Митрополит Филарет Вознесенски: Верност истини и погубни екуменизам

Хтео бих да вам кажем неколико речи о тој саблазни која се посвуда разлива као широка река. То је саблазан такозваног екуменизма, која свим људима предлаже да се уједине, ма какво вероисповедање они сами да имају. Да се сви заједно уједине ради тога да би саздали, како они говоре, “истиниту Христову Цркву“.

Ево на шта бих хтео кратко да вам скренем пажњу: они који нас позивају да учествујемо у том екуменизму говоре: свака Црква, свако исповедање има свој део хришћанске, Христове истине и свако исповедање треба да унесе тај свој део истине у заједничку духовну ризницу и тада ће, значи, настати јединствена црква. То јест, другим речима, предлаже се да се сваком вероисповедању призна да у његовој вери постоји само део истине, да није цела његова вера истинита, већ само некакав део, а остатак да је – лаж и заблуда од чега се треба одрећи, улазећи у ту вештачку заједницу.

Али ми треба себи да дамо одговор на то шта се од нас тражи ако нас позивају да се присаједнимо екуменизму. Ево шта ми треба да урадимо: да објавимо како ми имамо део истине, како они говоре; значи – није сва наша вера истинита, није цело православно учење истинито већ само неки део а остало је заблуда.

Ко од православних људи ће пристати да призна да нешто у његовој православној вери није тачно? Да је она само делимично праведна и истинита? – Никада то неће признати ниједна тврда хришћанска православна савест.

Сувише је мека данас постала савест код људи, када пристају на многе ствари које хришћанска савест не би требало да прими. Ко од нас ће пристати да призна да је у нашој вери нешто нетачно? Шта би нам онда рекли преподобни Серафим Саровски и свети праведни баћушка Јован Кронштатски, који су живели по тој вери, који су је прослављали, који су јој се радовали? Да, шта би они рекли, када бисмо ми почели да говоримо да у тој вери није све тачно? Они би са негодовањем одбацили и наше речи и нас саме.

Тако да ћемо памтити да је због тога за нас немогуће било какво ступање у тај екуменизам. Наша православна Црква зна да она стоји у истини. Она ту истину свима предлаже, она је свима открива, она је не држи сакривеном код себе, непознатом за друге, већ све призива да препознају ту истину. Али она се никада не може одрећи те истине, и неће се одрећи, и она сама никада неће признати своју истину за лаж и неће се сагласити са тим безумљем.

Зато и нама нема места тамо, где се говори о том екуменизму, зато што његова споља привлачна страна, свеједно прикрива собом баш ту неправду о којој сам управо говорио. Запамтите, љубљени: Црква наша православна поседује сву пуноту истине а никако само њен део.

Православна Црква чува хришћанску веру онако како су нам је предали свети апостоли.

Католици – и они се слажу са тиме да је баш у православној вери све онако како је било код светих апостола. Они само штите своје новотарије, а ми, не признајући их, брижно се старамо да чувамо оно што су нам предали свети апостоли и свети оци као најдрагоценије наслеђе за нас. И никада не би требало да пристанемо на то да ступимо у такво друштво у коме ће нам говорити: ви имате део истине, а све остало је – заблуда.

Нека они иду својим путем ако неће да признају да ми поседујемо свецелу,  чисту истину – то је њихова ствар, а ми нећемо тим путем са њима. Црква православна носи своје светиње, своју веру и донеће је до самог краја постојања рода људског овде на земљи.

И зато ћемо још више благодарити Богу и ценити то што смо чеда Заграничне Руске Православне Цркве, Цркве која је поставила за свој циљ да чува неповређеном нашу свету веру, наше исконско руско православно благочашће, да га чува у том облику у коме су га чували наши благочестиви преци и да донесе ту чисту благовест до тог дана, за који се ми заједно надамо – да ће доћи тај благословени дан када ће Господ помиловати руску земљу и руски народ и када ће се тамо зацарити благочашће, онако као што је некада било на Руси. А док ми живимо у тој долини изгнанства, док припадамо Руској Заграничној Цркви, ми ћемо, понављам још једном, за то благодарити Господу и на сваки начин се трудити да јој будемо верни.

Данас често човек отпада од верности из земаљских разлога, због земних користи, тражећи  земно благостање. Али који православни хришћанин не памти то да, ма шта човек да тражи и ма чему да стреми, смрт ће свему поставити крај а даље иза смрти – одговор пред Божијом правдом и одговор, пре свега, да ли си ти био веран Господу Спаситељу, божанственом Оснивачу Цркве и Његовој светој Цркви и истини Његовој. И ако ту верност сачувамо, онда је благословен наш удео у вечности, а ако не – онда тешко нама и несрећа непролазна.

