О јересима: Из учења Светог Кирила Јерусалимског (за оглашене)

 

И не само да је ђаво настојао да ово шири међу незнабошцима, већ многи и од лажно названих хришћана, недостојно носећи најслађе име Христово, безбожно су се усудили да удаље Бога од Његових створења. Ја говорим о чедима јеретичким, нечасним и безбожним, који се претварају да љубе Христа, али заиста мрзе Њега. Јер ко хули на Оца Христовог, тај је непријатељ Сину.

Они су се усудили да тврде, да има два Божанства, једно добро, друго зло. Велико слепило! Ако је Божанство, онда је несумњиво и добро. А ако није добро, онда зашто и називати њега Божанством? Јер ако Богу припада доброта, Њему је својствено и човекољубље, доброчинство, свемоћ, и онда мора бити једно од ово двоје: или нека Бога називају како по имену тако и по дејству, или ако хоће да Га лише Божанских дејстава, онда нека Га и не називају Богом по имену.

13. Јеретици су се усудили да говоре, да су два Бога, и два извора добра и зла, и да они нису рођени. Ако су оба нерођени, онда су несумњиво равни (једнаки) и оба су равно-силни (једнаке моћи). Али како се тама смешта са светлошћу? При том, да ли су они заједно или су одвојено? Заједно они не могу бити; јер каква је заједница светлости са тамом (2. Кор. 6:14)? каже Апостол. А ако су далеко једно од другога, онда несумњиво и једно и друго има посебно место; па ако су у посебним местима, онда несумњиво у одређеном месту ми смо под влашћу једног Бога, и у одређеном месту несумњиво ми се клањамо једноме (Богу), иако би ми и уступили безумљу њиховом. Да испитамо, шта они говоре о добром Богу. Да ли је Он моћан или није моћан? Ако је Он моћан, онда како се родило зло против Његове воље? И како прилази зло биће, кад Он неће њега? Ако Он, знајући то, не може то да спречи, онда они изобличавају Њега у немоћи. А ако може, и не спречава то, онда изобличавају (Њега) у сагласности са злим богом (да се слаже са злим богом). Види овде њихову бесмисленост: понекад кажу, да зли бог нема учешћа са добрим у управљању светом; а понекад кажу, да он (зли бог) управља само четвртим делом (света). Говоре такође, да добри Бог јесте Отац Христов, а Христа називају овим (видљивим) Сунцем. И тако, ако је свет, по њиховим речима, настао од злог бога, а сунце је у свету, онда како Син доброг Бога невољно служи у владавини злог бога? Ми себе скрнавимо говорећи ово; уосталом, ми говоримо ради тога, да нико од присутних не би пао, из незнања, у скверну јеретичку (прљавштину). Знам да ћу оскврнити своја уста и уши слушалаца, па ипак је ради користи. Јер много је боље слушати ружно при изобличавању других, него из незнања упасти у њега (у ружно). Много је боље за тебе да знаш скверну и да је мрзиш, него из незнања да упаднеш у њу (у скверну). Учења јеретичког безбожија су многобројна. Јер кад неко скрене са јединог правог пута, тада он већином упада у стрмени.

14. Изумитељ свих јереси је Симон волхв (маг); онај Симон, поменути у Делима Апостолским, који је хтео да купи сребром не-продајну (не-процењиву) благодат Светога Духа, и који је чуо: „Нема теби удела ни жреба у овом слову“ (Дела апостолска 8:21), и остало. О њему је написано: „Изиђоше од нас, али не бише од нас“ (1. Јованова 2:19). Он је после тога, кад су га одбацили Апостоли, будући у Риму и водећи са собом Јелену, неку блудницу, богохулним устима први се усудио да тврди о себи, да се он јавио на гори Синајској као Отац, па после се јавио јудејцима као Исус Христос, не у плоти, већ у привиђењу, и после тога као Свети Дух, Кога је Христос обећао да ће послати као Утешитеља, и он је град Рим тако преластио да је (цар) Клаудије подигао њему статуу са натписом на римском језику: „Симону, светом богу.“

15. Кад се прелест ширила, онда су изобличили њега два добра човека, Петар и Павле, старешине Цркве, који су тамо стигли, и само-величаног лажног бога, Симона, поразили су изненадном смрћу. Јер кад је Симон обећао да ће се узнети на небо и био је ношен по ваздуху на кочијама злих духова, тада су раби Божији, преклонивши колена и изјавивши ону сагласност, о којој је рекао Исус: „Ако се двојица од вас сагласе на земљи о некој ствари, коју год траже, биће им (дато)“ (Матеј 18:19). Помоћу молитве они су пустили стрелу једно-мислија на волхва (на мага), и свргли су њега на земљу. И то уопште није зачуђујуће, иако је заправо дело чудно. Не треба се чудити, јер Петар је имао са собом кључеве неба; јер и Павле је био човек, узнесен до трећег неба у рај, и чуо је неизрециве речи, које човеку није дозвољено говорити (2.Кор.12:4). Са ваздуха на земљу оборили су умишљеног (лажног) бога, који ће бити бачен у преисподњу. То је била прва змија злобе, али по одсецању једне главе корен злобе се поново јавио са много глава.

16. Керинт је развраћао Цркву, као и Карпократ, Евионеј и Маркион – језик безбожни. Он је проповедао разне богове, једног доброг, другог праведног, противречећи Сину, Који каже: „Оче Праведни“ (Јн.17:25)! При том је проповедао другог Оца и другог Творца света, супротно овим речима Сина: „Ако траву пољску данас сушту, а сутра у пећ убацану, Бог тако одева“ (Лк.12:28); такође (Бог) Који сунцем Својим сија и на зле и на добре, и даје кишу и на праведне и на неправедне (Мт.5:45). Он је био изумитељ другог зла. Друга змија злобе био је Маркион. Јер, пошто је био изобличен сведочанствима Старог Завета, која се налазе у Новом Завету, први се усудио да оповргава сведочанства и проглашена учења вере – да их остави без сведочанстава, после тога, пошто је он оставио Бога; и, као да више нема проповедника, хтео је да ослаби веру Цркве.

17. После њега устао је други, Василид, нечасни човек, гадне нарави (гнусног морала), проповедајући разврат. И Валентин, који је проповедао тридесет богова, настојао је да шири ово зло. Јелини не поштују много богова, док (Валентин,) који се називао хришћанином, иако то није био, дошао је до такве заблуде, да је признао чак тридесет. Он каже, да Вит (бездан) (приличи њему, као бездану зла, да учење започне из бездана) родио је Сигену (тишину) и од Сигене родио је Логоса (Слово, Реч), што је Јупитер код Јелина. Његов Вит је гори од онога, који се смешао са сестром. Јер Сигена је била ћерка Витова. Видиш ли ругобу, скривену под маском хришћанства? Сачекај мало и омрзнућеш безбожност. Он каже, да је од Вита рођено осам Еона (векова), а од тих осам – десет, а од ових десет – дванаест, мушког и женског пола. Откуда су произашли они? Види празнословље и измишљотине. Где ћеш наћи доказ о постојању тридесет Еона? Написано је, да се Исус крстио кад је имао тридесет година. Какав је доказ за ових тридесет година, иако је крштен са тридесет година? Он је преломио пет хлебова ради пет хиљада (људи); па да ли је зато и пет богова? Или, можда зато што је имао дванаест ученика, мора бити и дванаест богова?

18. И ово је још неважно у поређењу са осталим учењем безбожности. Он каже, да је последње Божанство и мушко и женско, и то је, како се усуђује да говори, то је Софија (премудрост). О безбожности! Јер премудрост је Христос, Јединородни Син Божији, а он је ову премудрост у свом учењу сматрао женом, тридесетом стихијом и последњом из рода богова. Јер он каже, да је Софија хтела да види првог бога и, не могавши да поднесе његов сјај, пала је са неба и била избачена између тридесет (богова). Потом је почела да стење, и у свом стењању родила је ђавола, и у твом јадиковању због свог отпадништва, произвела је море. Видиш ли безбожност? Како од мудрости да се роди ђаво, од разума – злоба, од светлости – тама? Валентин продужава (и говори), да је ђаво родио друге ђаволе, од којих су неки створили овај свет, и каже, да је Христос сишао ради тога, да одвуче људе од Творца света.

19. Да би ти још више омрзнуо њих (јеретике), слушај, шта они говоре о Христу Исусу. Они уче, да је посла отпадања Софије, како се не би изгубио број тридесет, сваки од двадесет девет Еона, по најмањим делом доприневши, произвели су Христа, и за Њега кажу да је мушко и женско. Има ли шта безбожније од њих? Има ли шта несрећније од њих? Ја ти говорим о њиховој заблуди, да би ти више омрзнуо њих. И тако, бежи од безбожности и не поздрављај таквог човека, да не би постао саучесник у бесплодним делима таме. Чак и не испитуј о њима, и не жели да разговараш са њима.

20. Одвраћај се од свих јеретика, а посебно од онога, који има назив од маније (од лудила), који се појавио недавно за царовања Прова (седамдесет година је, како је почела ова заблуда); сада још има људи, који су својим очима видели њега. Међутим, ти се одвраћај од њега, не зато што је живео у недавно време, већ се одвраћај од безбожних догмата, одвраћај се од виновника зла (узрочника), сасуда сваке нечистоће, онога, који је прихватио скверно (прљаво) из свих јереси. Он, сматрајући себи за част да се истакне у злу, сабрао је све и саставио једну јерес, пуну богохуљења и сваког безакоња, (и квари) и развраћа Цркву (а посебно оне који су ван Цркве), ходећи и прождирући као лав. Не обраћај пажњу на њихове ласкаве речи, нити на лажно смирење. Јер они су змије, породи ехиднини. И Јуда је говорио: „Радуј се, Учитељу!“ и издавао је Њега. Не гледај на целиве, него се чувај отрова.

