УКОЛИКО ЈЕ ВИШЕ ПУТА ПРЕГРАДИТЕ, ОНА ЋЕ, АКО ТРЕБА, И ПОНИРАТИ, НАСТАВЉАЈУЋИ СВОЈ ТОК ДО ПРИРОДНОГ УВОРА…
„Према томе браћо, бежите од њих (екумениста и лажних зилота) и од општења с њима; јер су они лажни апостоли, лукави посланици, који се претварају да су Апостоли Христови. И никакво чудо; јер се сам Сатана претвара у анђела светлости. Није, дакле, ништа велико ако се и слуге његове претварају да су слуге праведности, којима ће свршетак бити по делима њиховим. (2 Кор. 11, 13–15) Још на другом месту о њима (свејеретицима екуменистима) тај исти Апостол говори: такви не служе Господу нашему Исусу Христу него својем трбуху, и благим и ласкавим речима варају срца незлобивих. (Рим. 16, 18) И на другом месту: Чувајте се паса, чувајте се злих посланика, чувајте се ’обрезаних’! (Филипљ. 3, 2) И затим још на једном месту: Али ако вам и ми или анђео с неба проповеда Јеванђеље друкчије него што вам проповедасмо, анатема да буде. (Гал. 1,8). Видите ли оно што је речено пророчански, тј. оно ако би и анђео с небеса био, како не би неко за своје оправдање наводио свој посебан високи положај. И возљубљени ученик (Христов) говори овако: Ако неко долази к вама и ово учење не доноси, не примајте га у кућу и не поздрављајте се. Јер ко се поздравља с њим учествује у његовим злим делима (2 Јн. 10–11). Према томе, пошто вам је све то заповеђено Светим Апостолима – стојте, чврсто се држите предања које сте примили (2 Сол. 2, 16), како оних писаних тако и усмених, да се не би лишили своје крепости (чврстине), ако будете одведени (у Вавилонски плен) заблудама безаконика. А Бог, који је свемогућ, да учини и да они познају своју заблуду, и нас ослободивши од њих, као од злог кукоља, да сабере у своје житице, као чисту и добру пшеницу, у Христу Исусу Господу нашем, Којему приличи свака слава, част и поклоњење са његовим Оцем и пресветим и благим и животворним Духом сада и увек и у век векова. Амин.”
„И рече им Исус: Уђите на уска врата; јер су широка врата и широк пут што воде у пропаст, и много их има који њиме иду. Јер су уска врата и тесан пут што воде у живот и мало их је који га налазе (…) Испунило се време и приближило се Царство Божије; покајте се и верујте у Јеванђеље (…) Ко одбацује мене, и не прима речи моје има себи судију: реч коју ја говорих, она ће му судити у последњи Дан (…) Ко чини неправду, нека још чини неправду и нечисти нека се још прља, а ко је праведан нека још чини правду, и ко је свет нека се још освећује (…) јер (…) Царство Небеско с напором се осваја и подвижници га задобијају (…) Ево долазим ускоро и плата моја са мном, да дам свакоме по делима његовим. Ја сам Алфа и Омега, Први и Последњи, Почетак и Свршетак. Блажени су који творе заповести његове, да имају право на Дрво живота, и да уђу на капије у Град. Напољу су пси и врачари и блудници и крвници и идолопоклоници и сваки који воли и чини лаж (…) а страшљивима и невернима и нечистима и убицама и блудницима и врачарима и идолопоклоницима и свима лажама (тј. јеретицима), њима је удео у језеру које гори огњем и сумпором, што је друга смрт (…) И Дух и Невеста говоре: Дођи! И који чује нека каже: Дођи! И ко је жедан нека дође, и ко хоће нека узме воду живота на дар (…) Говори Онај који сведочи ово: Да, доћи ћу скоро. Амин, да дођи, Господе Исусе!” (Мт. 7, 13–14; Мк. 1, 15; Јн. 12, 48; Отк. 22, 11; Мт. 11, 12; Отк. 22, 12–15; 21, 8; 22, 17, 20)
„…Тако дакле; као што су Пророци видели, као што су Апостоли научили, као што је Црква примила, као што су Учитељи одогматили, као што се васељена сагласила, како је Благодат заблистала, како се Истина доказала, како је лаж прогнана, како се Премудрост смело јавила, како је Христос потврдио – тако мислимо, тако говоримо, тако проповедамо Христа Истинитог Бога нашег… То је вера апостолска, то је вера отачка, то је вера Православна! Та вера утврди васељену.” (Акта Светог Седмог Васељенског Сабора)
За сведоке пред вама позивам и небо и земљу: Ставио сам пред тебе живот и смрт, благослов или проклетство. Изабери живот! (2 Књига Закона 30, 19)
Многу јерес у разна времена и раздобља ђаво измисли, и многи кукољ зловерја кроз слуге његове јересеначелнике посеја у васељени ради кварења и смућивања праве вере; које ми проклињемо,и с њима оне који измислише зле догмате,и гнушамо се сваке нечастиве јереси.
Свети Сава Србски
Господе, сјединивши у једнодушју све, умножи благочестиве људе, једномислене о твојој истинитој вери и правом исповедању,и удахни у њихова срца реч Твог учења, јер је то Твој дар.
(из предсмртне молитве Светог Кирила словенског првоучитеља) схимонах Серафим (Игњатић)