Памтићемо и то како је непостојан човек у добру и зато ћемо молити Господа да нас Он Својом свемогућом силом учини постојанима у чувању чистоте истине, постојанима у добру да не бисмо подлегли никаквим савременим саблазнима.

Чиме све није испуњен садашњи живот. Сваком сујетом, сваком нечистотом и бестидношћу. Колико злобе, колико преваре, колико лажи и обмане!

Живот је данас постао тежак, живот је постао развраћен и нечист као никада раније и хришћанину је тешко да крчи пут – стазицу усред те сујете и нечистоте којом је испуњен данас живот. А пошто смо непостојани, пошто се лако подајемо саблазнима, пошто нисмо тврди у добру, дужни смо и да молимо Господа да би нас Господ укрепио да се не само зовемо тако, већ и да будемо прави православни хришћани.

Амин.

Извор: православнапородица.орг.срб

Митрополит Филарет Вознесенски: Тројица - рођење Цркве Христове

Убрзо након Вазнесења Господњег и дана сошествија (силаска) Светог Духа на апостоле, почела је своје постојање црква првих хришћана. Из црквене историје и књиге Дела апостолских, ми знамо да је Црква, која се налази усред света, о којем апостол говори да „у злу лежи“, била одвојена од њега и није се сједињавала с њим. У књизи Дела апостолских, на пример, речено је, када је поменуто како се рађала Црква, да нико од оних са стране тј. од нехришћана, није смео да им се придружи, већ само они који су, благосиљајући у њима Бога, видели хришћански живот, видели како живи и слави Бога та прва црква. И наравно, хришћани су се разликовали од света, који их је окруживао, тиме што су они непосредно доживљавали и испуњавали све свете Христове заповести, црквене законе и установљена црквена правила; испуњавали су их усрдно и строго, тачно и радосно...

Тако је било некада код нас „на Руси-Матушки“ (у Мајчици Русији, прим.прев). Када је живот целог руског народа био, у суштини, ако не као монашки, у сваком случају – живот је био побожан јер је сваки руски човек у та далека, али у извесном смислу благословена времена, стално, увек и свуда себе сматрао сином или кћери Православне Цркве и живео, и не налазећи се унутар црквене ограде (у клиру, прим.прев.), такође свето, усрдно и строго испуњавајући света црквена правила, поредак и послушања. А нарочито – поштујући црквене постове. Руски човек тада није ни помишљао да може да не држи пост. Сви странци, који су долазили у Русију и православни из других помесних цркава, били су запањени тиме како је строго постио руски народ, како је руски човек строго испуњавао црквени устав (типик).

Али, време је, наравно, пролазило и авај! – промена није ишла у добром смеру. Још је преподобни Серафим Саровски наглашавао да се гнев Божији приближава Русији зато што су руски православни људи изгубили дужно усрђе према послушању Цркви и већ не испуњавају тако усрдно и правилно њене уставе, а нарочито – зато што су престали да држе пост. И Русија се све више и више удаљавала од тог тачног послушања Цркви. У народним црквама се то сачувало у значајном степену, али у „врховима“, у такозваној аристократији, су се све више и више удаљавали од тога. Али онај ко је горео духом хришћанског расположења, тај је увек држао постове.

Овде нам, невољно, пада на ум јако велика и светла фигура једног великог руског човека, мислиоца и писца, човека велике културе, Алексеја Степановича Хомјакова. Он је био човек многострано обдарен, великих дарова и нарочито дубоког, широког, самосталног, светлог и стваралачког ума. Он је, чини се, знао све ризнице руске културе, и не само руске. Он је истовремено био и величанствени зналац светоотачког богословља. Он га није само знао, као носилац тог знања, већ је био и напојен његовим задивљујућим, светим, спасоносним духом – светоотачком светињом.

И он, будући веран син Цркве, мудар, који зна богословље, победоносно је штитио православље од свих инославних исповедања. Захваљујући свом високом културном нивоу, стајао је упоредо са свим врховима аристократског друштва и тамо био „свој на своме“, али се јасно разликовао од њих тиме што је строго, тачно држао црквене постове. Када су се други томе чудили, он је, са своје стране, задивљено говорио: „А како може бити другачије, како православни хришћанин може да не слуша Православну Цркву?“ Али око њега је, понављам, већ било велико расуло по том питању.