21. И да не би помислили, да ја изобличавам њега без разлога, укратко ћу рећи, ко је овај Манес, а делимично и о томе, шта он учи. Јер би било немогуће испричати сва његова гнусна учења као што би требало за цео живот. Требало би споменути о томе, што би помогло теби у потребно време. Оно што сам рекао раније, то ћу рећи поново, да би они, који ово не знају сазнали, а они који знају, да би споменули о томе. Манес није хришћанин, није! И није избачен из Цркве по примеру Симона, ни он ни они, који су пре њега учили то исто. Јер он је крадљивац туђих зала, присвојивши њих себи; а како то и на који начин, то треба чути.

22. Неки скит (скићанин) био је у Египту, по рођењу сарацен; он није имао ништа заједничко ни са јеврејима ни са хришћанима. Пошто се настанио у Александрији и проводио живот по примеру Аристотела, саставио је четири књиге: једну, названу Јеванђеље, која не садржи Христова дела, већ носи само тај назив; другу, названу Књига поглавља; трећу, Књига – Тајинства; и четврту, коју и сада они имају у рукама, Скровишта (Ризнице блага). Он је имао ученика по имену Теревинт, али кад је поменути скит дошао у Јудеју и почео да квари ту земљу, онда је Господ умртвио њега болешћу и прекинуо дејство те заразе (последице).

23. Али ученик зла, Теревинт, будући наследник злата, и књига и јереси, кад је стигао у Палестину, и у Јудеји су почели да препознају и изобличавају њега (осуђују), одлучио је да се пресели у Персију. Али да га овде не би препознали по имену, онда је он назвао себе Вуда. Међутим, имао је он и противнике себи међу жрецима Митре, и после многих препирки и расправа био је изобличен. И на крају будући прогоњен он прибегава к некој удовици. Затим, пошто се попео на горњи део дома и призвао ваздушне духове, које манихејци и досада призивају под проклетим смоквиним дрветом, будући поражен од Бога пао је са висине дома и испустио дух. Тако је потребљен (уништен) и овај други звер.

24. Међутим, остали су споменици безбожности – књиге његове; удовица је била наследница и његових књига и имања. Али пошто није имала ни рођаке нити икога другог, одлучила је да купи за новац дечака по имену Куврик и, пошто га је усиновила (усвојила), научила је њега персијским наукама као сина, и (тако) је наоштрила зли мач против човечанства. И Куврик, нечасни роб, одрастао је међу филозофима и по смрти удовице наследио је и књиге и новац. Затим, да име роба не би срамотило њега, он је уместо – Куврик назвао себе – Манес, што на персијском језику значи – беседа (разговор). Јер пошто се он представљао као неки говорник, онда је назвао себе – Манес, као да је неки одличан саговорник. Међутим, у то време, кад је он хтео да стекне славу себи на персијском језику, Божанска Промисао, супротно његовим намерама, приморала је њега да буде сам себи изобличитељ (тужилац). Тако да, мислећи да се прослави својим именом у Персији, објавио је грцима, да је он узео то име од лудила (манија).

25. Усудио се он да себе назове утешитељем. Писано је: „а ко похули на Духа Светога, неће имати опроштаја“ (Марко 3:20). Он је изговорио ову хулу, називајући себе Духом Светим. Ко општи (ко се дружи) са таквим људима, нека види, са ким се свезује (са ким се дружи). Роб је узмутио васељену, јер земља се тресе од три (узрока), а четврти (узрок) не може да поднесе: ако се роб зацари (Приче 30:21-22). И на крају, кад је изашао на средину, обећао је немогуће за човека. Син персијског цара се разболео; било је много лекара, а Манес је обећао да ће га исцелити помоћу молитве као да је човек побожан. Лекари су престали да лече, и уједно са тим дечак је престао да живи; показала се безбожност човека (Манеса), и тај филозоф (Манес) је свезан и бачен у тамницу. Не зато што је изобличавао цара у одбрани истине, не зато што је порушио идоле, него зато што је обећао да ће исцелити (дечака), и преварио је (обмануо је), или боље рећи истину: зато што је умртвио дечака. Јер тога (дечака), који је бригом лекара могао бити излечен, удаљивши лекаре, он је умртвио њега тиме, што се о болеснику нису побринули (лекари).

26. У мојој повести о многим злочинима његовим, спомени као прво, његово богохуљење, као друго, ропство. Ропство није стидно, него зло је то, што он налазећи се у ропству представљао је себе слободним. Као треће, његова обмана у обећању; као четврто, умртвљење дечака; као пето, његово срамно заточење у тамницу. Па и не само срамно заточење, него и (његово) бекство из тамнице. Јер тај, који је себе називао утешитељем и подвижником истине, побегао је; он није био (пријемник) наследник Исуса, Који је радо ишао на Крст, већ је био противник Њему, бегунац. После тога, персијски цар је наредио да се погубе тамнички стражари. Манесова гордост је била узрок смрти дечака, а његово бекство је било узрок смрти стражара. Па зар се томе (Манесу), који је био кривац за смрт (многих), треба поклањати? Зар њему није требало да подражава Исуса и да каже: „Ако Мене тражите, пустите ове да иду“ (Јован 18:8). Зар њему није требало да каже по примеру Јоне: „Узмите мене и баците у море, јер због мене је ово таласање мора (и ова страшна бура)“ (Јона 1:12).

27. Манес бежи из тамнице и долази у Месопотамију, али дочекује њега са оружјем правде епископ Архелај. Пошто је изобличио њега пред судијама изабраним међу филозофима, сакупио је скуп слушалаца од јелина, да судије од хришћана не би се показале судије снисходљиве. „Кажи нам“, говори Архелај Манесу, „шта проповедаш?“ А он, имајући уста као отворен гроб, почео је говор прво хулом на Творца свих твари, говорећи: „Бог Старог Завета је изумитељ зла.“ Он говори Сам о Себи: „Ја сам огањ који прождире“ (5.Мојс.4:24). Али мудри Архелај је оповргао хулу овим речима. „Ако Бог Старог Завета, по твојим речима, назива Себе огњем, онда чији је Син Тај, Који говори о Себи: огањ дођох да бацим на земљу (Лука 12:49)? Ако ти осуђујеш (Тога) Који говори: „Господ умртвљује и оживљује“ (1.Самуилова 2:6), онда зашто поштујеш Петра, који је васкрсао Тавиту и умртвио Сапфиру? Ако ти осуђујеш Њега, зато што је Он припремио огањ, онда зашто не осуђујеш Тога, Који говори: „Идите од Мене, проклети, у огањ вечни“ (Матеј 25:41)? Ако осуђујеш (Бога) Који говори: „Ја сам Бог, Који твори мир и подиже зла (зида)“ (Ис. 45:7), онда објасни зашто говори Исус: „Не дођох да донесем мир, него мач“ (Матеј 10:34). И тако, кад и један и други говоре једно исто, онда ваља изабрати једнога од њих Двоје: или су и један и други добри, пошто говоре сагласно, или, ако Исус није достојан осуде за Своје речи, онда зашто (зло-словиш) хулиш на Тога, Који говори то исто у Старом Завету?

28. Тада Манес говори њему: „Какав Бог ослепљује?“ А Павле говори: „У којима Бог века овога заслепи разуме неверника, да (им) не засија светлост благовести (јеванђеља)“ (2. Кор. 4:4). Архелај је ово добро оповргао рекавши (Манесу): прочитај претходно (речено): „Ако је покривено јеванђеље наше, покривено је у онима, који гину“ (2. Кор. 4:3). Видиш ли, да је оно сакривено само за оне, који гину? „Јер не ваља давати Светиње псима“ (Мт.7:6). Потом, зар је једино Бог Старог Завета заслепио разуме неверника? И зар није сам Исус рекао: „Зато им говорим у причама, да гледајући не виде“ (Мт.13:13)? Да ли је из мржње према њима Он хтео да они не виде, или због њихове недостојности, зато што су очи затворили (очима својим зажмурише)? (Мт.13:15) Јер где је зло самовољно, тамо нема благодати. Јер ономе, ко има, даће се; а од онога, ко нема, одузеће се и оно што мисли да има (Мт.25:20).

29. Може се, како неки објашњавају (иако није лоше објашњење), и ово рећи: ако је и заслепио разуме неверника, то је са добром намером заслепио, да би се они обратили ка светим делима. Јер он није рекао: ослепио је њихове душе, него разуме неверника. А то речено ево шта значи: заслепио је зле помисли прељубника, и човек је спасен. Заслепио је помисли разбојника на грабеж и разбојништво, и човек је спасен. Али ти нећеш на овај начин да схваташ. Има и друго објашњење. Заслепљује и сунце људе, који имају слаб вид, и болесни очима се заслепљују будући поражени светлошћу, не зато што је сунцу својствено да заслепљује, већ зато што очи не виде по свом стању (болести). Тако и они, који болују срдачним неверовањем, не могу да созерцавају (да сагледавају) зраке Божанства.

Није он рекао: ослепио је разуме ради тога, да не слушају Јеванђеље, него да (им) не засија светлост благовести славе Господа нашег Исуса Христа. Јер свима је дозвољено да слушају јеванђеље, али слава благовести (јеванђеља) је остављена једино искреним Служитељима Христовим. (Јер) Онима, који нису могли да слушају, Господ је говорио у причама, а ученицима је насамо објашњавао приче. Сјај славе за просветљене је слепило за невернике. Ове тајне Црква сада открива ономе, који приступа из оглашених; није обичај да се откривају тајне незнабошцима. Јер ми не откривамо незнабошцу тајне о Оцу и Сину и Светоме Духу. Чак и пред оглашенима не говоримо јавно о тајнама, већ о многоме (у тајнама) већим делом говоримо у прикривено, да би верни знајући ово размишљали, а који не знају, да не би имали штете (повреде).

30. Овим и многим другим речима одбијамо змију. На тај начин препирајући се Архелај је побеђивао Манеса. (Манес) Побегавши из тамнице бежи опет и одавде, и бежећи од  борца (Архелаја) долази у незнатно село, по примеру змије, која је у Рају оставила Адама и приступила к Еви. Али добри пастир Архелај, бринући се о овцама, кад је чуо за бекство, одмах је појурио за вуком и пожурио да га пронађе. А Манес, угледавши неочекивано свог противника, сакрио се и побегао – и побегао је последњи пут. Јер војници персијског цара, који су свуда тражили њега, ухватили су бегунца. И тај суд, који је он требао да прими пред Архелајем, доносе њему царски војници. Хватају Манеса, коме се клањају његови ученици, хватају и воде ка цару. Цар је прекорио њега због преваре и бекства, исмејао је његов ропски положај, окривио је њега за смрт дечака и оптужио га за смрт стражара. Према персијском закону (цар) наређује – са Манеса скинути кожу, а преостало тело дати на поједење зверима, а кожа, сместиште гнусних мисли, била је обешена као врећа испред капије, зато што он, називајући себе утешитељем и објављујући да зна и будуће, није знао о свом бекству и да ће бити ухваћен.

31. Манес је имао три ученика: Тому, Ваду и Ерму. Нико да не чита Јеванђеље од Томе, јер оно није Писмо једног од дванаест Апостола, већ једног од тројице злих ученика Манесових. Нико да не општи (да се не дружи) са душе-губним манихејцима, који се представљају као строги постници, узимајући с плевом припремљену воду, који осуђују Творца хране док прождиру најбољу храну, који уче да онај, ко чупа траву, и сам се претвара у њу. Па ако се онај, ко чупа траву или неко зеље, и сам се претвара у то, онда земљорадници и баштовани у коју врсту (биљака) се морају претворити? Толико дрвећа је посекао воћар, као што видимо, па у које од њих се он претвара? Заиста смешно учење, достојно осуде и срамно! Један исти човек, будући пастир оваца, и овцу је заклао на жртву и убио је вука. Па у шта се он мора претворити? Многи људи су ловили птице и рибе. Па у које од њих се морају претворити?

32. Нека на ово одговоре чеда празности (беспосличари), манихејци, који се сами не труде и једу оно припремљено трудбеницима. Оне, који им доносе храну, примају они са веселим лицем, и уместо благослова проклињу њих. Јер кад неки неразумни човек донесе нешто њима, онда говори (манихејац): почекај мало испред врата, и ја ћу те благословити, - па затим, узимајући хлеб у руке (како су признали они од њих, који су се преобратили), манихејац говори хлебу: „ја те нисам створио“, и изриче проклетство на Свевишњега, и проклиње Творца и тако једе створено (Богом – тј. храну). Ако мрзиш храну, онда зашто весело гледаш човека, који је њу донео? Ако благодариш човеку, који је њу донео, онда зашто хулиш на Бога, Који је створио и припремио храну? Затим говори (манихејац): ја те нисам посејао, нека буде посејан онај, који те је посејао. Ја те нисам пожњео српом, нека буде пожњевен онај, који те је пожњео. Ја те нисам пекао у огњу, нека буде испечен онај, који те је испекао. Добро узвраћање благодарности!

33. Ови злочини су велики, али су ипак безначајни у поређењу са другим (злочинима). Пред мужевима и женама ја не смем да говорим о њиховом крштењу; не смем да говорим у шта они умачу смокве и дају их јадним људима. Ово се мора објаснити само указањима (назнакама). Мужеви нека представе оно, шта им се дешава у сновима, а жене оно, шта се дешава током месечних очишћења. Заиста скрнавимо уста говорећи ово. Да ли су јелини више достојни презира? Да ли су самарјани безбожнији од њих? Да ли су јевреји безбожнији од њих? Да ли су прељубници сквернији од њих? Ко учини блуд на један час чини дело похоте, па кад се оскрнави, осуђује своје дело (поступак), и хоће да се опере и признаје гнусност дела (поступка). А манихејац полаже ову скверну (прљавштину) насред свог поштованог олтара, и оскврнављује и језик и уста, и од таквих уста ти, човече, примаш учење? Са таквим човеком се сусрећеш, грлиш га и целиваш? Поред (такве) њихове безбожности, зар ти ниси дужан да бежиш од скверне (прљавштине), да бежиш од људи, који су гори од најраспуштенијих, и гнуснији од сваке јавне блуднице (опште-народне)?

34. О томе објављује и учи тебе Црква; и Она се дотиче скверне (прљавштине), да се ти не би оскрнавио. Говори о ранама, да ти не био рањен. За тебе је довољно само знати ово, а сазнати из искуства чувај се (да не сазнаш). Бог грми, ми сви дрхтимо, а они хуле (на Бога). Бог шаље муње, ми сви падамо на земљу, а они својим језиком зло-слове небеса. Исус говори о Свом Оцу, да Он сунцем Својим сија и на зле и на добре, и даје кишу и на праведне и на неправедне (Матеј 5:45); а они говоре, да киша бива од љубавног лудила; они се усуђују да говоре, да је на небу нека лепа девојка и леп младић, и да они у то време, као камиле или вукови, имају срамни однос; да у зимско време младић с лудилом напада на девојку, и говоре, да она бежи од њега, а он трчи за њом, и од тога се зноји, и од његовог зноја бивају кише. Ово је написано у књигама манихејаца, то смо ми читали, не верујући ономе што говоре. Јер, да бисмо вас упозорили, ми смо испитивали њихово погубно учење.

35. Него да нас Господ избави од такве заблуде, да побуди у вама непријатељство против змије, да би, као што они чувају (вребају) вашу пету, тако и ви да газите њихову главу. Спомињите речено: „Каква је сагласност теби са њима? Каква је заједница светлости са тамом?“ (2. Кор. 6:14). Шта има заједничко чистота Цркве и скверна манихејска (прљавштина)? Овде је ред, овде је добри поредак, овде је светост, овде је непорочност, овде се осуђује чак и поглед на жену (Матеј 5:28) ради похоте, овде је брак чист, овде је стално уздржање, овде је девственост у равно-анђелском достојанству, овде узимају храну са благодарењем, овде је поштовање према Творцу свега, овде се клањају Оцу Христовом, овде се уче страху и трепету пред (Богом), Који излива кишу, овде узносимо славословље (Богу), Који грми и шаље муње.

36. (Придружи се) Присаједини се овцама, бежи од вукова, не одвајај се од Цркве, одвраћај се чак и од оних, који су некад били осумњичени за ово. Па док не сазнаш, да се они већ дуго време кају, онда не поверавај се њима брзо. Теби је предата Истина о Божијем једновлашћу (тј. царству); па распознавај (расуђуј) учење као биље. Буди вешт трговац, и све добро држи, а од сваког зла клони се (1. Солуњанима 5:21-22). А ако је ово зло некад и било у теби, онда, познавши заблуду, одвраћај се од ње. Јер тада ћеш ступити на пут спасења ако избљујеш бљувотину, и ако срдачно омрзнеш њу (из срца свог), ако се одрекнеш од њих не само устима, него и душом, ако се будеш клањао Оцу Христовом, Богу Закона и Пророка, ако познаш да је Добри и Праведни Један и Исти Бог, Који све вас да чува, чувајући вас слободне од заблуда и саблазни, и чврсте у вери у Христа Исуса, Господа нашег: слава Њему у векове векова. Амин.

 

Извор: Свети Кирило Јерусалимски. Поуке катихетске (за оглашене) и вођење ка Тајнама. Шеста катихетска поука (за оглашене)

Јеромонах Дамаскин Светогорац: Зашто је забрањена молитва са јеретицима?

 

Вартоломејева молитва са јеретицима Англиканцима

Апостолско Правило 45. Ко се моли са јеретицима - да се одлучи; а ако их прими као свештенике - да се извргне.

Тумачење. Епископ, или презвитер, или ђакон, ако се само помоли са јеретицима, било у кући или у цркви - да се одлучи; а ако им дозволи да служе у цркви као презвитери или да као свештена лица нешто друго од свештених радњи чине - такав да се извргне.

Апостолско Правило 65. Ко се моли са Жидовима, да се одлучи.

Тумачење. Ко улази у јудејско збориште (синагогу), или у јеретички или погански храм и помоли се с њима, ако је мирјанин - да се одлучи, а ако је свештено лице - да се извргне, јер размишља као Јудеји. А ако се у дому само помоли са јеретицима епископ, или презвитер или ђакон - да се одлучи, како налаже 45. правило ових Апостолских заповести.

Зашто толика казна хришћанину – ако се само помоли са јеретицима? Зато што православни и јеретици немају истог Бога, него православни исповедају веру у свог правог Бога, а јеретици исповедају веру у свог јеретичког бога. Зато је рекао апостол Павле: „Срцем се верује за правду, а устима се исповеда за спасење“ (Рим.10:10). Али нису јеретици само они, који не исповедају православно, него су јеретици и они, који не живе православно, али они се не рачунају у јеретике ако се макар на речима кају, јер Господ је заповедио у јеванђељу: „Ако сагреши теби брат твој, иди и изобличи га међу тобом и њим самим: (па) ако те послуша, придобио си брата свога; а ако те не послуша, узми са собом још једнога или два (сведока), да на устима два или три сведока остане сваки глагол (реч); па ако ни њих не послуша, кажи Цркви; па ако ни Цркву не послуша, нека ти буде као незнабожац и цариник. Јер заиста вам кажем: које год свежете на земљи, биће свезано на небу; и које год раздрешите на земљи, биће раздрешено на небу... Тада приступи к Њему Петар и рече: Господе, колико пута, ако ми сагреши брат мој, и да му опростим? (да ли) до седам пута? Говори му Исус: не кажем ти, до седам пута, него до седамдесет пута седам“ (Мт.18:15-22).