Рекло би се да, када заиста свуда око себе видимо почетке апостасије тј. одступања од учења Цркве, од Христове Истине, од Христовог Јеванђеља, би то требало да изазове спасоносну реакцију у нама самима. Видевши како се свуда потире црквеност, ми би требало да наглашено чувамо ту установу поста, онако како су га први хришћани чували усред развраћеног паганског света. Али авај! Ми немамо ни мужества, ни истрајности. Човек по том питању живи онако како га струја носи, а та струја води у пропаст.

А како су постојани били хришћани првих векова! Сутра ће Црква молитвено прослављати Светог мученика Варлаама. Његов мученички подвиг је био необичан – од њега нису тражили отворено и срамно одрицање од Христа Спаситеља, већ су тражили, у ублаженом виду, неверност Христу. Тражили су да он баци шаку тамјана на жар, на жар који је горео као паганска жртва пред идолом тј. да баци на тај жар, приневши жртву тамјана, жртву благоухања паганском идолу. Варлам је то одлучно одбио.

Никакви наговори ни застрашивања нису могли да га натерају да то уради. Разјарени мучитељи су га гурнули ка том жару, ка огњу, насилно му ставили тамјан у руку и насилно је ставили изнад ватре, тако да му је огањ страшно изгорео руку. Али мужаствено издржавши страшно огњено мучење, мученик је стајао са јако савијеном руком и није испуњавао оно што су од њега тражили. Он је тако стајао, са руком која је горела, док му на крају, прсти нису изгорели и отпали. А он је само стајао и стајао. И није учинио оно што су тражили од њега. Ето какви су они били стоици тада, а како смо малодушни, како слаби, како неверни ми у наше време!

Примери оваквог стајања за истину, овакве верности Христу Спаситељу и Његовом учењу требало би да одушеве сваког хришћанина. Али авај! О таквим подвизима мало ко и зна, мало ко је и читао и слушао. Запамтимо, братије, какви су били древни хришћани и нека њихов свети пример истрајности и силне верности учини да се и у нашим срцима распламса та верност у славу Господа Бога! Још се Јован Кронштатски жалио на то да људи уопште не ревнују у посту. Тако да, понављам, можда ће нас та ужасна слика, о којој читамо у беседама, можда ће нас она побудити да се пробудимо и постанемо у свему верни Христу и верни Његовој светој Цркви. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митр. Филарета Вознесенског, 2.део, ман. Рукумија, 2018. 

Митрополит Филарет Вознесенски: Света Тројица

Некада давно је велики светитељ и учитељ Цркве, Свети Григорије Богослов, изговарајући своју надахнуту беседу на празник Свете Тројице, започео речима: „Пятидесятницу празднуем, и Духа пришествие, и предложение обещания, и надежды исполнение“ (Педесетницу празнујемо и Духа долазак, и објаву обећања и наде испуњење.). И даље, у тој надахнутој беседи, он говори: „Дух Святый бе присно, есть и будет, не бе начинаяй, не бе престаяй, Самоблагий, Источник благостыни, Свет и Света податель“ (Дух Свети је увек био, јесте и биће, без почетка, без краја, Неизрециво милостиви, Источник добара, Светлост и Давалац Светлости). Те његове прекрасне, дубоке и поетски лепе речи, света Црква узела је за садржај светлих, радосних, празничних стихира, које смо јуче овде слушали на свеноћном бденију. Те свештене речи припадају Светом Григорију Богослову. И тако, Педесетницу празнујемо и долазак Духа...

Некада Је Господ Исус Христос на Тајној Вечери рекао својим ученицима да ће отићи од њих и, видевши њихову тугу, рекао им Је: „Боље је за вас да одем, јер ако не бих пошао сад на Своја страдања, Утешитељ вам не би дошао. А ако одем“, рекао Је Господ, „послаћу вам Га“.

За наше спасење било је потребно не само да са нас буде скинута греховна кривица због наших грехова, већ истовремено да и сви ми будемо исцељени од тог проклетства, које нам се већ хиљадама година преноси с колена на колено.

Замислите једног дечака којем су родитељи дали ново, свечано одело, и рекли му да га чува. А он је почео лакомислено да се блесави, био је непажљив, запрљао га је и поцепао. Видевши то, постидео се, дотрчао до родитеља и почео да их моли за опроштај. Добри родитељи су му опростили кривицу. Али то није довољно. Одело треба поправити и опрати.