Према томе, ако се неко и само на речима каје за своје грехе, ми њега препуштамо суду Божијем и не рачунамо га у јеретике и незнабошце. Јер њему ће судити Бог, ако се заиста не покаје, јер Господ говори у јеванђељу: „Борите се да уђете кроз тесна врата: јер многи, кажем вам, тражиће да уђу и неће моћи. Кад устане домаћин и затвори двери, и ви почнете напољу стајати и ударати у двери, говорећи: Господе, Господе, отвори нам; и (Он) одговорив рећи ће вам: не познајем вас, откуда сте. Тада ћете почети говорити: ми смо јели пред Тобом и пили, и на трговима нашим учио си. И рећи ће (Он): кажем вам, не познајем вас, откуда сте: одступите од Мене, сви ви који чините неправду“ (Лк.13:24-27). И у другом јеванђељу говори: „Неће сваки, који Ми говори, Господе, Господе, ући у царство небеско; него ко твори вољу Оца Мојега, Који је на небесима. Многи ће рећи Мени у онај дан: Господе, Господе, нисмо ли Твојим именом пророковали, и Твојим именом демоне изгонили, и Твојим именом силе многе творили? И тада ћу им (Ја) исповедити (признати), да никад вас нисам знао: идите од Мене ви који чините безакоње“ (Мт.7:21-23).

А коме се тако говори: не познајем вас? Тако се говори сваком туђину, који се не рачуна у своје, јер сви који не живе православно, они су по духу туђи Христу и њима ће Господ рећи: „Не познајем вас.“ Јер по самом имену и називу хришћанин значи: мали Христос по духу. Па ко год не живи православно, тај по духу не личи на Христа и тај није мали Христос, него тај је туђин по духу.

Тако, ако неко јавно греши и не каје се за грехе ни на речима, тај је као незнабожац и цариник и као јеретик. Међутим, данас нико и не позива на покајање, па скоро нико се и не каје за грехе. А разуме се, зашто нико не позива на покајање – зато што најпре треба да се покају епископи, свештеници и јеромонаси, па онда да позивају друге на покајање. И зато многи данас говоре да су хришћани, мада имају смртне грехе и не кају се за њих. Мада су на крају малог црквеног календара наведени главни смрти греси, али нико то не види и не чита, они имају своје учитеље и своју веру и свог јеретичког бога. А главни смртни греси су ови, читај у малом црквеном календару: 1. гордост – сатана је идол, 2. среброљубље, тј. љубав према новцу и богатству – мамона је идол, 3. разврат, нечистота, блуд – незнабожачки богови су идоли, 4. завист – демон је идол, 5. неуздржљивост у јелу и пићу, лакомост, пијанство – бог је трбух, по апостолу Павлу, 6. гнев – демон је идол, 7. очајање у лењости и немарности према свом вечном спасењу – издајник Јуда је идол.

Тако сви непокајани грешници неће да виде и неће да чују и неће да разумеју кад их неко позива на покајање, они имају своје богове и њима Господ Исус Христос није Бог њихов. На њима се испуњавају речи јеванђеља, где Господ говори: „Тога ради говорим им у причама, да гледајући не виде, и чујући не слушају, нити разумеју; и испуњава се на њима пророштво Исаијино, које говори: слухом ћете чути и нећете разумети: и очима ћете гледати и нећете видети; јер одебља срце ових људи, и ушима тешко слушају, и очима својим зажмурили, да како не виде очима, и ушима не слушају, и срцем не разумеју, и не обрате се, и да их исцелим“ (Мт.13-15).

Свети Иринеј Лионски: Јеретици не следују ни Писмо, ни Предање

Јеретици не следују ни Писмо, ни Предање

(„Против Јереси“, књига III; глава II)

1. Када разобличују (јеретике) из Светог Писма, онда се они обраћају ка оптужби самог Светог Писма, да је оно неправилно, да нема ауторитета, да је различито по излагању, и (говоре) да из њега истина не може бити откривена онима, који не знају Предања. Ако (говоре) да је истина предана не кроз Писмо, већ живим гласом, и зато је Павле рекао: говоримо премудрост међу савршенима, премудрост не од овог света. И ту премудрост сваки од њих сматра својим проналаском, тако што се, по њиховом схватању, истина налази час код Валентина, па Маркијана, Керинта, а затим код Василида, или у ком другом (противречећем) учитељу, који не би могао ништа рећи, што се односи спасења. Јер сваки од њих, будући потпуно изопачене нарави, не стиди се да, изопачујући саму истину, проповеда самога себе.

2. Када их ми опет упутимо ка том Предању, које происходи од Апостола и чува у Цркви кроз прејемство свештеника, они се тада противе Предању, говорећи, да су мудрији не само од свештеника, већ и од Апостола и да су они нашли чисту истину. Јер говоре, да су Апостоли додали речима Спаситеља нешто од закона, и не само Апостоли, већ је и Сам Господ говорио то од Демијурга; па од средине, а понекад и са висине (Плироме), али да они несумњиво, неповређено и чисто знају сакривене тајне: најбестидније богохулство против Творца! И тако, произилази, да они нису сагласни ни са Светим Писмом, ни са Предањем.

3. Са таквим људима смо дужни, љубљена браћо, да се боримо – људима, који, попут змија, покушавају да одсвуда побегну. Зато смо дужни да им се супротставимо са свих страна, да би неке од њих извукли из скровишта и да би их привели у обраћење истини. Јер иако није лако покајати се души, која је опијена заблудом, али није потпуно немогуће ослободити се од заблуде, чим се истина представи.

Писмо Светог Атанасија епископа Александријског његовој пастви

 

Православне Цркве опустошене у четвртом веку

„Нека вас Бог утеши! ... Шта вас жалости... јесте чињеница да су други освајали цркве насиљем, док сте ви ово време у изгнанству.  Чињеница је да они имају храмове, али ви имате Апостолску веру.  Они могу окупирати цркве, али они нису у правој вери.  Ви останите ван храмова, али у вама обитава вера.  Да размотримо:  шта је битније, храм или вера?

  Очигледно, истинита вера.  Ко је изгубио, а ко је победио у борби – онај који чува цркве, или онај који чува веру?

Да, храмови су добри уколико се у њима проповеда апостолска вера.

 Они су свети уколико све што се дешава у њима је свето.

Ви сте они који сте срећни – ви који остајете у Цркви по вашој вери, који чврсто држите основе вере по апостолском предању.

Чак и ако је гнусна завист покушавала да продрма ваше темеље вере, није успела.

Они су ти који су се одвојили у садашњој кризи. 

Нико неће никад превладати вашу веру, љубљена браћо. 

И ми верујемо да ће нам Бог вратити наше цркве једног дана.

Тако да уколико они што више насилније покушавају до окупирају наше храмове, утолико се они удаљавају од Цркве.

Они тврде да они представљају Цркву, али у реалности, они су ти који сами себе истерују из Ње и иду у заблуду. 

Чак и ако је број Католика (Православних)  умањен у прегршт људи, они су ти који су Истинска Црква Исуса Христа.“

***

Коментар уредништва блога "Наша вера Православна": Као што је то било у време Светог Атанасија епископа Александријског, таква ситуација је и од увођења календарске новотарије и појаве многих других јереси и раскола, укључујући и свејерес екуменизма, практично скоро читав век. Данас је истинско православље оно које је гоњено, док су практично сви храмови у духовној власти оних који нису у правој вери, оних који ревносно газе апостолско предање,било да су у питању они у светском псеудоправослављу или разни "ревнитељи изнутра", који су највеће апологете ових првих и подједнаки гонитељи и клеветници истинског православља, јер и једне и друге спаја мржња према Истини, којим их надахњује њихов бог, отац лажи. Да нас драги Бог, молитвама Пресвете Богородице, Светог владике Матеја и Свих Светих Својих спаси од такве заблуде и нека нам помогне да у овим тешким и смутним временима останемо на путу Истине Његове и спасимо душе своје. Амин, Боже дај!

Против јереси о невечности мука и Оригенове јереси о "свеспасењу"

Према Оригену, сви људи, без обзира на њихову религију и начин живота, на крају ће бити спасени... Ова идеја савршено одговара масонима и они је подржавају на сваки могући начин. То помаже да се идеја о уједињењу света уведе у свест маса. Стога, најновија „теологија“ покушава да представи Оригена не као јеретика, већ као учитеља Цркве.

Почев од првих векова, Црква Христова је иступала у одбрану Христовог учења од јереси еклисиолошке природе, које су тежиле да истину споје с лажју.

Тако је још у 1. веку египатски филозоф Ормус (46. п. н. е.) покушао да повеже неспојиво. Тврдио је да паганска и хришћанска веровања имају јединствену основу и да подједнако служе Творцу, и стога је проповедао учење које је, такорећи, било „надпаганско“ и „надхришћанско“ (видети: Vincent, Histoire de Tanciene image, p. 92 ff.). Ормус је учио да Бог има такву љубав према човеку да је она изнад сваке правде: шта год човек учинио, како год да греши, ипак ће бити оправдан и све ће му бити опроштено, односно биће „враћен“ својој првобитној природи Адама, и стога је неопходно спојити веровања у једно филозофско учење, способно само да подстакне људе да задовоље „духовне“ потребе.

Због такве „попустљивости“, оснивач ормузијске јереси постао је поштован у многим отворено сатанистичким култовима, будући да је сатанизам у основи изграђен на безграничном кршењу Божјих заповести.

Крајем 17. века, Ормус је проглашен оснивачем религиозно-мистичког друштва Розенкројцера, које је формирано у Немачкој. Розенкројцери су отворено показивали своје поштовање према Библији и чак су се заклели на верност над њом. Истовремено, они су у реч „грех“ унели нови концепт. За розенкројцера, грех је био одступање од правила масонске ложе, а све што је чинио за своје задовољство, био то содомски грех са његовим изопачењима, крађом или обманом - све то није био грех.

Чувени Ориген је постао наследник Ормусове јереси у 4. веку. Покушао је да споји учење о реинкарнацији (о пресељењу душа - поновљеним инкарнацијама душа након смрти) са хришћанским учењем о души. Желећи да помири источне окултне концепте који су били широко распрострањени у његово време са јудео-хришћанском психологијом, Ориген је учио о преегзистенцији душа. Тврдио је да душе, пре рођења људи, бораве на месту одређеном за њих, као у некој врсти складишта.

Прећуткујући фундаменталну разлику између паганских идеја о вишеструким оваплоћењима душе и истинског православног учења о рођењу душе у тренутку зачећа, Ориген је, попут филозофа Ормуса, настојао да докаже да је учење хришћанства наводно идентично паганском учењу. Али ако је Ормус био египатски филозоф, а Црква је његове ставове сматрала паганским баснама, онда су Свети Оци показали оправдану строгост према Оригену, који је написао многе коментаре Светог писма. Анатемисан је као јеретик на Петом и Шестом васељенском сабору.

Међу безбожним Оригеновим учењима, која наводе Цркву на уједињење са незнабошцима и инославнима, посебно се истиче учење о „свеспасењу“ и концепт апокатастазе. Према Оригену, сви људи, без обзира на њихову религију и начин живота, на крају ће бити спасени, а Оригенов став о ђаволу – ђаво се може спасити јер „није тако лош дух“ – апсолутно је супротан учењу Цркве. Ова идеја савршено одговара масонима и они је подржавају на сваки могући начин. То помаже да се идеја о уједињењу света уведе у свест маса. Стога, најновија „теологија“ покушава да представи Оригена не као јеретика, већ као учитеља Цркве.

Отуда упорна мишљења међу слободоумним теолозима да су нека Оригенова дела наводно анатемисана, а не сам писац. Међутим, довољно је завирити у књигу правила да бисмо се уверили у осуду самог Оригена од стране Светих Отаца.

Тако се у првом правилу Шестог Васељенског сабора каже: „Они саборно предадоше анатеми и одвргоше Теодора Мопсуетског, учитеља Несторијева, и Оригена, и Дидима, и Евагрија, који изнова јелинске басне изнеше, и у својим сањаријама и маштама ума изнесоше на показ некакво прелажење и превраћивање тела и душа, и нечастиво и несмислено устајаше противу васкрсења мртвих; исто тако и оно, што је написао Теодорит противу праве вере и противу дванаест глава блаженога Кирила, и такозвану посланицу Иве.“

Поред Оригена, сличних јеретичких ставова имали су и Дидим Слепи, Евагрије Понтијски, Диодор из Тарса и Теодор из Мопсуестије, Несторијев учитељ. Потоњи је анатемисан на Трећем васељенском сабору (431). Такође је покушао да убеди Цркву да се уједини са јеретицима Мијарима. Оправдајући свој јеретички изум, Несторије је написао: „Умешао сам се у ово [ствар] из апсолутне нужности, када је Света Црква била подељена, и једни су говорили да Марију треба назвати мајком људи, а други да је треба назвати Богородицом. Да не бих сагрешио у једном од њих двоје, то јест, да не бих спојио бесмртно (са смртним), или, везујући једну страну за себе, да не бих изгубио другу, помислио сам да је назовем Христородицом“ (Eusebius Scr. Eccl. et Theol.// Historia ecclesiastica. B. 7. Ch. 34.).

Међутим, догмат о Цркви сведочи да се Христова Невеста не може раздвојити, јер је Она верна свом Љубљеном до краја времена, а покушај успостављања мира са јеретицима завршио се вечном пропашћу за Несторија, патријарха цариградског.

Такве, на први поглед добре тежње да се живи у миру са јеретицима, увек су водиле само до разорних последица, због чега свети апостол Павле упозорава: Јеретика, после прве и друге опомене, одбацуј (Тит 3, 10).

Крајем 19. века, јеретички концепт апокатастазе појавио се са обновљеном снагом у делима наставника Санктпетербуршке духовне академије. Проф. Несмелов покушава активно да докаже да је учење о „обнови“ заборављени део учења Цркве и да су Свети Оци, посебно Свети Григорије Ниски, били прооведници апокатастазе. „Процеђујући комарца“ у потрази за доказима у корист Оригенове јереси, Несмелов није приметио ни саборске дефиниције нити чињеницу да је Свети Герман Цариградски проучавао дела Светог Григорија Ниског и открио да су одломке о „востановљењу“ јеретици приписали светитељу.

Настављач Несмеловљевих идеја био је проповедник софијанске јереси, париски "протојереј" С. Булгаков. Његове ставове делили су и други теолози такозване Париске школе. Идеје апокатастазе су се чак нашле и у „Православном катихизису“ „Бог живи“, који су објавили чланови Париског православног братства 1979. године, чији је циљ био да уједини православље и католичанство. Овај катихизис је привукао велико интересовање католика, а 1990. године је преведен на руски језик.

Обновљеници су посебно активни у области проповедања. "Протојереј" Александар Мењ, поштован у обновљенској заједници као свештеник. Георгиј Кочетков се такође придржавао оригенијанске јереси. „У ствари, 'вечност' мучења није баш вечност. И зато, када овај свет прође, онда... вечна мука ће престати“, каже Кочетковљев катихизис. Екуменисти радо прихватају ову опцију; а сада настављају да ненаметљиво проповедају апокатастазу енглески "епископ" Калист (Вер) и "митрополит" Иларион (Алфејев).

Свети Јосиф Волоцки: Против јереси новгородских јеретика, који кажу да се ни јеретик ни отпадник не могу осудити

Просветитељ. Реч тринаеста

Против јереси новгородских јеретика, који кажу да се ни јеретик ни отпадник не могу осудити. Ево сабраних доказа из светих књига о томе да јеретика и отпадника треба не само осудити, већ и проклети, а цареви и кнезови и судије треба да их шаљу у тамницу и подвргну љутим казнама.

Новојављени Новогородски јеретици, протојереј Алексеј, свештеник Денис, Фјодор Курицин и многи други истомишљеници сада су учинили многа зла, која се не могу изразити ни језиком, ни речима, ни умом докучити - такву хулу изнели су на Свету Животворну Тројицу, на Пречисту Богородицу, великог Јована Крститеља и све Свете и тако оскрнавили свете Цркве Божије, часне и животворне крстове и свечасне иконе. И учинивши толико зла, уплашили су се ревности православних за побожност – уплашили су се да их, сазнавши за сва њихова зла дела, сабор не осуди по Божанским правилима на коначну погибао у садашњем веку, а и у будућем.

   Стога су они на све могуће начине покушавали да се сакрију од православних и говорили, желећи да својим речима заплаше праве вернике, да није долично осуђивати ни јеретика ни отпадника. Као доказ су навели речи Господње који је рекао: „Не судите да вам се не суди“ (Мт. 7,1), и речи светог Јована Златоустог, који каже да никог не треба мрзети или осуђивати, ни неверника, ни јеретика, и не треба убити јеретика; а ако треба судити јеретику или отпаднику, онда нека му суде по царским и грађанским законима, а не да им суде монаси или чак мирјани, сем ако они не седе у судовима.

Ко хоће до детаља да сазна шта значе речи Господње: „Не судите да вам се не суди“, нека прочита сведочанство светих књига које су о томе написане од стране светих преподобних и Богоносних отаца наших: Светог Јована Златоустог, Василија Великог, Божанског Атанасијог Великог и многих други отаца наших. Из њихових списа је наш најдостојнији и највећи пречасни отац Никон направио изводе и изложио их у свом великом делу, у тридесет деветом слову.

Сада ћемо објаснити речи Божанског Златоуста, који каже: не треба никога мрзети нити му чинити зло, чак и ако је грешник или јеретик. Овим речима овај велики и равноапостолни човек указује на извесна привремена стања, јер није воља Божија да тако увек буде. Велики Златоусти сведочи да никог не треба да мрзимо нити да му чинимо зло, чак и ако је грешан човек или јеретик, све док од њега не примимо душевну штету.

Уосталом, и пастири то раде: док им звери не сметају, леже испод храста или кедра и свирају на фрули, остављајући овце да пасу мирно; али када осете приближавање вукова, одмах одбацују свиралу, зграбе праћку и, заборавивши на фрулу, наоружају се моткама и камењем, стану испред стада и претећи вичу из свег гласа да отерају звер, која још није стигла да нанесе штету.

То је оно што доликује и нама, пастирима и учитељима, да радимо, кад напасамо стадо Христово. Ако пастири виде неверника или јеретика који не доноси никакву духовну штету вернима, онда нека, учећи се са ливада написаних књига, поучавају неверне јеретике смирењем и кротошћу. Али ако виде да проклети јеретици, који су злији од свих вукова, желе да униште Христово стадо и да га покваре јеретичким јеврејским учењем, онда им је долично да покажу сву могућу ревност и бригу да ни једно јагње из Христовог стада не украду дивље звери. Тако каже свети Златоусти.

Ако неверни јеретици не заводе ниједног од православних, онда им не треба чинити зло; али када видимо да неверници и јеретици желе да обману православне, онда је умесно не само да их мрзимо или осуђујемо, већ и да их проклињемо и наносимо им ране, освећујући тиме своју руку. Тако заповеда и сам свети Златоусти, који пише: пошто је реч о хули на Јединородног Сина Божијег, ја сада желим да вас замолим за један дар – да казните све хулитеље који се појаве у граду.

   Ако чујеш да неко на раскрсници или на пијаци у народу хули на Господа Христа, дођи и заустави га. Ако мораш да га бијеш, не окрећи се – удари га по образу, туци га по устима, освети своју руку раном. Ако те ухвате и одвуку на суђење, иди; ако судија, испитујући, захтева сведочење, смело реци да је хулио на Цара анђела. Уосталом, ако онога ко хули на земаљског цара треба предати мучењу; тим пре се ово односи на онога који хули на Цара Небеског.

На свима лежи грех, ако се хули на истину. Приличи свима којима треба да се објасни, а нека знају и Јевреји и прљави јеретици, да су хришћани спасиоци државе, градитељи, заступници и учитељи. Нека знају необуздани и покварени Јевреји и јеретици да треба да се боје Божјих слугу. Ако икада пожеле да кажу нешто неприкладно, нека се свуда згледају, нека дрхте и плаше се сенки, пазећи да их не чују хришћани.