Тако је и у делу нашег спасења. Од греховне кривице, од тежине греха, нас је ослободио Господ наш Исус Христос. Каквом ценом, ми знамо. Када гледате изображење Његових пречистих страдања, и видите како Је он пао под Крстом, сетите се: тај Крст га је притиснуо својом тежином зато што су на Крсту били сви ужасни греси и безакоња наша: и моја и твоја и целог човечанства. И управо та страшна тежина грехова као да је оборила и притисла нашег Спаситеља – већ измученог, истрзаног, окрвављеног – притисла Га ка земљи.

Он више није могао да носи Свој крст. Али, сачувана је прича да, када је праведни Симон Киринејски притрчао да би подигао крст и помогао Спаситељу да га носи, он није могао ни да помери с места ту ужасну тежину, и тада му Је Сам Господ Својом свемогућом силом помогао да подигне тај крст. Ужасна је била његова тежина, јер су на њему били сви наши греси, које Је Господ приковао за тај крст и ослободио и нас од њих. Тако смо Његовим крсним подвигом ми ослобођени од тешког греховног бремена.

Али, и то је мало. Грех је човека унаказио, изопачио и упрљао. Ради тога да би човека омио, очистио, просветлио и осветио, дошао Је Дух Свети „у виду огњених језика“ на Његове свете ученике и апостоле, и тада – "во всю землю изыде вещание их и в концы вселенныя глаголы их" (по целој земљи изиђе њихова проповед и до краја васељене њихове речи). И ето, тај преславни догађај – силазак Животворног, Преблагог Утешитеља Духа људима – ми и празнујемо данас.

У једном од псалама постоји прекрасан израз, тај псалам се увек чита на крају Шестопсалмија: „Душа моя, яко земля безводная Тебе“ (Душа је моја као безводна земља без Тебе.). Замислите земљу у којој је засађено добро, плодно семе. Али, она се осушила без влаге и испуцала и, ма какво добро семе да посадимо у њу, оно неће никнути докле год је та страшна суша, докле год је земља исушена, без влаге. И тако „душа моя, яко земля безводная к Тебе“, исповеда се човек устима псалмопевца Давида свеблагоме Богу.

У души човека постоје добра начела – остаци познања истине, зато што Је Господ-Творац при стварању штедро обдарио човека сваким добром, и остаци тог добра су и сада у души. У њој је семе добра, али оно је бесплодно зато што је „душа наша яко земля безводная“. У њој постоји жеђ за побожношћу, али нема благодатне росе – она је исушена и добро семе остаје бесплодно.

Зато се ми данас и молимо коленопреклоно, молимо се чудесним молитвама, које је саставио Свети Василије Велики, молитвама за то да нас Господ овог светлог, празничног дана освети, духовно укрепи и очисти. Без благодати Његовог Духа, без Његове Силе, ми ћемо остати безводна, исушена и бесплодна земља.

Запамти, душо хришћанска, колико си пута обећала своме Богу да ћеш се поправити? То као да су биле искрене, добре намере да се поправиш, да обновиш живот, али где је све то? Све једни те исти греси, исте страсти, иста нечистоћа!

Баш зато ми и треба да се молимо Господу, нарочито овог светлог дана Педесетнице, да нас Господ очисти и укрепи благодаћу Духа Свог Светог. Кад она освети наше душе, оне могу, као земља у почетку безводна и бесплодна, али под утицајем орошавајуће влаге која доноси плодове, по благодати Божијој, оне могу принети плодове новог живота. Али понављам, само онда када их благодат Светога Духа оживотвори, као оживљујућа влага исушену земљу.

У време читања ових молитава, молићемо се Господу од све душе, да нас Господ помилује и пошаље нам исправљење и обновљење живота и чврсту решеност да станемо на добри хришћански пут. Амин.

Извор: Проповеди и поуке митрополита Филарета Вознесенског 2. део, манастир Рукумија, 2018.   

Смирена послушница Исуса Христа

...Ми знамо из историје Цркве да је Она била центар духовног живота за православне хришћане почевши од светих апостола. Али, несумњиво по њеној жељи, а може бити, у ствари, по њеном наређењу, апостоли ништа о Њој нису написали. Тако је скроман био Њен земни удео! Она је живела и ничим се није издвајала, као и Њен божанствени Син, када је живео на земљи. Он је живео као да није ништа посебно, као да се ничим није издвајао од других осим, наравно, по Његовом изузетном учењу. Тако је и Она смирена била...