Или не знате шта је урадио Јован Крститељ? Видевши деспота како одбацује законе о браку, храбро је рекао насред трга: „Не можеш имати жену брата свога“ (Мк. 6:18). Не говорим о људима, не о судији, и не о браковима безаконика, него о порузи Господа.

Чак и ако мораш да умреш, не буди лењ да поучиш брата свога, јер то је мучеништво за Христа. На крају крајева, Јован је мученик: иако није био дужан да приноси жртву, ни да се клања идолима, он је видео да се Божански закони газе – и за то је положио душу своју.

И исти Златоуст још каже: љубљени, много пута сам вам говорио о безбожним јеретицима и сада вас молим да се не сједините с њима ни у јелу ни у пићу, ни у пријатељству, ни у љубави, јер ко то чини, отуђује се од Цркве Христове. Ако неко води анђеоски живот, а сједињује се са јеретицима везама пријатељства или љубави, тај је странац Господу Христу. Као што се не можемо наситити љубављу према Христу, тако се не можемо задовољити ни мржњом према Његовом непријатељу. Јер Он сам каже: „Ко није са Мном против Мене је“ (Мт. 12:30).

Тако говори и заповеда свети Златоусти, научивши се од светих апостола, који су управо то учинили.

Заиста, у Делима светих Апостола пише: када су свети апостоли Петар и Јован дошли у Самарију, Симон маг им је донео сребро, говорећи: „Дајте и мени ту власт да кад положим руке на некога прими Духа Светога.” (Д.А. 8,19), – и свети апостоли га нису осудили на смрт. Али када је дошао до потпуног отпадништва, кварећи побожне и заводећи вернике, тада је био кажњен смрћу.

То је учинио и Свети Јован Богослов (26. септембар). Док је Кинопс живео у свом месту и није преварио никог од верних, није био осуђен; али када је дошао у град, желећи да исквари вернике, тада је погубљен.

Исто тако је чинио и свети апостол Филип (14. новембар): није дошао код епископа, није га осудио; али кад је видео да епископ није дошао ни због чега другог него да разврати побожне, онда га је казнио смрћу.

То је учинио и свети апостол Павле: није тражио Елима врача, није осуђивао, није прекорио; али када је видео да жели да одврати Антипата од вере, тада га је осудио да буде слеп и да не види сунце (Д.А.13,6-11). Тачно тако су чинили наши и свети преподобни и Богоносни оци, свештеници и пастири.

Тако је свети Јован Златоусти (13. новембра) видео да аријанци који живе у Цариграду никоме од православних хришћана нису учинили ништа лоше, па им стога ни он сам није учинио никакво зло; али када су аријанци почели да заводе људе и састављали извесне црквене песме да би смутили вернике у вези Једносушности Христове са Оцем, тада је светитељ молио цара да их протера из града.

Тако и свети Порфирије, епископ Газе (26. фебруара), видећи да јеретици који живе у Гази, исповедајући манихејство, нису преварили ниједног од православних, није их осудио; али када су јеретици дошли да заводе хришћане, тада их је свети Порфирије осудио, прво да онеме, а потом и на смрт.

Тако и свети Лав, епископ Катаније (20. фебруара), није одмах осудио јеретика Илиодора на смрт; али када је Илиодор дошао у цркву, чинећи саблазни, да би преварио побожне, свети Лав је изашао из цркве и сажегао Илиодора огњем, па опет ушао у цркву и завршио Богослужење.

То је учинио и свети Теодор, епископ едески (9. јула): иако је у Едеси било много јеретика, они нису учинили много зла православнима, а ни он сам им није учинио никакву штету; али када је светитељ видео до каквих су злодела достигли – заводећи православне и пљачкајући црквено имање – онда је отишао у Вавилон и молио цара да истреби јеретике.

И много тога сличног има у светим књигама: кад су се јеретици држали своје јереси, а православнима нису сметали, онда их свети и пречасни оци наши нису осуђивали; али ако су наши оци видели да неверници и јеретици желе да преваре православне, онда су их осудили. Тако треба и ми да поступамо.

   Пошто су јеретици који су се данас појавили донели таква духовна разарања и штету и намамили у јудаизам толико православних хришћана да их је немогуће побројати, нека сваки православни хришћанин покуша да препозна и искорени њихово лукавство, како бисмо на тај начин могли постанемо причасници Царства Небеског.

Хајде да говоримо о другим речима истог великог црквеног учитеља, светог Јована Златоустог: не треба да убијамо јеретике, јер када бисмо убијали јеретике, тада би постојао непрекидан рат у васељени.

Светитељ ово говори о епископима, свештеницима, монасима и свему црквеном свештенству, а не о царевима или кнезовима или земаљским судијама. Кад би говорио о царевима, кнезовима и судијама земаљским, рекао би да не приличи царевимаа, кнезовима и судијама да убијају јеретике. Али он каже: „Кад бисмо ми убијали јеретике“. То јасно показује да је реч о епископима, свештеницима, монасима и црквеном свештенству, јер је и сам био прво црквени духовник и монах, затим свештеник, па епископ. Стога у име свих њих каже: „Кад бисмо убијали јеретике, онда би био непрекидан рат“ - али овде се уопште не говори о царевима, ни о кнезовима, ни о земаљским судијама.

Свети апостоли говоре о царевима, кнезовима и судијама – да су добили власт од Господа Бога да кажњавају злочинце и награђују оне који чине добро. Врховни апостол Петар поучава: „Будите, дакле, покорни сваком реду људском (тј. људској власти), Господа ради: ако цару, као господару; Ако ли намјесницима, као његовим посланицима за осуду злочинцима, а за похвалу онима који добро чине. Јер је тако воља Божија да добро чинећи ућуткујете незнање безумних људи “ (1. Петр. 2, 13-15).

   Апостол Павле учи исту ствар: „Јер старјешине нису страх за добра дјела него за зла. Хоћеш ли пак да се не бојиш власти? Чини добро и имаћеш похвалу од ње, јер је слуга Божији теби за добро. Ако ли зло чиниш бој се, јер не носи мача узалуд, јер је Божији слуга осветник, да излије гњев на онога који зло чини.“ (Рим. 13:3-4).

То исто говоре и свети оци.

Свети Златоусти каже: Дакле, земаљска власт поставља се на корист људима, од Бога, а не од ђавола, како кажу неки недостојни; постављају се да људи, бојећи се власти, не прождиру једни друге као рибе. Зато је свети апостол Петар рекао: „Ово је воља Божија, да чинећи добро зауставимо незнање безумних људи“.

Свети Григорије, епископ Акрагански, каже то исто у завештаним му правилима: велики дар Божији људима, дат одозго из човекољубља, јесте свештенство и царство: једни Богу служе, други владају, брину о човечанству. Онај ко је примио заповест од Свевишњега да управља људским родом, мора не само да се брине о себи и да управља својим животом, него и све, којима влада, да сачува од бриге и многогрешне смутње, јер нам зли духови прете одасвуд и збуњују наше смирено тело.

Они могу рећи да су свети апостоли и преподобни оци заповедили царевима, кнезовима и владарима да казне злотворе, односно убице, прељубнике, оне који су умешани у крађу и разбојништво и друга зла, а да јеретици и отпадници немају никакве везе са тим. Али ако је ово заповеђено о убицама, прељубницима и онима који чине друга зла, онда је то утолико прикладније чинити у односу на јеретике и отпаднике.

О томе сведоче свете књиге. Света правила која се односе на грађанске законе говоре о неверницима и јеретицима на следећи начин: смртној казни подлежу они који су били достојни светог крштења, а одступили од православне вере и постали јеретици или принели жртву јелинским боговима.

   Ако се Јеврејин усуђује да поквари хришћанску веру, подлеже одсецању главе. Ако манихејци или други јеретици који су постали хришћани тада почну да поступају и размишљају јеретички, нека им се мачем посеку главе; а ко зна за ово и не погуби их, такође подлеже смртној казни. Ако било који намесник, или ратник, или вођа заједнице, дужан да прати да ли неко поступа или мисли јеретички, сазна за јеретика и не изведе га на суд, чак и ако је сам вођа православан, подлеже смртној казни. .

Зашто онда тврдити да није у реду осуђивати ни јеретика ни отпадника? Заиста, из реченог је јасно да је прикладно не само осудити, већ и подвргнути жестоким казнама, и, штавише, не само јеретике и отпаднике: већ и саме православне, који су сазнали за јеретике или отпаднике, али их нису предали судијама, и они подлежу смртној казни.

Ако ко каже: „Ово су грађански закони, а не апостолски, а не светоотачки списи“, нека послуша преподобног оца нашег Никона, који овако говори о грађанским законима у својим надахнутим списима, наиме у својим посланицама, у речи двадесет првој: Свети Дух, коме се клањамо, је надахнуо Божанске оце на светим Саборима, и они су установили Божанска правила – изложили су Божанске законе надахнуте Духом Светим и речи светих и Богоносних отаца и свете заповести изговорене устима самог Господа. Међутим, од давнина су се Божанска правила мешала са грађанским законима и прописима.

   Тако је настала књига Номоканон, односно правила закона. Ова књига, у којој су Божанска правила, заповести Господње и изреке светих отаца помешане са грађанским законима, није састављена случајно, већ по Промислу Божијем. Уосталом, свети оци који су били на Васељенским и помесним Саборима били су поучени Духом Светим и Животворним, и сабрали су Божанска правила и законе, речи светих отаца и Његове свете заповести, које је изговорио Сам Господ – и са свим тим древни свети оци спајали су грађанске законе. Па ко ће се усудити да подели или похули оно што је примљено од Духа Светога и светих отаца и спојено је са целим Светим Писмом?

Слично пише и Атанасије Велики: они који кажу да није у реду судити онима који чине смртне грехе, служитељи су јереси. Али да је тако, како тврде, онда праведни Ноје не би осудио злог Хама да буде роб своје браће (Пост.9:20-27). Уосталом, Мојсије је такође заповедио да се мачем посеку три хиљаде људи који су се клањали златном телету (2. Мојс. 32, 25-28), а за оне који су купили дрва у суботу је заповедио да се каменују (Бр.15, 32-36). Исус Навин је уништио Ахара и цео његов дом због крађе ( Ис.Нав.7:19-26 ). Финес је убио Замврија због блуда (Бр.25:6-8). И Самуило је убио цара Агага пред Господом (1.Сам.15:32-33). И Илија је клао лажне пророке као свиње крај потока (1.Цар.18:40,4). Јелисеј је осудио Гијезија због подмићивања, казнивши га губом (2. Цар.5:20-27).

   А Данило је по Мојсијевом закону осудио развратне старешине и погубио их (Дан.13:60-62). Свети апостол Петар, који је добио кључеве Царства Небеског, осудио је Ананију и његову жену што су сакрили део својих прихода, и они су одмах испустили дух (Д.С.5,1-11). А Павле предаде Александра ковача, Хименеја и Филета сатани, да се науче да не хуле (1.Тим.1,20; 2.Тим.2,17).

Тако су праведници судили – и нису били осуђени, него су изабрани посебно за духовну службу.

   Атанасије Велики говори и учи ово о онима који чине смртне грехе: најтежи и најстрашнији од свих смртних грехова је пасти у јерес и одрећи се Христа. Тако каже Божанствени Атанасије.

 

И велики Јован Златоуст пише: воља безумних људи који чине смртне грехе и уништавају душу и тело, обуздава се царским судом и грађанским законима. Тако говоре света правила светих отаца. Слушајте, цареви и кнезови, и схватите да вам је дата власт од Бога (ср. Прем. 6,1-3), да сте слуге Божије. Због тога вас је Он учинио пастирима и чуварима свог народа, да бисте чували његово стадо од вукова.

   Бог вас је изабрао за своје намеснике на земљи и, узневши вас, посадио вас на ваше престоле, дао вам је милост и живот, и мач вам је предала највиша десница Божија. Не скривај истину усред неистине, бој се српа Небеског и не дајте на вољу људима који чине зло, не дозволите побеснелим псима да насрћу на праведнике; уосталом, ако би неко дао мач безумнику, он би био крив за погибију, не само тела, већ и душе.

За кога можемо рећи да они да убијају не само тело? Убица и онај који пљачка или тлачи ближњег убија само тело. Када Златоуст говори о људима који „убијају душу и тело“, мисли на јеретике и отпаднике: управо они убијају душу заједно са телом, заводећи православне јеретичким учењима.

И шта? Ако чине зло, онда је грех на души онога ко је то дозволио, односно на цару, на кнезу и на земаљском судији: дали су слободу злим људима, а Бог ће то тражити од њих на страшни дан Његовог Другог доласка. И зато, цареви и владари морају да воде рачуна о кажњавању јеретика који се буне против Христа.

У складу са тим, свети Златоусти учи и поучава: оно што бива по вољи Божијој, иако може изгледати зло, највеће је добро; а оно што је против воље Божије и што Му се не допада, иако изгледа добро, јесте најзлобнија и злочиначка ствар. Ако неко убије по вољи Божијој, боље је убиство од сваког човекољубља. Ако неко покаже милост, из човекољубља, а противно вољи Божијој, ова милост је недостојнија од сваког убиства. Није природа ствари, већ је Божији суд оно што их чини добрим или лошим.

Да бисте разумели да је то заиста тако, послушајте неколико примера.

Саул, цар Израиљев, једном се, против воље Божије, смиловао на Агага, цара Амаличана, и због овог помиловања био је осуђен од Бога – не само он, него и сви његови потомци (1 Сам. 15). ).

А Ахав, ухвативши цара асирског Адера, помилује га, иако је то било противно вољи Божијој, и отпусти га уз велике почасти; а Бог је Ахаву послао неког пророка који је рекао: „Овако вели Господ: јер си пустио убицу из руку својих... душа ће твоја бити уместо душе његове, твој народ уместо његовог народа“ (Упореди: 1.Цар.20:26-34, 42).

Исто тако, неки пророк рече свом пријатељу: „по речи Господњој: удари ме“. Али овај човек није пристао да га туче. А он му рече: Пошто ниси послушао гласа Господњег, убиће те лав кад ме оставиш. Он је пошао од њега, а лав га срео и убио. И он нађе другог човека и рече: Удари ме. И овај га је тукао док му није задао ране“ (1.Цар.20:35-37). Шта би могло бити чудније од овога? Спасио се онај који је тукао пророка, али је страдао онај који се смиловао. Схватите, дакле, да када Бог заповеда, није прикладно размишљати о природи онога што се дешава, већ се само треба покоравати.

Стога су сви свети, преподобни и Богоносни оци наши, пастири и учитељи, молили благочестиве цареве и кнезове да истребе јеретике.

   Тако су се свети оци Шестог васељенског сабора обратили благочестивом цару Јустинијану: „А ти, царе, побрини се за ово: ако у зрело жито падне какав остатак јелинског или јеврејског јеретичког зла, ишчупај га као коров – нека буду истргнути и нека се црквена њива очисти жарком љубављу према Богу царева и владара који су надмашили ревнитеља Финеса и копљем поразили грех.”

А свети оци, сабрани у Јерусалиму, написали су подужи свитак Теофилу, цару Грка, са следећим речима: „Ти, царе, послушај молитву смирених, покажи милост према Цркви својој, смири црквене свађе и, пре свега, заустави зле отпаднике, силом праведног свога царства, мишицом своје побожности.”

Тако је ослободитељ православних хришћана, апостол-цар, велики Константин Праведни, најзад збацио и осудио у тамницу мрачног и безбожног Арија, гневу подобног, другог Јуду, са његовим проклетим ученицима, као и све који су мислили као и он. Касније је светла звезда, наследник цара, Теодосије Велики, сазвао Други Божански сабор светих отаца, против Македонија духоборца, Евномија и аријанаца, и проклео их и осудио на тамницу са бешчашћем. А његов наследник, умом и именом, Теодосије Млађи, сазва свети Сабор у Ефесу и свргне Несторија.

   Маркијан, велики по побожности, сазвавши Четврти сабор, наредио је да прокуну Евтиха и Диоскора, сујетног говорника, и осудио их је на тамницу. Велики цар Јустинијан је сазвао Пети сабор против Дидима и Евагрија, следбенике Оригенове јереси, и проклео их и осудио на тамницу. После овога, Константин, унук Ираклијев, сабра против Маркијана и Стефана, Сергија, Пира и Павла и других злонамерних људи Шести сабор светих отаца, који победише јеретике, који су достојно осуђени за своју злу веру. После овога благочестива царица Ирина и њен син, блаженопочивши цар Константин, сазваше Седми сабор против злих иконобораца, и уништише сву њихову јерес и потпуно је искоренише.

Тако су благочестиви цареви коначно градоломним оружјем разорили тврђаву неверних јеретика, светим Васељенским Саборима, одсецајући главе многоглавим змијама у страхопоштовању, и учврстили чисту веру православну, непоколебљиви стуб и тврђаву црквене побожности. Знајући то и повинујући се молитвама и поукама светих отаца, сви благочестиви цареви заповедише да се проклињу јеретици и отпадници, поучавајући се из Божанственог Писма, Старог и Новог Завета.

Тако су поступали пророци, праведници и побожни цареви у време Старог Завета. Видевши да се неки удаљише од Господа Бога Сведржитеља, једне убише мачем, а друге поразише молитвом. Тако је Мојсије после молитве наредио да се мачем посеку они који су одступили од Бога Сведржитеља и поклонили се златном телету (Изл. 32).

Велики међу пророцима, Илија, учинио је тако да су два педесетника, који су одступили од Господа Бога Сведржитеља, спалили Божанским огњем, а он је својом руком посекао четири стотине људи мачем (2. Цар. 1; 3. Цар. 18). ). А Јуда Макавејац, видећи да су људи одступили од Господа Бога и да се клањају идолима, нареди да се сви мачем посеку (1. Мак. 3, 1-8). А благочестиви цар Јосија беше толико ревнован за побожност да не само да је убијао живе који су обмањивали људе да се удаље од Господа Бога, него је ископао кости мртвих, и спалио их огњем, а пепео развејао на ветру (2. Цар. 23:16, 19-20, 24).

А за време Новог Завета, свети апостол Петар је молитвом усмртио Симона Мага, вођу јереси. Тако је и свети Јован Богослов молитвом удавио Мага Кинопса у мору. Тако је и свети апостол Филип заповедио земљи да прогута епископа који је хулио на Господа нашег Исуса Христа. А свети апостол Павле речју ослепи Елиму врачара, и Именаја и Филита и Александра ковача предаде сатани.

   И исти свети апостол Павле још каже: „Ако онај који одбаци Мојсијев закон, пред два или три сведока, буде без милости кажњен смрћу, колико мислите да ће онда бити предан строжој казни онај ко гази Сина Божијег“ (Јевр. 10:28-29). Ово показује да је прикладније подвргнути окрутним погубљењима оне који хуле на Сина Божијег него оне који су одбацили Мојсијев закон. И свети апостол Јуда, брат Јаковљев, каже: „И будите милостиви према једнима, а друге спасавајте страхом“ (Јуд. 1,22-23).

Следећи ове Божанске пророчке и апостолске списе и предања, најпобожнији православни цареви и светитељи слали су јеретике и отпаднике у ропство и подвргавали их суровим казнама. Први велики цар, равноапостолни Константин, поставио је закон у целом свом царству да они који не верују у Свету и Животворну Тројицу умру злом смрћу, а куће да им буду предате пљачки. А свети оци Првог Сабора ово нису забранили.

Свети Александар, Патријарх цариградски (30. август), својом молитвом учинио је да се Аријев стомак распадне. По речи великог чудотворца Епифанија Кипарског (12. маја), јеретик Аетије је занемео, а седмог дана погубљен. Благочестиви цар Маркијан осудио је на смрт јеретика Диоскора, патријарха александријског, и није му мачем посекао главу, него га послао на острво Ас, где нико није могао живети ни годину дана: сви су умирали суровом смрћу под утицајем смртоносних ветрова.     Овде Диоскор и сви његови истомишљеници предадоше дух у страшним мукама. А свети оци Четвртог Сабора се овоме нису противили.

Побожни цар Јустинијан и Тиберије одсекоше главе епарху Адусу и намеснику Елевтерију, поборницима јереси. И велики чудотворац Евтихије, патријарх цариградски, није се противио томе.

Велики цар Ираклије је наредио да се убију Јевреји који нису хтели да се крсте, а многи патријарси, светитељи и преподобнии који су живели у то време нису се противили томе.

   Свети Теодор, епископ Едески (9. јула), својом речју онемео је Јеврејина који је хулио на Господа нашег Исуса Христа, а после тога је умолио цара вавилонског, који посла војнике у Едес и нареди да се протерају сви јеретици из града и одузме им се богатство, а другима језике да одсеку; и није се противио томе. Такође, света царица Теодора и њен син Михаило послаше у заточење јеретика Анија, патријарха цариградског, и наредише да га муче и истежу и бију кајишевима. А блаженопочивши Патријарх Методије и многи преподобни оци наши и исповедници нису се противили томе. А свети Лав, епископ катански, учинио је тако да јеретик Илиодор буде спаљен огњем.

Свети пророци и праведници Старог Завета погубише неке који су се одметнули од Господа Бога молитвом и благодаћу датом им од Бога, друге убијаше оружјем и подвргаваху их окрутним погубљењима, али у Новом Завету свети апостоли, Божанствени светитељи и преподобни и Богоносни оци нису убијали јеретике и отпаднике оружјем, него су их предавали смрти и љутим казнама својим молитвама и силом која им је дата од свемогућег и Животворног Духа.

   Неко би могао рећи да је једно убити молитвом, а друго убијати осуђене на смрт оружјем. Одговоримо му овако: то је исто – усмртити уз помоћ молитве или убити кривца уз помоћ оружја.

Атанасије Велики у својој беседи пише следеће о онима који чине смртне грехе. Прво помиње пророке и праведнике Старог завета, који су убијали оружјем и убијали молитвом. Дакле, Мојсије је победио фараона молитвом, а друге непријатеље победио оружјем. Велики међу пророцима, Илија, помоливши се, спали два педесетника небеским огњем и мачем посече четири стотине лоших свештеника. Исус Навин је молитвом разорио зидине Јерихона, а народ у граду побио мачем (Ис.Нав.6). Затим свети Атанасије помиње свете првоапостоле Петра и Павла. Тако је Петар погубио Ананију и Сафиру речју и силом датом апостолима од Духа Светога. Павле је једном речју предао љутим казнама Елиму врача и Александра ковача, Именеја и Филита.

Видите, Атанасије Велики није правио разлику између убијања оружјем и убијања криваца или предавања казнама помоћу молитве. А да јеретике и отпаднике није требало предавати смрти и казнама, онда ни свети апостоли, Божанствени светитељи и пречасни оци не би убијали молитвом и силом датом им од Бога, јер је смрт од молитве горча од смрти од оружја. На крају крајева, ако смрт долази од молитве, онда је потпуно јасно да је кривац осуђен на смрт од Бога - „Страшно је пасти у руке Бога живога!“ (Јевр.10:31) Али смрт од оружја се често дешава и из људске намере и није тако страшна као смрт од молитве – за оне који имају разум; јер човек гледа на спољашњост, а Бог гледа на срце.

Зато су наши преподобни и Богоносни оци, свештенослужитељи и пастири предавали јеретике и отпаднике на погубљења и љуте казне, не оружјем, него молитвом и силом датом им од Бога. Ако је који јеретик или отпадник морао бити погубљен, они то нису сами чинили, него су то поверавали благочестивим православним царевима, постављеним да казне злотворе, по апостолском писму и по сведочанству светих правила, сагласно грађанским законима, које су наши преподобни и Богоносни оци повезивали и сједињавали са светим правилима.

Хајде сада да кажемо о још једном јеретичком мишљењу: ако, кажу, доликује судити или осуђивати јеретике или отпаднике, онда ово доликује царевима, кнезовима, свецима и светским судијама, а не монасима који су се одрекли света и свега у свету, и који треба да пазе само себе и никога не осуђују – ни јеретика ни отпадника.

На ово ћемо одговорити на следеће.

Ако монасима није својствено да осуђују ни јеретика ни отпадника, како их је онда Антоније Велики (17. јануара) осудио? Уосталом, он је рекао да су речи јеретика страшније од змијског отрова, и наредио је својим ученицима да немају никакво општење ни са Мелетијанцима, ни са аријанцима и другим јеретицима.

И свети Пафнутије Исповедник, који беше на Првом Сабору, заједно са светим оцима осуди Арија на тамницу.

А преподобни Пахомије је увек осуђивао јеретике и говорио да онај ко ступи у општење са јеретицима и чита списе Оригена, Мелетија, Арија и других јеретика, силази на дно пакла.

Исто тако, Макарије Велики (19. јануара) је изашао из пустиње да би осудио јеретика и зауставио његову јерес, што је и учинио.

А преподобни Јефрем Сирин (28. јануара), чувши да се јеретичка мудрост Аполинаријева умножава, остави пустињу и дође у Цариград, и не само осуди Аполинарија, него га и предаде злој смрти својом ревношћу и расуђивањем.

Чудесни Исак Далматински (30. маја) се од малена настани у пустињи, али чувши да Валент шири аријевску јерес, дође у Византију, и не само осуди Валента, него га предаде огњу.

А Василије Велики (1. јануара) поживе у Понту, пребивајући у безмолвију, заједно са светим Григоријем Богословом; али када су чули за мноштво јеретика који су дошли у Кесарију, оставише своја места тиховања, и отидоше у Кесарију и остадоше тамо док не протераше све јеретике.

Такође, велики Јевтимије (20. јануара), иако сам није био на Трећем Сабору, послао је своје ученике на Сабор и заповедио да се јеретици осуде и проклињу.

Свети Авксентије (14. фебруар), који због дубоке старости и великих трудова није могао да оде на Сабор Светих Отаца, када су се окупили да осуде Несторијеву јерес, наредио је да му доведу пар волова и одвезу га на Сабор, да осуди и прокуне јеретике.

Тако је и свети Данило Столпник (11. децембра), који због тешке слабости није могао да хода својим ногама, заповедио је људима да га одведу на Сабор Светих Отаца да би проклео и осудио јеретике.

Исто је учинио и Сава Освећени (5. децембра): видећи да се јерес Северова умножава, отишао је из Јерусалима у Цариград, к цару Анастасију, и замолио га да осуди и прокуне јеретике. Велики Теодосије (11. јануара), видећи да се северова јерес шири по свету, напусти манастир, изиђе из пустиње и обиђе села и градове да утврди верне, а јеретике осуди и посрами. Затим сакупи све монахе, дође у Јерусалим са Савом Освећеним, и они уђоше у цркву, а за њима дођоше њихови ученици, многи монаси, њих око десет хиљада. Теодосије Велики и Сава Освећени узађоше на амвон и осудише и проклеше Севера и све јеретике.

Исто се десило и на Шестом сабору: уместо александријског патријарха стигао је монах Петар са светим оцима и осудио јеретике.

То је учинила и света мученица дјевица Теодосија (29. маја), која је, родивши се по обећању свете мученице Анастасије, замонашила се са седам година и од тада непрестано пребивала у манастиру. Чувши да је цар Лав из Исаврије послао свог спафарија да баци и разбије икону Господа Христа изображену на бакарним градским вратима, света Теодосија похита на то место, и видевши да је спафарије три пута ударио секиром у лик Спаситеља Христа, одмах сруши његове мердевине на земљу, и спафарије павши, доживе горку смрт.

   Затим је са осталим монахињама отишла у патријаршију, и оне каменоваше патријарха Анастасија, иконоборца, али је овде светитељку убио зли цар, јер ова ревноваше за икону Господа нашег Исуса Христа. И да нико не би рекао да је мученица Христова Теодосија учинила ово дело не по заповести Божјој – јер је она својим рукама усмртила човека – за то ју је свеблаги Господ Христос после смрти прославио многим чудесима и дивним знамењима и очувао тело њено цело и нетрулежно, тако да су сви који су долазили на њен гроб добијали исцељење од свакојаких недаћа. И свети Божанствени оци јој исказаше част песмама и похвалама, канонима и тропарима, и подобну великомученицима и мученицима Христовим, заповедише да се празнује њен спомен 29. маја.

Касније, заједно са светом царицом Теодором и благочестивим царем Михаилом, сабраше се свети велики постници и чудотворци: велики Јоаникије, Арсакије, Исакије и Теофан Исповедник и многи други, који напустише манастире и пустиње и дођоше у град да осуде и проклињу јеретике. Да, и на све Васељенске и помесне Саборе долазили су монаси, остављајући манастире и пустиње, хрливши у градове.

Тако су и кнезови, и намесници, и обични људи, мушкарци и жене – сви православни хришћани, заједно са светитељима и свештеницима, осуђивали јеретике. И под дејством Светог и Животворног Духа, написана су Божанска правила. Осим тога, Божанским правилима су додавани грађански закони како би се јеретици не само осудили, већ и проклињали и подвргавали љутим казнама.

Дакле, свима је апсолутно јасно и заиста разумљиво да и светитељима, и свештеницима, и монасима, и обичним људима – свим хришћанима приличи да осуђују и проклињу јеретике и отпаднике, а царевима, кнезовима и светским судијама приличи да их шаљу у ропство и предају љутим казнама.

Богу нашему слава сада, увек и у векове векова. Амин.

+++

Свети Јосиф Волоцки: Сви треба да осуђују и проклињу јеретике и одступнике
Богује угодан баш свако, само да је „добар човек“?